Vladimir Vlada Mandić

Biografija

Vladmir Vlada Mandić je bivši srpski rukometaš, biznismen i političar. Rođen je 10. februara 1980. godine u Sarajevu. Živi i radi u Beogradu.

Tokom rukometne karijere igrao je na poziciji levog beka. Kadetsku karijeru započeo je u Crvenoj zvezdi, a od 1997. god 2004. godine igrao je u Partizanu s kojim je osvojio najviše titula. Nakon toga igrao je u nemačkom Magdeburgu, novosadskoj Vojvodini i španskoj Altei. Sa reprezentacijom Srbije (nekada Savezna Republika Jugoslavija, a kasnije Srbija i Crna Gora) nastupio je 45 puta.

Mandić je najtrofejniji rukometaš u Srbiji.

Još tokom aktivne karijere počeo je da se bavi biznisom, a 2012. godine postao je odbornik Srpske napredne stranke (SNS) u Skupštini grada Beograda.

Pre nego što se skrasio u naručju studentkinje Jasmine Trnavac, Mandić je važio za najpoželjnijeg sportistu u Srbiji. Viđan je sa nekim od najlepših žena srpskog javnog života, a neretko su ga spajali i sa ženama s kojima je bio u prijateljskim odnosima. Kasnije je priznao da mu je status plejboja nekada bio zanimljiv, ali nakon što je dobio ćerku Sašu njegovi prioriteti su se drastično promenili, pa mu taj etpitet više ne odgovara.

Detinjstvo i obrazovanje

Vladimir Mandić je rođen 1980. godine u Sarajevu. Njegov otac Momčilo Momo Mandić poreklom je iz Kalinovika, malog mesta u BiH, koji se doselio u Sarajevu, te oženio Branku Mandić, Vladimirovu majku. Osim njega, imaju starijeg sina Aleksandra.

Vladimir je u rodnom gradu krenuo u osnovnu školu, ali je 1993. godine sa majkom odselio u Beograd, gde je njegov stariji brat pohađao Vojnu gimnaziju. U tom periodu često je menjao škole, a proces privikavanja, kako kaže nije bio lak. Kaže da nije bio mangup, ali da se branio kada bi ga neko napao. Priznaje da je često branio devojčice i da je zbog toga ulazio u konflikte. Nakon završene osnovne škole upisao je IV Gimanziju u Beogradu, ali je zbog rukometa poslednji razred završio vanredno.

Diplomirao je pravo na Pravnom fakuletu u Beogradu.

Rukometna karijera

Pre nego što se odlučio za karijeru profesionalnog rukometaša, Vlada je trenirao džudo, košarku i vaterpolo. Ipak, s obzirom da mu se stariji brat bavio rukometom i on se odlučio za ovaj sport. Karijeru je započeo 1995. godine u Crvenoj zvezdi s kojom je već naredne godine postao šampion tadašnje Savezne Republike Jugoslavije i osvajač nacionalnog Kupa.

Godine 1997. prešao je u redove Rukometnog kluba Partizan. Tada su usledile brojne titule. Već 1998. godine osvojili su nacionalni Kup, a sledeće godine Prvenstvo SR Jugoslavije. Dve godine kasnije s Partizanom je ponovo osvojio Kup, a 2002. i 2003. postao državni prvak dva puta zaredom.

2004. godine prešao je u nemački Rukometni klub Magdeburg s kojim je igrao u polufinalu Lige šampiona. Nakon jedne uspešne sezone potpisao je ugovor sa španskim klubom Altea. Međutim, porodični problemi su ga „naterali“ da se vrati u Srbiju i preuzme očev posao, nakratko napustivši rukomet. Želja za loptom, uspesima i tutulama vratila ga je na teren, pa se pridružio Rukometnom klubu Vojvodina s kojim je osvojio Kup Srbije.

Kako je oduvek bio veran „crno-belima“ vratio se u Partizan. Sezona 2011/2012 bila je izuzetno uspešna za srpski klub, s kojim je Mandić osvojio Prvenstvo, Kup i Superkup Srbije, te učestvovao u grupnoj fazi Lige šampiona. Na vrhuncu uspeha, u maju 2012. godine objavio je da se povlači iz rukometa jer mora da se posveti privatnim i poslovnim obavezama.

Sa 13 osvojenih pehara prestigao je Predraga Peruničića, dotadašnjeg najtrofejnijeg srpskog rukometaša.

U januaru 2014. godine vratio se na teren, da bi, kako kaže Partizanu pomogao da osvoji titulu. Tom prilikom je izjavio da je došao da sa voljenim klubom „pobeđuje i piše istoriju“. Ipak, te sezone nisu uspeli da osvoje titulu koja je pripala novosadskoj Vojvodini, a Vlada je definitivno odlučio da napusti profesionalni sport i posveti se privatnom poslu i porodici.

Privatni biznis

S obzirom da mu otac još od 90-ih godina slovi za uspešnog biznismena, Vlada je još tokom igračke karijere aktivno učestvovao u svim poslovima. Ipak, 2005. godine se nakon povratka iz Španije u Srbiju potpuno posvetio poslu i prezeo veći deo poslovnih projekata svog oca. Bavi se nekretninama i ima svoj restoran „Aleksandrija“ na Novom Beogradu.

U jednom televizijskom intervjuu ispričao je da je ljubav prema ugostiteljstvu nasledio od oca koji je još 1987. godine otvorio prvu piceriju u Sarajevu. Kada su 90-ih godina prešli da žive u Beograd, otvorili su kafić. Kasnije je Vlada otvorio kafić „Aleksandrija“ koji je zbog velikog interesovanja i obima posla kasnije pretvoren u restoran. Na jelovniku njegovog restorana su, osim domaćih jela i jela tajlandske kuhinje koju on lično preferira. Priznaje da, otkako je otvorio „Aleksandriju“ više ne jede kod kuće, premda, s obzirom da od 17. godine živi sam, ume da skuva ukusnu hranu.

U martu 2012. godine srpskim medijima je potvrdio da je kupio zgradu u blizini beogradskog hotela „Bristol“ koju je renovirao u pretvorio u stambeno-poslovni prostor. Stanove iznajmljuje fizičkim licima, a poslovne prostore beogradskim vlasnicima kafića, restorana itd. Trenutno posluje na području Srbije, Crne Gore i BiH.

Politička karijera

Ubrzo po izlasku dela članova iz Srpske radikalne stranke (SRS) i osnivanja Srpske napredne stranke (SNS) 2008. godine, Mandić je postao jedan od njenih članova. Na pitanje novinara zašto se, kao sportista, 2009. godine odlučio da uđe u politiku, odgovorio je da je još tada verovao da SNS može da donese promene koje su Srbiji i njenom narodnu bile preko potrebne. Jednom prilikom je istakao da neke od članova SNS-a i lično poznaje, te zna da su pošteni, čestiti i vredni ljudi koji žele dobro Srbiji.

Na izborima 2012. godine postao je odbornik u Skupštini grada Beograda. U medijima s vremena na vreme komentariše postupke političkih neistomišljenika i ističe značaj vladajućeg SNS-a za napredak zemlje. Na pitanje novinara da prokomentariše povratak Dragana Đilasa u politiku i njegovu kanidaturu za gradonačelnika Beograda, Mandić je odgovorio da nema ništa protiv lidera DS, ali da je on dobar za sebe, ali ne i za Beograđana. Za Aleksandra Šapića, bivšeg vaterpolistu koji je takođe nakon sportske započeo političku karijeru, rekao je da je „odličan momak i dobar sportista, ali da je svojevremeno bio Đilasov pomoćnik, te da ih finansiraju dva srpska tajkuna i stranci“.

Optužio je Šapića da „koristi fondaciju i bolest dece za najsramniju političku promociju koju je u životu video“. Naime, u kampanji u kojoj su građani Srbije SMS porukama skupljali novac za pomoć deci, nakon svake poruke koju neko pošalje stizala je povratna poruka lične zahvalnosti Aleksandra Šapića. Mandić je to okarakterisao kao „gnusan“ potez jer je smatrao da bivši vaterpolista „koristi tuđu nesreću za promociju svog imena“.

Kontroverze

Dejan Marković, bivši vozač i telohranitelj Vladimirovog oca Momčila optužio je 2002. godine njegovog rođaka Draženka Mandića za pokušaj ubistva, te Vladimira za saučesništvo u tom činu. Naime, Draženko Mandić iz Bijeljine bio je optužen za pokušaj ubistva, a Vladimir je bio pod istragom da je namamio Markovića na Ušće, gde ga je Draženko ranio.

Tužilaštvo je pre nekoliko godina odustalo od gonjenja Mandića, ali je Marković podigao privatnu tužbu. Odlukom Apelacionog suda u septembru 2016. godine potvrđena je prvostepena oslobađajuća presuda Višeg suda u Beogradu iz januara 2016. godine. Nekadašnji rukometaš je izjavio da je takva odluka očekivana, te da će tužiti Markovića jer mu je „oduzeo 14 godina života“, koliko je trajalo suđenje.

Prema pisanju medija, početkom 2005. godine godine njegov brat Aleksandar Mandić, fukcioner preduzeća „Manko“ je uhapšen u Bosni i Hercegovini zbog poslovnih malverzacija i privrednog kriminala. Aleksandar je priznao krivicu, te se izvinio štedišama Privredne banke Srpsko Sarajevo za nanesenu štetu. Osuđen je na 14 meseci zatvora.

Vladimirov i Aleksandrov otac je Momčilo Mandić koji je jedno vreme slovio za najbogatijeg Srbina. Momčilo je rođen 1954. godine u Kalinoviku (BiH), a do 1993. godine je živeo u Sarajevu odakle se preselio u Beograd. Mandić je pre rata radio kao policajac, a nakon prvih višestranačkih izbora u BiH imenovan je za pomoćnika ministra unutrašnih poslova Alije Delimustafića.

Godine 1991. postao je član Srpske demokratske stranke (SDS), a godinu dana kasnije se iz Sarajeva preselio na Pale gde je preuzeo funkciju ministra za pravosuđe i upravu u Vladi doktora Branka Đerića. Početkom 1993. godine je postao šef Biroa Vlade Republike Srpske u Beogradu.

Pojedini mediji su objavili da ja bio blizak režimu Slobodana Miloševića i stranci njegove supruge Mire Marković. Mandić nije nikada ni potvrdio niti negirao ove navode. Kasnije su ga povezivali sa DSS-om Vojislava Koštunice.

Prvi put je uhapšen 2003. godine. Protiv njega je pokrenut krivični postupak zbog sumnje da je u periodu od novembra 2002. godine do marta 2003. godine izvršio nelegalan transfer oko šest miliona evra iz Srbije i Crne Gore u BiH. Sumnjalo se da se nelegalno bavio bankarskim transferima, a tom prilikom je u dvorištu vile „Bosanka“ gde je stanovao pronađen protivavionski lanser raketa, tzv. „igla“. Pet meseci kasnije je pušten zbog nedostatka dokaza, a svi postupci protiv njega su obustavljeni. Tada je najavio tužbu protiv Srbije pred sudom u Strazburu.

Na poziv Međunarodnog suda za ratne zločine na području bivše Jugoslavije sa sedištem u Hagu, Mandić je svedočio protiv bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Tom prilikom je priznao da su u zloglasnom zatvoru „Kula“ nesrbi mučeni i držani u nehumanim uslovima.

Zajedno sa još nekim funkcionerima SDS-a našao se na američkoj crnoj listi zbog sumnje da je pomagao tadašnjem haškom beguncu i bivšem predsedniku Republike Srpske, Radovanu Karadžiću. Porodica Mandić je negirala ove optužbe.

Momčilo Mandić je drugi put uhapšen 17. avgusta 2005. godine u Budvi i prebačen u pritvorsku jedinicu zatvora „Kula“. Osuđen je na pet godina zatvora zbog finansijskih malverzacija u Privrednoj banci Sarajevo.

Pred Sudom BiH bio je optužen za ratne zločine počinjene u Kazneno-popravnom zavodima Foča, Butmir i Planjina kuća, ali je u februaru 2010. godine oslobođen odgovornosti.

Privatni život

Vladimir Mandić je rođen 1980. godine u Sarajevu, a od svoje 13 godine živi u Beogradu koga smatra svojim gradom. Ima starijeg brata Aleksandra koji je pohađao Vojnu gimnaziju u srpskoj prestonici, trenirao rukomet, a danas se bavi privatnim biznisom.

Vlada se sportom počeo baviti još sa 4-5 godina. Dugo je trenirao džudo, a ljubav prema tom sportu nasledio je od oca koji je bio višestruki prvak Jugoslavije i nosilac crnog pojasa, te predsednik Džudo saveza RS. Povremeno je trenirao košarku, vaterpolo, a sa 15 godina odlučio je da svoj život posveti rukometu. Karijeru je započeo u Zvezdi, ali je brzo prešao u Rukometni klub Partizan, čiji je direktor jedno vreme bio njegov otac. Premda je igrao u evropskim klubovima i u novosadskoj Vojvodini, Vlada je oduvek bio vezan za „crno –bele“ zbog kojih je „prekinuo penziju“ kako bi ostvarili što bolji rezultat.

Osim po sportskim uspesima Vladimir Mandić je srpskoj javnosti jedno vreme bio poznat kao veliki zavodnik koji je osvajao srca mnogih lepotica s javne scene. Bio je u vezi s modnom kreatorkom Kristinom Bekvalac, sestrom pevačice Nataše Bekvalac, te pevačicom Jelenom Jevremović, ćerkom Mikija Jevremovića. Nije mu odolela ni mlada glumica Marija Petronijević.

Povezivali su ga sa Jelenom Jakovljević bivšim modelom i sadašnjom suprugom šeika Saida Bin Draija, manekenkom i voditeljkom Sandrom Drašković (Sani Armani), bivšom misicom Ivom Milivojević, manekenkom Dejanom Živković, pevačicom Jelenom Vučković i drugima. Zbog toga je stekao status srpskog plejboja. Ipak, mnoge od tih veza je demantovao, naročito navodnu afere s pevačicom Svetlanom Cecom Ražnatović, Anom Nikolić, te Bojanom Rajić, bivšom suprugom golmana Vladimira Stojkovića. Zanimljivo je to što je sa svakom devojkom s kojom se družio ostao u odličnom odnosima.

U izjavama medijma ističe da je epitet zavodnika stekao kada mu je bilo 22-23 godine, te da mu je tada to prijalo i bilo mi je zanimljivo. Ipak, nakon rođenja ćerke, trudio se da svoj privatni život drži što dalje od novinara koji ga svakodnevno opsedaju.

Kada se pridružio novosadskoj Vojvodini upoznao je Jelenu Višekrunu s kojom se ubrzo venčao i 2008. godine dobio ćerku Sašu. Par meseci nakon Sašinog rođenja, par se razišao, pa posle pomirio, da bi se nakon Vladinog preseljenja u Beograd konačno i razveli. Premda je tvrdio da želi da sačuva brak i da zajedno s Jelenom gradi budućnost, to se na žalost nije ostvario.

Uprkos tome Jelena i Vlada su zbog ćerke svakodnevno u kontaktu. Saša redovno posećuje oca u Beogradu.

2014. godine upoznao je Jasminu Trnavac, 15 godina mlađu studentkinju iz Sevojna kod Užica. Naime, ona je došla da iznajmi stan u Vladinoj zgradi i tako su počeli da se druže, a ubrzo i da žive zajedno. U leto 2016. godine dobili su sina Petra, sledeće godine ćerku Mateu kojoj su dali kršteno ime Jovana, a mediji su 2018. godine objavili da je Jasmina ponovo trudna.

Na pitanje novinara da li će par da se venča, Vlada najčešće odgovara da im taj dokument kao ni sam čin nije toliko važan, te da su mu najvažniji sreća i zdravlje njegove porodice.

Vlada je jedan od retkih muškaraca sa srpske javne scene koji ne krije da mnogo vodi računa o svom izgledu. Priznaje da ponekad ode na manikir i pedikir, tretman lica i izbeljivanje zuba. Ima tri tetovaže na telu. Tetovažu vuka je uradio 2005. godine u Novom Sadu. Na leđima su mu na staroslovenskom jeziku ispisane reči „S verom u Boga polazi sve“, a na ramenu je lik Cara Dušana.

Po veroispovesti je pravoslavac, kaže da posti čitav post i ide u crkvu kada mu to obaveze dozvoljavaju. Inspiraciju za tetovažu Cara Dušana dobio je čitajući istorijske knjige, te ga smatra posebnom ličnošću i pronalazi sličnost sa slavnim srpskim vladarom.

U septembru 2018. godine mediji su objavili vest da je u mestu Kalinovik Mandić podigao spomenik Ratku Mladiću, nekadašnjem generalu koji se trenutno nalazi u Hagu. Zid na kome se nalazi mural je delo umetnika iz Trebinja. Dimenzija je 3,5 puta dva metra, ograđen je, pokriven reflektorima i kamerama, te zaštićen neprobojnim staklom kako ga neko ne bi pokušao uništiti.

Premda bivši rukometaš nije želeo da komentariše zašto se odlučio da napravi taj potez, pojedini mediji su preneli da je na taj način želeo da se oduži Ratku Mladiću koga smatra srpskim herojem. Kalinovik je inače i rodno mesto Vladinog oca Momčila.

Humanitarni rad

Krajem januara 2015. godine srpski mediji objavili su vest da su nekadašnji rukometaš i njegov otac odlučili da pomognu petočlanoj porodici Cvijović iz Zemuna koja živi u vrlo teškim uslovima. Naime, kada su čuli priču o petnaestogodišnjoj devojčici Anastasiji koja brine o bolesnoj majci, bratu i sestrama Vlada i njegov otac odlučili su da pomognu koliko god mogu da ona nastavi školovanje. Zato su obećali da će je stipendirati sve dok ne završi školu.

Kada su novinari tražili komentar od Vlade, skromno je odgovorio da je to porodična tradicija i da žele da pomognu onoliko koliko mogu. Dodao je da ne želi time da se hvali niti mnogo da detaljiše o takvim odlukama.