Milomir Marić

Biografija

Milomir Marić je srpski novinar, urednik, televizijski voditelj i publicista. Trenutno je glavni i odgovorni urednik televizije „Hepi“ („Happy“), te autor i voditelj emisija „Ćirilica“ i „Goli život“ i voditelj jutarnjeg programa „Dobro jutro, Srbijo“. Rođen je 7. januara 1956. godine u Gornjem Milanovcu. Živi u Beogradu.

Novinarsku karijeru je započeo još kao student Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Pisao je tekstove za brojne jugoslovenske listove, a 90-ih godina 20. veka postao je glavni i odgovorni urednik lista „Duga“. Postao je prepoznatljiv po intervjuima sa političkim disidentima, bivšim komunističkim funkcionerima, kriminalcima, te ljudima čiji je rad u nekom momentu bio naširoko hvalje ali i kritikovan i zabranjivan.

U periodu od 2001. do 2006. godine bio je glavni i odgovorni urednik televizije „BK“. Od 2008. godine je glavni i odgovorni urednik na televiziji „Hepi“. Dugi niz godina na ovoj televiziji uređuje i vodi emisije „Ćirilica“ i „Goli život“, te jutarnji program „Dobro jutro, Srbijo“.

Knjiga „Deca komunizma“ koju je objavio 1987. godine izazvala je veliku buru u jugoslovenskoj javnosti. Knjiga se sastoji iz ispovesti bivših komunističkih funkcionera, arhivske građe, dokumenata koji nisu bili dostupni svima i slično. S obzirom na uspeh knjige dobio je poziv da o njoj govori na prestižnim univerzitetima „Harvard“, „Prinston“, „Jejl“ i drugima. Obišao je Sjedinjene Američke Države (SAD) gde je razgovarao sa bivšim direktorima obaveštajne agencije CIA i drugim čuvenim Amerikancima.

Drugi deo knjige objavio je 2014. godine u izdanju kuće „Laguna“ pod naslovom „Deca komunizma: Ljudi novog doba“.

Marić je više od dvadeset godina u vezi s novinarkom i spisateljicom Vesnom Radusinović.

Detinjstvo i obrazovanje

Milomir Marić je rođen 1956. godine u Gornjem Milanovcu. Već u petkoj godini je počeo da čita „NIN“, omiljeni list njegovog dede. Posle škole je često išao u gradsku biblioteku gde su dolazile novine iz čitave bivše Jugoslavije. Satima je čitao zagrebački „Vjesnik“, sarajevsko „Oslobođenje“, slovenačko „Delo“ i druge listove. Voleo je da čita knjige, pa sa sobom često nosio kofer koji je njegov deda doneo iz zarobljeništva, a koji je bio pun knjiga. Seća se da je sa dedom sedeo u bašti hotela „Šumadija“ u Gornjem Milanovcu, pio sok od maline i čitao novine. Već tada se zaljubio u novinarstvo.

Prvi tekst je objavio sa 14 godina u „Dečjim novinama“ koje su uređivali profesori Srećko Jovanović i Aca Lazarević. Prvi intervju je napravio sa 16 godina. Tada je u Milanovac došao Milenko Bojanić, bivši komericijalni direktor „Zastave“ i predsednik Izvršnog veća Srbije. Intervju s Bojanićem objavio je u „Takovskim novinama“.

Nakon što je završio osnovnu i srednju školu u Gornju Milanovcu, 1974. godine preselio se u Beograd i upisao studij žurnalistike na Fakultetu političkih nauka. U jednom intervjuu ispričao je da u prestonicu došao s ciljem da za mesec dana upozna svoje idole – pisce Miloša Crnjanskog i Momu Kapora, te fudbalera Dragana Džajića. U toj nameri je uspeo, a družeći se s beogradskim intelektualcima vrlo brzo je ušao u krug najpoznatijih jugoslovneskih novinara.  Na prvoj godini fakulteta upoznao je Zorana Đinđića koji je tada bio student četvrte godine na Filozofskom fakultetu, a s kojim je delio slična mišljenja i ideje. Ipak, nije se pridružio Đinđićevom pokretu.

Karijera

Novinarsku karijeru Marić je započeo u listu „Duga“ koji je štampala beogradska izdavačka kuća „BIGZ“. U to vreme redakciju su činili čuveni novinari poput Branislava Brane Crnkovića, Aleksandra Nenadova, Živorada Žike Lazića, Danila Ružića i drugih. Od njih je naučio mnogo, ali su prema vlastitom priznanju zbog njegovih tekstova smenjena čak četiri glavna urednika lista „Duga“. Na samom početku karijere rukovodstvo lista „NIN“ htelo je da ga dovede u svoju redakciju, ali mu je zbog tekstova koje je objavljivao i stava koji je imao prema jugoslovenskom društvu, bio zabranjen ulazak u zgradu „Politike“.

Čuveni novinar Boro Krivokapić ga je vodio da sluša i gleda kako se rade intervjui. Dok je Krivokapić ispitivao sagovornike, Marić je slušao i učio kako se rade intervjui. Na promociji knjige „Jedan čovek“ uspeo je da upozna italijansku novinarku i književnicu Orijanu Falači (Oriana Fallaci) koja mu je dala savet koji će ga voditi tokom cele karijere. Naime, na njegovo pitanje kako uspeva da od sagovornika „izvuče“ sve ono što joj je potrebno za dobar tekst, Falači mu je odgovorila da na početku razgovora treba da se pravi da ne zna ništa, a tek u drugom delu počne da mu postavlja ključna pitanja.

Povremeno je pisao i za muzički list „Džuboks“ u kome je objavljen prvi intervju s Goranom Bregovićem, frontmenom grupe Bijelo Dugme i to nakon nastupa u Hali sportova u Beogradu. „Džuboks“ je sedamdesetih godina bio jedan od najtiražnijih časopisa u bivšoj Jugoslaviji.

Još otkako je kao student došao u Beograd proučavao je razne arhive Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije (CK SKJ), pregledao je spise kojima su donošene važne odluke, preispitivao njihovu valjanost, razgovarao sa bivšim rukovodiocima Saveza komunista i ljudima bliskim Josipu Brozu Titu. Sve to je sakupio u knjigu „Deca komunizma“ koju je objavio 1987. godine. Knjiga je po izlasku izazvala buru u jugoslovenskoj i svetskoj javnosti.

Zbog velikog interesa čitalačke publike knjiga je promovisana u sportskim halama u Skoplju i Podgorici, te brojnim drugim gradovima širom bivše Jugoslavije. Promocija u Dubrovniku održana je na gradskom trgu gde se okupilo nekoliko stotina građana.

Nakon toga Marić je dobio priliku da o njoj govori na brojnim univerzitetima širom sveta, te dobio stipendiju od jednog od njih. Zahvaljujući dobrom tiražu i velikoj popularnost knjige zaradio je dosta novca pa je odlučio da obiđe ceo svet. Ipak, najviše se zadržao u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) gde je uspeo da nagovori pet bivših direktora CIA-e da mu budu sagovornici. U tome su mu pomogli braća Stevan i Vlado Dedijer. Stevan je bio nuklearni fizičar, socijalni teoretičar i pisac koji je šezdesetih godina u Švedskoj osnovao prvu na svetu katedru za obaveštajnu delatnost u društvu i privredi.

Jedan od njegovih mentora bio je i Vladimir Vlado Dedijer, novinar, akademik, istoričar, publicista i u nekom momentu blizak saradnik Josipa Broza. Jednom prilikom čitajući Marićeve tekstove Dedijer mu je rekao da je konačno dobio svog naslednika, ali mu i savetovao da se ne druži s političarima.

Po povratku u Jugoslaviju, devedesetih godina dvadesetog veka Milomir Marić postaje glavni i odgovorni urednik časopisa „Duga“. U tom momentu redakciju „Duge“ činili su kvalitetni mladi novinari poput Mirjane Bobić Mojsilović, Radislave Dade Vujasinović i drugih. Marić kaže da kao urednik nikada nije čitao tekstove svojih novinara zato što im je verovao i zato što mu se nije dalo da čita neuredne i precrtane rečenice i reči s obzirom da su se u to vreme tekstovi pisali ručno i na pisaćoj mašini, a ne na računaru.

Iako je „Duga“ bila poznata po tekstovima koji kritikuju vladavinu Slobodana Miloševića, njegova supruga Mira Marković je u tom časopisu objavljivala svoje kolumne. Osim o režimu, novinari su radili intervjue sa Radovanom Karadžićem, Milanom Babićem, Vojislavom Šešeljem i drugima.

Među njima se izdvojila Dada Vujasinović koja je često pisala o delatnostima Željka Ražnatovića Arkana, ratnog zapovednika, političara i kriminalca. Dada je pronađena mrtva u svom stanu 9. aprila 1994. godine. Iako je početnom istragom utvrđeno da je sama sebi oduzela život dokazano je da to nije tačno, ali njena smrt do danas nije razjašnjena.

Zbog tekstova koje je Marić pisao Arkan je pretio i njemu. Naime, Ražnatović ga je osudio na smrt. Dao mu je šest meseci života i svakog prvog u mesecu ga zvao da mu kaže koliko mu je još vremena preostalo. Marić je kasnije rekao da se nije plašio i da je sve to doživljavao kao šalu, jer su devedesete bile veoma haotične na prostoru Srbije, ali i cele Jugoslavije.

Taj smisao za humor pomogao mu je da preživi turbulentan period. Arkanu je obećao da će ga napadati sve dok ga drugi brane, a kad drugi krenu da ga napadaju, staće u njegovu odbranu.

Priznao je da je tekstovima davao naslove i podnaslove i pre nego što ih je pročitao, zato ga mnogi smatraju rodonačelnikom senzacionalizma u Srbiji.

Polovinom devedesetih godina redakcija „Duge“ je počela da se osipa, pa je Marić osnovao časopis „Profil“. Pošto je u Srbiji u to vreme štampanje lista bilo skupo i nezavisnim medijima nedostupno, obratio se štamparima u Italiji, koji su štampali časopis na odloženo plaćanje.

Sarađivao je i sa drugim listovima, poput časopisa „Intervju“ i „Dama“, a 2001. godine postao je glavni i odgovorni direktor „BK“ televizije u kojoj je radio sve do njenog gašenja.

Godine 2008. počeo je da radi na komercijalnoj televiziji „Hepi“. Postao je glavni i odgovorni urednik ove televizije. Tokom dve sezone vodio je rijaliti program „Parovi“, a danas uređuje i vodi emisije „Goli život“ i „Ćirilica“ koje je sam osmislio. Gosti njegovih emisija su bivši i aktuelni političari, advokati, tužioci, sudije, bivši generali, ali i umetnici, glumci, sportisti i druge javne ličnosti. Prepoznatljiv je po „škakljivim“ pitanjima i sarkastičnim opaskama svojim sagovornicima, a s obzirom na iskustvo i znanja koja je stekao dugogodišnjim radom u novinarstvu neretko iznosi i vlastita saznanja o pojedinim temama.

Napisao je scenario i režirao dokumentarnu seriju „Lepi i mrtvi“ koja govori o životu i tragičnoj sudbini Beograđana Stevice Markovića i Miška Miloševića. Serijal je imitovan u 15 epizoda na televiziji „Hepi“.

Izdavačka kuća „Laguna“ je 2014. godine štampala novo izdanje Marićeve knjige „Deca komunizma: Magle sa istoka“, a nakon toga i drugi deo pod naslovom „Deca komunizma 2: Ljudi novog doba“. Na pitanje novinara kao je došao do saznanja o kojima piše u knjigama, autor odgovara da je u to vreme on bio „vanbračno dete komunizma“ kome su se poveravali mnogi komunisti, ali i politički disidenti.

Marić je čest gost i na drugim televizijama, a iako neretko osporavan od strane onih kojima pristup pojedinim temama i sagovornicima nije blizak, njegova emisija beleži rekordnu gledanost u Srbiji i regionu. Trenutno se, osim na televiziji „Hepi“, „Ćirilica“ emituje i na programu Alternativne televizije iz Banjaluke.

Uporedo s „Ćirilicom“ Marić vodi i jutarnji program „Dobro jutro, Srbijo“ na televiziji „Hepi“.

Privatni život

Milomir Marić je rođen u Gornjem Milanovcu 1956. godine. Sa tri godine mlađom sestrom je odrastao i školovao se u rodnom gradu. Kaže da su ga oduvek interesovale stvari koje njegove vršnjake nisu zanimale. Sa pet godina je počeo da čita novine, a kasnije i knjige. Pišući za „Dečje novosti“ i „Takovske novine“ shvatio je da želi da postane novinar, što se kasnije i ostvarilo.

Osim novinarstva voleo je i muziku, a u jednom intervjuu priznao je da je dao dedino oredenje iz rata za nekoliko ploča britanskih bendova Bitls (The Beatles) i Rolingstons (Rolling Stones). Iako tada nije imao gramofon odlučio je da ih sačuva u svojoj kolekciji.

Kada je 1974. godine došao u Beograd na studije, počeo je ozbiljno da se bavi novinarstvom, a danas ga smatraju jednim od najboljih novinara u Srbiji. Bez zadrške je pričao o političarima i kriminalcima, kritikovao prvo Tita, a posle i Miloševića i Arkana, ali ljudska dimenzija kojom ih je predstavljao sačuvala ga je od progona i ubistva.

Još kao mlad novinar u Podgorici je upoznao Vesnu Radusinović koja je tada imala petnaestak godina. Pisao je o noćnom životu u jugoslovenskim prestonicama, a pošto u Podgorici nije bilo klubova i diskoteka, sagovornica mu je bila srednjoškolka. Zbog patrijahalnog odnosa koji je vladao u njenoj porodici, odbila je da je Marić otprati kući. Tada su im se putevi razišli.

U četvrtom razredu gimnazije Vesna je iz Podgorice preselila u Beograd, a nakon toga je završila novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u srpskoj prestonici. U Klubu književnika upoznala je Dževada Tuzlića, novinara i filmskog kritičara iz Sarajeva. Godinu dana kasnije su se venčali i preselili u Sarajevo gde je Vesna radila kao urednica Kulturno – umetičkog programa „Televizije Sarajevo“. Dobili su sina Vedrana, a početkom rata su preselili u Nemačku.

Sa Vedranom se kasnije vratila u Beograd i počela da radi kao PR na televiziji „BK“. Tu se ponovo srela s Marićem. Sarađivali su i u listovima „Intervju“ i „Duga“, a nakon nekog vremena počeli da žive zajedno. Njenog sina je beogradski novinar prihvatio kao svoje dete, a ljubav i poštovanje su obostrani. Tek kasnije su shvatili da su se upoznali mnogo godina ranije u Podgorici. Premda vezu nikada nisu krunisali brakom, važe za jedan od najskladnijih parova na srpskoj javnoj sceni.

Filmografija

• 2012. Lepi i mrtvi (dokumentarni serijal)

Autorske emisije

• Goli život
• Ćirilica

Bibliografija

• 1987. Deca komunizma: Magle s istoka
• 2014. Deca komunizma 2: Ljudi novog doba