Stefan Jović

Biografija

Stefan Jović je srpski profesionalni košarkaš koji trenutno (maj 2019. godine) nastupa na pozicijama plejmejkera i beka u Košarkaškom klubu Bajern iz Minhena i reprezentaciji Srbije. Rođen je 3. novembra 1990. godine u Nišu. Oženjen je Ljiljanom Jović s kojom ima sina Vuka.

Juniorsku karijeru je započeo u niškom klubu Beopetrol, a potom je 2005. godine prešao u Ergonom. Dve sezone je igrao u kraljevskoj Slogi, a od 2012. do 2014. godine u Radničkom iz Kragujevca.

Nakon toga je tri sezone proveo u Crvenoj zvezdi. Sa crveno-belima je po tri puta osvojio Prvenstvo Srbije i Jadransku ligu, te dva puta Kup Radivoja Koraća. Polovinom 2017. godine prešao je u Bajern sa kojima je do sada osvojio Kup i Prvenstvo Nemačke.

Prve medalje u dresu reprezentacije Srbije osvojio je 2013. godine. Reč je o srebru sa Mediteranskih igara i bronzi sa Univerzijade. Već sledeće godine je s „Orlovima“ zauzeo drugo mesto na Svetskom prvenstvu. Srebrnu medalju su uzeli i 2016. godine na Olimpijadi, a istim odličjem su se okitili i godinu dana kasnije na EvroBasketu koji je održan u Finskoj, Izraelu, Rumuniji i Turskoj.

Klupska karijera

Pre nego što je zavoleo košarku, Stefan Jović je trenirao vaterpolo i fudbal. Košarku i fudbal je paralelno trenirao sve dok ga fudbalski trener nije prebacio sa pozicije centarfora u odbranu. To ga je, kako je u jednom intervjuu kazao, veoma naljutio te je odlučio da „kopačke okači o klin“ i da se potpuno posveti košarci.

Trenirao je u Košarkaškom klubu Beopetrol iz Niša, a prema njegovim rečima ključne uloge u njegovom razvoju su imali treneri Saša Perić, a potom i Milan Josić. Godine 2005. je prešao  u Košarkaški klub Ergonom sa kojim je osvojio Kadetsku ligu Srbije. Odlične partije koje je pokazao, privukle su pažnju skauta velikih klubova, pa je posle prvenstva usledio poziv da pređe u FMP iz Železnika.

Pošto nije želeo da ode daleko od rodnog Niša, umesto FMP-a izabrao je Zdravlje iz Leskovca u kome je proveo jednu sezonu. Godinu dana kasnije vratio se u rodni grad i nastavio da igra u Košarkaškom klubu Niš. Uspeli su da uđu u Drugu ligu Srbije, a Jović je proglašen najkorisnijim igračem prvenstva.

Iz Niša je potom prešao u KK Sloga iz Kraljeva gde je trener Bojan Kusmuk, dodatno izbrusio njegov talenat. Nakon dve sezone stigao je poziv Miroslava Mute Nikolića, trenera Radničkog iz Kragujevca. Dogovor je pao, ali je Jović morao da sačeka istek dvogodišnjeg ugovora sa Slogom, kako bi u julu 2012. godine postao plejmejker Radničkog.

Prvi meč u dresu kragujevačkog kluba odigrao je protiv Olimpije, u prvom kolu Jadranske lige. Prve koševe je postigao protiv Cedevite u Zagrebu, u narednom kolu ovog regionalnog takmičenja. Shvativši kakvim potencijalom raspolaže, Muta ga je imenovao kapitenom. Međutim, kada je na društvenim mrežama „proslavio“ pobedu Zvezde nad Partizanom, uprava kluba je odlučila da mu oduzme kapitensku traku.

U debitantskoj sezoni odigrao je osam mečeva u Jadranskoj ligi, dok je u Prvenstvu zabeležio sedam nastupa i postigao 32 poena.

Tokom druge sezone njegova statistika se mnogo popravila, te je dobijao sve bitniju ulogu u timu. Posle susreta s Albom iz Berlina stigao je poziv Aleksandra Đorđevića, selektora reprezentacije Srbije da sa još jedanaestoricom igrača predstavlja svoju zemlju na Svetskom prvenstvu 2014. godine u Španiji. Nakon što je Srbija osvojila srebro, mnogi klubovi su poželeli da Jovića vide u svojim redovima.

U ABA ligi je beležio 4,3 poena, 2,7 asistencija i 1,4 ukradenu loptu po susretu. Na terenu je prosečno provodio 21 minut po utakmici, ali je zbog povrede morao da propusti završnicu i doigravanje na Prvenstvu Srbije.

Usledio je poziv Crvene zvezde, pa je 24. septembra 2014. godine Jović preuzeo crveno-beli dres. Debitovao je na susretu sa Levskim iz Sofije u prvom kolu Jadranske lige. Tada je postigao i svoje prve poene. Zajedno sa Markusom Vilijamsom (Marcus Darrell Williams) činio je okosnicu tima koji je te godine osvojio Prvenstvo Srbije, Kup Radivoja Koraća i Jadransku ligu.

Tokom debitantske sezone u crveno-belom dresu je odigrao 19 susreta Evrolige, gde mu je prosečna minutaža bila 13,6 minuta po meču. U proseku je postizao 2,9 poena, 2,8 asistencija i jednu ukradenu loptu.

Naredne sezone trener Dejan Radonić ga je postavio za glavnog organizatora igre, što će se kasnije ispostaviti kao odličan potez. U tandemu sa Majkom Cirbesom (Maik Zirbes) „gospodario“ je terenom, a malo protivnika im je moglo ravnopravno „stati na crtu“. Zvezda se u meču Evrolige sastala sa Bajernom iz Minhena, a pobeda nad Bavarcima preokrenula je čitav tok sezone.

Jović je na tom meču postavio novi rekord Evrolige po broju asistencija. Upisao ih je ukupno 19, te time nadmašio rekord svog bivšeg saigrača Markusa Vilijamsa. Osvojili su titulu prvaka Srbije i Aba lige, ali im je izmakao Kup Radivoja Koraća na kome Jović zbog povrede nije nastupio. Proglašen je najkorisnijim igračem finala Jadranske lige.

Te sezone odigrao je ukupno 27 susreta Evrolige, od toga čak 22 kao član startne petorke. Beležio je sedam poena, 5,7 asistencija i 1,2 ukradene lopte, a minutaža u evroligaškim susretima mu je skoro duplo porasla u odnosu na prethodnu godinu.

Sve to je bio jasan znak da će mladi Nišlija biti važan faktor, ne samo za Crvenu zvezdu, nego i nacionalnu selekciju Srbije. Sa „Orlovima“ je osvojio srebro na Olimpijskim igrama u Riju, što mu je dodatno „podiglo cenu“.

Usledila je još jedna uspešna sezona za glavnog plejmejkera kluba sa Malog Kalemegdana. Priveli su je kraju osvojivši Kup Radivoja Koraća, te titulu šampiona Srbije i Jadranske lige. Jović je na kraju te sezone uvršten u idealnu petorku Aba lige.

U Evroligi je odigrao 23 meča, startujući na svakom od njih. Prosečno je beležio 7,5 koševa, 5,6 asistencija i 1,3 ukradene lopte. U Zvezdinom dresu je tokom tri sezone odigrao ukupno 177 mečeva i postigao 1 119 poena.

Polovinom 2017. godine već je bilo jasno da će Zvezdin plejmejker karijeru nastaviti u nekom drugom evropskom klubu. Mnogo se nagađalo o tome koju ponudu će da prihvati. Ipak, 14. jula 2017. godine potpisao je ugovor sa Bajernom iz Minhena, čiji je trener u tom momentu bio Aleksandar Đorđević. Time se Stefan pridružio srpskim košarkašima Milanu Mačvanu, Vladimiru Lučiću i Nemanji Dangubiću.

Tokom prve sezone odigrao je 15 mečeva u Evrokupu. Na ovom takmičenju je prosečno beležio 5,3 poena, 5,6 asistencija, te 1,1 ukradenu loptu po susretu. Bajern je te sezone osvojio Prvenstvo i Kup Nemačke.

U decembru 2018. godine klupu bavarskog kluba preuzeo je crnogorski trener Dejan Radonjić, sa kojim je Jović odlično sarađivao u Zvezdi. Mladi plejmejker učvrstio je svoju poziciju u startnoj petorki. Nije mu dugo trebalo da oduševi Bajernove navijače.

Jedan od najboljih mečeva odigrao je u januaru 2019. godine kada se njegov tim sastao sa turskim Fenerbahčeom. Na tom susretu Jović je postigao 19 poena, a njegovo zakucavanje preko Luiđija Datomea (Luigi „Gigi“ Datome) izabrano je za najbolje zakucavanje meseca januara u Evroligi.

Reprezentativna karijera

Prve titule u reprezentativnom dresu osvojio je 2013. godine. Naime, Stefan Jović je bio jedan od članova srpskog tima koji su osvojili bronzanu medalju na Univerzijadi, te srebrnu medalju na Mediteranskim igrama.

Na Mediteranskim igrama koje su održane u junu 2013. godine Srbija se u grupnoj fazi sastala s Italijom i Tunisom. Sa dve pobede prošli su u naredni krug takmičenja. U polufinalu su savladali Makedoniju sa 45 koševa razlike, te se u finalu sastali sa domaćinom. Turska je pobedila Srbiju rezultatom 62:79, pa su „Orlovi“ u Beograd doneli srebrnu medalju.

Već sledećeg meseca Jović je sa reprezentacijom nastupio na Univerzijadi u ruskom gradu Kazanju. Srbija se u grupi sastala sa selekcijama Mongolije, Filipina, Meksika, Japana i Rumunije. Sa svih pet pobeda plasirali su se u sledeći krug takmičenja. U četvrtfinalu su savladali Estoniju sa 45 poena razlike, a u polufinalu izgubili od Australije sa 62:65. Pobedivši Kanadu zauzeli su treće mesto i osvojili bronzanu medalju.

Selektor Aleksandar Đorđević ga je stavio na spisak igrača koji su predstavljali Srbiju na Svetskom prvenstvu 2014. godine. „Orlovi“ su u grupi savladali Egipat i Iran, a izgubili od Francuske, Brazila i Španije. Sa sedam bodova su prošli u narednu fazu turnira.

Posle pobede nad Grčkom i Brazilom, plasirali su se u polufinale, gde ih je sačekala Francuska. „Osvetili“ su se „Trikolorima“ za poraz u grupi, te izvojevali plasman u finale s Amerikancima. Reprezentacija SAD je očekivano pokazala nadmoć, iako su se „Orlovi“ borili da im ravnopravno pariraju. Srbija je ipak izgubila sa 27 poena razlike i okitila se srebrnom medaljom sa Svetskog prvenstva.

Jović je odigrao devet mečeva, sa prosečnom minutažom od 16 minuta. Beležio je tri poena, 2,1 skok, 1,7 asistencija, te 1,33 ukradene lopte po utakmici. Procenat šuta za dva poena mu je bio visokih 64,3 odsto, a sa linije slobodnih bacanja čak 85,7 odsto.

Dve godine kasnije Đorđević ga je ponovo uvrstio u tim, ovog puta za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru. Bez velikih problema su prošli grupnu fazu. U četvrtfinalu su pobedili Hrvatsku rezultatom 53:86, a u polufinalu Australiju sa 61:87. Usledila je „repriza“ finala od pre dve godine na Mundijalu.

Ponovo ih je dočekao američki „drim tim“ koji je i ovog puta bio uspešniji, pa su „Orlovi“ s Olimpijade poneli srebrno odličje.

Jovićeva sve bolja igra godinu dana kasnije mu je donela „ulaznicu“ za Evropsko prvenstvo. U grupi su zabeležili četiri pobede i jedan poraz, te prošli u naredni krug takmičenja. Na skoro svim ovim mečevima Jović je odigrao vrlo važnu ulogu, jer je u njegovim rukama bila organizacija igre. Razigravao je srpske centre, te u proseku upisivao između sedam i devet asistencija po meču.

U šesnaestini finala su pobedili Mađarsku, a u osmini Italiju. Usledio je težak polufinalni duel sa Rusijom nakon koga je Srbija slavila rezultatom 79:87. Slavlje je bilo obavijeno dozom straha zbog povrede koju je u trećoj četvrtini doživeo prvi plejmejker Stefan Jović. Selektor Đorđević je sledećeg dana kazao novinarima da je Stefan „bio veoma srećan zbog pobede, te da je to igrač sa velikim srcem“.

Povreda skočnog zgloba nije ga sprečila da zaigra u finalu. Ipak, „Orlovi“ su pretrpeli poraz od reprezentacije Slovenije, te su u Beograd ponovo doneli srebrnu medalju. Jović je odigrao ukupno devet mečeva, sa prosekom šuta od 6,4 odsto, 2,4 skoka, 5,4 asistencije po meču.

Privatni život

Stefan Jović je rođen 1990. godine u Nišu. U rodnom gradu je završio osnovnu i srednju školu, te Nižu muzičku školu, smer klavir i gitara. U sedmoj godini je počeo da se bavi vaterpolom, a želja da trenira košarku rodila se kada je na televiziji gledao uspehe zlatne generacije jugoslovenske, a kasnije i srpske košarke, Aleksandra Đorđevića, Vladu Divca, Dejana Bodirogu i ostale.

Uporedo sa košarkom je trenirao i fudbal. Ipak, kada ga je tadašnji trener sa pozicije centarfora prebacio u odbranu, odlučio je da napusti fudbal i potpuno se posveti košarci. Najpre je trenirao u rodnom gradu i okolnim mestima, a potom prešao u Radnički i na kraju u voljeni klub Crvenu zvezdu.

Tokom tri sezone beležili su velike uspehe i premda su neki priželjkivali da Jović ostane u Zvezdi, odlučio je da 2017. godine pređe u Bajern.

Kako je u jednom intervjuu ispričao, najveću podršku u karijeri su mu oduvek pružali roditelji, te brat Filip i sestra Lana. Upravo je njima posvetio tetovaže na levoj ruci. Prema njegovim rečima tetovirao je imena brata i sestre, te sidro i zvezde koji predstavljaju njegovu porodicu.

Podršku mu je pružala i devojka Ljiljana sa kojom se venčao krajem 2015. godine. U aprilu 2016. godine su dobili sina Vuka, a svadbeno slavlje za porodicu i prijatelje priredili su u julu 2018. godine. Na svadbi su bili Stefanovi saigrači i saradnici iz Bajerna, Milan Mačvan, Vladimir Štimac, Majk Cirbes, te trener Dejan Radonjić.

Kako je u jednom intervjuu izjavio, Jović planira da nakon završetka igračke karijere stekne licencu košarkaškog trenera. Zato je upisao Fakultet za sport Univerziteta „Union“. Ranije je bio student DIF-a, ali je zbog brojnih obaveza morao da odustane od fakulteta. Tom prilikom je izjavio da ne želi da zapostavi obrazovanje, nego da se dalje usavršava na tom polju.

Pored sporta, njegova velika strast je i gitara koju je počeo da svira s osam godina. Oduvek je voleo rok muziku, pa i danas rado zasvira za porodicu, prijatelje ili kolege. Kako kaže, nije dobar pevač i draža mu je klasična od akustične gitare. Nikada nije imao svoj bend, ali je najčešće svirao sa bratom. Ipak, jednom prilikom je kazao da veruje da je moguće da se ljudi istovremeno bave i muzikom i sportom.

Titule

Klupske titule

• 2014/15. Prvenstvo Srbije sa Crvenom zvezdom
• 2014/15. Jadranska liga sa Crvenom zvezdom
• 2015. Kup Radivoja Koraća sa Crvenom zvezdom
• 2015/16. Prvenstvo Srbije sa Crvenom zvezdom
• 2015/16. Jadranska liga sa Crvenom zvezdom
• 2016/17. Prvenstvo Srbije sa Crvenom zvezdom
• 2016/17. Jadranska liga sa Crvenom zvezdom
• 2017. Kup Radivoja Koraća sa Crvenom zvezdom
• 2017/18. Prvenstvo Nemačke sa Bajernom
• 2018. Kup Nemačke sa Bajernom

Reprezentativne titule

• 2013. Bronzana medalja sa Univerzijade
• 2014. Srebrna medalja sa Mediteranskih igara
• 2015. Srebrna medalja sa Svetskog prvenstva
• 2016. Srebrna medalja sa Olimpijskih igara
• 2017. Srebrna medalja sa Evropskog prvenstva

Pojedinačne titule

• 2014. proglašen za sportsku ličnost godine grada Niša
• 2015/16. proglašen za najkorisnijeg igrača finala Jadranske lige
• 2016. proglašen za najboljeg sportistu Sportskog društva Crvena zvezda
• 2017. proglašen za sportsku ličnost godine grada Niša
• 2016/17. ušao u idealnu petorku Jadranske lige

Izvori:

http://www.mozzartsport.com/kosarka/vesti/stefan-jovic-heroj-iz-senke-policajac-u-odbrani-i-zvezdin-virtuoz-na-gitari-bice-jos-povoda-za-svirku-video/98467

http://kosmagazin.com/daba-stefan-jovic-trnovit-put-do-zvezdinog-sportiste-godine/

https://www.espreso.rs/sport/kosarka/367751/nije-samo-kosarka-stefan-jovic-otkrio-sta-mu-je-jos-strast