Olivera Ćirković

Biografija

Olivera Ćirković je srpska autorka i slikarka, te osuđena bivša pripadnica tzv. Pink Pantera, međunarodne kriminalne organizacije koja se bavi krađom nakita. Nekadašnja je profesionalna košarkašica i omladinska reprezentativka bivše Jugoslavije, te bivša sportska direktorka Ženskog košarkaškog kluba Crvena zvezda. Rođena je 3. septembra 1969. godine u Beogradu. Iz braka sa Srećkom Ćirkovićem ima sina Nikolu.

Olivera je sa 10 godina počela da se bavi košarkom, a sa 18 godina je potpisala prvi profesionalni ugovor. Karijeru je započela u Voždovcu, a nastavila u Crvenoj zvezdi. Sa U 18 selekcijom SFRJ je na Evropskom prvenstvu koje je 1988. godine održano u Bugarskoj osvojila bronzanu medalju.

Pred sam raspad Jugoslavije potpisala je ugovor s Jedinstvom iz Tuzle, jednim od najtrofejnijih ženskih košarkaških klubova u Jugoslaviji. Od 1992. do 1998. godine igrala je u klubu Pagrati iz Atine, a nakon toga je provela jednu sezonu u slovenačkom Celju. Profesionalnu karijeru je završila 2000. godine u Crvenoj zvezdi, gde je nakon toga radila kao sportski direktor.

Uporedo sa građenjem uspešne karijere u grčkoj košarci, Olivera je iz hobija počela da preprodaje kradene bunde i markiranu odeću u Beogradu. Nakon toga je otvorila i tzv. show room u kome su kupovale mnoge poznate ličnosti. Jedan stepenik u kriminalu vodio je ka drugom, pa je s vremenom i sama postala organizator krađa poznatih radnji markirane odeće u Turskoj i Grčkoj.

Nakon jedne krađe koja se desila na ostrvu Krit čije je bila organizator, ali ne i izvršilac, prvi put je završila u zatvoru. Bilo je to 2006. godine. Zbog toga je provela dve i po godine u zatvoru, a kako je sama kasnije priznala to je bio okidač da se još više posveti poslu koji je donosio „brze pare“. Sa uigranom ekipom izvršila je na stotine krađa, a drugi put je uhapšena u martu 2012. godine prilikom pripreme za krađu.

Već 12. jula je pobegla iz zatvora i time ušla u istoriju kao jedina žena u Grčkoj kojoj je to pošlo za rukom. Devet dana kasnije vratila se u Beograd, ali je u septembru iste godine sa svojim timom ponovo krenula u „akciju“ zbog koje je ponovo uhapšena. Osuđena je na ukupno 32 i po godine zatvora. Nakon brojnih apelacija višim sudovima iz zatvora je puštena u avgustu 2017. godine.

Zbog činjenice da je nenasilnim putem pobegla iz zatvora kao i brojnih drugih epiteta koji su joj grčki mediji dodelili Olivera je stekla veliku popularnost u toj zemlji. Zvali su je „Žena zmaj“, „Amazonka“, „Kraljica“ i slično. U zatvoru je otkrila svoj dar za slikanje, koji joj je prvo pomogao pri bekstvu, a kasnije doneo još veću popularnost. Zatvor u koji je treći put smeštena bio je tema brojnih medija jer ga je Olivera u potpunosti oslikala. Zahvaljujući njoj osnovana je slikarska sekcija, a njeni radovi su izlagani na „civilnim izložbama“.

Tu je napisala i svoju prvu knjigu koju je Izdavačka kuća „Laguna“ objavila 2016. godine pod naslovom „Pink Panter: Moja zatvorska ispovest“. Biografiju „Ja, Pink Panter“ Olivera je objavila 2018. godine, a knjiga je vrlo brzo postala best seler. Učestvovala je na sajmovima knjiga u Banjaluci i Zagrebu.

Košarkaška karijera

Olivera Vasić je rođena 1969. godine u radničkoj porodici u Beogradu. Kako u svojoj biografiji opisuje bila je odličan đak, ali i strastveni sportista. Svirala je klavir, ali joj je najveća ljubav bila košarka. Počela je da trenira sa 10 godina u omladinskoj selekciji kluba Voždovac. Njeno detinjstvo obeležili su disciplina, organizacija i rad koji su bili presudni da njen talenat dođe do izražaja.

Sa 17 godina dobila je prvu sportsku mesečnu stipendiju koja je tada bila u visini tri očeve plate. Nastupala je u Crvenoj zvezdi, a bila je i deo jugoslovenske U 18 selekcije koja je na Evropskom prvenstvu 1988. godine osvojila bronzanu medalju. U 18. godini potpisala je prvi profesionalni ugovor, a priznaje da je imala mesečnu platu od hiljadu nemačkih maraka.

Godine 1989. je potpisala ugovor sa Košarkaškim klubom Jedinstvo iz Tuzle koji je bio jedan od najuspešnijih u Republici BiH, ali i celoj Jugoslaviji. Taj ugovor imao je veliku vrednost, a priznaje da je tadašnji košarkaški savez i uprava kluba vodio računa o svim igračicama. Na nagovor trenera kupila je svoj prvi stan, nekoliko spratova iznad stana gde su živeli njeni roditelji.

I danas se živo seća prvenstvene utakmice u dvorani Borik u Banjaluci, gde su se sastale sa ekipom Mladi Krajišnik. Bilo je to 1990. godine, pred sam raspad Jugoslavije. Ne sluteći šta će se u BiH kasnije desiti prelazi u Košarkaški klub Student iz Valjeva kod trenera Zorana Kovačevića. Smatra to najboljim potezom u karijeri, jer su joj se tada otvorila vrata Evrope.

Godine 1992. je otišla na probu u atinski klub Pagrati. Kako sama kaže, već prvog dana su se „kockice posložile“ pa je pogađala obruč sa koje god je pozicije pucala. Prihvatili su je s oduševljenjem, a tada kreće jedan od najuspešnijih i najlepših perioda u njenom životu. Već nakon prve sezone proglašena je najboljim strelcem prvenstva, te najboljim strancem u domaćoj ligi.

Nakon rođenja sina nakratko se povukla sa parketa, a vratila se šest meseci kasnije kako bi pomogla Pagrati da ostane u prvoj ligi. Zbog toga je zadobila veliko poštovanje, ne samo igračica nego i trenera, uprave, ali i cele grčke javnosti.

Posle isteka ugovora prešla je u Celje, gde je odigrala jednu sezonu. Shvativši da je, uprkos dobroj formi ipak „stižu godine“, odlučila je da se pridruži Crvenoj zvezdi, čiji ženski tim tada nije radio na ozbiljnom nivou. Trenirala je rekreativno, ali bez ikakvog ugovora. Nakon jedne sezone, 2000. godine odlučila je da se povuče iz profesionalne košarke.

Pozvali su je da preuzme funkciju sportskog direktora kluba. Iako nerado, pristala je jer je shvatila da svojom energijom i radom može mnogo da doprinese razvoju i populaciji kluba. Zato je radila bez plate. Međutim, ubrzo se razočarala kada je shvatila da su mnogi važni ljudi srpske košarke koristili klub u svoje svrhe, te da je sve izgubilo smisao. Nakon toga potpuno se povukla iz sporta i posvetila privatnim poslovima.

Doba Pink Pantera

Tokom 1995. godine preko zajedničkih prijatelja upoznala je Srećka Ćirkovića, Srbina iz Valjeva. Iako ispočetka nije znala čime se on bavi, shvatila je da njegova zarada ne stiže „tradicionalnim putem“. Ipak, to joj nije smetalo da se zaljubi, uda se, i 1997. godine sa Srećkom dobije sina Nikolu. Preko supruga upoznala je brojne ljude iz kriminalnog miljea među kojima je stekla vrlo dobre prijatelje.

Oni su donosili garderobu kradenu u Evropi i prodavali je u Grčkoj. Prvo je počela da kupuje stvari, a kasnije da, putujući prepoznaje radnje u kojima se nalaze bunde i odeća koja bi se dobro prodavala u Srbiji. U Beogradu je otvorila tzv. „show room“ u kome je prodavala firmiranu garderobu, bunde, cipele i slično. Kako kaže, iako su svi znali da je roba ukradena, kupci su bili muzičari, umetnici, političari, te mnoge poznate ličnosti.

Tokom godina počela je i sama da postaje deo organizacije. Prvo je osiguravala stanove u kojima su bili smešteni izvršioci i plen, a potom učestvovala i sama organizovala akcije. Priznaje da nikada nije bila direktan učesnik, te da je oko sebe u svakom momentu imala dobre saradnike koji su znali kako da završe svaki posao.

Novac je ulagala u stanove i automobile. I danas priznaje da ne ume sa novcem, te da je ponekad stanove kupovala za stotine hiljada maraka, a prodavala ih po mnogo nižoj ceni. Ipak, prelomni trenutak desio se 2006. godine kada je učestvovala u pljački zlatare na ostrvu Krit.

Naime, sa jednim saradnikom je bila organizator, a izvršioci su bili dvojica plaćenika. Pomno su osmislili plan da preko zida hotelskog kompleksa u kome se zlatara nalazila izvrše pljačku. Operacija je uspešno završena, te su dvojica otišli u svom pravcu, a ona i njen prijatelj su krenuli prema Irakliji. Tada ih je tokom rutinske kontrole zaustavila policija i tokom pretrage automobila pronašla pajser koji su kupili nekoliko dana ranije i nisu ga koristili za tu pljačku.

S obzirom da je na alatu bila cena brzo su došli do radnje gde je pajser kupljen, a prodavač je odmah prepoznao visoku plavušu koja ga je kupila. I ona i njen prijatelj su završili u zatvoru na Kritu gde je provela više od dve godine.

Godine provedene u zatvoru nisu donele očekivanu socijalizaciju, nego je Olivera pomalo ogročena tretmanom i stanjem u pravosuđu i tim kazneno-popravnim ustanovama, postala još organizovanija i ažurnija tokom obavljanja poslova „s one strane zakona“.

Jedan takav posao, tačnije priprema za posao ponovo ju je dovela u nepriliku. S istim saradnikom s kojim je radila na Kritu planirala je pljačku zlatare u Atini. Dok su „izviđali teren“ izvršena je pljačka pošte nedaleko od lokala koji su oni hteli da pokradu. Pošto je policija identifikovala sve koji se u tom momentu nalaze u blizini, prišla je i njenim saradnicima, koji su s obzirom na dosije i činjenicu da je jedan od njih već bio u zatvoru, odlučili da pobegnu. Ona je iz stana putem telefona pratila beg, a kada su oni uhvaćeni i kada je jedan od njih prvo ranio policajca pa potom i sam ranjen, ostatak ekipe je poslala u Beograd. Ona je ostala u stanu gde su pripremali operaciju.

Istog dana u osam sati naveče policija ju je privela na ispitivanje. Tada je otkriveno da je već služila kaznu zbog krađe, a pri tome su njenom timu pripisane i druge nerasvetljene pljačke. U to vreme je mit o „Pink Panteru“ međunarodnoj grupi kriminalaca sa područja bivše Jugoslavije već bio popularan.

Olivera se ponovo našla iza rešetaka u martu 2012. godine. Smeštena je u slabije čuvan ženski zatvor, gde je njen talenat za pisanje i slikanje došao do izražaja. Prva dva dana bila je slomljena činjenicom da više nije na slobodi, a treći dan je počela da trenira, čita, piše i slika. Uz pomoć druge zatvorenice, koja je inače ćerka bivšeg grčkog ministra odbrane, a koja je u zatvor dospela zbog očevih malverzacija, uspela je da nagovori upravnicu zatvora da joj da boje kako bi oslikala hodnik između ćelija.

Upravnica je oduševljena njenim talentom predložila da oslika kancelariju direktora koja se nalazila u neposrednoj blizini glavnog ulaza. Olivera je tada videla svoju priliku za beg. Ipak, naporno je radila, slikala je po celi dan i bila prilično disciplinovana. Nije ulazila u konflikte pa je stekla naklonost upravnice, stražarki i drugih zarobljenica. Dozvolili su joj da koristi kistove, razređivače i sve ostalo što inače nije dozvoljeno.

Kako bi realizovala bekstvo pozvala je jednog od svojih prijatelja koga je predstavila kao mladog fudbalera koji se u slobodno vreme bavi modelingom. Cilj joj je bio da on šarmira upravnicu kako bi stekao njeno povrenje. Nakon toga zamolila je upravnicu da joj taj isti prijatelj donese akrilne boje iz njenog stana kako bi naslikala slike koje su od nje tražile druge stražarke. Upravnica je dozvolila, a Olivera je do detalja organizovala svoj beg.

Sve se odigralo 12. jula 2012. godine oko pet popodne. Njen prijatelj je došao sa bojama i kada ga je upravnica pustila u zatvor snažno ju je udario. Ona je pala i viknula „bomba“ što je izazvalo paniku među stražarkama i drugim zatvorenicama. Dok se sve to odvijalo unutra Olivera i njen prijatelj su išetali iz zatvora i seli na motore koji su ih čekali. Još devet dana je provela u Grčkoj, a nakon toga se pomoću, tzv. „šumske vize“, preko Makedonije i Crne Gore ilegalno vratila u Srbiju.

Grčka je raspisala međunarodnu poternicu za njom, a s obzirom da tada Srbija nije imala ugovor sa tom zemljom, Ćirkovićeva je bila bezbedna. Ipak, samo mesec i po dana kasnije „vratila se u posao“. Pošto je bilo nemoguće da se okrene tržištu zapadne Evrope, jer bi je u slučaju hapšenja svi vratili u Grčku, ponovo je organizovala akciju na dobro poznatom terenu.

Posle uspešno izvedene krađe, deo njenog tima se vratio u Srbiju, a ona je s drugom grupom ostala u Atini. Ubrzo su uhapšeni, a prema njenim rečima u policijskoj stanici nisu ni znali ko je ona. Kada se ponadala da neće tražite otiske prstiju, pokazalo se da je u krivu, a kada su saznali o kome se radi pozvali su specijalnu antiterorističku jedinicu koja ju je od tada vodila na sva saslušanja pred sudom.

Zbog ranijeg bega iz zatvora stekla je status opasnog kriminalca, zato su i mere obezbeđenja u novom zatvoru u početku bile vrlo stroge. Olakšavajuća okolnost bila je upravo činjenica da su joj se mnogi divili jer je ranije iste godine „prevarila“ sistem i postala prva zatvorenica koja je išetala na glavnu kapiju zatvora.

Stvari su se dodatno iskomplikovale za nju i njene saradnike jer su im pripisane i mnoge druge krađe za koje nije bilo dokaza. Zato je Olivera pri prvom izricanju presude osuđena na ukupno 32 i po godine zatvora. Nakon toga, išlo se na Apelacioni sud, a kada su je „zakinuli“ za tri godine koje je ranije odležala na Kritu najavila je štrajk glađu. Podržali su je i politički zarobljenici koji su vrlo uticajni u internet javnosti u Grčkoj. Upravnici zatvora su strahovali da će ona pokrenuti bunt i stvoriti im dodatne probleme ne samo u ženskom nego i u muškom odeljenju.

Za to vreme Olivera je stekla naklonost direktora i ostalih zarobljenica, te dobila dozvolu da oslika zidove svih prostorija. Njene slike našle su se na „civilnim“ izložbama u Atini, a uspela je da dobije saglasnost da se u zatvoru oformi slikarska radionica gde ih je posetila akademska slikarka. Zbog njene harizme, hrabrosti i talenta postala je omiljena ličnost u zatvoru, ali i u celoj Grčkoj.

O njenim poduhvatima redovno su izveštavali grčki mediji, a „Žena zmaj“ postala je prava heroina modernog doba. Dnevnik koji je ranije počela da piše u Srbiji je 2016. godine objavila Izdavačka kuća „Laguna“ pod naslovom „Pink Panter: Moja zatvorska ispovest“. Knjiga je za vrlo kratko vreme postala jedna od najčitanijih.

U avgustu 2017. godine, nakon pet i po godina provedenih u zatvoru Olivera je oslobođena jednog dela optužnice i puštena na slobodu. Okolnosti oslobađajuće presude ni sada nisu sasvim poznate. Ono što ona sama napominje jeste činjenica da je svojim ponašanjem i najavom štrajka glađu „pokrenula stvari sa mrtve tačke“ i uplašila ministarstvo pravosuđa. Ipak, to nije bio jedini razlog, a ona ni sama ne zna kako je uspela da dobije tu pravnu borbu.

Istog meseca je izručena Srbiji i donesena je odluka o zabrani ulaska u Grčku na određeno vreme. Olivera je najavila da će se truditi da ukine tu odluku kako bi mogla normalno da putuje.

U septembru 2018. godine Ćirkovićeva je objavila biografiju pod nazivom „Ja, Pink Panter“ u kojoj opisuje jedan deo svog detinjstva, karijere i samo mali deo situacija u kojima se našla baveći se jednim opasnim zanimanjem kakva je krađa.

Svoju knjigu promovisala je širom bivše Jugoslavije. Bila je gost na sajmovima knjiga u Banjaluci i Zagrebu, predstavila se publici u Beogradu, Tuzli, Trebinju i drugim gradovima. Prvi je zatvorenik koji je javno progovorio o svemu što mu se desilo u zatvoru koga naziva „fabrikom zla“. U svojim knjigama ne navodi prava imena svojih saradnika, ali kaže da je svaki događaj verno i iskreno ispričan. Na televizijskim nastupima želi da skrene pažnju na težak život zatvorenika, te dodaje da joj nije cilj da popularizuje kriminal, niti sebe, nego da pošalje važnu poruku budućim generacijama mladih ljudi koje je, s obzirom na sve, jako zainteresovala.

U jednom intervjuu kazala je da se ne kaje zbog svega što je uradila i života koji je vodila, ali da se pokajala samo zbog sina koji je njena najveća podrška u životu. Smatra da je ipak uspešna majka jer se njen sin ne bavi kriminalom nego košarkom.

Privatni život

Olivera Ćirković je rođena 1969. godine u Beogradu. U rodnom gradu je završila osnovnu i srednju školu. Iako je još kao devojčica svirala klavir prevladala je ljubav prema košarci u kojoj je ostvarila velike uspehe. Igrala je u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Sloveniji, a najveće uspehe ostvarila je sa Pagratijem iz Atine.

Od 1992. godine živela je u glavnom gradu Grčke, gde je 1995. godine upoznala Valjevca Srećka Ćirkovića koji ju je osvojio svojim šarmom i harizmom. Venčali su se, a 2. juna 1997. godine dobili su sina Nikolu. Samo nekoliko meseci nakon Nikolinog rođenja vratila se na teren kako bi svom timu pomogla da ostane u prvoj ligi Grčke. Nakon toga je jednu sezonu provela u Celju, a jednu u Zvezdi gde su je ponudili funkciju sportskog direktora. Priznaje da je imala nameru da pomogne beogradskom klubu, te da za taj posao nije htela da prima platu.

U svet kriminala ušla je još u vreme dok je bila profesionalna igračica, a nakon povlačenja sa košarkaškog terena, posvetila se organizovanju krađa zlatara širom Grčke. Tri puta je završila u zatvoru, jednom je pobegla, a u njenoj biografiji je ukupno 7 i po godina robije.

Zbog harizme, talenta i lepote, ali i popularnosti koju je stekla igrajući košarku postala je glavna tema grčkih novina. Nakon što je prvi put uhapšena 2006. godine javnost je bila šokirana, jer niko nije mogao ni da pomisli da se bavi kriminalnim radnjama. U žiži srpske i grčke štampe ponovo se našla 2012. godine kada je uspela da pobegne iz zatvora, što niti jednoj ženi do tada nije pošlo za rukom.

U zatvoru je otkrila i usavršila slikanje, pa je tokom pet i po godina u atinskom zatvoru oslikala sve prostorije, pomogla da se oformi slikarska radionica, te uspela da svoje slike izloži i van zidina te ustanove. Tu je počela i da piše dnevnik. Njena iskrena ispovest i biografija nalaze se u knjigama koje je izdala, a koje su za vrlo kratko vreme osvojile publiku.

Prvi veliki televizijski intervju za srpske medije dala je u decembru 2016. godine. Direktor zatvora je dozvolio televizijskoj ekipi da u opuštenoj atmosferi razgovara s najpoznatijom robijašicom u Grčkoj. Po izlasku na slobodu mnogi su se zainteresovali za njenu životnu priču, a sve je dodatno „podgrejao“ izlazak druge knjige. Olivera koristi priliku da na svakom pojavljivanju ukaže na težak položaj zatvorenika i suštinski loše uređene zakone koje regulišu ovu oblast. Osim toga trudi se da mlađoj publici poruči da je put prestupnika uvek pogrešan.

S obzirom na to da je veliki ljubitelj slikarstva, u jednom intervjuu je izjavila da bi volela da svoju pažnju usmeri na to da pomogne drugim mladim ljudima koji imaju talenta za bilo koji vid umetnosti.

Bibliografija

• 2016. Pink Panter: Moja zatvorska ispovest
• 2018. Ja, Pink Panter: Ispovest