Aleksandar Saša Đorđević

Biografija

Aleksandar Saša Đorđević je srpski trener i bivši profesionalni košarkaš, koji trenutno (avgust 2021. godine) vodi ekipu Fenerbahče iz Istanbula. Rođen je 26. avgusta 1967. godine u Beogradu. Oženjen je Aleksandrom Sekom Đorđević s kojom ima dve ćerke, Tesu i Taru.

Juniorsku košarkašku karijeru je započeo u klubu Crvena zvezda, a potom je na nagovor oca i kolege Vlade Dragutinovića prešao u Partizan, gde je proveo devet godina na poziciji plejmejkera. Za to vreme je sa crno-belima dva puta osvojio Prvenstvo Jugoslavije, te po jednom Kup Jugoslavije, Kup Radivoja Koraća i Evroligu.

Nakon toga karijeru je nastavio u Olimpiji iz Milana. Osvojili Kup Radivoja Koraća, a potom je 1994. godine Đorđević potpisao ugovor sa Fortitudom iz Bolonje. Posle Olimpijskih igara u Atlanti pozvan je u NBA (En-Bi-Ej) klub Portland Trejl Blejzers (Portland Trail Blazers). Ipak, tu se nije dugo zadržao jer je već sledeće, 1997. godine prešao u Barselonu. Sa katalonskim klubom je dva puta osvojio ACB ligu i jednom Kup Radivoja Koraća.

Nakon dve sezone prešao je u Real iz Madrida, sa kojim je takođe osvojio Prvenstvo Španije. Godine 2003. potpisao je ugovor s italijanskim klubom Skavolini, a dve godine kasnije se vratio u Olimpiju i okončao košarkašku, a započeo trenersku karijeru.

Prvu zlatnu medalju u dresu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) osvojio je 1986. godine na Evropskom prvenstvu za igrače mlađe od 19 godina. Sledeće godine je sa seniorima osvojio zlato na Evropskom prvenstvu i zlato na Svetskom prvenstvu za igrače mlađe od 19 godina. Četiri godine kasnije ponovo su postali evropski šampioni.

Sa reperezentacijom Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) osvojio je dve zlatne medalje na Evropskom i jednu na Svetskom prvenstvu, te srebrnu medalju sa Olimpijade koja je 1996. godine održana u Atlanti. U seniorskom dresu Jugoslavije odigrao je ukupno 108 utakmica.

Trenersku karijeru je započeo u Olimpiji iz Milana, a potom nastavio u Benetonu, Panatinaikosu, Bajernu i Virtusu sa kojima je neretko osvajao trofeje. Od jula 2021. godine vodi klupu turskog prvoligaša Fenerbahčea.

Od 2013. do 2019. godine Đorđević je bio selektor reprezentacija Srbije. Za to vreme „Orlovi“ su osvojili tri srebrne medalje – na Svetskom i Evropskom prvenstvu, te Olimpijskim igrama.

Profesionalna karijera

Aleksandar Đorđević je prve košarkaške korake napravio 1977. godine u Košarkaškom klubu Crvena zvezda. S obzirom da je njegov otac, Bratislav bio košarkaški trener, ne čudi što je i mlađi Đorđević odlučio da karijeru gradi upravo u tom sportu.

Prvi trener u Zvezdi mu je bio legendarni Božidar Maljković, koji je deset meseci kasnije dobio posao trenera Košarkaškog kluba Radnički. Maljković je u Radnički poveo i Đorđevića, ali se ovaj vrlo brzo vratio u Zvezdu jer je Radnički taj klub bez dvorane. Ipak, posle samo dve nedelje koliko je proveo u Zvezdi, stručni štab i treneri su zaključili da je „netalentovan“.

Uprkos tome, nije odustao nego je poslušao Vladu Dragutinovića i oca, te je 1983. godine prešao u Partizan.

Klupska karijera

U momentu kada je Đorđević stigao u Partizan, dres crno-belih su nosili Željko Obradović, Goran Grbović, Nebojša Zorkić, Danko Cvjetičanin i Milenko Savović, a trener im je bio Borislav Džaković. Tokom prve sezone Partizan je uspeo da zauzme sedmo mesto u Prvenstvu SFRJ, ali Đorđević koji je tada imao 16 godina, nije igrao u prvom timu.

Pred početak sezone 1984/85 za novog trenera je izabran Zoran Slavnić koji je u Đorđeviću odmah uočio veliki potencijal. Zato ga je sa nepunih 17 godina uvrstio u prvi tim. Debitovao je na gostovanju u Šibeniku, a njegova ekipa je pretrpeo poraz. Prelomni trenutak za mladog plejmejkera desio se tokom duela sa Crvenom zvezdom. Dva minuta pred kraj meča Slavnić je uveo Đorđevića koji je postigavši trojku doneo pobedu Partizanu. Te sezone osigurali su peto mesto na tabeli.

Sledeće sezone klupu crno-belih je preuzeo Vladislav Lučić, ali se ispostavilo da taj potez nije doneo bolje rezultate Partizanu. Uspeli su da se plasiraju u polufinale plej-ofa, ali ih je tu zaustavila zagrebačka Cibona.

Pred početak sezone 1986/87 za novog trenera je izabran Duško Vujošević, a stiglo je i pojačanje u vidu Ive Nakića, Vlade Divca i Žarka Paspalja. Ova ekipa, predvođena Sašom Đorđevićem je konačno uspela da u finalu Prvenstva Jugoslavije savlada Crvenu zvezdu i osvoji titulu šampiona.

Tokom naredne sezone stigli su do fajnal-fora Kupa evropskih šampiona, ali ih je u polufinalu zaustavio Makabi iz Tel Aviva. Ipak, uspeli su da 1989. godine osvoje nacionalni kup, te Kup Radivoja Koraća. Na kraju sezone Đorđević je otišao na odsluženje vojnog roka, a iz Partizana su otišli Vujošević i Divac.

Sledeće sezone je bio na probi u NBA klubu Boston Seltiks, ali se rukovodstvo kluba ipak odlučilo za Čarlsa Smita (Charles Smith). Đorđević se vratio u Partizan, za čijeg trenera je 1991. godine izabran Željko Obradović. Bila je to mlada ekipa, počev od Obradovića koji je nedugo pre toga završio igračku.

Ovako podmlađeni klub je tokom te sezone osvojio Prvenstvo i Kup SR Jugoslavije i Kup evropskih šampiona. Partizan je sve mečeve igrao u Fuenlabradi kod Madrida. U finalu su se sastali sa Huventudom. Meč je bio neizvestan do same završnice.

Naime, Španci su osam sekundi pre kraja vodili 70:68. Đorđević je primivši loptu pretrčao ceo teren i pogodio trojku, te doneo crno-belima prvu titulu šampiona Evrope. Postao je heroj ne samo navijača Partizana nego i cele SR Jugoslavije.

Nakon toga potpisao je ugovor sa Olimpijom iz Milana. Sa italijanskim klubom je 1993. godine osvojio Kup Radivoja Koraća, ali im se dva puta „omakla“ titula prvaka Italije. Oba puta su bili zaustavljeni u četvrtfinalu plej-ofa.

Usledio je ugovor sa Fortitudom iz Bolonje. Moglo bi se reći da je ovo jedini klub sa kojim Đorđević nije osvojio niti jedno takmičenje. Godinu dana pre isteka ugovora odlučio je da ga raskine. Rukovodstvo se složilo pod uslovom da njegov sledeći klub ne bude iz Italije.

Godine 1996. usledile su Letnje olimpijske igre u Atalanti gde je SR Jugoslavija osvojila srebrnu medalju. Leni Vilkens (Lenny Wilkens), tadašnji selektor reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država i trener NBA kluba Atlanta Hoks želeo je da srpskog plejmejkera dovede u svoj klub.

Ipak, on se odlučio za Portland Trejl Blejzerse. Od septembra do decembra 1996. godine igrao je u Portlandu, gde je uglavnom bio zadužen za odbranu. Odigrao je ukupno osam mečeva i postigao 25 poena. Shvativši da mu takva pozicija u timu ne odgovara, prihvatio je poziv španske Barselone, te se vratio u Evropu.

Kako se kasnije ispostavilo bio je to ispravan potez, jer je sa Barselonom tokom prve sezone osvojio ACB ligu. Izabran je u Zapadni tim na evropskom Ol-star meču koji je 30. decembra 1997. godine odigran u Tel Avivu. Premda je njegov tim izgubio, Đorđević je sa 23 poena proglašen najefikasnijim igračem meča. Pored toga, na takmičenju u šutiranju trojki osvojio je prvo mesto.

Naredna sezona bila je takođe odlična i za Đorđevića i za klub. Drugi put zaredom su osvojili Prvenstvo Španije, savladavši Sevilju u finalu. Nakon toga su osvojili i trofej Kupa Radivoja Koraća.

Posle dve uspešne sezone u Barseloni potpisao je ugovor sa Realom iz Madrida. Uspeli su da savladaju Katalonce u finalnoj seriji ACB lige, te se i sa ovim klubom Đorđević okitio titulom prvaka. Barselona im se osvetila na kraju sledeće sezone, pa im je izmakao novi trofej šampiona Španije. Đorđevićev bivši klub sprečio ih je i u nameri da osvoje Kup kralja.

Usledila je jednogodišnja pauza, tokom koje je odbio ponudu Željka Obradovića da zaigra u Panatenaikosu. Godine 2003. potpisao je ugovor sa Skavolinijem iz Pezara. Uspeli su da se plasiraju u finale Kupa Italije, gde ih je zaustavio Beneton. Prvi sukobi s upravom Skavolinija nastupili su odlaskom trenera Melila. Uprkos povredama, novi trener je insistirao da Đorđević igra skoro svaki meč.

Kako je kasnije izjavio, često je igrao povređen i pod jakim lekovima, ali se trudio da ispoštuje trenerove odluke. Ipak, sve je kulminiralo 2005. godine kada se, prema njegovim rečima, zbog napisa u italijanskoj štampi osetio nepoželjnim. Došlo je do velikog sukoba sa upravom, te je Sale napustio Skavolini.

Odlučio je da prihvati poziv uprave Olimpije iz Milana i 25. februara 2005. godine ponovo postane član ovog kluba. Uspeli su da se plasiraju u finale plej-ofa domaće lige, a Đorđević je svom klubu konačno doneo pobedu nad Benetonom. U finalnoj seriji su izgubili 3:1 od Klimamija.

Igračku karijeru je završio 3. jula 2005. godine kada je Beogradu odigran egzibicioni meč. Organizatori su priredili veličanstven oproštaj od Saše Đorđevića za koga se mnogi slažu da je neretko bio najzaslužniji za sreću svih ljubitelja košarke u Srbiji i Jugoslaviji.

Preko sedam hiljada gledalaca u prepunoj hali Pionir ovacijama ga je ispratilo u svlačionicu, gde je poslednji put, bukvalno, okačio patike o klin. Gosti su bili njegovi bivši saigrači iz Partizana i reprezentacije, te mnogi gosti iz zemlje i inostranstva.

Reprezentativna karijera

Pored klupske, Đorđević se može pohvaliti jednako uspešnom reprezentativnom karijerom. Sve je počelo 1986. godine kada je sa U-19 timom SFR Jugoslavije osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u Gmundenu. U tom timu, su pored Đorđevića igrali Toni Kukoč, Dino Rađa, Vlade Divac, Nebojša Ilić, Luka Pavićević i drugi. Selektor im je bio Svetislav Pešić.

Usledilo je Evropsko prvenstvo za seniore koje je 1987. godine održano u Atini. Selektor Krešimir Ćosić je pozvao Nebojšu Ilića, koji nije mogao da putuje jer nije imao pasoš. Umesto njega Košarkaški savez SFRJ je odlučio da pozove mladog Đorđevića.

Jugoslavija je u prvom kolu savladala domaćine, Francusku, Španiju i Rumuniju, te poražena od SSSR-a. U drugom kolu su se sastali sa Poljskom koju su pobedili rezultatom 81:128. Usledilo je polufinale sa Grcima koji su se „osvetili“ za poraz u grupi i prošli dalje.

Jugoslaviji je predstojala borba protiv Italije za treće mesto. Kada se činilo da će Italijani da pobede i uzmu bronzu, Ćosić je u igru uveo Đorđevića koji je pomogao svom timu da osvoji treće mesto.

Nakon toga je sa mlađom selekcijom učestvovao na Svetskom prvenstvu u Bormiju. Jugoslavija je grupu prošla bez poraza, savladala Nemačku u polufinalu, te SAD u finalu i ponovo se okitila svetskim zlatom u košarci.

Izrevoltiran činjenicom da ga selektor nije pozvao da sa seniorskom reprezentacijom učestvuje na Evropskom prvenstvu 1989. godine, Đorđević je otišao na odsluženje vojnog roka.

Reprezentaciji se pridružio pred početak Evropskog prvenstva koje je 1991. godine održano u Italiji. Premda je nedostajalo nekoliko važnih igrača, Jugoslavija se ponovo okitila evropskim zlatom.

Zbog sankcija koje su zapadne zemlje uvele SR Jugoslaviji, košarkaši nisu mogli da učestvuju na Olimpijskim igrama 1992. godine, Evropskom prvenstvu 1993. i Svetskom prvenstvu 1994. godine. Nakon toga su se plasirali na EvroBasket koji je 1995. godine održan u Atini. Đorđević je apsolutno dominirao pogocima za tri poena. U proseku je ubacivao desetak poena po meču, ali je meč sa Litvanijom svakako jedan od njegovih najboljih u karijeri.

SR Jugoslavija se u finalu EvroBasketa sastala sa reprezentacijom Litvanije, a Đorđević je na tom meču postigao 41 poen. Ubacio je devet trojki iz 12 pokušaja, te doneo svom narodu veliku radost. Šampioni su dočekani na platou ispred Skupštine, a dočeku su prisustvovale desetine hiljada ljudi.

Usledile su Olimpijske igre u Atlanti. Premda nisu u punom sastavu otišli na Olimpijadu, u drugo kolo turnira prošli su bez poraza. U četvrtfinalu su ubedljivo savladali Kinu, a u polufinalu „tesno prošli“ Litvaniju. Usledilo je finale sa američkim „drim timom“ koji je ipak bio prejak za Jugoslaviju. Kući su se vratili sa olimpijskim srebrom u košarci.

Sledeće godine Đorđević je izabran za kapitena reprezentacije SR Jugoslavije pred početak Evropskog prvenstva u Barseloni. Jugoslavija je savladala Poljsku i Letoniju, te izgubila od Italije u grupnoj fazi. Usledio je duel sa Nemačkom, nakon koga su slavili Sale i ekipa, a potom i prvi susret sa Hrvatskom otkako je ta zemlja proglasila nezavisnost od Jugoslavije.

Bio je to meč prepun nervoze, jer su sa dve strane terena stajali igrači koji su nekada igrali za jednu zemlju – SFR Jugoslaviju. Par sekundi pre kraja meča Hrvatska je vodila jedan razlike, a Đorđević je sa velike distance pogodio trojku i ponovo svom timu doneo važnu pobedu. Na tom meču je ukupno ubacio 19 poena i upisao tri asistencije.

U finalu ih je dočekala Italija, koju su pobedili rezultatom 61:49 i tako odbranili titulu evropskog šampiona. „Sale Nacionale“, kako su ga prozvali navijači, proglašen je najkorisnijim igračem turnira, te ušao u idealnu petorku Prvenstva.

Usledilo je Svetsko prvenstvo koje je 1998. godine igrano u Grčkoj. S obzirom da zbog povrede meniskusa nije bio potpuno spreman, na poziciji plejmejkera ga je menjao Saša Obradović. U timu nisu bili ni Vlade Divan, ni Predrag Danilović, pa su mnogi sumnjali u veći uspeh reprezentacije na tom turniru.

Jugoslavija se u prvom krugu sastala sa reprezentacijama Rusije, Portorika i Japana, te u naredni krug prošla bez poraza. Usledili su dueli s Italijom i Grčkom, gde su upisali jedan poraz i jednu pobedu. Nakon toga su se u četvrtfinalu sastali s Argentinom. Bio je to izuzetno težak meč koji je, zahvaljujući iskustvu Aleksandra Đorđevića završen u korist Jugoslavije.

Posle pobede nad Grčkom u polufinalu, savladali su i Rusiju te osvojili prvu zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu od raspada SFRJ. Ovo je ujedno bilo Đorđevićevo poslednje veliko takmičenje u nacionalnom dresu, jer je 3. jula 2005. godine zvanično okončao košarkašku karijeru.

Trenerska karijera

Po završetku aktivne igračke karijere u januaru 2006. godine postao je trener Košarkaškog kluba Armani Džins (Olimpija Milan), kluba u kome je i sam igrao. Na poziciji trenera ostao je do kraja te sezone. Nakon toga usledio je angažman u Benetonu, koga je takođe vodio jednu sezonu.

U decembru 2013. godine izabran je za selektora košarkaške reprezentacije Srbije. Već sledeće godine ostvarili su prvi veliki uspeh kada su na Svetskom prvenstvu u Španiji osvojili drugo mesto. Još tada je selektor kazao da je cilj plasman na Olimpijadu, a taj cilj je sa svojim igračima i ostvario. Srbija je na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. godine osvojila srebrnu medalju.

Usledilo je Evropsko prvenstvo na koje je 2017. godine otišao sa nešto smanjenim „fondom“ igrača. Naime, na tom takmičenju nisu igrale najveće zvezde srpske košarke, ali je Đorđević tim u koga skoro niko nije verovao, doveo do finala EvroBasketa. Tu su ih dočekali Slovenci, predvođeni selektorom Igorom Kokoškovom. Mladi slovenački tim uspeo je da savlada Srbiju, kojoj je ponovo pripala srebrna medalja.

Već naredne godine Đorđević i „Orlovi“ su obezbedili učešće na Svetskom prvenstvu koje će se igrati u avgustu i septembru 2019. godine u Kini.

U međuvremenu je Đorđević, krajem juna 2015. godine potpisao dvogodišnji ugovor sa Panatinaikosom. Ipak, rukovodstvo grčkog kluba mu je, nezadovoljno postignutim rezultatima, već u aprilu 2016. godine uručilo otkaz. Naime, Panatinaikos je eliminisan u četvrtfinalu Evrolige, što je, uprkos prvom mestu na domaćem šampionatu, rukovodstvo smatralo neuspehom.

Srpski trener je 1. avgusta 2016. godine imenovan za trenera Bajerna iz Minhena, sa kojim je 2018. godine osvojio Kup Nemačke. U Bajernu su u tom momentu igrali srpski reprezentativci Vladimir Lučić, Milan Mačvan i Stefan Jović.

Nemački klub imao je sjajne rezultate tokom cele prethodne sezone, ipak eliminisani su od Darušafake u polufinalu Evrokupa, a potom poraženi od Albe u Prvenstvu Nemačke. To je presudilo da rukovodstvo kluba otpusti ceo stručni štab, na čelu sa Đorđevićem. Krajem marta 2018. godine potvrđeno je da ga je na toj poziciji zamenio Dejan Radonjić, bivši trener Crvene zvezde.

U martu 2019. godine izabran je za novog trenera kluba Virtus iz Bolonje.

Na klupi Virtusa debitovao je 13. marta kada je njegov tim zabeležio ubedljivu pobedu od 81:58 nad klubom Le Mans Sarte. Virtus je uspeo da se plasira u Fajnal For košarkaške Lige prvaka 2019. godine u Antverpenu, gde su pobedivši Iberostar sa Tenerifa rezultatom 73:61 osvojili takmičenje. Bio je to peti naslov prvaka Evrope u istoriji kluba, a prvi koji su osvojili u poslednjih deset godina.

Đorđević je 13. jula uspeo da u Virtus dovede Miloša Teodosića, srpskog reprezentativca, osvajača Evrolige 2016. godine, te bivšeg En-Bi-Ej igrača koga su mnogi smatrali jednim od najboljih organizatora igre svih vremena.

Između ostalih, ugovor sa Virtusom su potpisali i Vins Hanter (Vince Hunter), Frenk Gejns (Frank Gaines), Kajl Vims (Kyle Weems), Džulijan Gembl (Julian Gamble), Stefan Marković i Đanpaolo Riči (Giampaolo Ricci).

Usledio je prekid zbog pandemije novog virusa korona koja je zahvatila čitav svet. Nakon prekida koji je trajao više od mesec dana 7. aprila 2020. godine Košarkaški savez Italije je okončao sezonu 2019/20. Virtus je sezonu završio na prvom mestu, sa 18 pobeda i samo dva poraza, ali nisu dobili titulu.

Početkom decembra 2020. godine, posle samo deset utakmica u novoj sezoni Đorđević i njegov pomoćnik Goran Bjedov su iznenada otpušteni iz kluba. Međutim, deset dana kasnije, objavljeno je da će ostati na klupi tima iz Bolonje.

Uprkos seriji od 19 pobeda i samo dva poraza Virtus je u aprilu 2021. godine poražen u polufinalu Evrokupa od ekipe UNICS iz Kazana.

Međutim, Đorđević i ekipa su sezonu 2020/21 završili uspešno. Nakon što su izbacili Trevizo u četvrtfinalu i Nju Basket Brindisi u polufinalu, 11. juna su u finalu savladali Olimpiju iz Milana te osvojili 16. naslov prvaka države i prvi u poslednje dve decenije.

Zbog razmirica sa vlasnicima kluba 15. juna, nekoliko dana posle osvajanja titule, Đorđeviću dvogodišnji ugovor nije produžen.

Krajem jula 2021. godine jedan od članova Upravnog odbora Kašarkaškog kluba Fenerbahče objavio je da Aleksandar Đorđević postao novi trener turskog prvoligaša. Tom prilikom je objavljeno da je dotadašnji trener Igor Kokoškov poželeo da karijeru nastavi u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), a da klupu preuzima drugi srpski stručnjak.

U međuvremenu je reprezentacija Srbije izborila učešće na Svetskom prvenstvu koje je 2019. godine održano u Kini. Tokom pripremne faze pobedili su svakog protivnika sa kojim su se sastali, te osvojili Akropolis kup u Grčkoj.

U grupnoj fazi takmičenja ubedljivo su savladali Angolu, Filipine i Italiju. Nakon toga su trijumfovali nad Portorikom, te pretrpeli poraz od Španije od 81:69. U borbi za medalju zaustavila ih je Argentina od koje su poraženi rezultatom 97:87, ali su u borbi za peto mesto ostvarili istorijsku pobedu nad Amerikancima. Trijumfom nad Češkom postali peta najbolja ekipa na Svetskom prvenstvu.

Ubrzo nakon toga Đorđević je objavio da se povlači sa pozicije selektora košarkaške reprezentacije Srbije, a njegovo mesto kasnije je zauzeo Igor Kokoškov.

Privatni život

Aleksandar Saša Đorđević je rođen 1967. godine u sportskoj porodici. Njegov otac Bratislav Bata Đorđević je bio košarkaški trener, majka Miijana profesorka fizičkog vaspitanja, pa čak je i mlađi brat Miloš trenirao košarku. Po završetku Osnovne škole „Marko Orešković, redovno je završio Desetu beogradsku gimnaziju i vanredno upisao Višu ekonomsku školu.

Još kao tinejdžer je preko prijatelja i kolege Nebojše Ilića upoznao svoju sadašnju suprugu Aleksandru Seku Đorđević. Venčali su se u julu 1997. godine. Četiri godine kasnije dobili su ćerku Taru, a par godina kasnije i Tesu.

Saša i Seka dugo su važili za jedan od najskladnijih parova u srpskom javnom životu. Ipak, taj status je narušen kada su beogradski mediji počeli da pišu da je bivši srpski košarkaš prevario svoju suprugu sa Jelenom Janković, tadašnjom zaručnicom pevača Željka Joksimovića. Bračni par Đorđević nije želeo da komentariše te napise, baš poput vereničkog para Janković-Joksimović.

Saša je u jednom intervjuu kazao da mu je porodica važnija od svega ostalog, te time stao na kraj svim spekulacijama u vezi sa njegovim privatnim životom.

Đorđević je jedan od osnivača humanitarne organizacije Grupa 7, koju su zajedno osmislili proslavljeni sportisti Vlade Divac, Žarko Paspalj, Predrag Danilović, Zoran Savić, Dejan Bodiroga i Željko Rebrača.

Osim toga, Saša je nacionalni ambasador Unicefa u Srbiji, te promoter akcije „Škola bez nasilja“. Jedan je od članova Upravnog odbora Beogradskog maratona.

Titule

Klupske titule

• 1986/87. Prvenstvo Jugoslavije sa Partizanom
• 1988. Kup Radivoja Koraća sa Partizanom
• 1989. Kup Jugoslavije sa Partizanom
• 1991/92. Prvenstvo Jugoslavije sa Partizanom
• 1991/92. Evroliga sa Partizanom
• 1992. Kup SR Jugoslavije sa Partizanom
• 1992/93. Kup Radivoja Koraća sa Olimpijom iz Milana
• 1996/97. ACB liga sa Barselonom
• 1998/99. ACB liga sa Barselonom
• 1998/99. Kup Radivoja Koraća sa Barselonom
• 1999/00. ACB liga sa Realom iz Madrida

Reprezentativne titule

• 1986. Zlatna medalja na Evropskom prvenstvu do 19 godina (sa reprezentacijom SFRJ)
• 1987. Zlatna medalja na Svetkom prvenstvu do 19 godina (sa reprezentacijom SFRJ)
• 1987. Bronzana medalja na Evropskom prvenstvu (sa reprezentacijom SFRJ)
• 1991. Zlatna medalja na Evropskom prvenstvu (sa reprezentacijom SFRJ)
• 1995. Zlatna medalja na Evropskom prvenstvu (sa reprezentacijom SRJ)
• 1996. Srebrna medalja sa Letnjih olimpijskih igara (sa reprezentacijom SFRJ)
• 1997. Zlatna medalja na Evropskom prvenstvu (sa reprezentacijom SFRJ)
• 1998. Zlatna medalja na Svetskom prvenstvu (sa reprezentacijom SFRJ)

Pojedinačne titule

• 1995. godine je dobio „Zlatnu značku“, nagradu za najboljeg sportistu u Jugoslavije
• 1996. godine Olimpijski komitet Jugoslavije ga je proglasio za sportistu godine
• 1997. godine proglašen za najkorisnijeg igrača Evropskog prvenstva
• 2008. godine uvršten na listu 50 osoba koje su najviše doprinele Evroligi

Trenerske titule

• 2016. Kup Grčke sa Panatenaikosom
• 2018. Kup Nemačke sa Bajernom
• 2018/19. FIBA Liga šampiona

Selektorske titule

• 2014. Srebrna medalja sa Svetskog prvenstva
• 2016. Srebrna medalja sa Olimpijskih igara
• 2017. Srebrna medalja sa Evropskog prvenstva

Izvori:

• http://rs.n1info.com/Sport-Klub/Kosarka/a375484/Djordjevic-vise-nije-trener-Bajerna.html
• http://www.yugopapir.com/2014/05/bratislav-bata-orevic-i-aleksandar-sasa.html