Gustav Klimt

Biografija

Gustav Klimt je bio austrijski slikar. Rođen je 14. jula 1862. godine u Beču, a umro je u istom gradu 6. februara 1918. godine.

Klimt je bio jedna od najznačajnijih slikara austrijske secesije, predstavnik modernizma sa izražajnim simboličkim stilom.

Detinjstvo, mladost i školovanje

Gustav Klimt  rođen je 14. jul 1862. godine u Baumgartenu, u malom predgrađu u blizini Beča. Njegov otac poreklom je iz Češke, a bio je poznati juvelir i umetnički graver. Majka Ana Klimt, devojački Finster bila je poreklom iz Beča. Ona je maštala da bude pevačica i da peva u operi, ali se ubrzo udala. Ana je patila jer se morala posvetiti porodičnim obavezama i brizi svojih sedmero dece.

Informacije o Klimtovom životu do 1876. godine, su skoro pa nepoznate. Zbog ekonomske krize, zna se da je porodica bila na rubu siromaštva i da je otac morao da rasprodaje stvari kako bi preživeli.

Svoje sinove učio je juvelirskom zanatu i odmah primetio kod svog sina Gustava izuzetan talenat i crtačke sposobnosti, te odlučuje da ga šalje na školovanje kako bi unapredio svoju veštinu.

Gustav Klimt, sa četrnaest godina i najvišom ocenom, polaže prijemni ispit i postaje učenik Bečke umetničko-zanatske visoke škole.

Od 1876. do 1878. godine Klimt je učio od profesora Rajzera, Menigerodea, Rahovina i u isto vreme išao na časove slikanja u atelje Ferdinanda Laufbergera, a kada je on umro išao je i kod Bergera.

1877. godine istu školu upisuje i Klimtov mlađi brat Ernst.  Posle nastave, braća žure kući kako bi nastavili sa radom i slikaju portrete svojih sestara, kopiraju fotografije, slikaju pogled iz svoje sobe..

Gustav, Ernst i njihov prijatelj Franc Mač otvaraju umetničku radionicu kako bi usavršavali svoj rad, ali i kako bi ponešto i zaradili. Ovo ideju podržali su i profesori iz Bečke škole, koji su ohrabrivali mlade umetnike tražeći im prve klijente.

Trojica umetnika užurbano rade, slikaju portrete, izrađuju razne dekorativne predmete, te daju savete oku uređivanja enterijera. Zainteresovanih kupaca ubrzo postaje sve više i broj narudžbina raste, te slikari 1880. godine opremaju enterijer Umetničko istorijskog muzeja u Beču.

Iste godine ovi umetnici dobijaju ponudu da oslikaju tavanicu centralnog dela bolnice u Karlovim Varima, a čuveni izdavač Martin Gerlah naručuje ilustracije za knjigu pod nazivom „Alegorije i simboli“, ali ne zna se tačno koje autor ilustracija.

Umetnička radionica ove trojice slikara 1883. godine postaje poznata, te mladi slikari napuštaju školu kako bi stigli da isporuče sve narudžbine iz Austrije i inostranstva.

Mladi umetnici odlaze u Rumuniju kako bi opremili enterijer kraljevskog dvorca u Pelešu, a nakon toga putuju i u Transilvaniju.

Po povratku u Beč Klimt se posvećuje proučavanju istorije umetnosti, kako ne bi ponovio grešku svoje majke i kasnije žalio. Klimt jako brzo uči i usvaja što će se dalje projektovati u njegovom putu u umetnosti.

Problemi u životu velikog genija

„Ne umem lepo da govorim niti pišem, a naročito ne onda kada treba nešto da kažem o svojim delima. Ako neko hoće da me upozna kao umetnika ili kao čoveka, treba pažljivo da posmatra moje slike i da mene i moje misli pokušava da shvati kroz njih“.

Gustav Klimt

1905. godine jedan prijatelj Gustava Klimta je zapisao: “Iako plećat i krupnih kostiju, kretao se lako i bio je živahan poput deteta…Lice mu je uvek bilo rumeno i preplanulo kao kod mornara, a male bistre oči gledale su pronicljivo i pametno.. Imao je lep zvonak glas…“

O podvojenom karakteru Klimta pišu svi biografi, da iako je većim delom bio veseo i vrckast, znao je da promeni karakter i da bude sumoran i apatičan. Klimt je doživeo nekoliko nervnih slomova i padao je u teške depresije, a uspevao je da se izvuče slikanjem i radom narudžbina za svoje kupce.

Godine 1886. tri umetnika opremaju enterijer novog Bečkog dvorskog pozorišta.

Poznati biograf Fridil opisuje taj vremenski period Klimtovog života: „ Svaki dan mu je bio podeljen na satnice u skladu sa onim načinom života koji je prihvatio i na koji se navikao. Nervirala ga je svaka promena rasporeda jer bi ga to izbacilo iz rutine. Smatrao je da će imati više vremena i da će više uraditi ukoliko pažljivo bude isplanirao dan“.

1888. godine sliku koju je radio za dvorsko pozorište završava sa 150 figura gledalaca te dobija poziv da ide u Krakov da se vidi sa njihovim vlastima.

Godine 1889. Klimt putuje u Italiju i obilazi Monako, a iste te godine dobija i najveće kraljevsko odlikovanje za sliku pozorišnog enterijera i dekoriše centralno stepenište bečkog Umetničkog-istorijskog muzeja.

U Mađarsku putuje 1890. godine i slika sliku koja će predstavljati enterijer dvorskog pozorišta jedne od najbogatijih porodica Esterhazi. Ovo delo osvojilo je srebrnu medalju na izložbi koja se tradicionalno održala u Bečkom klubu slikara.

Ubrzo nakon toga ovaj velik genije našao se na listi na kojem su bili predloženi umetnici koji b radili kao profesori na Akademiji lepih umetnosti. Iako on nije dobio to mesto, svakako je ostala činjenica da je bio veoma cenjen slikar u umetničkim krugovima.

Klint je bio član Bečkog saveza slikara od 1891. do 1897. godine koji je zastupao konzervativne akademske ideje. U tom periodu Klimt je jednom izjavio da je bio prinuđen da se bori sa „mrtvilom i banalnošću“.

1892. godine iznenada umre njegov brat Ernst.

Godine 1894. odobren je projekat za oslikavanje tavanice centralnog dela Bečkog univerziteta koju su uradili Klimt i Mač.

Ubrzo nakon toga osniva svoje udruženje sa Jozef Marija Olbrihom, Jozefom Hofmanom i sa  drugim svojim istomišljenicima, pod nazivom „Secesija“.

Secesija je nastala od latinske reči secedo, secessi što znači, otići ili napustiti te predstavlja pokret u kome je samosvesni, radikalni i reformistički stil prethodio modernizmu u Beču.

Udruženje „Secesija“ nastalo je 1897. godine i postalo glavni događaju umetničkog dešavanja u Evropi, u koji su sačinjavali mnogi dekorativni i dizajn umetnici bežeći od salonski izložbenih prostora i počinjali izlagati samostalno.

Zahvaljujući Gustavu Klimtu koji je u tom vremenskom periodu već bio poznat i cenjen, postaje jedan od glavni predstavnika ovog bečkog avangardnog pokreta, zajedno sa Otom Vagnerom (Otto Wagner), F. Von Stukom (F.Von Stuck), M. Libermanom (M. Liebermann), švajcarcem Ferdinandom Holder i Josefom Hofmanom (Josef Hoffmann).

Sledbenici ovog pokreta otkrivaju modernizam u Austriji, koji se nekoliko godina ranije, pojavio u Francuskoj kao „art nuvo“ i u Italiji kao „stile floreale“ . Njihov zadatak nije bila pobuna protiv staraca, već „ostvarenje zajedničkog cilja progresivnih umetnika: da Austrija postane otadžbina nove evropske umetnosti“.

Slikari i umetnici Secesije ubrzo menjaju izgled Beča. Secesija dobija razne porudžbine za dizajniranje enterijera, šivenja odeće i dizajniranje nakita, a umetnici osmišljavajući nove izglede njihovog grada, teže da preoblikuju umetnošću društvo.

Četrnaestorica umetnika ukrašava zidove zgrada, u gradu se nose upečatljive ženske cipelice, te se na skupovima aristokratije, koja šokira publiku, nose zavodljive dramske haljine… Sve to, zajedno sa Klimtovim slikama ukrašava Austrijsku prestonicu.

1898. godine Klimt radi plakat za prvu secesionističku izložbu i učestvuje u izdanju „Ver sacrum“.

1906. godine Klimt izlazi iz Secesija i osniva Savez austrijskih slikara.

Godine 1908. sa svojim dugogodišnjim prijateljom Karlom Mola organizuje izložbu posvećenu šezdesetogodišnjici vladavine kajzera, a zamišljena je da predstavlja „smotru austrijskih umetnika“.

Na toj izložbi prikazani su mladi umetnici, a posebno dobre kritike dobili su Oskar Kokoška (Oskar Kokoschka) i  Egon Šile (Egon Schiele). Izložba je izazvala ogromno interesovanje evropske javnosti.

Na devetom bijenalu u Veneciji, Gustav Klimt učestvuje 1910. godine, a 1917. godine postaje počasni profesor bečke i minhenske akademije.

Vođa austrijskog modernizma, Gustav Klimt, umire u Beču februara 1918. godine, od moždane kapi.

Iste te godine, o Klimtu, je napisao G. Tajc: “Napustio nas je čovek u punom značenju te reči. Za one koji ga nisu bliže poznavali bio je samo jedan od mnogih. Ali za svoje prijatelje bio je poput bunara koji je postajao sve dublji i primamljiviji što mu se više približavate“.

Žene i Klimt

Gustav Klimt imao je troje dece, ali se nikada nije ženio. Dva deteta imao je sa Mici Cimerman, a treće dete dobio je sa Marijom Ucicka. Umetnik je imao veoma buran život sa ženama i njegovim anegdotama nije bilo kraja.

Žena poznatog austrijskog kompozitora, Alma Maler, često je govorila kako je morala mnogo puta da odbije Klimta, koji ju je pozivao da obiđe njegov atelje.

Oni su se susretali na mnogim galama i prijemima, a jednom prilikom joj je ovaj šarmer rekao: „Vaše čari ne bi izgubile na snazi ukoliko bi ih ja posedovao..“ prisećala se Alma.

Alma Miler je kasnije priznala: “Svaki put kada bi se susrela sa njim hvatala me je drhtavica i to je trajalo dugo godina“.

Gustav Klimt je težio slobodi i smatrao je da porodica smeta stvaralačkom razvoju umetnika. Iako je i njegov brat Ernst mislio isto, oženio se sa Helenom Flege a ta odluka jako zbunjuje Klimta. Ernest nakon godinu i tri meseca braka, iznenadno umire od infarkta.

Klimt je teško podnio smrt brata, a na sahani se upoznaje sa sestrom mlade udovice Emili Flege u koju se zaljubljuje do ludila.

Slikar je pisao jako romantična pisama Emili u kojima je pisao da će ljubiti zemlju po kojoj hoda, a bio je stravično ljubomoran. Nikada se nije sa njom telesno zbližio, jer je za to imao bezbroj mladih modela koji su mu pomagali kako je sam govori da „opusti ruku“.

Emili Flege bila je ljubav koja je trajala do kraja života ovog umetnika. Kada je umirao 1918. godine u bunilu je pominjao njeno ime, i govorio da Emili mora doći.

„Naše poštovanje prema toj ženi bilo je neograničeno: ljudi koji su bili bliski sa Klimtom znali su da je ona spremna da mu posveti svoj život ukoliko on to poželi. Ali joj on nikad nije predložio brak.“ Prisećao se istoričar Kristijan Nebehaj.

Pošto „slobodnu ljubav“, bez bračne zajednice niko nije odobravao Emili je morala da se zadovolji ulogom muze koju joj je dodelio ovaj veliki genije.

Umetnost velikog genija

1895. godine Klint svojim slikama prilazi iz ugla tada popularnog simbolizma i daje antičkoj umetnosti drugačiji smisao. Umetnik smatra da njegov drugačiji i življi pogled na drevnu kulturu i mitologiju, može biti podsticaj savremenoj umetnosti koja se razvija.

Na slici pod nazivom „Muzika I“  simbolično prikazuje mladu ženu koja u rukama drži liru koja simboliše „večni atribut starogrčkog boga lepote i svetlosti Apolona“, a koji po legendi i grčim mitovima bio i „pokrovitelj umetnosti“.

Glava devojke ukrašena je venčićem od cveća, a boja njene haljine postavljena je u kontrast sa lirom. Figura je uokvirena neobičnim šarama koje kao da zrače i sviraju tonove. Bogatstvo znakova i boja na jenom delu slike ističu hladnu prazninu i surovost drugog dela slike.

Sa obe strane kompozicije Klimt je naslikao kamene skulpture, Silen (demon Dionisove pratnje) sa leve strane, dok na desnoj strani prikazana je sfinga sa ženskom glavom. Taj motiv sfinge tumačio se kao simbol stvaralačke nezavisnosti kao i unutrašnje čovekove slobode, što je bilo dobro poznato Gustavu Klimtu.

Slika „Muzika I“ nastala je u vreme fotografije, pa i sama malo podseća na nejasnu fotografiju, dok velike površine boje stvaraju fantastičnu atmosferu.

1902. godine na izložbi secesionističke grupe u centru pažnje našao se Maks Klinger sa svojom skulpturom pod nazivom „Spomenik Betovenu“. Maks je prestavio monumentalnu skulpturu u čast velikog kompozitora.

U isto to vreme, Klimt radi na „Betovenovom frizu“, takođe inspirisan velikim kompozitorom. Inspirisan Betovenovom devetom simfonijom, Klimt zaključuje da najviši nivo slobode može da se dostigne kroz umetnost.

Slike je radio na malteru u kontrastu sa pozlatom, a istoričar umetnosti Frinc Novotni o „Betovenom frizu“ je zapisao: „U ovom umetničkom stilu koji je promišljen do poslednjeg detalja…i najmanja formalna promena dovodi do promene emocionalnog utiska, pa samim time i smisla.“

Sliku pod nazivom „portret Sonje Knips“ , Klint je uradio 1898. godine kada je likovna umetnost bila na prekretnici. Tragalo se za novom formom i novim likovima, a to se vidi i na ovoju slici, u kojoj Klimt traga za savremenom ženom.

„Portret Sonje Knips“ je prva slika u nizu Klimtovih slika kvadratnog oblika i po mišljenju istoričara umetnosti vidi se naklonjenost „japanskom stilu“. Klimt je slikao portret tako da figura mora da dominira, ističući se tamnom pozadinom koja je po njegovom mišljenju davala jauču izražajnost portretu.

„Portret Sonje Knips“ predsta jedan u nizu izuzetnih portreta žena iz visokog društva. Ona je bila žena bankara i udala sa za jednog Austrijskog bogataša koji je bio obožavalac secesije, a ona je bila klijent „bečkih radionica“.

1898., pa 1899. godine u prvo i drugom izdanju časopisa pod nazivom Ver sacrum“ Klimt je izrado crtež pod nazivom „Nuda veritas“, a završena verzija u drugom izdanju izazvala je od oduševljenja do žestokih osuda.

Figuru ženskog golog tela prati vertikalni format slike. Figura u ruci drži ogledalo koje je okrenuto prema posmatraču, a koju su kritičar prvo prozvali da drži mesec. Pojava ogledala nije slučajna na ovoj slici, jer je Klimt smatrao da je umetnost ogledalo sveta koje reflektuje stvarnost, ali i da može biti i potpuno odsutna od realnosti.

Njegov crtež uokviruje natpis Leona Šefera: „Istina je oganj koji osvetljava i sažeže. Gola istina“, ali koji je na završenoj verziji iz 1899. godine zamenjen citatom Šilera: „Kada se ono što radiš ne dopadne većini, pokušaj da se dopadneš izabranima.“

Na ovaj način Klimt se obraća savremenicima ili izabranicima koji su sposobni da shvate savremenu umetnost, pa i modernizam. Zanimljivo za ova Klimtova citiranja jeste da se ona suprotstavljaju principima secesionista jer oni ne priznaju podelu na visoku i drugostepenu umetnost, na bogatu i siromašnu umetnost. Oni smatraju da umetnost pripada svima.

Sa slikom „Nuda veritas“ Klimt je shvatio da ga zanima samo vlastita stvaralačka potreba, a koja nema ništa zajedničko sa potrebama da se dopadne široj publici. Prikazao je mladu žensku figuru sa erotičnim oblinama i narandžastom kosom.

Narandžastu kosu Klimt je poklanjao mnogim ženskim figurama na svojim slikama, kao što je između ostalog, prikazana na slici „Danaja“. Danaja je ženska figura u prikazana u obliku fetusa, a koju je Zevs zaveo i pretvorio je u zlatnu kišu. Po mišljenju kritičara da da je Danaja mitski izmišljeni lik, smekšava provokativni karakter prikazane scene.

S.T. Medsen 1967. godine je zapisao: „Klimt je ključna figura Bečke secesije. Njegov stil i doživljaj sveta obeležava osećajnost, koja predstavlja osnovnu komponentu njegovih dela“.

Početkom XX veka Klimt je uradio delo pod nazivom „Judita i Holofern I“. Priča o Juditi i Holofernu kaže da je Judita živela u judejskom gradu Betuliji, koji je napao vojskovođa vavilonske vojske Holofern. Ovaj grad je bio u bedi i neimaštini, a Judita se ponudila da spase svoje sunarodnike. Ona je zavela velikog vojskovođu da poklekne pod njenom lepotom, a posle ga je ubila.

Njen lik tumači se različito ona je bila simbol požrtvovane žene, a u isto vreme bila je i simbol lukave zavodnice.

Slika u raznim katalozima zvana je „Saloma“ iako su na samom ramu slike bila ispisana imena. Nesporazum je nastao zbog toga što se i Judita i Solomona kada se prikazuju, prikazuju se sa odsečenom muškom glavom, ali razlika je u tome da je Judita glavu vojskovođi odsekla sopstvenim rukama.

Ta činjenica da je Judita osekla sopstvenim rukama glavu vojskovođi, ostavljala je jak utisak na umetnika. Klimt na slici nije hteo da prikaže scenu ubistva, nego je hteo da uradi portret ubice.

1903. godine Feliks Zalten opisuje ovu sliku: „Vitka žena sa zavodljivim ciničnim pogledom i putenim poluotvorenim ustima. Ona privlači pogled i zavodi svojom tajanstvenom vatrenom energijom, i ako je oslobodi, neće biti spasa, a to plaši“.

Slika „Judita i Holofern“ predstavlja još jedno remek delo u nizu Klimtovih fatalnih žena.

„Proces emancipacije i žensko prisustvo u muškim profesijama koje su se nekada smatrale muškim, predstavlja opasnost za društvo, jer se menja odnos žena prema obavezama koje su joj prirodno date. Klimt ne želi da analizira te promene. On na njih samo upozorava“ primetio je jedan od kritičara umetnosti.

Sa Emili Flege, Klimt se kao što smo rekli, upoznaje 1892. godine. Ona je bila vlasnica modnog salona koji je bio deo poduhvata takozvanih „bečkih radionica“.  Njen prodajni salon nalazio se u centru Beča, gde su dolazili buržoazija i aristokratija. Prodajni salon je dobro radio, a Emili je bila samostalna , nepredvidiva i oštra u iskazivanju mišljenja.

Emili Felge samostalno je zarađivala za svoj novac, te joj nisu trebali pokrovitelji da je finansiraju. Ona je pravila haljine po Klintovim nacrtima za visoko društvo, ali je i sama nosila modele velikog umetnika.

Na slici pod nazivom „portret Emili Flege“ kompozicija je prikazana neobično, izgleda kao da je prostor suviše mali za prikazanu figuru. Gornji deo koji čini frizura i donji deo slike na kojim bi trebale da budu noge, kao da nisu ni uklopljeni u sliku. Emili stoji u pozi modela, mirno gleda ispred sebe i izgleda kao da će se svakog časa nasmejati..

Ova slika zanimljiva je upravo zato što za razliku od Klimtovih fatalnih žena, ona predstavlja njegov ideal samouverene, pomalo samoljubive, a u isto vreme očaravajuće nežne žene.

Sam umetnik o Emili Flege je govorio: „Ona je čisto savršenstvo. Upravo njoj odgovara epitet – zanosna!“

Klimt 1903.godine otputova u Italiju i susreo se sa spomenicima srednjovekovne arhitekture koji su ostavili na umetnika neverovatan utisak. U Italiji susreo se sa zlatno čudesnim mozaicima u crkvi San Vitale (VI vek).

Klimt počinje da radi na novoj slici i crpi svu inspiraciju koju je dobio iz Italije. Koristi neverovatnu paletu žutih tonova, kao i pozlatu te je stvorio zagonetnu i čudnovatu sliku pod nazivom „Vodene zmije I“.

Karl Šorske, američki istoričar koji je smatrao Klimta „slikarem ženske filozofije“ o ovoj slici je zapisao: „Ova slika je zaista erotska, potpuno je potisnula sve ostalo, čak i simbolizam. Za Klimta postoje samo dva sveta: svet erotike i svet dekora. Telo koje je prefinjenije i lepše od samih ornamenata koji ga okružuju, udahnjuje život svakoj šari, pridaje sjaj zlatu i blistavost i svežinu bojama.“

Ova slika takođe je značajna i zanimljiva jer se na njoj pojavljuje motiv koji će kasnije postati popularan na Klimtovim slikama, ali i kod drugih modernih umetnika, a to je motiv ženske kose.

1905. godine nastaje slika pod nazivom „Tri životna doba“. Na njoj je predstavljen tok života, njegovu promenljivost što je takođe jedna od Klimtovih omiljenih tema, a žensko telo je u glavnoj ulozi.

Na slici „Tri životna doba“ u centru kompozicije su tri figure. Da bi istakao prolaznost i kontrast između mladosti i starosti, Klimt deli ljudski život u dve etape. Na desnoj strani prikazani su mlada majka koja u naručju drži dete, prikazane su sklopljenih očiju u nekom mirnom , blaženom stanju. Dok je sa leve strane prikazana starica u očaju krijući svoje lice.

Klimt na ovoj slici prikazuje prolaznost vremena i lepote koja je posebno upućena ženskom polu, jer smatra da je vreme posebno nemilosrdno prema ostarelim ženama.

Pozadina na slici podeljena je na dva dela podseća na zid. Crna široka površina daje dubinu drugo blistavoj površini koja je naslikana od bež i smeđih mrlja koja je posuta beličastim tačkama podsećajući na kapi vode.

Figure mlade majke i kćerke uklapaju se sa pozadinom, a posebno im lepo pristaje cveće u kosi koja se uklapa sa dekorativnim elementima, dok je starica prikazana sa iskrenošću koja ide u cinizma.

Krupne žilave ruke starice i izdužene figure poseban uticaj imati će na  Klimtovog učenika Egona Šilea, koji će koristiti taj motiv u svojim prvim ekspresivnim radovima.

Od 1907. do 1908. godine Klimt slika sliku pod nazivom „Poljubac“. Jednom svom prijatelju je ispričao kako je slika nastala. Slika nastaje kada jedan grof daje Klimtu medaljon sa slikom svoje devojke, te traži od umetnika da naslika njega i nju u trenutku poljupca.

Kada je Klimt završio sliku grof je bio zadovoljan, ali ga je mučilo što na slici usne ljubavnika nisu spojene u strastven poljubac. Klimt je tada odgovorio grofu da je želeo da prikaže atmosferu i želju, tj. osećanje i strast koje prethodi onom najlepšem i najsnažnijem da to je poljupcu.

Grof je prihvatio od umetnika takav odgovor, te poklon koji je poklonio devojci toliko se svideo da je ubrzo pristala i uda se za grofa.

Međutim, Klimt dok je slikao devojku sa medaljona, neočekivano se ispostavilo da se zaljubio u nju. Zato je umetnik naslikao iščekivanje poljupca umesto samog poljupca, te je to bila njegova mala osveta zaljubljenom grofu.

Slika „Poljubac“ smatra se jednim od remek dela moderne umetnosti, jer je umetnik uspeo da prenese nestvarnu granicu između dela i materije, između fizičkog uzbuđenja i duševne čežnje, između mogućeg i neizbežnog, a spojio je unutrašnje i spoljašnje, zlato i srebro.

„Gospodine Klimte, vi ste pravi savremenik i svet posmatrate očima filozofa i pesnika“, zapisao je Peter Altenberg.

Klimtova umetnost je pravi primer originalnoga i stvaralačkog duha i kao takvo popularno je i danas. Klimt je uticao na mnoge savremene umetnike među kojima je Pikaso – koji je tražio inspiraciju u njegovim erotskim crtežima, Enidija  Vorhola – koji je koristio neograničenu mogućnost dekorativne primene umetnosti koju je upravo i  otkrio Klimt, skulptor Konstantin Brankusi koji je radio skulpturu Poljubac po istoimenoj slici ovog umetnika i mnogi drugi.

Izbor najznačajnijih dela

• Klimt, Univerzitet u Beču, Stropne slike
• „Palais Stoclet“ mozaik u Briselu
• Bajka (1883)
• Idila (1884)
• Pozorište u Taormini (1886–1888), Burgtheater, Beč
• Auditorij u Starom Burgteateru, Beč (1888)
• Portret Josipa Pembauera, profesora pijanista i klavira (1890)
• Drevna Grčka II (djevojka iz Tanagre) (1890–91)
• Portret dame (Frau Heymann?) (1894)
• Muzika I (1895)
• Ljubav (1895)
• Skulptura (1896)
• Tragedija (1897)
• Muzika II (1898)
• Pallas Atine (1898)
• Tekuća voda (1898)
• Sonja Knips (1898)
• Riblja Krv (1898)
• Šubert (Schubert) na klaviru (uništeno 1899)
• Nakon kiše (Vrt s pilićima u St. Agathi) (1899)
• Nimfe (srebrena riba) (1899)
• Sirene (Mermaids) (1899)
• Filozofija (1899–1907)
• Nuda Veritas (1899)
• Portret Serene Lederer (1899)
• Medicina (higijena) (1900–07)
• Glazba (litografija) (1901)
• Judita I (1901)
• Zlatna riba (mojim kritičarima) (1901–02)
• Portret Emili Flege (Emilie Flöge) (1902)
• Betovenov friz (Beethoven Frieze) (1902.)
• Bukva (1903)
• Nada (1903)
• Kruška (1903)
• Život je borba (1903)
• Pravna praksa (1903–07)
• Vodene zmije I (1904–07)
• Vodene zmije II (1904–07)
• Tri veka žene (1905)
• Portret Margarete Stonborough-Wittgenstein (1905)
• Vrt farme (cvetni vrt) (1905–06)
• Portret Fritsa Reidlera (1906)
• Suncokret (1906–07)
• Farma vrt sa suncokretima (1907)
• Dana (1907)
• Portret Adele Bloch-Bauer I (1907)
• Nada II (1907–08)
• Poljubac (1907–08)
• Dama sa šeširom i pera boa (1909)
• Drvo života (1909)
• Judita II (Salomé) (1909)
• Kapa od crnog pera (Lady s Feather Hat) (1910)
• Park (1910)
• Smrt i život (1911)
• Vrtna kućica s raspelom (uništena) (1911–12)
• Jabuka (1912)
• Portret Madam Gertrude Primavesi (1912)
• Portret Adele Bauer II (Adele Bloch-Bauer II) (1912)
• Semi-nude sedi, zavaljen (1913)
• Polu-akt sede, sa zatvorenim očima (1913)
• Portret Eugenije Primavesi (1913–14)
• Ljubavnici, nacrtani s desne strane (1914)
• Portret Elizabete Bačofen- Ečt (Elisabeth Bachofen-Echt) (1914)
• Polu-gole laži, nacrtane s desne strane (1914–15)
• Portret Federika Marija Ber (Friederike Maria Beer) (1916)
• Smrt i život (1916)
• Vrtna staza sa pilićima (uništena) (1916)
• Devojka-prijatelji (uništeni) (1916–17)
• Žena koja sedi s bedrima razdvojena, crtež (1916–17)
• Plesač (1916–18)
• Leda (uništena) (1917)
• Portret dame, (1917–18)
• Nevesta (nedovršena, 1917–18)
• Adam i Eva (nedovršeno, 1917–18)
• Portret Johane Staude (Johanne Staude) (nedovršena, 1917–18)

Reference

• „Veliki slikari-život, delo i uticaji“
• https://en.wikipedia.org/wiki/Gustav_Klimt