Milica Tomić

Biografija

Milica Tomić je savremena jugoslovenska umetnica rođena 15. oktobra 1960. godine u Beogradu, živi i radi na relaciji Beograda, Berlina i Graca.

Njena umetnička praksa prelazi granice između fotografije, videa, umetničke instalacije i diskurzivne, obrazovne umetnosti, performansa i društveno-političkog angažovanja.

Delo Milice Tomić obuhvata interdisciplinarni pristup radu.

Život i karijera

„Jedini zadatak umetnika je da svako stanje stvari, svaku okolnost, permanentno dovodi u pitanje. To je veoma bolno. Umetnici mogu vrlo lagodno da žive u sistemu kulturne industrije, sistemu koji uključuje i hiljadu drugih sistema. Međutim, umetnik mora da pronađe temu i formu koja će kompleksne društvene odnose učiniti transparentnim i dovesti ih u pitanje.“ Milica Tomić

Milica Tomić rođena je 25. oktobra 1960. godine u Beogradu. Diplomirala i magistrirala je slikarstvo 1994. godine na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu .

Četiri godine samo je slikala misleći da će, kako sam kaže, u tom mediju moći da nađe rešenja za svoj rad. Međutim put paralelan slikarskom mediju  bio je video.

Tokom studiranja Milice Tomić važna novost bila je pojava konceptualne umetnosti, međutim ova novina zaobišla je obrazovni sistem beogradske likovne akademije.

Mladi umetnici mogli su se susresti sa novim umetničkim tokovima u Studentskom kulturnom centru, ali je i on tokom osamdesetih postao reaktivan i konzervativan na polju umetnosti.

Dok je globalna umetnička scena uvodila konceptualni način razmišljanja kao novi pristup slici, u Beogradu povratak slici značio je povratak Vizantiji govorila je Tomić.

Generacija Milice Tomić odrasla je u zemlji u kojoj nije imala kontakt sa realnošću jer su bile kontrolisane političke prakse, gde je ignorisanje politike bio  način bavljenja politikom mladih ljudi.

„Bilo mi je veoma teško da shvatim šta se dešava izvan mog ličnog prostora“ rekla je Milica Tomić. Nije razumela da je njen privatni prostor ideološki konstruisan i politički instrumentalizovan. Dugo je verovala da politici nije mesto u umetnosti i privatnom život, međutim uspostavilo se da ne mogu jedna bez druge.

Pojava Slobodana Miloševića je ključni momenat u njenom životu. Jednog dana, ubrzo nakon što se pojavio na političkoj sceni, na zidu stana u kome je živela videla je zakačen njegov govor rekla je Tomić. „Osoba koja je okačila govor bila je apolitična, te sam tada postala svesna da je Milošević sinonim za politiku koja je u tom trenutku bila na ulicama. Politika je postala dio najprivatnijih i najličnijih odluka“.

Fenomen turbo folk počela je da propituje nakon petog oktobra, kada je primetila njegovu konstantnu prisutnost, te ga je okarakterisala kao mračni identitet devedesetih.

Rad Milice Tomić sačinjen je od pitanja identiteta, te njegovim utvrđivanjem i destabilizacijom.

U video radu pod nazivom „Ja sam Milica Tomić“  iz 1999. godine  istražuje lični i kolektivni identitet. Njeno umetničko istraživanje je otvoreno i političko. Sa jedne strane ima za cilj isticanje značaja istorijskog pamćenja. Dok sa druge strane otvara refleksiju  na teme koje dotiču aktuelna pitanja (od nacionalnog identiteta do nasilja i građanske odgovornosti, od prava i samopouzdanja) utvrđivanje stvarnosti u ime medija.

Na dobro poznatom video snimku “ja sam Milica Tomić“, ona  stoji na pijedestalu i navodi svoje ime na 64 različita jezika koja pripadaju različitim etničkim grupama. Njeno lice ostaje mirno i neprolazno, ali njeno telo polako pokrivaju ožiljci i rane.

Njen otac glumac Mića Tomić, pomogao joj je oko video performansa. Učio je sa njom predstavljanje na različitim jezicima te ju je uvežbavao.  Zajedno su našli način kako da stvore rad koji govori o komplikovanim odnosima mehanizama unutar kojih se gradi jedan identitet rekla je Tomićeva.

Miličini roditelji su talentovani glumci, otac Mića Tomić i majka Marija Milutinović. Oboje su glumu doživljavali kao intelektualni angažman, međutim, ispostaviće se tokom života potpuno suprotstavljenih stavova.

Mića Tomić bio je predratni levičar, treća generacija nadrealista, beogradski skojevac koji nikada nije ušao u Partiju. Celog života se družio i sarađivao sa levo orijentisanim intelektualcima, neki od njih su bili i na vlasti, ali deo administrativnog aparata umetnosti nikada nije bio niti je želeo.

Udruženje slobodnih filmskih radnika je osnovao  krajem pedesetih kada je  dao otkaz i i napustio pozorišni ansambl Savremenog pozorišta (danas Pozorišta na Crvenom krstu). Razlog njegovog otkaza i odlazak iz pozorišta bila je zabrana pozorišne predstave Čekajući Godoa.  Osnovao je i prvu samostalnu pozorišnu grupu – Grupu A, nakon tog incidenta. Njegov život, njegova interesovanja i angažman, Milica Tomić, razumela je tek kasnije, kako sama kaže.

Počela sam da razumem svog oca tek nakon njegove smrti kada sam nasledila malu ali pažljivo izabranu kolekciju knjiga.  Bio je u političkim konfliktima jer je tragao za  „prostorom“ u kome je bilo moguće nezavisno stvaralaštvo, a tek čitajući njegovu kolekciju knjiga, postala sam toga svesna jednom je rekla Tomićeva.

Sa druge strane, majku Mariju Milutinović, kao ličnost,  mogla je razumeti nakon što je napravila video pod nazivom „Portret moje majke“, rekla je jednom prilikom Milica Tomić.

Njena lična i umetnička biografija varila je sa velikim lomovima u (ex)Jugoslaviji i promena državne ideologije. Ona je igrala Joneskove komade kasnih pedesetih na izrazito modernistički način, bila je predvodnica avangardnog modernizma, u vreme kada je država bila ideološki formatirana prema modernističkoj ideologiji.

Međutim, (početkom sedamdesetih) kada je da socijalistički sistem počeo sa raspadom, ona je pokazala interesovanje za jogu i antropozofiju. Osamdesetih je napustila Jugoslovensko dramsko pozorište i duboko se posvetila pravoslavnom hrišćanstvu.

U Beogradu, 2000. godine na završenom Oktobarskom salonu, za video instalaciju „Portret moje majke“ Milica Tomić je osvojila glavnu nagradu .

U njenom radu  „Poslednje slovo – A (2003-2010)“ bavi se raspadom Jugoslavije i njenom poslednjom fazom raspada 2003. godine. Kako u Veneciji na, paviljonu Srbije – nekadašnje Jugoslavije, ostao je bar- reljef naziva paviljona Jugoslavija, Tomićeva je izlila prostor unutar slova A, poslednjeg u nazivu, te napravila dva olovna objekta.

Foto i video instalacija „Jednoga dana“ (2009/2010.) govori i o antifašizmu danas. Danas je lako prepoznati fašizam u njegovim ekscesnim oblicima, ali šta je sa fašizmom koji je svuda oko nas, koji se ne može  prepoznati na prvi pogled, a koji je ugrađen u zakone i administraciju?, navela je umetnica povodom pomenute izložbe i dela.

Rad „Jednog dana“ dokumentuje akciju odnosno gradnju nematerijalnog spomenika na mestima uspešnih antifašističkih akcija koje su za vreme nemačke okupacije tokom Drugog svetskog rata izvodili građani Beograda i Kopenhagena. Predstavlja brisanje iz jedne istorije sećanja, te kulminira u nove oblike fašizma u današnjem vremenu.

Od 2006. godine imala je stipendiju za stipendiste iz umetnosti, Internacionalni program DAAD umetnika u Berlinu, a 2011. godine dobila je stipendiju u rezidenciji za međunarodne stipendiste na centrima i institutima Univerziteta Stanford – Stanford Humaniti Center / Institut za međunarodne studije Freeman Spogli / Stanford Institut za kreativnost i umetnost (SiCa) / praktičare u rezidenciji.

Umetnički radovi Milice Tomić istražuju, otkrivaju i dovode do javne rasprave o pitanjima vezanim za političko i ekonomsko nasilje, traumu i socijalnu amneziju, sa posebnom pažnjom na kratak spoj između intimnosti i politike.

Milica Tomić je kao odgovor na posvećenost društvenoj promeni i novim oblicima kolektivnosti napravila značajan pomak od individualne do kolektivne umetničke prakse.

Osnivač je nove jugoslovenske grupe za umetnost i teoriju, Grupe Spomenik (2002) i interdisciplinarnog projekta Četiri lica Omarske (201 i inicijator Radne grupe Četiri lica Omarske).

Milica Tomić glumila je na filmu (najpoznatiji „Slučaj Harms“) i TV dramama, a bavila se i postprodukcijom filma, što ju je više zanimalo od glume jednom je rekla Milica.

Od 2001.  godine radi kao gostujući profesor i voditelj radionica na akademijama umetnosti i institutima za savremenu umetnost u Helsinkiju, Roterdamu, Salzburgu, Stanfordu i Beču, kao voditelj internacionalnih edukativnih projekata sa studentima/kinjama iz Finske, Norveške, Švedske, Islanda, Austrije, Beča, Beograda i Prištine.

Radovi Milice Tomić su deo kolekcija i brojnih izložbi u međunarodnim institucijama umetnosti, a trenutno živi sa mužem i sinom na relaciji Beograd -Evropa.

Individualne izložbe (izbor)

• 2016. – bioskop, škola rata nezavisnosti, Galerija Charim, Beč
• 2014. – Artists Film International/ Umetnički internacionalni film, Milica Tomić, Galerija Vhitechapel, London
• 2012. – Jedan dan, Turski Muzej umetnosti / Turku Art Museum, Turku
• 2010. – Milica Tomić, Muzej savremene umetnosti, Beograd, Srbija
• 2007. – Politika pamćenja, „Stacion“ – Centar za savremenu umetnost, Priština
• 2006. – Sama / Čitanje kapitala , Umetnički prostor (Alone / Reading Capital, Artspace) Sidnej, Australija
• 2004. – Čitanje kapitala, ArtPace, San Antonio
• 2003. – Nacionalni paviljon / paviljon Srbija i Crna Gora, 50. Venecijansko bijenale, Venecija
• 2002.  Ki-ungelost – Rekonstrukcija zločina, Bildmuseet, Umea
• 2000.  Ja sam Milica Tomić, kamera Austria, Graz
• 2000.  Milica Tomić, Muzej Arnhem / Muzej moderne umetnosti, Holandija
• 2000.  Milica Tomić, Kunsthalle Vien, projektni prostor, Beč

Grupne izložbe (izbor)

• 2016. Majka heroja, savremena umetnost postkomunističkih žena koji razmišljaju o heroizmu, MOMENTUM, Berlin; Spomenicima ne treba verovati, Nottingham Contemporari, Velika Britanija;Crvena Afrika / Stvari koje se počinju raspadati ( RED AFRICA / Things Fall Appart), Calvert 22, London, Velika Britanija
• 2015. Sada, najkasnije, Kunsthalle Krems, Krems; Kijevska škola. Bijenale umetnosti, Kiev; 5. bijenale savremene umetnosti u Solunu, Državni muzej savremene umetnosti, Solun
• 2013. Nakon godine Nula – geografska saradnje od 1945. godine, Dom svetskih kultura, Berlin; Stvarnost nije dovoljna, Moskovski muzej moderne umetnosti / MOMA, Moskva, Rusija
• 2010. Bijenale / Izložbe luka na otvorenom, zgrada Čajavec, Banja Luka, BA; Transitland, Moskovski muzej moderne umetnosti [MMOMA], Moskva, Rusija
• 2009. GENDER CHECK , MUMOK, Muzej savremene umetnosti, Beč, Austrija
• 2008. Ko je ubio sliku?, Novi muzej, Nirnberg, Nemačka
• 2007. Globalni feminizam/Global Feminisms, Brooklin Museum of Art, Bruklin muzej umetnosti, Njujork, SAD
• 2006. Paranoja, Muzej Freud, Londonska umetnička galerija Leeds, Leeds, UK
• 2005. RE-ACT, Centar za savremenu umetnost u Kopenhagenu, Kopenhagen, Danska
• 2001. Video-zona: 1.Međunarodno bijenale video umetnosti, Tel Aviv, Izrael; Milano Europa 2000, Palazzo Della Triennale, Milano, Italija; ARS 01, Perspektive otvaranja, KIASMA – Muzej savremene umetnosti, Helsinki, Finska
• 2000. SHOOT / pokretne slike umetnika, Malmo Konsthall, Malmo, Švedska
• 1998 24. Bijenale  Sao Paulo, Roteiros, Sao Paulo, Brazil; OSTranenie – Međunarodni forum za elektronske medije, Bauhaus Dersden, Nemačka
• 1997 Zona poremećaja, Steirischer Herbst 97, Graz, Austrija

Reference:

• https://qcdnevnik.wordpress.com/2010/12/13/milica-tomic-vreme-neprestanog-ispitivanja/
• https://en.wikipedia.org/wiki/Milica_Tomi%C4%87#cite_note-1
• https://www.vreme.com/arhiva_html/518/25.html
• https://pescanik.net/milica-tomic-u-beogradu/