Jelena Bačić Alimpić

Biografija

Jelena Bačić Alimpić je srpska televizijska novinarka, voditeljka i spisateljica. Rođena je 26. marta 1969. godine u Novom Sadu. Udata je za Miroslava Alimpića, istražnog sudiju Višeg suda u Novom Sadu, s kojim ima dvoje dece, sina Marka i ćerku Dunju.

Novinarsku karijeru je započela u JRT mreži kao saradnik u informativnoj, dokumentrarno-obrazovnoj i kulturno-umetničkoj redakciji. Nakon toga je radila kao urednik u kompaniji „Color Press Group“. Od 2004. do 2013. godine radila je kao urednik i voditelj brojnih emisija na televiziji „Pink“. Bila je zaštitno lice ove televizije, a vodila je brojne emisije poput „Lepota, zdravlje i još ponešto“, „Bravo Šou“, „Dobro veče, Srbijo“ i druge.

Prvu knjigu pod naslovom „Ringišpil“ objavila je 2010. godine. Roman je za vrlo kratko vreme postao bestseler, pa je izašao u ediciji „Dragulji Lagune“ kao jedna od 15 najčitanijih knjiga u istoriji Izdavačke kuće „Laguna“. „Ringišpil“ je preveden na turski i makedonski jezik, te nagrađen „Zlatnim Hit liberom“. Dve godine kasnije objavila je knjigu „Pismo gospođe Vilme“ koji je takođe bio jedan od najprodavanijih u Srbiji. Proglašen je najčitanijom knjigom domaćeg pisca u 2012. godini.

Dve godine posle objavila je roman „Proleće u Parizu“ koji je takođe postao bestseler. U oktobru 2015. godine izdala je prvi deo trilogije „Kazna za greh“ pod naslovom „Noć kada su došli svatovi“. Drugi nastavak trilogije koji je nazvan „Knjiga uspomena“ objavljen je u februaru 2016. godine, a treći deo „Molitva za oproštaj“ u junu iste godine. Svaki roman je imao početni tiraž od oko 40 000 primeraka.

Istorijski i ljubavni roman „Nigde te nema“ izdala je u maju 2017. godine, a „Kofer iz Berlina“ je premijerno predstavljen čitalačkoj publici u martu 2018. godine.

Detinjstvo i obrazovanje

Jelena Bačić je rođena 1969. godine u Novom Sadu. U rodnom gradu je završila osnovnu školu i Karlovačku gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Još kao gimnazijalka redovno je osvajala literarne nagrade za svoje eseje i priče na koje su njeni roditelji bili izuzetno ponosni.

Diplomirala je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

U jednom intervjuu kazala je da je imala veoma lepo detinjstvo. Da se u njihovoj kući uvek osećala velika ljubav i podrška, te da su roditelji nju i brata naučili šta znači biti voljen, ali i kako voleti. Taj osećaj sa sobom nosi celoga života. Seća se mirisnih jutara na vojvođanskom salašu i druženja pored Dunava. Deo svojih sećanja prenela je i u svoje knjige.

Težak gubitak doživela je 2007. godine kada je nakon teške bolesti preminuo njen otac. Pre smrti mu je obećala da će ostvariti njegovu želju i napisati knjigu. Tri godine posle ispunila je obećanje, a njen dar prepoznali su mnogi čitaoci širom Srbije i regiona.

Novinarska karijera

Tokom studija na Filozofskom fakultetu počela je da radi na Televiziji Novi Sad koja je svoj program emitovala u sklopu JRT mreže (Jugoslovenske radio televizije). Radila je kao novinar i urednik dokumentarnih emisija, te honorarni saradnik u informativnoj i kulturno-umetničkoj redakciji. Njeni dokumentarni filmovi dobili su nekoliko prestižnih nagrada u tadašnjoj Jugoslaviji.

Na televiziji je ostala do 1993. godine, a tada je odlučila da ode u Kanadu kako bi usavršila engleski jezik. Otišla je s namerom da se više ne vraća u Srbiju, ali s obzirom da je bila veoma vezana za porodicu i prijatelje, sledeće godine se vratila u Novi Sad.

U periodu od 1994. do 2002. godine radila je kao novinar i urednik u sistemu „Color Press Group“, kompaniji koja je izdavala listove „Svet“, „Duga“ i „Vreme“. Vlasnik i idejni tvorac kompanije Robert Čoban je po povratku iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD) odlučio da pokrene prvi tabloid na ovim prostorima. Reč je o časopisu „Svet“ koji je nakon toga prenesen i u televizijski format pod nazivom „Svet plus“.

Na pitanje novinara kako to da je kao školovana osoba i dugogodišnji novinar Jelena pristala da radi u jednom tabloidu, odgovorila je da u to vreme nije bilo mnogo izbora, jer je bila u pitanju egzistencija nje i njene porodice. Taj posao radila je vrlo uspešno pa je dve godine zaredom dobila nagradu „Oskar popularnosti“ (2000. i 2001. godine).

Nakon devet godina odlučila je da promeni tim, pa je 2002. godine prešla na televiziju „Pink“.

Na „Pinku“ je uređivala i vodila neke od najgledanijih emisija u to vreme. Uređivala je i vodila emisije „Lepota, zdravlje i još ponešto“, „Bravo šou“, „Petkom u dva“, „Dobro veče, Srbijo“ i druge. Ove emisije beležile su rekordnu gledanost, a Jelena je zahvaljujući svojoj spontanosti i vedrini stekla status jedne od omiljenih televizijskih voditeljki.

2005. godine je dobila nagradu za najuspešnijeg televizijskog novinara godine po izboru uredništva i čitalaca „TV Novosti“. Kroz njene emisije prošle su mnoge zvezde iz Srbije i regiona. Razgovarala je sa poznatim glumcima, pevačima, piscima i ljudima koji su činili javnu scenu toga vremena. Bila je zaštitno lice ove televizije dugi niz godina.

Od 2010. do 2013. godine uporedo s novinarskom, gradila je isto tako uspešnu spisateljsku karijeru. Ipak, 2013. godine odlučila je potpuno da se posveti pisanju, pa je dala otkaz na televiziji „Pink“. U saopštenju medijma kazala je da se na taj korak odlučila jer se zasitila televizijskog posla, te poželela da se bavi samo pisanjem. Osim toga, televizija joj je ostala dužna nekoliko plata i doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje, te je odlučila da je tuži kako bi dobila ono što je zaradila.

Književna karijera

Jelena je oduvek pokazivala sklonost ka književnosti. Volela je da čita knjige i piše, pa je još u osnovnoj i srednjoj školi osvajala brojne nagrade na pokrajinskim i republičkim konkursima. Pisala je s lakoćom, ali su njeni radovi dobijali dobre ocene među kritičarima. Posebno ponosan na to bio je njen otac.

Godine 2007. on se razboleo, a pred samu smrt zamolio je Jelenu da napiše i objavi neku knjigu, jer je znao da odlično piše i da se za taj posao prvenstveno školovala. Tri godine kasnije Jelena se ohrabrila da počne da piše, pa je 2010. godine napisala svoju prvu knjigu. Nije imala nameru da je izda, ali ju je Dejan Papić, vlasnik Izdavačke kuće „Laguna“ zamolio da mu da rukopis. Jelena je pristala uz uslov da njeno delo pročita najstroži književni kritičar u Srbiji, te ako on odobri, knjiga može da se štampa. Nije želela da, s obzirom na njen televizijski angažman i status poznatog lica u Srbiji, pubika stekne utisak da se radi o još jednoj novinarki/književnici „u pokušaju“.

Papić je njen rukopis predao Petru Arbutini, književniku, kritičaru i uredniku u „Službenom glasniku“. Nakon nekog vremena Arbutina ju je pozvao na razgovor, a uprkos velikoj tremi što o svom rukopisu razgovara upravo s njim, Jelena je uspela da ga pita da li je knjiga dobra. On joj je odgovorio da nije dobra, nego vrlo dobra.

Prvo izdanje knjige „Ringišpil“ štampano je u tri hiljade primeraka, ali je zbog velikog interesovanja njen prvenac tokom dve godine doživeo još 27 izdanja i postao najčitanija knjiga domaćeg autora. „Ringišpil“ je ljubavna drama u kojoj Jelena piše intimnu ispovest balerine. Kroz priču su protkana njena sećanja na detinjstvo, život na bačkim salašima i običnim, ali i velikim „običnim“ ljudima koji žive u Vojvodini. To je priča o ljubavi koja je uspela da nadraste život i sudbinu.

Za tri godine knjiga je prodata u tiražu od oko 80 000 primeraka, te u to vreme postala najčitanija „Lagunina“ knjiga domaćeg autora. Tokom 2011. godine našla se na spisku najčitanijih knjiga Narodne biblioteke Srbije. „Ringišpil“ je preveden na makedonski i turski jezik, te uvršten u ediciju „Lagunini dragulji“. Jelenin prvenac se tako našao među 15 najčitanijih naslova ove izdavačke kuće, te jedino delo domaćeg autora.

Roman „Pismo gospođe Vilme“ Jelena Bačić Alimpić objavila je u maju 2012. godine. Reč je o drami delom zasnovanoj na istinitim događajima, a delom na mašti autorke. U romanu Jelena pripoveda život i sudbinu gospođe Vilme koja se kako bi spasila porodicu od bankrota udala za čoveka koga ne voli. Žrtvujući svoj život za spas porodice, Vilma završava tragično.

I ova knjiga doživela je veliki uspeh u Srbiji i regionu, te je za samo godinu dana prodata u oko 50 000 primeraka. Bila je najčitanija knjiga u Srbiji 2012. godine. Kao i prvi roman i ovaj je preveden na makedonski jezik, te nagrađen „Zlatnim Hit liberom“.

Treću knjigu pod naslovom „Poslednje proleće u Parizu“ Jelena Bačić Alimpić je objavila u aprilu 2014. godine. U ovoj knjizi, za koju je svojevremeno izjavila da je najzrelija i najcelovitija u njenom književnom opusu, Jelena pripoveda priču o sudbini emigranata iz Carske Rusije i prošlosti Marije Kolčag čija je vera u ljubav bila velika kolika i njena bol.

O uspehu ovog romana svedoči činjenica da je tokom četiri godine doživeo više od dvadeset, te se ponovo našao među bestselerima Izdavačke kuće „Laguna“.

Četvrtu knjigu u karijeri, te prvu iz trilogije „Kazna za greh“, Bačić Alimpić je objavila u oktobru 2015. godine pod naslovom „Noć kada su došli svatovi“. Reč je o vrlo emotivnom romanu u kome se prepliću bol, slabost, želje, laži i tajne. Ona čitaocima donosi priču o davno prošlim vremenima i zabranjenoj ljubavi dvoje mladih.

Drugi deo trilogije objavljen je u februaru naredne godine pod imenom „Knjiga uspomena“. Roman govori o ljubavi, iskušenjima i veri, te uspomenama na davnu ljubav koje se ne mogu obrisati. Autorka u njemu pripoveda o vremenu koje karakteriše duboko podela među društvenim staležima, te skoro nemogućoj ljubavi između mladića iz grofovske porodice i devojke čiji roditelji su siromašni kmetovi.

Treći nastavak trilogije pod naslovom „Molitva za oproštaj“ autorka je objavila u junu 2016. godine. Time je zaokružila priču o „Kazni za greh“ koja je počela knjigom „Noć kada su došli svatovi“. Reč je o romanu o ljubavi, lažima i grehovima, te istinama koje nikada nisu izrečene.

U maju 2017. godine Jelena je objavila svoju sedmu knjigu pod naslovom „Nigde nema te“. Roman govori o sudbini siromašne devojke sa Sicilije koja je pred sam početak Prvog svetskog rata odlučila da kao volonterka Crvenog krsta pomaže ranjenicima na frontu. U jednoj poljskoj bolnici upoznala je ratnog izveštača iz Srbije, a povratak na Siciliju donosi preokret u njenom životu. Reč je ljubavnoj drami koja obiluje istorijskim činjenicama, a građu za ovaj roman Bačić Alimpić je pronašla putujući u Italiju i posećujući etnografske muzeje i mesta na kojima su se odvijale najteže bitke u Velikom ratu.

Kroz ceo roman prepliće se rečenica glavne junakinje „Jer nekad je lakše umreti nego voleti“.

Osmu knjigu pod imenom „Kofer iz Berlina“ autorka je objavila u martu 2018. godine. I u nju je, kao i u prethodnoj Jelena utkala istorijske elemente – poput opsade Lenjingrada i života u Istočnom Berlinu pre i posle pada Berlinskog zida. Kroz tešku sudbinu jedne žene ona je ispričala priču o borbi i ljubavi, koja je brzo osvojila srca čitalaca.

Održala je brojne promocije širom Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Njene književne večeri su interaktivne, pa autorka, osim što govori o svojim romanima, razgovara i sa ženama koje ih čitaju. Za svoja dela osvojila je brojne nagrade, a sve njene knjige su za veoma kratko vreme stekle status bestselera.

Privatni život

Jelena Bačić Alimpić je rođena 1969. godine u Novom Sadu, gde i danas živi i radi. Premda se dugi niz godina bavila televizijskim novinarstvom, po profesiji je profesor jugoslovenske književnosti i srpsko-hrvatskog jezika. Tokom više od dve decenije duge novinarske karijere ljubav prema pisanju stavila je u drugi plan, ali je dve godine nakon smrti oca za koga je bila jako vezana, odlučila da napiše svoju prvu knjigu. Od 2010. godine do danas postala je jedan od najčitanijh pisaca u Srbiji i regionu.

Jelena je udata za advokata Miroslava Alimpića, istražnog sudiju Višeg suda u Novom Sadu. Upoznali su se na njegovom radnom mestu, kada je Jelena trebala kao svedok da se pojavi na sudu. Pošto zbog obaveza nije stizala da dođe na sud Alimpić je poslao policiju po nju. Zbog toga je bila veoma ljuta, ali je na kraju obavila svoju građansku dužnost.

Ponovo su se sreli kada se iz Kanade vratila u Novi Sad. Sledećeg dana joj je poslao ceduljicu na radno mesto u kojoj joj je poželeo srećan rad. Počeli su da se zabavljaju, a devet meseci kasnije su se venčali. Godine 1994. su dobili sina Marka, a 2000. godine ćerku Dunju.

Premda se u javnosti vrlo retko pojavljuju zajedno zbog brojnih obaveza, Jelena kaže da je Miroslav njen antipod. Dok je ona emotivna i eksplozivna, kaže da je njen suprug realan, odmeren i izuzetno odgovoran i častan čovek. Ističe da ju i danas, baš kao i pre 25 godina svojim osobinama iznova opčinjava.

Poput supruga i Jelena je veoma posvećena porodici. Najviše voli da provodi vreme sa svojom decom, a slobodne trenutke koristi za šetnje sa psom po Fruškoj gori. Jelena i Miroslav važe za jedan od najskladnijih parova na srpskoj javnoj sceni.

Bibliografija

• 2010. Ringišpil
• 2012. Pismo gospođe Vilme
• 2014. Poslednje proleće u Parizu
• 2015. Kazna za greh: Noć kada su došli svatovi
• 2016. Kazna za greh: Knjiga uspomena
• 2016. Kazna za greh: Molitva za oproštaj
• 2017. Nigde nema te
• 2018. Kofer iz Berlina