Jovan Divjak

Biografija

Jovan Divjak je bio oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA), a potom brigadni general Armije Republike Bosne i Hercegovine. Bio je osnivač je i izvršni direktor Udruženja „Obrazovanje gradi Bosnu i Hercegovinu“. Rođen je 11. marta 1937. godine u Beogradu. Preminuo je 8. aprila 2021. godine u Sarajevu.

Po završetku Vojne Akademije u Beogradu školovao se u Francuskoj. Radio je kao predavač u kasarni „Maršal Tito“ u Sarajevu. Od 1984. godine je bio komandant Teritorijalne odbrane Mostar, a 8. aprila 1992. godine postao je zamenik komandanta Teritorijalne odbrane Bosne i Hercegovine.

Tokom rata je postao jedan od zamenika komandanata Armije BiH i komandant Teritorijalnog okruga Sarajevo. Godine 1993. mu je dodeljen čin brigadnog generala. Penzionisan je 1996. godine, a dve godine kasnije je zbog „građanske neposlušnosti“ vratio čin generala.

Od 1994. godine je vodio Udruženje „Obrazovanje gradi BiH“ koje pomaže deci koja su izgubila roditelje u ratu da se školuju. U julu 2001. godine mu je dodeljen Orden Legije časti.

Tužilaštvo Republike Srbije je 2008. godine za njim raspisalo poternicu zbog zločina u Dobrovoljačkoj ulici 2. i 3. maja 1992. godine. Uhapšen je u martu 2010. godine u Beču, ali je austrijski sud odbio da ga izruči Srbiji uz obrazloženje da se u Beogradu ne bi moglo očekivati pošteno suđenje.

Hrvatsko državno odvjetništvo je u martu 2017. godine podiglo optužnicu protiv njega i još nekoliko drugih oficira Armije BiH zbog ratnih zločina nad Hrvatima tokom rata u Bosni i Hercegovini.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Jovan Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu. Njegov otac je u to vreme radio kao učitelj u Golupcu na Dunavu. Porodica se tri godine kasnije vratila u Bosnu i Hercegovinu, pa je Jovanova sestra Nada rođena u selu Jablanica kod Gradiške. Tokom Drugog svetskog rata su živeli u Rumuniji.

Divjak je osnovnu školu završio u Bosanskoj Krupi, te upisao Gimnaziju u tom gradu. Međutim, tada su preselili u Zrenjanin gde je završio Gimnaziju. Roditelji su mu u to vreme već bili razvedeni, pa uprkos tome što je bio odličan učenik, majka nije imala novca da ga pošalje na studije psihologije i pedagogije, premda je to želeo.

Godine 1956. je upisao Vojnu akademiju u Beogradu. Završio je 12. klasu, kurs komandanta bataljona, Komandno-štabnu akademiju i Ratnu školu. Od 1964. do 1965. godine specijalizovao se na Vojnoj akademiji u Francuskoj (Ecole d`etat majore).

Govorio je francuski jezik.

Karijera i rat u Bosni i Hercegovini

Po povratku iz Francuske postao je nastavnik, a potom i načelnik katedre u kasarni „Maršal Tito“ u Sarajevu. Jedno vreme je držao kurseve i predavanja za komandante bataljona JNA. Godine 1984. postavljen je za komandanta Teritorijalne odbrane (TO) Mostar.

Vojni sud u Sarajevu ga je 1991. godine osudio na devet meseci zatvora jer je bez odobrenja Republičkog štaba oružje i municiju Teritorijalne odbrane predao Policijskoj upravi u Kiseljaku. Bio je u vojnom zatvoru u Parsoviću kod Konjica. Kako je u brojnim intervjuuima isticao, to je uradio zato što je video da se Srbi u BiH naoružavaju uz pomoć JNA, te je želeo da „pomogne slabijima“.

Od 8. aprila 1992. godine je bio zamenik komandanta Teritorijalne odbrane BiH. Jednom prilikom je kazao da je na to pristao jer je smatrao da je TO u sastavu Oružanih snaga Armije BiH, a ne JNA i zato što je mislio da je ispravno da se prikloni „svojima“.

Masakr u Dobrovoljačkoj ulici

2.i 3. maja 1992. godine desio se masakr nad vojnicima JNA u Dobrovoljačkoj ulici. Naime, snage Armije BiH, Zelene beretke i druge novoformirane muslimanske brigade napale su 3. maja kolonu vozila JNA koja se povlačila prema kasarni u Lukavici. Prema podacima Republičkog centra za istraživanje ratnih zločina Republike Srpske tokom 2. i 3. maja stradala su 42 vojnika. Bošnjački izvori navode da je tada poginulo tek šest pripadnika JNA i Bošnjakinja Normela Šuko.

Divjak je tada sa svojom jedinicom bio na početku Dobrovoljačke jedinice. Snimak na kome se vidi kako stojeći na transporteru u kome se nalazi Alija Izetbegović govori svojim vojnicima da ne pucaju je obišao svet.  Premda je kasnije priznao da se u Dobrovoljačkoj desio zločin, ne smatra se odgovornim za to.

Prvi put je podneo ostavku na mesto zamenika komandanta TO BiH 9. maja 1992. godine kada je neko na ulici u Sarajevu pucao na njegovog sina. Ipak, tokom rata je postao jedan od zamenika komandanata Armije BiH, te komandant Teriotorijalnog okruga Sarajevo. Krajem 1993. godine dodeljen mu je čin brigadnog generala.

Protivio se zločinu u Kazanima, dva puta pisao Aliji Izetbegoviću, u maju 1992. i 1993. godine da zaštiti civile u BiH, uključujući i Srbe. Kako kaže, upozoravao je na masovni lopovluk i krađu koja se dešavala prema imovini proteranih i ubijenih, kao i na ponašanje ratnih komandanata Mušana Topalovića Coce, Ismeta Bajramovića Ćele i ostalih.

28. juna 1994. godine osnovao Fondaciju „Obrazovanje gradi BiH“. Cilj tog Udruženja je da kroz stipendije, nabavke školskog pribora i ostalog pomogne deci koja su u ratu izgubila jednog ili oba. Samo tokom školske 2016/17 godine 318 učenika i studenata je primilo stipendiju u iznosu od 307 070 KM (oko 150 000 evra).

Jovan Divjak je 1996. godine penzionisan. Dve godine kasnije je vratio čin generala zbog, kako kaže, „građanske neposlušnosti“. Kako je u intervjuima objasnio, od 1992. do 1995. godine, te nekoliko godina posle rata u BiH nagrađivani su i oni koji su to zaslužili i oni koji nisu. Krivo mu je bilo jer su se bogatili oni koji su mogli da spreče zločin, a nisu uradili ništa. Upozorio je da će mnogi od njih da završe u Hagu, što se na kraju i dogodilo. Kaže da od Armije BiH nije dobio ništa i drago mu je zbog toga jer može da „laje“.

U julu 2001. godine je dobio orden Legije časti. To je doživeo kao priznanje BiH, priznanje ljudima kojima je BiH paradigma jedinstva u razlikama. Dve godine kasnije Sud u Hagu ga je oslobodio odgovornosti za masakr u Dobrovoljačkoj ulici.

Optužnica za Dobrovoljačku

Godine 2008. Srbija je podigla optužnicu za ubistvo 11 vojnika JNA tokom 2. i 3. marta 1992. godine u Dobrovoljačkoj u Sarajevu. Divjak je put uhapšen 2010. godine na aerodromu u Minhenu tokom putovanja u Berlin. Međutim, ubrzo je pušten.

3. marta 2011. godine uhapšen na aerodromu u Beču po Interpolovoj poternici koju je za njim raspisalo Tužilaštvo Republike Srbije zbog zločina u Dobrovoljačkoj ulici koji se dogodio 2. i 3. maja 1992. godine. Njegovo hapšenje je izazvalo burne reakcije ne samo u BiH nego i u regionu. Dok su pojedini srpski političari tvrdili da je bilo vreme da se Divjak nađe iza rešetaka, bilo je i onih koji su smatrali da zločin u Dobrovoljačkoj nije njegova odgovornost.

U pritvoru su ga posetili Sven Alkalaj, tadašnji ministar vanjskih poslova BiH i Željko Komšić hrvatski član predsedništva BiH. Organizovani su protesti ispred ambasade Austrije u Sarajevu, te demonstracije u Beču kako bi se general pustio na slobodu.

U pritvoru je proveo pet dana, a  Kanton Sarajevo je platio kauciju u iznosu od 500 000 KM (oko 250 000 evra) za njegovo puštanje. Narednih pet meseci je proveo u Beču čekajući konačnu odluku austrijskog suda. Krajem jula sud je odbio da ga izruči Beogradu, pa se vratio u Sarajevo. Na velikom dočeku u Skenderiji bili porodica, rodbina, prijatelji, stipendisti i saradnici njegove Fondacije.

Događaje od momenta hapšenja do puštanja na slobodu Divjak je opisao u sedam feljtona koje je tokom jula i avgusta 2011. godine objavljivao sajt Slobodna Evropa. Delove iz ratnog dnevnika je na istom mediju objavljivao pod naslovom „Ne pucaj“. Godinu dana kasnije je promovisao knjigu „Bečki dnevnik: Očekujući istinu i pravdu“.

U martu 2017. godine Hrvatsko državno odvjetništvo (tužilaštvo) je podiglo optužnicu protiv Divjaka i još nekoliko oficira Armije BH zbog ratnih zločina nad Hrvatima počinjenih tokom rata u BiH.

Privatni život

Jovan Divjak je rođen 1937. godine u Beogradu. Otac mu je bio učitelj, a majka domaćica. Živeli su u Golupcu, a 1940. godine se vratili u BiH. Jedno vreme su živeli u selu Jablanica pored Bosanske Gradiške gde je rođena njegova sestra Nada, a potom se trajno nastanili u Bosanskoj Krupi.

Tu je završio osnovnu školu i upisao gimnaziju, ali je otac dobio posao u Zrenjaninu pa se porodica preselila u Srbiju. Tu je Jovan završio gimnaziju, a potom u Beogradu Vojnu akademiju.

Suprugu Veru je oženio 1960. godine u Sarajevu. Iste godine su dobili sina Želimira, a potom i drugog sina Vladimira. Do 1992. njihove porodice su živele u Sarajevu. Vladimir je s ocem ostao do januara 1993. godine, a Želimir do avgusta iste godine. Od tada oni žive i rade u Americi i Velikoj Britaniji.

Iako su mu roditelji bili Srbi, Divjak se od devedesetih godina deklarisao kao Bosanac.

Preminuo je 8. aprila 2021. godine u Sarajevu.

Stavovi

Jovan Divjak je početkom rata odlukom da se pridruži Armiji BiH izazvao bes srpskog stanovništva. Mnogi su ga smatrali ili ga još uvek smatraju izdajnikom jer nije stao na stranu svog naroda. Divjak, sa druge strane svoj postupak pravda rečima da je stao na stranu slabijih. Zbog toga ga Bošnjaci u Sarajevu i okolini poštuju i, premda je vratio čin generala, i dalje ga oslovljavaju tom titulom.

Ono što ne mogu da ospore niti jedna od zaraćenih strana jeste njegovo nastojanje da se mirnim putem rešavaju sukobi. On je neretko isticao da se rat mogao sprečiti ili završiti ranije. Apelovao je na sve da preuzmu svoj deo odgovornosti za ratne zločine, te tražio od Izetbegovića da zaštiti srpske civile. U brojnim intervjuuima ističe da tokom rata nije uradio ništa nečasno što bi osramotilo njegovu struku, porodicu ili sugrađane.

Suprotstavljao se bahaćenju i kriminalcima koji su u toku i nakon rata vladali Sarajevom, poput Cace ili Ćele. Otvoreno ih je nazivao kriminalcima i tvrdio da nisu zaslužili nagrade i činove koji su dobili.

Sa druge strane, on od Armije BiH nije dobio ništa osim penzije. Nagradila su ga brojna međunarodna udruženja, ali od svoje zemlje nikada nije dobio nikakvo priznanje.

Bošnjaci u Sarajevu ga cene i zbog Udruženja koje je do sada pomoglo hiljadama ratnih siročadi, te mladim Romima da se školuju. Divjak ističe da je ponosan na rad Udruženja i smatra to jednim od svojih najvećih uspeha.

Izjave

„Od pojedinaca smo napravili heroje, a nismo bili svesni da su se ti heroji ponašali suprotno pravilima Ženevske konvencije o ljudskim pravima i zaštiti ratnih zarobljenika.“

„Srećan san da sam bio i ostao na ljudskoj obali života.“

„Neka svako ima i poštuje svog Boga. Ja poštujem i volim ljude, a to mi se, evo tako i vraća…“

„Naravno da je ubistvo vojnika JNA u Dobrovoljačkoj bio zločn! I za taj zločin nko treba da odgovara. Znaju se imena ljudi koji su odgovorni za to.“

Priznanja

• 2001. Orden Legije časti
• 2010. proglašen počasnim građaninom Opštine Bosanska Krupa

Knjige

• 2007. Sarajevo, moja ljubavi – na francuskom i italijanskom jeziku
• 2012. Bečki dnevnik: Očekujući istinu i pravdu

Izvori

• https://www.slobodnaevropa.org/z/7718
• http://ogbh.com.ba/index.php/upravni-odbor/
• https://www.klix.ba/magazin/kultura/predstavljena-knjiga-ocekujuci-istinu-i-pravdu-jovana-divjaka/120407103