Izet Nanić

Biografija

Izet Nanić je bio bosanskohercegovački brigadni general koji je tokom rata u Bosni i Hercegovini (BiH) komandovao 505. bužimskom viteškom brigadom 5. korpusa Armije BiH. Rođen je 4. oktobra 1965. godine u Bužimu, a poginuo 5. avgusta 1995. godine u Dobrom Selu, nedaleko od rodnog grada.

Pre nego što je pristupio tzv. Armiji BiH Nanić je bio oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA). Školovao se u Zagrebu i Beogradu, a 1992. godine je napustio JNA i postao komandant ŠTO Bužim.

Polovinom avgusta 1992. godine je formirao 105. Bužimsku udarnu krajišku brigadu. Kao komandat te brigade učestvovao je u brojnim operacijama – „Oganj 92“, „Munja 93“, „Spržena zemlja“, „Oluja“ i drugima.

Poginuo je u avgustu 1995. godine, a tri godine kasnije je poshumno unapređen u čin brigadnog generala. Dodeljen mu je „Orden heroja oslobodilačkog rata“, a u Nanića Dolini pored Bužima Bošnjaci su mu podigli spomenik.

Detinjstvo i obrazovanje

Izet Nanić je rođen u Bužimu, gradiću na severozapadu BiH. Otac mu se zvao Ibrahim, a majka Rasima. Imao je šestoricu braće – Hazreta, Nevzeta, Nijaza, Arifa, Mujagu i Osmana. On je svirao gitaru, njegov brat Hazret harmoniku, Nevzet trubu, a Osman i Arif tamburu. Osim toga, Izet je trenirao tekvondo.

Po završetku osnovne škole u Bužimu upisao je srednju Opštu vojnu školu u Zagrebu. Maturirao je 1984. godine, te upisao Vojnu akademiju u Beogradu, smer Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana. Posle dve godine je prešao na studije u Sarajevo, a 1987. godine je diplomirao u Zagrebu.

Karijera u JNA i rat u BiH

Po završetku fakulteta Nanić je oženio Sefiju Remetić iz Varoške Rijeke, te je postao poručnik Ratnog vazduhoplovstva protivazdušne odbrane JNA u Kragujevcu. Sledeće godine je dobio ćerku Izetu, a 1991. godine sina Nevzeta.

Početkom 1992. godine je napustio zvaničnu vojsku tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i vratio se u rodni Bužim. U to vreme se sukob u Hrvatskoj, preliva na BiH, a Nanić počinje aktivno da se uključuje u organizaciju odbrane i formiranje prvih vojnih jedinica.

Premda se njegov otac protivio preuzimanju komande nad vojskom, Izet je posle pogibije njegovog brata Nevzeta odlučio da ipak ne posluša Ibrahima.

Nakon što je formirao Štab teritorijalne odbrane (ŠTO) Bužim, Nanić 1. avgusta preuzima dužnost komandanta Štaba. Polovinom istog meseca je osnovao 105. Bužimsku udarnu krajišku brigadu kojoj je kasnije promenjen naziv u 105. BUMB – 505.  Viteška mtbr.

U to vreme bivši oficiri Jugoslovenske narodne armije nisu u bili dobro prihvaćeni od strane rukovodstva Teritorijalne odbrane, pa je Nanić morao da dokaže za šta se bori. Međutim, kako kažu njegove kolege, za kratko vreme je zadobio poverenje i uspostavio autoritet među vojnicima, te postao njihov vođa.

Pojedini radni komandanti su izjavili da je u toku osnivanja jedinice vojska opkolila komandu brigade s namerom da Nanića svrgne sa mesta komandanta. Ipak, starešine 105. brigade su stale u njegovu odbranu.

U roku od 15 dana odred je transformisan u bataljon, a štab u komandu brigade. Nanić je posebnu pažnju posvetio obuci pripadnika brigade i specijalnih jedinica. Vojnici koji su sa njim sarađivali tvrde da je znao svaki brežuljak i svako drvo na području koji je „držao“ sa svojom vojskom, te da je bio dobar strateg.

Među prvim operacijama kojima je rokovodio bilo je osvajanje Čorkovaće u oktobru 1992. godine. Uspeli su da za nekoliko sate oslobode 50 kilomentara teritorije. Cilj mu je bio da na najbolji način iskoristi resurse borbenog morala, faktor iznenađenja i poznavanje terena.

Njegova supruga Sefija je 1993. godine rodila treće dete, sina Ibrahima, koji je dobio ime po Izetovom ocu. Nanić je u međuvremenu formirao specijalne jedinice ČSN-BSN „Hamza“ i DIV „Gazije“ 5. korpusa tzv. Armije Republike Bosne i Hercgovine. U avgustu 1994. godine je dobio priznanje „Zlatni ljiljan“.

Učestvovao je i komandovao brojnim ofanzivnim i defanzivnim operacijama 5. korpusa Armije BiH – od „Ognja 92“ i „Munje 93“, do „Slobode 94“, „Breze 94“, „Mostobrana 94“ i „Spržene zemlje“. Poslednja operacija u kojoj je učestvovao bila je „Oluja“.

U januaru 1993. godine je pokrenuo akciju „Munja“ kojoj su prethodila izviđanja i prisluškivanja protivničkih brigada. Na samom počeku njegov štab nije dobio odobrenje za tu akciju jer je viša komanda u Bihaću smatrala previše rizičnim ulazak u sukob sa tako slabim naoružanjem.

Međutim, Nanić je dao zadatak da prve borbene grupe probiju liniju i ostave puške i municiju kako bi ih iskoristili pripadnici narednog ešalona koji bi ušao na tu teritoriju. Napad sa leđa neprijatelju nije bio popularan među ostalim vođama bataljona, ali se u slučaju Nanićeve brigade ispostavio ispravnim.

Nakon što je Narodna odbrana Fikreta Abdića pretrpela poraz kod Pećigrada, Nanić je zaključio da su se stekli uslovi da se krene u osvajanje Velike Kladuše. To se i dogodilo 21. avgusta 1994. godine, a on je sa svojom brigadom ušao u grad.

Početkom septembra 1994. godine krenuli su sukobi sa Vojskom Republike Srpske. Granatirani su Bužim, Cazin i Bihać, a Nanićevi vojnici su se suočili sa manjkom oružja i municije. Uprkos tome on donosi odluku da se krene u kontra napad. Pripadnici 505. bužimske brigade 6. septembra nezapaženi prolaze kroz linije 1. krajiškog korpusa Vojske RS i kreću na komandu kojom su rukovodili generali Momir Talić i Ratko Mladić.

Time su uspeli da zaustave operaciju „Breza 94“, te zarobe tenk, topove, minobacače, opremu, oružje i municiju. Njegova brigada se sastojala iz oko četiri i po hiljade ljudi, od kojih je 99 odsto bilo iz Bužima. Pored muškaraca, u operacijama su učestvovale i žene.

Nakon što je osujećena operacija „Breza“ jedinice Petog korpusa su preuzele inicijativu na širem području bihaćkog ratišta. Sledeći korak je bio osvajanje Bosanske Krupe. Prva prepreka je bila nabujala reka Una. Zato je Nanić predložio plan akcije i dobio odobrenje nadređene komande Korpusa. Sa svojim bataljonom je u gumenom čamcu prešao na drugu obalu reke, te su tako krenuli u osvajanje Krupe.

Kada je u avgustu 1995. godine Hrvatska vojska pokrenula operaciju „Oluja“, cilj Petog korpusa je bio spajanje sa njihovim jedinicama. Uspeli su da savladaju protivnika na Čorkovaći i krenu prema Dvoru na Uni. Međutim na pola puta do komandnog mesta došlo je do borbe tokom koje je Izet Nanić poginuo. Ubijen je 5. avgusta 1995. godine u Dobrom Selu kod Bužima.

Tokom rata su uspeli da osvoje ili oslobode 300 kvadratnih kilometara teritorije, a njegova brigada je dobila 51 borca odlikovanog ratnim priznanjem Zlatni ljiljan. Daleko više nego bilo koja jedinica u Petom korpusu.

Bužimljani su Izetu i Nevzetu Naniću podigli spomenik u Nanića Dolini, nedaleko od Bužima. Posthumno je odlikovan Ordenom heroja oslobodilačkog rata, te tri godine nakon smrti unapređen u čin brigadnog generala.

U njegovu čast i znak sećanja na tzv. 505. Vitešku brdsku brigadu 5. korpusa Armije BiH u Bužimu se svake godine od 4. do 15. avgusta održava manifestacija pod nazivom „Slobodarski dani viteškog grada Budima“.

Ordeni i priznanja

• 1994. Zlatni ljiljan
• 1998. Orden heroja oslobodilačkog rata

Izvori:

• http://heroji.ba/izet-nanic/