Uroš Tošković

Biografija

Uroš Tošković je bio jugoslovenski i crnogorski slikar i crtač. Rođen je 19. novembra 1932. godine u  “kamenoj pustinji” Bratonožića na Pelevom Brijegu, a umro je 3. marta 2019. godine u Podgorici.

Detinjstvo, mladost i školovanje

Detinjstvo Uroša Toškovića bilo je poprilično siromašno, jer je u to vreme vladala oskudica svega. Odrastao je u vreme Drugog svetskog rata. Siromaštvo i rat ostavili su velike posledice na ovog umetnika koji se dan za danom borio sa ratnicima, vojnicima i oskudicom u izobilju. U takvoj opustošenoj zemlji nije bilo lako da preživi mnogobrojna porodica Tošković.

Uroš Tošković od malih nogu je znao da će biti umetnik. Jednom prilikom u borbi za opstanak otac Uroša je pitao šta će biti kad poraste, a Uroš mu je žustro odgovorio ja ću „da crtam“.

Iz svog rodnog kraja odlazi, te sa sobom nosi slike ratnih razaranja koje ga prate tokom čitavog života. Put ga vodi u Cetinje gde upisuje Umetničku školu koja se nakon nekog vremena premešta u Herceg Novi. Umetničku školu završio je u klasi profesora i velikog umetnika Petra Lubarde i Mile Milunovića 1952. godine.

U Umetničkoj školi Urošev talent je odmah zapažen od strane profesora. Nadarenost za liniju, crtež i boju dolazi do izražaja odmah na samom početku njegovog školovanja i uz pomoć profesora, Tošković formira svoj likovni izražaj i rukopis koji će daljim radom samo usavršavati.

Talent, želja i upornost guraju Toškovića za daljim usavršavanjem, te on odlazi u Beograd na dalje doškolovanje. U Beogradu upisuje Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Marka Čelebonovića i završava je 1956. godine.

Alternativnu umetnost socijalističkog realizma Tošković traži u Beogradu u krugu avangardnih umetnika, okupljenih oko umetničke grupe „Medijala“ te se zapaža njegovo prisustvo na svetskim stranicama istorije umetnosti.

U tom vremenskom okviru, Tošković radi po cele dane i noći kako bi usavršio svoj rukopis i posvećuje se asketskom crtanju. Postoje priče da je Tošković 1956. godine, kada je iz Beograda otišao u Pariz, ostavio kamion crteža iza sebe.

Stipendiju francuske Vlade Tošković dobija i upisuje školu Lepih umetnost u klasi profesora Morisa Brijasona. Uroš Tošković sa najvišom ocenom je završio i svoju treću Akademiju što je voleo sam da ističe.

Toškovićev put umetnosti

„Lepotu kao ideal žrtvovao rugobi kao istini“

Uroš Tošković

Karijera Uroša Toškovića u Parizu, nije se kretala kao kod drugih jugoslovenskih slikara. On uglavnom živi na ulicama Pariza, sa slikarima na obali Sane, običnim svetom, prostitutkama, modelima i prosjacima. Put ga je odveo i do Njujorka, Kalkute i Trsta, ali uvek je živeo isposničkim životom.

Na Toškovićevim crtežima vide se obični ljudi, beskućnici ogoljeni i dramatično prikazani, koji traže sebi mesto na ovom svetu. Iako se o Toškovićevom životu jako malo zna, jedino je siguno poznato “da ga u Parizu proganja glad i neimaština“.

U jednom intervjuu Tošković je rekao: „u džepu kada nijesam imao prebijene pare crtao sam bogataše.“

Međutim, Tošković se družio i sarađivao sa značajnim imenima svetske umetnosti i popularnim ličnostima kao što su De Sike, Pikaso, Belmonda, Dali, Jonesko i drugi…

Iako se njegova crtačka energija rasula po celom svetu, ovog velikog majstora zapazila je pariska umetnička likovna kritika, a njegova jasna, žestoka, čvrsta linija prouzrokovala je mišljenje unutar slikarskih krugova da je Uroš Tošković jedan od najbolji crtač sveta.

1983. godine Moderna galerija u Titogradu organizuje samostalnu izložbu slika i crteža Uroša Toškovića povodom Trinaestojulske nagrade koja mu je Vlada Republike Crne Gore 1987. godine dodelila.

Ova nagrada ponovo ga je vratila u njegov zavičaj, te verovatno probudila emocije da ga njegova zemlja nije zaboravila. Tošković se ponovo nastanjuje u Podgorici, te pred kraj XX veka neumorno crta i slika. U vremenskom periodu od 1997.-1998. godine nastaje serija slika „Gorski venac“. Serija slika razvila se iz portreta barjaktara Pime.

Tošković majstorski nanosi boju kistom sloj preko sloja i uporno slika sliku za slikom, te nastaju: Snaha Anđelija, Iguman Stefan, Mustaj Kadija, Selim Vezir. Tošković slika osam meseci danonoćno. Kako kažu te njegove forme počele su da trepere, vibriraju, svetlucaju. Tošković radi portrete sporednih uloga „Gorskog venca“ koje je uradio kao svaki veliki poznavalac svetskog modernog slikarstva.

Njegovi portreti su apstraktne, jake i upečatljive forme čije su kompozicije postavljane pod različitim uglovima narušavajući portretne monotonije. Tošković na svojim slikama stvara harmoničnu celinu crne boje i nadrealnu viziju skrivenu u karakteru njegovih likova. Fantastična vibracija crnog tona stvara atmosferu mističnosti, duhovnosti, ekspresije istinskog i metafizičkog.  Ova izložba slika pod nazivom „Gorski venac“  koju je organizovala galerija Most izazvala je podeljena mišljenja kritike.

Uroš Tošković iako je stalno menjao mesto boravka, odbacivao je sve pogodnosti života zbog nesporazuma sa svetom. Tošković živi i radi neko vreme u Nikšiću i Baru, a iako se za njega interesuju neki pojedinci i kolekcionari, on jedva uspeva da skupi nešto novca za preživljavanje.

U kasnim godinama života , njegovo umorno lice uvek se osmehivalo pred fotoaparatima izvodeći performanse.

2007., 2008. i 2009. godine učestvuje na likovnoj koloniji „Grad na Tari“ i pronalazi novu stvaralačku inspiraciju u Kolašinu. Tom prilikom je izjavio:“ Našao sam sebe u Kolašinu, našao sam svoj izgubljeni umetnički Ego“.

Kolašin je samo bilo jedno od usputnih mesta ovog umetnika gde je prikazao kreativnu snagu i moć, smisao za liniju i boju na različitim oblicima i dimenzijama od kartona, platna i papira. Slikao je i crtao uljem, pastelima, olovkom, lakom, peskom..

Tamo su nastali crteži i slike pod nazivima: “Glava ratnika, Figura, Akt, Glava devojke, Vampir, Maska, Kompozicija, Glava sa dva profila..“, koji prikazuju „stilski, tematski i motivski deo ogromne stvaralačke priče slikara Uroša Toškovića“.

Celi životni i umetnički put Uroša Toškovića kretao se između svetla i tame, kao da je imao večitu dramu koja je tragala za savršenstvom. Kamen, njegovo rodno mesto nesvesno je uticao na put ovog velikog majstora u razvoju i formiranju njegovog „umetničkog Ega“.

U svom radu Tošković još na samom početku, pa i kasnije odbacuje ustaljene umetničke forme, stvarajući prepoznatljiv stil kombinujući slikarski proces sa pastelom, suvim pastelom, uljem, lakom na kartonu i papiru kombinujući sa peskom.

„Asimilacijom crteža u sliku “ Tošković proširuje način slikarskog i crtačkog delovanja. „Ja crtam, ja ne slikam“ uvek je govorio Uroš Tošković.

Na njegovim uljima, slikarska i crtačka tehnika se mešaju, te ne može se reći sa sigurnosti koja crtačka ili slikarska tehnika preovladavao i zadržava integritet.

Tošković svoje vreme provodi sa crtežima i slikama, sa kojima uspostavlja komunikaciju i dijalog. Na njegovim slikama vidi se životna i likovna drama, istorijski motivi, priče iz detinjstva, harmonija boja plave, crvene, žute, crne i bele boje.

Na slikama iz Kolašina vidi se vanvremenski rituala koji Toškovića prati u stopu tokom celog života. Modelovana lica na njegovim slikama i crtežima koje radi na svoj lični način , bez dubine i perspektive podsećaju lepotu crteža paleolitskog čoveka.

Jenom prilikom, istoričarka umetnosti dr Anastazija Miranović je zapisala: “Ako postoji u savremenoj crnogorskoj umetnosti umetnik koji živi svoju umetnost, kod kojeg je nevidljiva granična linija odvajanja umetnika od čoveka, onda je to Uroš Tošković. Neshvatljiv, neprilagođen, zapušten, zastrašujući je stvoritelj svog dela, a takvo je i samo njegovo delo. Uroš se nikome ne udvara, svojim crtežima, slikama, skulpturama, instalacijama…ali, ni svojim rečima, pogledima, ponašanjem. On je takav kakav jeste i to je njegova sloboda, stvaralačka i ljudska…Ona je njegov izbor koliko i usud…“

Uroš Tošković umro je 3. marta 2019. u Podgorici, u osamdeset i sedmoj godini života. Smatra se jednim od najvećih crnogorskih, pa i evropskih umetnika danas.

Prema oceni internacionalnih kritičara važi za jednog od najboljih svetskih crtača XX veka, a njegovi radovi nalaze se u mnogim kolekcijama.

Tošković će ostati upamćen po kontraverznim i neuobičajenim nastupima, po „odbacivanju poželjnih društvenih konvencija“, on je neprilagodljiv i „pozicioniran kao izgnanik“. Imao je otpor prema galerijama i izložbama, tako kada bi se i organizovala na neki način njegova izložba predstavljala bi, van svake sumnje, veliki događaj.

2011. godine, snimljen je dokumentarni film o Urošu Toškoviću pod nazivom „Stari Majstor“ u režiji mlade rediteljke Katarine Bulajić, i osvojio je nekoliko prvih nagrada i pohvala na festivalima u Evropi.

Samostalne izložbe

• 1957. Zgrada Opštine – Novi Sad, Srbija
• 1960. Maison des Arts – Pariz, Francuska
• 1960. Umetnički paviljon – Titograd, Crna Gora
• 1978. Studentski kulturni centar Studentskog grada – Beograd, Srbija
• 1979. Kuća –NA – Zagreb, Hrvatska
• 1980. Galerija kulturnog centra – Kotor, Crna Gora
• 1980. Galerija kulturnog centra – Herceg Novi, Crna Gora
• 1982. Moderna galerija – Titograd, Crna Gora
• 1990. Kulturni centar – Beograd, Srbija
• 1994. Moderna galerija – Valjevo, Srbija
• 1995. Galerija Haos – Beograd, Srbija
• 1996. Kulturni centar – Užice, Srbija, Crna Gora
• 2004. Centar savremene umetnosti – Podgorica
• 2006. Galerija Velimir Leković – Bar, Crna Gora
• 2007. Centar savremene umetnosti – Podgorica, Crna Gora

Reference:

• http://www.riznicasrpska.net/likovnaumetnost/index.php?topic=325.0
• https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A3%D1%80%D0%BE%D1%88_%D0%A2%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
• http://draganlekovic.me/2017/11/uros-toskovic-crtacka-slikarska-legenda/
• http://montenegrina.net/wp-content/uploads/2011/05/toskovic-low-res.pdf
• https://www.vijesti.me/vijesti/drustvo/preminuo-uros-toskovic
• http://www.grafickikolektiv.org