Pol Gogen

Biografija

Ežen Anri Pol Gogen (franc. Eugène Henri Paul Gauguin) je bio francuski postimpresionistički slikar. Razvio je specifičan stil od velikih površina oivičenih crnom bojom koji je bio sličan tehnici vitraž. Taj stil danas se zove sintetizam, a bio je i preteča fovizma. Rođen je 7. juna 1848. godine u Parizu, a umro je 8. maja 1903. godine u mestu Atuona.

Detinjstvo, mladost i životne okolnosti

„Želeo sam da uspostavim sopstveno pravo da se usudim da učinim sve“

Pol Gogen

Ežen Anri Pol Gogen rođen je u Parizu 7. juna 1948. godine. Njegov otac Klovis bio je novinar i republikanac, a njegova majka Alen Mari Šazel bila je kćerka jednog gravera i Flore Tristan Moskozo koja je bila poznata književnica koja je pokrenula pitanja feminizma.

1851. godine kada je Napoleon III došao na vlast državnim udarom, porodica Gogen je napustila Pariz i otišla u Peru. U Peru-u se Gogenov otac nadao da će otvoriti novinsku agenciju, ali je iznenada umro.

Majka Alen Gogen je sa sinom Polom i kćerkom Meri otišla u Limu, gde su živeli kod rodbine nekoliko godina. Međutim, porodica se vraća u Pariz 1854. godine u Orlean, gde Polo Gogen kreće u školu.

Između 1865. i 1871. godine mladi Pol Gogen putuje brodom širom sveta. 1865. godine sa svega sedamnaest godina, Gogen se ukrcao u Avru na brod pod nazivom „Luzitanija“ koji je išao za Rio de Žaneiro, na radno mesto primorac trgovačke mornarice. Već sledeće godine unapređen je u poručnika i krenuo je na trinaesto mesečno putovanje oko sveta u brodu pod nazivom „Čile“. Na tom putovanju saznao je da mu je majka umrla.

Od 1868. do 1871. godine morao je da odsluži vojni rok na brodu pod nazivom Žerom-Napoleon.

Kada je Gogen završio svoju vojnu obuku starateljstvo nad njim preuzeo je porodični prijatelj Gustav Aroza koji je bio veliki ljubitelj umetnosti i kolekcionar impresionističkih radova.

Gustav Aroza upoznao je Gogena sa Pol Buretom vlasnikom berzanske agencije koji ga je zaposlio. Takođe upoznao ga je i sa slikarom Emilom Šufeknerom sa kojim je počeo da crta i slika.

1872. godine Gogen upoznaje mladu Dankinju Metu Sofi Gad koja je bila kćerka sudije za prekršaje i sa kojom se oženio već sledeće godine. Gogen je sa njom imao petero dece Emila, Alena, Klovisa, Žan-Renea i Pola.

Rađanje ljubavi prema slikarstvu

1874. godine Pol Gogen ima dvadeset i šest godina i pred njim se otvara put desetogodišnjeg stvaralaštva, tokom kojeg će ljubav prema slikarstvu postati sve jača. Ta godina je odlučujuća u Gogenovom stvaralaštvu jer je tada otvorena prva impresionistička izložba slika.

U početku Pol Gogen išao je na Akademiju Kolarosi gde je slikao po živim modelima, a onda je iznenada otkrio impresioniste i počeo da skuplja njihova dela jer je imao dovoljno para radeći u agenciji.

Svoj rad pod nazivom „Predeo Viroflea“ prvi put izlaže 1876. godine na Salonu. Na tom radu se ne vidi uticaj impresionista, a ubrzo postaje učenik Pisoara.

Pol Gogen nije bio zadivljen učenjem Pisoara, te proučava i druge umetnike poput Koroa, Kurbea, Delakroaa, Sezana i Degaa. Gogen eksperimentiše sa raznim bojama i umetničkim formama kao sto su skulptura i rezbarstvo.

U tom periodu Gogen se družio sa impresionistima a izlagao je na Petoj, Šestoj i Sedmoj impresionističkoj izložbi 1880.,1881. i 1882. godine.

Pisoaro je hrabrio svog učenika kad je u leto 1879. godine sa njim boravio u Pontoazu. Pisoaro mu je govorio da razvija svoj slikarski talent preko prirode. U Potoaz je Gogen dolazio još sledeća dva leta i tu se upoznao sa Sezanom prema kojem je odmah stekao veliko poštovanje.

1883. godine Gogen napušta svet finansija i odlučuje se da celo svoje vreme posveti slikarstvu. Gogen se nadao da će od prodaje slika moći da izdržava svoju porodicu, ali te nade su ubrzo nestale.

Gogen se sa svojom porodicom preselio u Kopenhagen, jer mu je žena bila Dankinja i tu je pokušao da radi kao prodavac platana, ali bez uspeha. U tom periodu imao je samostalnu izložbu u Parizu, ali je i ona bila promašaj, te ju je Akademija ubrzo zatvorila.

Takođe i porodični život pokazao se kao neuspešan, jer porodica nije mogla da ga shvati, te ih Gogen napušta i odlazi u Francusku. U Francusku se vratio sa najstarijim sinom Emilom, a kako bi se smirio od svog lošeg iskustva zapisao je : „Mrzim Dansku“.

U to vreme bio je na Dnjepru, te kratko u Londonu kako bi proučavao englesko slikarstvo i nakon toga vraća se u Pariz.

Zbog nedostatka finansija prodaje jedno Moneovo delo za koje je jako bio vezan, te je bio prinuđen da radi poslove poput lepljenja plakata.

Pokušao je da radi administrativne poslove koji su mu pružali dosta slobodnog vremena kako bi mogao da se pripremi za poslednju, Osmu impresionističku izložbu održanu u proleće 1886. godine.

Želja za nezavisnošću

1886. godine Pol Gogen provodi leto u Pont Avanu u Bretanji, u slikarskoj koloniji nezavisnih umetnika koji su bili uglavnom Amerikanci i Englezi. Gogenu se činilo da je baš na ovoj koloniji počeo da se odvaja od pariskih uticaja i uživao je u lokalnom stanovništvu i govorio kako voli Bretanju.

1887. godine zbog loše ekonomske situacije ukrcava se na brod za Panamu. Pošto mu je situacija sa novcem stalno bila sve gora i gora, Gogen je radio kao kopač na izgradnji Panamskog kanala, a onda je otišao na karipsko ostrvo Martinik.

Iste godine Gogen je oboleo od dizenterije i malarije i malo je slikao, ali taj boravak na Martiniku bio je odlučujući za njegovu karijeru.

Kada se Gogen vratio u Francusku ponovo je otišao u Pont Avan sa slikarom Emilom Bernarom kojeg je upoznao tokom prvog dolaska u Pont Avan. Tamo je Gogen stvorio „sintetizam“ slikarsku tehniku zasnovanu na ravnim obojenim površinama koje su oivičene crnom linijom.

Te godine 1888. godine, Gogenu je organizovana samostalna izložba od strane galerije Buso i Vladon u Parizu. Mlađa generacija umetnika Gogena smatra predvodnikom pikturalnog simbolizma.

21. oktobra Gogen je otišao u Arl da se vidi sa Van Gogom koga je upoznao dve godine ranije, ali njihov odnos se pogoršao zbog stalnih svađa.

Jednom prilikom Van Gog je Gogenu pokazao britvu, da bi nakon toga sebi odsekao uho. Tri dana nakon toga Gogen je napustio Arl vrativši se u Pariz, te nikad više nije video Van Goga.

1898. godine kada je održavana svetska izložba u umetničkim paviljonima u Parizu, Gogenu i slikarima impresionistima, nije bilo dozvoljeno da izlažu. Ogorčeni slikari napravili su izložbu impresionista i sintetista u kafeu Volpini.

Gogen tih godina je bio na vrhuncu svog umetničkog stvaralaštva, a njegova forma i tehnika bile su pouzdane i dovršene. On sanja da otputuje te je želeo da opet ode u Martinik i napravi atelje.

Nakon nekog vremena izabrao je da ode u francusku koloniju Tahiti na južnom Pacifiku, smatrajući da je to zemlja „zanosa, mira i umetnosti“.

Da bi otišao na Tahiti kopirao je Moneovu sliku pod nazivom „Olimpija“, te je prodao jednom hotelu svojih trideset slika kako bi finansirao svoje putovanje. Poslednji put je video svoju ženu i decu u Kopenhagenu, te je obišao prijatelje simboliste u kafeu Volter u Parizu.

1891. grupa umetnika prijatelja iz kafea Volter je organizovala oproštajnu zabavu za Pol Gogena i njegov odlazak na Tahiti.

Na Tahitiju u selu Mataja Pol Gogen živeo je sa Anglotahićankom Titi, a tu je i upoznao Tehamanu koja mu je postala model.

Gogen na Tahitima slika sliku pod nazivom „Žena sa gardenijom“ (Vaine no te Tiare) koju je poslao u Pariz, a izložena je u Galeriji Buso i Valadon. Godina 1892. je bila najproduktivnija godina za ovog umetnika bez obzira što je bio bolestan i bez para.

Zahvaljujući neočekivanom nasleđu od svog rođaka Gogen dobija 9.000 franaka, te u Parizu iznajmljuje atelje u ulici Versinžetoriks, gde se smestio sa svojom ljubavnicom s Jave.

Tu je Gogen priređivao zabave za umetnike kojima je čitao priče iz svoje ilustrovan knjige Noa-Noa. U novembru izložio je četrdeset i jednu sliku sa Tahitija, tri iz Bretanje i nekoliko skulptura od drveta.

Godine 1895. Gogen je napravio aukciju svoji slika kako bi opet otputovao na Tahiti, aukcija nije imala baš nekog uspeha iako je Mane kupio dve njegove slike.

28. juna 1895. godine Gogen ponovo napušta Francusku u koju se više nikada nije vratio.

Gogen se ovoga puta nastanio u Panaviji, na obali okeana. Tu je našao mladu četrnaestogodišnju devojku koju je proglasio svojom ženom, a zvala se Pahurom. Međutim, ubrzo zbog sve lošijeg zdravlja i krize sa finansijama skoro je počinio samoubistvo.

Sledeće godine zdravlje mu se poboljšalo pa se umetnik odmah prihvatio posla.

1897. godine mu umire kćerka Alen, a te godine je stvorio svoja najveća remek dela.

Krajem te iste 1897. godine Gogen je pokušao po drugi put da se ubije. Nakon nekog vremena sa Pahurom se preselio u Papeteu, a tu je jedno vreme radio kao  pisar.

1898. godine slika pod nazivom „Odakle dolazimo? Ko sam? Kuda idemo?“ izazvala je pravu senzaciju u Galeriji Volar u Parizu.

1901. godine Gogen odlazi na Hiva-Hoa ostrvo koje je pripadalo Marivskim ostrvima. Tamo je sagradio svoju čuvenu kuću radosti, a živeo je sa novom ženom. Tu je opet imao period velike kreativnosti, ali ga je pratilo loše zdravlje kao i loše finansije, a nije bio ni u dobrim odnosima sa vlastima.

Pol Gogen je umro 8. maja 1903. godine, a tog dana u čast ovog velikog umetnika u Galeriji Volar u Parizu izloženo je pedeset njegovih slika i dvadeset sedam crteža.

Najpoznatija dela

• Mandolina i cveće,1885., 64 x 53 cm, Muzej Orsej, Pariz
• Mrtva priroda sa lepezom 1889., 50 x 61 cm, Muzej Orsej, Pariz
• Mrtva priroda sa jabukama i cvećem, 1901. – 1901., 66 x 76 cm, Privatna zbirka, Lazana
• Obala Mora I, 1887., 54 x 90 cm, Nova gliptoteka Karlsberg, Kopenhagen
• Vizija posle propovedi,1888.,73 x 92 cm, Škotska nacionalna galerija, Edinburg
• Mrtva priroda Gozba u Glaoneku, 1889, 38 x 53 cm, Muzej umetnosti, Orlean
• Autoportret jadnici, 1888., 45 x 55 cm, Van Gogov muzej, Amsterdam
• Madam Žinu u kafeu, 1888., 73 x 92 cm, Puškinov muzej, Moskva
• Žuti Hristos, 1889., 92 x 73 cm, Umetnička galerija Olbrajt – Noks, Bafalo
• Autoportret sa žutim Hristosom, 1889 – 1890., 38 x 46 cm, Privatna zbirka, Francuska
• Lepa Anđelka,1889., 92 x 73 cm, Muzej Orsej, Pariz
• Svinjarka, 1889., 92,5 x 73 cm, Privatna zbirka, Cirih
• Žena sa Tahitija (Na plaži), 1891., 69 x 91 cm, Muzej Orsej, Pariz
• Šta je sad, ljubomoran si? ( Aha oe feii?), 1892., 68 x 92 cm, Puškinov muzej, Moskva
• Duh mrtvih bdi ( Manau Tupapau), 1892., 73 x 92 cm, Umetnička galerija Olbrajt-Noks, Bafalo
• Odakle dolazimo? Ko smo?  Kuda idemo? , 1897., 139 x 374,6 cm, Muzej lepih umetnosti, Boston
• Beli konji,1898., 141 x 91 cm, Muzej Orsej, Pariz
• Jahači na plaži, 1902., 66x 76 cm, Muzej Folkvang, Esen