Stefan Lupino

Biografija

Ivan Lepen poznatiji kao Stefan ili Stephan Lupino je hrvatski fotograf, slikar i kipar. Rođen je 28. aprila 1952. godine u Varaždinu. Živi i radi u Zagrebu.

Pažnju svetske javnosti privukao je 80-ih godina prošlog veka kada je fotografisao njujoršku noćnu scenu. Pred njegovim objektivom našle su se mnoge velike zvezde – manekenke, muzičari i sportisti, a njegove fotografije krasile su naslovnice poznatih časopisa „Vogue“, „Playboy“, „Zoom“, „King“, „Max“ i mnogih drugih.

Iako je slavu stekao erotskim fotografijama, Lupino se poslednju deceniju bavi drugim vrstama umetnosti – slikarstvom i kiparstvom. Osim toga potpisuje brojne reklamne i muzičke spotove, te umetničke filmove. Njegove skulpture našle su se u brojnim svetskim metropolama, a izdao je i nekoliko knjiga svojih fotografija.

Detinjstvo i sport

Lupino je rođen 1952. godine kao Ivica Lepen u Varaždinu. U rodnom gradu je završio osnovnu školu, a od detinjstva se bavio rvanjem i kajakom na divljim vodama. U spustu kajakom je postao juniorski šampion bivše Jugoslavije. Nakon toga je upisao školu karatea zbog koje je nekoliko puta nedeljno iz Varaždina putovao u Zagreb na treninge. Godine 1972. je postao nezvanični svetski šampion u Nambu Sankukaj stilu na Svetskom prvenstvu koje je te godine održano u Parizu.

Fotografija

Godine 1975. je otišao u Rim gde je osnovao karate klub i radio kao obezbeđenje poznatim italijanskim biznismenima i drugim slavnim ličnostima.

Godine 1977. je u Grčkoj snimio erotski film „Erotiki yperentasi“ („Eskort cura“). Iako o tome nije javno govorio poznati filmski sajt IMDb ga je naveo kao jednog od protagonista tog filma koji je režirao grčki režiser Ilijs Milonakos (Ilias Mylonakos). Glavna uloga pripala je porno glumici Klodin Bekari (Claudine Beccarie), poznatoj po filmovima „Tajne prostitutke“, „Filozofija kreveta“ i trileru „Zarobljene žene“. Ovu „epizodu“ slavni umetnik nije uvrstio u svoju zvaničnu biografiju.

Ipak, u jednom intervjuu je priznao da je bio u vezi s grčkom filmskom zvezdom Irenom Papas (Irene Papas). O njegovim liberalnim shvatanjima dovoljno svedoči činjenica da je Grkinja u to vreme imala 53 godine, a on samo 25.

Pošto mu je italijanska prestonica postala „pretesna“ odlučio je da 1979. godine otputuje u Sjedinjene Američke Države (SAD) i upiše njujoršku školu glume. Prema njegovim rečima, gluma je, poput sporta tražila disciplinu i nije mu dozvoljavala da uživa u slobodi za kojom je žudeo.

Nakon nekoliko fotografija na kojima je pozirao kao model, Lupino je odlučio da uzme fotoaparat u svoje ruke i da umesto na sceni, umetnost stvara iza objektiva. Urednica časopisa „Details“ je uskoro prepoznala njegov talenat, te ga je pozvala da zajedno sa fotografima Brusom Veberom (Bruce Weber) i Olivijeom Toskanijem (Olivier Toscani) postane deo njene redakcije.

U časopisu su redovno objavljivali fotografije iz umetničkog i noćnog života Njujorka. Od 1983. do 1991. godine snimio je na hiljade fotografija, pa su ga uskoro prozvali „kraljem noćnog života“. U Jugoslaviji su njegove fotografije objavljivali hrvatski listovi „Start“ i „Globus“. Dok je u Americi fotografisao Kristofera Vokelna (Christopher Walken), Mika Džegera (Mick Jagger), Madonu (Madonna), u Hrvatskoj su mu pred objektiv stale pevačice Vana (Vanna), Ivana Banfić, Indira Vladić, te glumice Mia i Ena Begović.

Počeo je da slika noćni život Njujorka koji je u to vreme bio veoma buran. Na njegovim slikama mogli su se videti glumci, manekeni, sportisti, ali i transvestiti, homoseksualci, te u tom momentu sve društvene devijacije.

Prvu veliku izložbu fotografija je otvorio 1985. godine u Zagrebu, a nakon toga mogli su ih videti posetioci muzeja i galerija u Njujorku, Londonu, Minhenu, Pragu i Parizu. Ljubitelji njegovih dela izložbu su mogli videti i u Sarajevu, Beogradu, Mariboru, Splitu, Ptuju, Varaždinu, Bremenu i Tokiju.

Iz mnogih noćnih provoda izrodile su se neke od najvrednijih fotografija toga vremena, koje su objavljivali svetski poznati časopisi. Upoznao je i fotografisao mnoge svetske zvezde, a to mu je donelo veliki uspeh, slavu i novac.

Ipak, početkom 90-ih odlučio se na radikalan potez. Ostavio je svoj američki san, rasprodao imovinu i vratio se u Hrvatsku, te je 1994. godine pokrenuo magazin „Kult“. Novac koji je zaradio uložio je u akcije na berzi, ali je nakon 11. septembra 2001. godine kada se desio teroristički napad na Svetski trgovački centar u Njujorku, izgubio oko 1,2 miliona dolara.

Kako sam kaže oduvek je bio asketa, a takvom načinu života naučili su ga Jevreji u Njujorku. Zato mu taj gubitak nije teško pao nego se okrenuo novim projektima. Godine 2003. je sudelovao u projektu „Moji anđeli“ kada su mu modeli bili deca sa posebnim potrebama i deca koja boluju od malignih bolesti. Lupino kaže da mu je ovaj projekat bio izuzetno emotivno težak zbog situacije u kojoj su se mališani nalazili, te da je ponekad na zahtev roditelja fotografisao i mrtvu decu. Ipak, na sve to je veoma ponosan i te fotografije su obišle čitav svet. Pomoću njih je sakupljao novac za decu obolelu od malignih bolesti u Klajićevoj bolnici u Zagrebu.

Kiparstvo i slikarstvo

Poslednjih desetak godina bavi se kiparstvom. Kaže da je tu strast i želju oduvek imao u sebi, a da su mu fotografije pomogle da sve ono što oseća, želi i može, pokaže na delima od bronze i metala. Lupino je napravio više do pet stotina radova, a usput izrađuje i umetnički nameštaj, te se bavi slikarstvom.

Motivi njegovih skulputra su sakralni i apokaliptični, a njegovo delu „Fire Woman“ postalo je zaštitni znak galerije i trgovačkog centra „Domenico Vacca“. Njena vrednost je procenjena na oko 200 000 dolara, ali umetnik nije želeo da je proda jer, kako kaže, on je sam kolekcionar svojih dela. Skulpture „Venera“, „Plesač“, „Lovac, „Hodač po mesecu“, „Čovjek od željeza“ i „Indijansko čudovište“ doživele su veoma pozitivne kritike širom sveta.

Neke skulpture su visoke i preko tri metra, te teške više od dvesto kilograma pa ih je veoma teško transportovati. Uprkos tome, one su izložene u mnogim muzejima i galerijama u Evropi. U svom stanu na zagrebačkom Bijeniku napravio je atelje u kome stvara slike i pravi skice, a svoje skultpure od metala i bronze izrađuje u levaonici umetnina „Ujević“ u Promedu Novoselec.

Nakon izložbe u Njujorku i Los Anđelesu 2012. godine pojedini likovni kritičari su njegova dela nazvali „lupinizam“ što predstavlja izvedenicu njegovog umetničkog prezimena. Razlog za to ogleda se u činjenici da to što Lupino radi ne može da se svrsta ni u jedan žanr, niti u jednu školu. Zbog strasti i upornosti s kojom radi upoređuju ga sa Pikasom i Dalijem.

U jednom intervjuu hrvatskom dnevnom listu rekao je da svuda u svetu, a naročito u Hrvatskoj „umetnike pokušavaju da svrstavaju u neke kalupe“, te da u kulturi vladaju nepotizam, lobizam i nekompetentnost. „Ako niste u kalupu, ne znaju šta bi s vama, pa vas zaobilaze u širokom luku. U svetu ipak prepoznaju da u sadašnjosti stvarate budućnost“, kaže Lupino.

U aprilu 2018. godine je u Galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu otvorena izložba njegovih fotografija, slika i skultpura pod naslovom „Stephan Lupino“. Posetioci su imali priliku da vide sve ono što je umetnik stvarao tokom 35 godina duge karijere.

Privatni život

Stefan Lupino je rođen kao Ivan Lepen 1952. godine u Varaždinu. Već sa 17 godina otišao je u Italiju, zatim u Englesku, a punu afirmaciju stekao je 80-ih godina prošlog veka u Njujorku. Devedesetih godina se vratio u Hrvatsku, te nakon nekog vremena svoj fokus preusmerio na izradu slika i skulptura.

Iako u šali kaže da je skinuo 2000 žena, samo su dve stvarno osvojile njegovo srce i podarile mu potomke. Iz neke od ranijih veza je dobio ćerku Kamil (Camille) koja živi u Los Anđelesu, dok sa bivšom suprugom Lidijom ima sina Martina i ćerku Zitu.

Lupino i Lidija su se upoznali devedesetih godina, a 1995. godine ju je slikao golu u sedmom mesecu trudnoće. Ta fotografija je objavljena na naslovnoj strani časopisa „Nacional“ što je za to vreme i ove prostore bio pravi novitet. Razveli su se nakon šest godina braka.

Lupino danas kaže da ga žene više ne zanimaju, baš kao ni fotografija. Njegova najveća strast trenutno je kiparstvo, a ljubav prema ženama, ženskom telu nije uspeo da sakrije ni na delima od bronze i metala.

Umetnik je, osim po svojim delima, poznat i po velikoj humanosti. Neretko pravi humanitarne događaje za pomoć onima kojima je najpotrebnije. Za sebe kaže da nikada nije radio za kikiriki, zato svoja dela ili skupo prodaje ili poklanja.