Fransisko Goja (Francisco Goya)

Biografija

Fransisko Goja (Francisco José de Goya y Lucientes) je bio španski slikar, crtač i grafičar, koji je težio humanističkim principima i koji je bio spreman da brani svoje ideale. Rođen je 30. marta 1746. godine u mestu Fuendetodos, u blizini Saragose. Preminuo je 16. aprila 1826. godine u Madridu.

Smatra se jednim od najvažnijih evropskih umetnika svog vremena koji je izvršio ogroman uticaj u evoluciji slikarstva, a njegovi poslednji radovi se smatraju pretečom impresionizma.

U životu je često teško obuzdavao svoju narav i svoje stavove. Umro je u burnom istorijskom periodu kada je stvaran novi svetski poredak u čijim približnim okvirima živimo i danas.

Mladost i detinjstvo

Prve godine svog života Fransisko Goja je proveo na selu u Saragosi, koji je bio glavni grad pokrajine Aragon. Osnovnu školu je pohađao u manastiru, a posle toga je upisao slikarsku radionicu Hosea Lusana Martineza koji je bio sledbenik akademske umetnosti.

Mladi Goja je, pored slikarskih tehnika, vežbao i pevanje serenada, kao i plesanje narodnih igara.

Mnogi istraživači pripisivali su rđav temperament mladom slikaru koji se često hvatao za britvu u mnogim svađama. Fransisko Goja imao je veliko iskustvo u uličnim tučama i obračunima, a posle jedne tuče je bio prinuđen da napusti grad.

Smatrao je da mu je najlakše da se sakrije u Madrid jer je ogroman grad, pa je napustio slikarsku radionicu u Saragosi.

Učitelj Martinez, iako nije bio posebno talentoval, primetio je dar kod Goje, te mu je savetovao da ode u Madrid na dalje školovanje.

Kada se mladi umetnik preselio u Madrid dva puta je pokušao da upiše Akademiju umetnosti. Prvi pokušaj je bio krajem 1763. godine, pa tri godine kasnije, ali nije uspeo da položi prijemni ispit.

Krajem 1769. godine Goja je otišao u Italiju. Obišao je Rim, Napulj i Parmu.

Dobio je prvu nagradu Parmske akademije umetnosti za sliku pod nazivom „Hanibal sa visokih Alpa posmatra italijanske zemlje koje je osvojio“.

Prvi uspeh ohrabrio je mladog umetnika da poveruje u sebe, te nadoknađuje neuspehe u Madridu, gde je Goja redovno slao svoje slike na sve moguće konkurse i izložbe.

Čak i kad je bio daleko od kuće, Goja je ostao veran sebi, a u legendi će ostati upamćen kao drski umetnik koji je vršio napad na ženevski manastir u Rimu, izveo uspešnu otmicu mlade Italijanke zbog koje je morao da ide na dvoboj iz koga je izašao kao pobednik.

U Saragosi je 1771. godine počeo da radi kao profesionalni slikar freski po crkvama. Ukrasio je zidove dvorca Sobradijel i crkve El Pilar, gde je dobio odlične kritike koje su ohrabrile ambicioznog slikara da ponovo okuša sreću u Madridu.

Fransisko Goja je 1773. godine otišao u Madrid gde je radio na šablonima tapiserija u Kraljevskoj tkačkoj manufakturi. Tu je upoznao slikara Fransiska Bajeu koji ga he potom upoznao sa svojom sestrom.

Goja se zaljubio u lepu, plavokosu Hosefu. Ubrzo ju je zavoleo, ali mladom umetniku nije se žurilo da je oženi. Ipak, morao je da to učini jer je Hosefa ostala u drugom stanju. Osim njene trudnoće, Goja je radio u ateljeu njenog brata, te je to značilo da će ostati bez posla ukoliko mladi ljubavnici ne zaključe brak.

25. jula 1773. godine Fransisko Goja se venčao, a dete koje je rođeno ubrzo nakon venčanja nije preživelo. Prema neki podacima Goja je sa svojom suprugom imao šestoro dece, od kojih je preživeo samo sin Fransisko Havijer (rođen 1784. godine) koji je kasnije postao poznati slikar.

Slikar na dvoru

Goja je 22. januara 1783. godine od grofa Floridablanka dobio važnu narudžbu. Tom prilikom je zapisao „Grof želi da mu naslikam portret. Mogu dosta da zaradim. I moja korist neće biti samo novčana!“

Predosećaj nije izneverio Goju, jer ga je grof uveo u visoko društvo i predstavio ga don Luisu, mlađem bratu španskog kralja. Nakon toga, don Luis je  Goju pozvao u rezidenciju u Arensu, gde je živeo nakon što je proteran sa dvora jer je oženio ženu koju voli i time izazvao kraljevsko nezadovoljstvo.

Don Luis je naručio portrete svoje porodice od Goje, a slikar je pisao o svojim doživljajima jednom prijatelju: „Čitav mesec sam proveo kod njihovih veličanstava. Oni su pravi anđeli. Dobio sam od njih dvesta hiljada reala, a moja žena haljinu vezenu zlatom i srebrom, čija je vrednost, verovatno, oko trista hiljada reala. Iskreno govoreći, nisam računao na takvu nagradu, i sad se, začudo, osećam obaveznim“.

Ovo poznanstvo je otvorilo nove mogućnosti, pa je Goja postao priznati  portretista u krugovima španske aristokratije.

Posle serije slika urađenih po narudžbi vojvode de Osune 1786. godine, za Gojino slikarstvo zainteresovao se i sam kralj Karlos III (1759.-1788.).

U jednom pismu Goja je napisao „ Tako se dogodilo da sam od danas dvorski slikar. Teško mi je da se naviknem na pomisao da će moj godišnji prihod od sada biti preko petnaest hiljada reala“.

Posle smrti kralja Karlosa III na presto je došao kralj Karlos IV (1788.-1808.) koji je zadržao Goju kao dvorskog slikara, te mu drastično povećao platu.

Ljubavni život umetnika

S obzirom na to da je veliki slikar bio u kontaktu sa dvorskim damama brzo je uspevao da zaboravi na svoju ženu Hosefu. Ona mu skoro nikad nije bila model, te je Goja naslikao samo jedan njen portret.

Razboleo se 1792. godine i ostao je gluv, mada su prognoze bile mnogo gore. Goja je stalno osećao glavobolje i slabost. Delimično je izgubio vid i bio je paralizovan, a smatra se da je to bila posledica sifilisa koji se nije lečio u mladosti.

Iako je gluvoća otežala život slikaru, on se nije odrekao malih radosti i uživanja. Među dvorskim damama Goja je zapazio dvadesetogodišnju Albe, a umetnikovi poznanici ovako su je opisivali: „Na svetu nema lepše žene. Kada se ona pojavi na ulici privlači veliku pažnju na sebe i izaziva ushićenje svojom gracioznošću i lepotom“. Govorilo se da i deca prekidaju sa svojom igrom kada bi ona prolazila pored njih.

Goja je uspeo da se upozna sa prelepom vojvotkinjom 1795. godine, kada je ona došla u njegov atelje, nakon imenovanja za počasnog direktora Akademije San Fernando, a njihova burna avantura trajala je oko sedam godina.

Kada je 1796. godine Albin muž preminuo ona se preselila na svoje imanje u Andaluziju kako bi ga prežalila. Goja je otputovao sa njom kako bi je utešio, te su tamo proveli par meseci zajedno.

Kada su se vratili u Madrid, odlučila je da ga napusti. Slikar je bio vrlo uvređen jer je ona odlučila da ode sa jednim oficirom koji je bio na dobrom položaju.

Međutim, kada je 1799. godine dostigao vrhunac u svojoj karijeri, te postao prvi dvorski slikar za vreme Karlosa IV, Alba mu se vratila.

Smatra se da na najpoznatijim delima Fransiska Goje, kao što su slika „Odevena maja i  slika Gola maja (pravilno bi bilo maha), upravo pozira prelepa vojvotkinja Alba. Slikao ju je potpuno nagu, te se pojavljuje na gomili njegovih crteža.

Ona je umetniku dozvolila da sačuva njene aktove, ali na jednom je ostavila poruku:“ čuvati ovako nešto je čisto bezumlje. Uostalom, svakom svoje.“

Zaista, ove slike su izazvale oštre kritike crkve, a i neki sveštenici proglašavali su Goju đavolom. Na sreću, umetnik je imao uticajne prijatelje, a i crkva u tom periodu nije više bila toliko moćna.

Starost poznatog majstora

Kako je stario njegovo zdravstveno stanje se stalno pogoršavalo, tako da su i njegove slike bivale sve mračnije.

Bakropisi iz 1799. godine bili su posvećeni ratnim užasima i inkvizicijama, a nastali su pod utiscima Napoleonovog prodora u Španiju.

Prvi kraljevski slikar bio je dužan da s vremena na vreme nešto naslika, a na njegovim slikama mogao se uočiti sarkazam prema moćnicima i eliti.

Tokom 1812. godine je umrla slikareva žena Hosefa, a njegov sin Havijer se oženio.

S obzirom na to da je ostao sam, naredne godine je odlučio da se preseli na svoje imanje Kinta del Sordo u blizini Madrida. Bukvalan prevod Gojinog imanja bio bi „Kuća gluhog“, a oslikao ju je crnim, mračnim slikama što je odražavalo njegovu usamljenost i umornog čoveka.

Međutim, nakon nekog vremena sreća je opet pogledala velikog slikara. Goja je upoznao Leokadiju Vajs. Pošto se zaljubila u njega odlučila je da se razvede od supruga.

Goja 1824. godine napustio Španiju plašeći se represije nove vlasti. Kralj Fernardo, koji je tek došao na vlast mu je poručio:  „Zaslužili ste omču“.

Ubrzo nakon toga je uspeo da dobije dozvolu da ide u Francusku na lečenje, te zajedno sa Leokadijom odlazi u Bordo.

Posle dve godine provedene u Francuskoj, 1826. godine Goja je odlučio da se vrati u Madrid, govoreći sebi da tamo ima mnogo posla. Ipak, politička dešavanja su ga vrlo brzo naterala da se vrati u Bordo.

Veliki slikar i majstor Fransisko Goja umro je u naručju voljene žene, u noći između 15. i 16. aprila 1928. godine.

Njegove posmrtne ostatke Francuzi su Špancima vratili tek 1919. godine.

Najpoznatija dela

„Suncobran“ (1777.) je jedna od lepših scena iz Gojine serije goblena koji je mladi umetnik radio za kraljevsku manufakturu.

Na slici su prikazane devojke koje nose narodnu nošnju u prirodi. On je prikazao vesele žene, lakog ponašanja za razliku od dama, koje imaju stroga pravila ponašanja, koje su elegantne i sigurne u svoju privlačnost.

Portret De la Solana (1794.-1795.)

U periodu nastanka ove slike Goja je imao dosta narudžbi za izradu portreta i članova porodica, te je umetnik bio prinuđen da radi i noću.

Na slici „Portret De la Slana“ plemenita markiza pozira sa gracioznošću i dostojanstvom. Ona pozira u crnoj narodnoj haljini sa mantijom od bele čipke. Umetnik je ovde istakao kontrast bele i crne, kako bi prikazao utisak suzdržanosti i strogoće koji bi se slagao sa ozbiljnim likom modela.

Mašna koja ukrašava ženinu glavu prikazana je gustom ružičastom bojom, a nanos širokim potezom ne liči na nanos potezom kista.

Don Manuel Osorio de Sunige (1788.)

Na ovoj slici umetnik prikazuje malog dečaka, mlađeg sina grofa Altamire. Posebnost same ove slike leži u tome sto je veliki umetnik prvi put podelio pozadinu u dva dela.

Svetlije boje su odvajale jarko crvenu boju odeće dečaka koja mu naglašava sjaj pojasa, dok iz tamne boje izviru dve mačke i svraka koja skakuće oko dečaka držeći u kljunu posetnicu autora portreta. Taj izražajni detalj, smatra se da se pojavio te na kraju rada na slici, jer su se iz nekog razloga pokvarili odnosi između naručioca slike i umetnika.

Kapriči (1797.-1799.)

Naziv slike u prevodu znači „hirovi“, a ona predstavlja novo zanimanje umetnika. On je počeo da radi gravire, te su njegova dela sve više ispunjavali tamni nego svetli tonovi. Seriju „Kapriče“ je prvo radio perom i laviranim tušem, da bi kasnije radio grafičke otiske.

Gola maja (oko 1797.-1800.)

Ovu sliku je naručio miljenik kraljice Marije Lujize, Manuel Godoj koji ju je dugo sakrivao od tuđih očiju u svom kabinetu gde je bila i Velaskezova „Venera pred ogledalom“.

Na slici „Gola maja“ prikazana je naga figura žene zavodnice, koja nije baš oličenje klasične lepote, ali konstanto podstiče na razmišljanje. Prikazana je figura sa tamnom pozadinom koja ima svilenkastu boju kože, te koja postaje jedina i glavna tema slike.

Andrio Malaro kritičar umetnosti za ovu sliku je jednom rekao da nije toliko sablasna, koliko je erotska, te da ne može ostaviti ni jednog osećajnog čoveka ravnodušnim.

Odevena maja

Manuel Godoj je od Goje naručio još jednu sliku pod nazivom „Odevena maja“ u želji da obuče prvu sliku. Slike je u svom kabinetu držao jednu pored druge, te uživao kada bi povukao gajtan te svojim prijateljima pokazao „erotsku sliku“ koji bi bili skamenjeni od iznenađenja.

Zbog ove dve slike (Gole i odevene maje) 1813. godine Goju su proglasili „razvratnim mazalom“, te tražili od njega da oda modela, ženu koja mu je pozirala, što veliki umetnik nikad nije uradio.

Porodica kralja Karlosa IV (1800.-1801.)

Na ovoj slici je prikazana umetnikova ironija prema vladajućem društvu ovog sveta. Ona prikazuje članove porodice trudeći se da izgledaju važno, te ravnodušno stvaraju napetu atmosferu otuđenosti i zatvorenosti.

Kraljica Marija Lujza zauzima središni deo kompozicije, što prikazuje pravo stanje vlasti, jer je upravo ona vladala državom, a ne Karlos IV. Svi portreti na slici izražavaju određene emocije, te podsećaju na dela Rembranta koga je Goja mnogo cenio.

Portret Izabele de Lobo i Porsel (1805)

Goja je ovu sliku prvi put izložio na Akademiji San Fernando sa još nekoliko slika portreta. Tu je pokazao da je svoje istraživanje usmerio na proučavanje emocija i duševne patnje. Veliki umetnik je prikazao lica, sa naglašenošću na oči, koje po njegovom mišljenju izražavaju pravo stanje čoveka ili žene koja pozira.

„Portret Izabele de Lobo i Porsel“ prikazao je sa karakterističnim vanjskom energijom, u slobodnoj pozi, sa drskim pogledom. Simbolično je slika asocirala na junakinje koje su se borile rame uz rame sa muškarcima u Španskom narodnooslobodilačkom ratu.

Slika Starice (1808.-1810.)

Goja je prikazao dve starice koje se ogledaju u ogledalo. Na poleđini ogledala je ispisao španski pozdrav „Que tal?“ (Šta ima?), ali se u ovom kontekstu na slici može protumačiti i „kako ti se čini“ predstavljajući ironiju prolaznosti života i lepote.

Prikazao je dve starice koje se očajnički bore da ostanu mlade, prikazuje lica koje izgledaju kao strašne maske, upale oči sa crvenim kolutovima. Dva koščata uvenula tela, obučena su u raskošne haljine koje su izašle iz mode.

U kosi plavuše nalazi se briljantska igla koju je na slici Porodice Karla IV nosila kraljica Marija Lujiza, a nama se postavlja pitanje da li je to umetnik namerno koristio ili slučajno? Goja na ovoj slici uništava žensku lepotu i kao da se podrugljivo osmehuje.

Streljanje ustanka u noći 3. maja 1808. godine (1814.)

Ova slika je nastala dok se Goja nalazio u Madridu tokom narodnog ustanka gde je video streljanje na brdu Prinsipe Pio. Na tom mestu, među mrtvima, napravio je par skica na osnovu kojih je uradio sliku. Na slici prikazuje završni trenutak u kome je sve prikazano neprirodno, kao u nekom mračnom snu.

Umetnik je prikazao suprotstavljanje u samoj osnovi kompozicije. Na jednoj strani su španski borci za slobodu prikazani sa više svetla, iako su u lošijoj poziciji, a na drugoj  strani kompozicije se vide francuski osvajači oslikani tamnijim bojama.

Crna platna

Od 1821. do 1823. Goja je imao „crnu fazu“ na svojim slikama, pa te slike i nazivamo Crna platna. Paleta na takvim platnima bila je sastavljena od crne, sive, oker i smeđe boje koja je stvarala mračni kolorit velikog majstora sa ponekom kapljicom crvene ili bele fleke.

Groteskna lica prikazana su na slici „Dve starice jedu supu“, dok je na poznatoj slici „Saturn proždire svoju decu“ umetnik prikazao najstrašniji trenutak koji asocira na vrata pakla, u kojima đavo uzima, u najtežim mukama, svoju decu. Obe slike pripadaju crnim platnima, tj. mračnom periodu velikog slikara.

Slika „Mlekarica iz Bordoa (1827.)“ je poslednja slika koju je uradio gluvi, pomalo slepi, star i bespomoćan čoveka, ali itekako srećan, kada se preselio se u Francusku.

Ova slika uopšte nije tipična za Gojino slikarstvo jer prikazuje mladu i lepu mlekaricu, koja puca od zdravlja. Umetnik je svodio račune u kojem je bilo mesta za opasne avanture i tragične događaje, kao i za mlekaricu radosnu, vedru, raspoloženu sa zeleno-plavom gamom.

Francisko Goja je rođen u klasicizmu, a u stvari je savremeni slikar koji je išao toliko ispred svog vremena da njegova umetnost izgleda kao da je stvarana danas.

Ona održava patnju nacije, borbu za demokratske promene u Španiji u tom vremenu, nasilje, nepravdu, tragične doživljaje stvarnosti, sumnju, nevericu i očaj koji su doveli do groteske naglašene ekspresivnosti.

Pored svega, Goja je poštovao visoke humanističke principe umetnosti ostajući izvorno narodni umetnik.

Reference

Veliki slikari, uticaj, život i delo

https://hr.wikipedia.org/wiki/Francisco_Goya

https://hr.wikipedia.org/wiki/Francisco_Goya#Djela