Edgar Dega

Biografija

Edgar Dega (Hilaire-Germain-Edgar De Gas) je bio francuski slikar, grafičar, skulptor i crtač. Smatra se jednim od najznačajnijih umetnika impresionizma, iako sam majstor sebe nije smatrao pripadnikom tog pokreta. Rođen je 19. jula 1834. godine u Parizu. Preminuo je 26. septembra 1917. godine u rodnom gradu.

Porodica, mladost i životni put

Edgar Dega je rođen najstarije od petoro dece u porodici. Imao je dva brata i dve sestre. Otac Ogist de Ga bio je bankar, te je radio ekonomske poslove u firmi koju je osnovao njegov otac Iler de Ga.

Edgarov deda je za vreme Francuske revolucije emigrirao u Italiju i oženio se mladom Italijankom sa kojom je ubrzo stekao veće imanje.

Selastina Mison, majka Edgara Dege je bila poreklom iz Iluzijine, a njena porodica je bila bogata jer su trgovali pamukom. Selastina je umrla kada je Edgaru bilo samo trinaest godina.

Edgar Dega je pohađao Osnovnu školu „Luj la Gran“ u centru. Tu je upoznao Ludvika Alevija i Pola Valpensona, koji je ostao njegov prijatelj celoga života.

Dega je 1853. godine završio srednju školu i upisao pravni fakultet. U tom vremenskom periodu je dobio dozvolu da proučava radove starih majstora iz Luvra i radi replike, pa se zaljubljuje u slikarstvo.

Ubrzo je napustio pravni fakultet kako bi se u potpunosti posvetio slikanju. Krenuo je i na časove slikanja kod Luja Lamonta.

Dega je 1855. godine primljen na Likovnu akademiju, ali je ubrzo napustio i odlučio da krene na putovanje.

Sledeće godine je otišao kod svog dede u Napulj, a potom u obilazak Rima. U centru Francuske akademije u Rimu je pohađao časove crtanja u vilu Mediči.

„Želeo bih biti slavan ali nepoznat”

E. Dega

Ocu je stalno slao crteže i slike koje je stvarao, a on mu je čestitao u pismima. Napisao mu je „ Radi mirno, sledi svoj put, kažem ti, i možeš da budeš siguran da ćeš postići velike stvari. Pred tobom je divna budućnost, nemoj se obeshrabriti, pred tobom je divna budućnost.“

Dega se vratio u Francusku 1859. godine, a sam povratak u rodni grad mu je jako teško pao. Kako su mu članovi porodice govorili, lutanja bez cilja su dovela do toga da su mu putovanja dosadila.

Ubrzo je počeo da slika, te je ponovo dobio propusnicu za kopiranje slikarskih dela u Luvru, gde je sreo slikara Monea sa kojim se sprijateljio. Često je išao kod Monea kući i zajedno su izlazili u kafić „Gerboa“ u kome su se skupljali novi umetnici poput Renoara, Sislea, Sezana..

Pošto je Dega odbacio akademske teme slikanja, a odlučio se da slika prizore iz stvarnog života, kao što su konjske trke i prizore iz Pariske opere, uspevao je da predstavi visoko društvo, a Mone je jednom za njega rekao da je on „slikar života na visokoj nozi“.

Od 1870 do 1871. godine taj lepi život uzdrmao Francusko-pruski rat. Kao dobrovoljac je pristupio Nacionalnoj vojsci.

Posle rata 1872. godine je otišao sa bratom Reneom u Ameriku. „Ovde me sve privlači, sve pažljivo posmatram“ pisao je u jednom pismu iz Luizijane.

Dega je radio malo. Slikao je porodične portrete koje je morao da radi po ukusu porodica, uz stalna pomeranja modela koji ga nisu ozbiljno shvatali jer im je bio blizak rod.

U martu 1873. godine se vratio u Pariz. Tada je počeo da proučava igračice i njihov rad, a ubrzo su njegove slike počele da se prodaju preko umetničkog trgovca umetninama Diran-Rijela.

Krajem godine je osnovao grupu koja je održala prvu izložbu impresionista, a koja je doživela neuspeh. Grupa se raspala , ali je od 1876. godine priređivala izložbe na kojima je učestvovao i Dega.

Kolo sreće

Nakon smrti oca 1874. godine, Dega je zapao u ozbiljne financijske probleme, jer je očeva firma bankrotirala i ostavila mnoge porodične dugove. Morao je da reši financijsku situaciju prodajom svojih slika.

Trgovcu je napisao: „Potreban mi je novac, najprostije rečeno“… “ i to hitnije nego ikad.“

Sreća mu se osmehnula 1877. godine tokom Treće izložbe impresionista. Međutim, nije dugo trajala. „Živeti sam, bez porodice zaista je preteško. Nikad nisam pomišljao da mogu toliko da patim. A evo me kako starim, slabog zdravlja i gotovo bez prebijene pare. Rđavo sam gradio svoj život u ovom svetu.“

Dega je imao sarkastičan humor, ali je ipak uspevao da bude dobro društvo, a bio je čest gost u pariskim domovima i letnjikovcima.

Umetnik je 1884. godine zapao u duboku potištenost, dok je boravio kod prijatelja u Normandiji. „Da li je krivo selo ili breme mojih godina… ljudi misle da sam srećan jer se blesavo smeškam i izgledam kao čovek pomiren sa sudbinom… Eh! Gde je ono vreme kada sam verovao da sam jak, kada sam bio pun ideja, pun planova. Brzo ću se kotrljati nizbrdo i završiću ne znam gde, umotan u gomilu loših pastela kao u hartiju za pakovanje“.

Dega se nije ženio, te jedina žena u njegovom životu bila je Sabina Njet koja mu je održavala kuću. Nakon njene smrti, tu ulogu je preuzela Zoe Klozije koja je brinula o umetniku do kraja njegovog života.

Degin ljubavni život nije baš ostavio nekog traga. U mladosti je pominjao neke devojke, kako su ga privlačile, ali nikada nije rekao da je sa nekom imao kontakt.

Zna se da je Dega posećivao bordele, jer se to vidi na njegovim grafikama u kojima je prikazao polugole prostitutke koje iščekuju svoje posetioce.

Iako Dega nije imao sreće u ljubavi, imao je dosta prijateljica sa kojima se družio. Među njima su slikarke Berta Morizo, Meri Kasat i Suzan Valadon. Suzan je bila njegov model, a kada je Dega video njene slike, stalno ju je podsticao da i sama nastavi da slika.

Dega se znao zaljubiti u pokoju poznatu glumicu za kojom bi uzdisao i maštao, a posebno se divio pevačici Terezi koja je pevala u kafanama.

Obožavao je divu Roz Karon koja je imala jednu od glavnih uloga u Rejeovoj operi „Zigurd“. Dega ju je slušao trideset i sedam puta u ulozi Brunhilde, u periodu od 1885 do 1892. godine.

Uspeh i samoća umetnika

Dvadeset i tri njegova dela prikazana su u Njujorku u aprilu 1886. godine. Izlagao je i na poslednjoj izložbi impresionista održanoj u Parizu. Dela su mu se dobro prodavala, te je mogao da obezbedi sebi sigurnu starost.

Kada se finansijska situacija popravila počeo je da kupuje druga umetnička dela, te je napravio odličnu kolekciju Delakroovih, Engarovih, Van Gogovih i Sezanovih slika. Dega se poverio jednom svom prijatelju rekavši: „Kupujem i kupujem! Više ne mogu da se zaustavim.“

U to vreme je slikao, radio gravure, skulpture i pisao poeziju, te je kupio fotoaparat koji je koristio s istim žarom sa kojim je i sve ostalo radio.

Kako je stario njegov vid se pogoršavao. Godine 1896. se poverio prijatelju rekavši:“ Težak je put slepog čoveka koji pokušava da uveri ljude da vidi“.

Iste godine sedam njegovih dela se našlo u zbirci francuske države na predlog umetnika Kajbota. Bilo je to veliko priznanje u njegovoj karijeri, ali je Dega bio nezadovoljan jer su u kolekciju ušli i pasteli. Za svoje pastele je govorio da su to brze skice, a ako čovek treba da dospe u muzej bedno je da završi ovako, žalio se Dega.

Osećao se sve usamljenijim jer su oko njega svi bliski prijatelji i rodbina umirali.

„Kako bi moja starost bila tužna bez rada“ rekao je veliki umetnik na početku dvadesetog veka.

Godine 1912. morao je da se preseli iz kuće u kojoj je živeo dve decenije, jer je ona morala da bude srušena, a takva promena loše je uticala na njegov rad i više nije slikao.

Iste godine ga je zadesila nesreća, umrli su njegova sestra i prijatelj Anri Rijara. Rijereva kolekcija slika je data na prodaju, a Degaova slika pod nazivom „Balerina s prečkom“ prodana je za 430 hiljade franaka.

Slikar Pol Polen posetio je umetnika dve sedmice pre njegove smrti i rekao: „Više ne izlazi, sanja, jede, spava..“

Dega je preminuo 7. septembra 1917. godine od kongestije pluća. Sahranjen je na groblju Monmartr u Parizu.

Najpoznatija dela

Porodica Beleli (1858.-1867.) je slika na kojoj je Dega prikazao porodicu svoje sestre Lore Beleli. Ona nije volela svoga muža, te je Dega pokušao, i zaista uspeo da prikaže psihičko stanje likova na slici.

Za sliku je prvo radio skice kod svoje sestre u Firenci da bi posle slikao sliku u Parizu. Prikazao je potištenost svoje sestre, rđavu narav njenog muža, te njihove dve kćerke, u belim keceljama, sa sjajnim žarom na licima.

Na slici se nalazi i bledo cveće na tapetama i zlatni ram, ali ona ne prikazuje svetliji dom porodice Beleli.

Dega je ovu sliku izložio na zvaničnom salonu 1867. godine. Prvo se zvala „Porodični portret“, ali je kasnije nazvana „Porodica Beleli“ i nije prošla baš zapaženo. Posle njegove smrti 1919. godine opet je izložena i smatra se remek delom njegovih mladih dana.

„Povorka“ (1866.-1868.) je slika koju je Dega radio na osnovu skica iz stvarnog života. Bitno je napomenuti da su njegove prve skulpture bili konji, kako bi mogao da shvati kretanje konja koje je hteo da prikaže na svojim slikama.

Slika „Povorka“ odiše spokojem i na njoj ne vlada ništa ono što se inače može videti na konjskim trkama. On prikazuje trenutak predaha i period opuštenosti konja i džokeja.

Degaova tehnika za „Povorku“ je bila papir koji je postavio preko platna, a koji je na nekim mestima premazao bojom da bi dobio tamnija mesta na slici. Pripremu je radio olovkom, a obrise tušem i perom.

Preko toga bi prešao bojom kako bi dobio prigušene tonove, koji su manje sjajni kada se rade razblaženom uljanom bojom.

„Orkestar Pariske opere“ (1870.) je jedna od najpoznatijih Degaovih slika koja je retko izlagana tokom njegovog života.

Slika „Orkestar Pariske opere“ je prva slika u kojoj umenik raskida sa klasičnim počecima i dobija moderan realističan stil. On se okreće aktuelnim dešavanjima, prati visoko društvo koje je slikao, od konjskih slika do opere.

Glavni junak na slici „Orkestar Pariske opere“ je njegov prijatelj fagotist Dezijer Dijom, ali i drugim muzičarima je posvećena jednaka pažnja kako bi prikazao karakter svakog muzičara.

Iznad muzičara se nalaze noge balerina, te je prikazana skoro nestvarna atmosfera predstave. U gornjem levom uglu, u loži iznad bine je prikazao još jednog bliskog prijatelja i kompozitora Emanuela Šabrijea.

Ova slika je pronađena na zidu Dijoa, te je tu bila sve do njegove smrti 1909. godine, a ne zna se da li je slika kupljena ili poklonjena.

„Trgovina pamukom“ (1873) je slika koja je nastala zbog zasićenosti umetnika rađenjem porodičnih portreta. Otišao je kod svog ujaka koji je inače bio trgovac pamukom i odlučio da slika njegovu kancelariju sa pamukom.

Tu sliku je prikazao na Drugoj izložbi impresionista, ali su je kritičari smatrali dosadnom. Nakon nekoliko godina muzej u Pou, na jugozapadu Francuske, odlučio je da kupi sliku.

Dega je bio oduševljen što će se naći u jednom muzeju, pa je sliku prodao za mnogo manje novca nego što je prvobitno zacenio.

„Čas baleta“ (1875.-1876.) je slika koju je Dega počeo da radi nakon povratka iz Amerike, kada se posvetio proučavanju balerina.

Sliku je završio nakon godinu dana, a kada ga je posetio pisac Edmon de Gonkur, u svom dnevniku je zapisao: „Juče sam proveo dan u ateljeu čudnovatog slikara zvanog Dega. Posle mnogo početaka i napora u raznoraznim pravcima, on se zaljubio u modernost; u tom okviru odlučio je da posveti svoju pažnju praljama i balerinama. U osnovi, to nije tako loša odluka.“

Na slici „Čas baleta“ ugao posmatranja je neobičan. Pod je nagnut na levu stranu, u prvom planu su prikazane balerine koje se stojeći odmaraju, viđene s leđa. Učitelj stoji u sredini i posvećuje svu pažnju svojim učenicama.

„Primabalerina“ (1877.) je slika koju je veliki majstor naslikao pastelima, a podloga za sliku je monotip. Monotip je španski postupak kojim se slika radi na bakru ili staklu, pa se pritiskanjem prenosi na list papira, a Dega je često koristio taj postupak.

Slika je prvi put prikazana na Trećoj izložbi impresionista, a za kritičar Žorž Rivijer ju je pohvalio.

Rivijer je za umetnika i njegove slike na Trećoj impresionističkoj izložbi rekao: “Dega je posmatrač, on nikad ne preteruje; uvek se oslanja na prirodu i ne pretrpava sliku. Zato je on najdragoceniji istoričar prizora koje nam pokazuje. Ako ste videli njegove pastele sa ženama iz baletskog hora, više ne morate da idete u operu.“

„Čaša apsinta“ (1876) je slika na kojoj se nalaze dve figure u kafani. Za žensku figuru pozirala je glumica Elen Andre, koja inače nije volela novatorsku umetnost, ali je pozirala mnogim impresionističkim slikarima kao što su Renoar, Mone i naravno Dega.

Elen Andre je jednom prilikom priznala da je crtež balerine koji joj je hteo pokloniti Dega odbila jer joj je bio previše ružan.

Mušku figuru na slici predstavlja Degaov prijatelj, slikar i graver Marselen Debuten koji je bio stalni posetilac kafane Nova Atina, a koja je upravo poslužila kao pozornica za sliku.

Na slici „Čaša apsinta“ Dega je prvi put prikazao socijalnu temu, koja se nije ranije sretala na njegovim slikama. U to vreme apsint je bio zabranjen zbog velikih žrtava koje je uzrokovalo zeleno piće koje je izazivalo ludilo kod konzumenata.

Kritičari sliku nisu prihvatili najbolje, ali se njegov savremenik i veliki pisac Emil Zola zainteresovao za Degaov rad, te mu je jednom prilikom i rekao: „Na više mesta u mojoj knjizi („Malj“) vrlo sam jasno opisao neke od vaših slika.“

Sliku „Kod modiskinje“ (1882.-1886.) Dega je radio uljem na velikom platnu. Napravio je neobičnu kompoziciju, podelio dijagonalno platno koje stvara utisak slike izvan njenog okvira.

Dijagonalnu kompoziciju deli šešir od modiskinje, a utisak je pojačan njenim pogledom koji je usredsređen na šešir koji drži u ruci, ali koji jednim delom izlazi iz kompozicije platna.

Kompozicija je pomerena u desno, te prikazuje ženu koja je zaljubljena u svoj posao.

„Žena koja se češlja“ (1885.-1886.) je postala tema koja ga je okupirala, te je slikao u novom slikarskom stilu u kojem je želeo da sve bude slobodno. Ovu sliku je radio pastelom, jakim bojama, poptu žute, plave i narandžaste. Išao je da gleda žene koje se češljaju kako bi što vernije prikazao njihove pokrete.

Slika „Balerine u plavom“ (1898.) je jedna od poslednjih slika koje je veliki umetnik uradio na ravnoj podlozi zbog svog slabijeg vida. Naslikao je dve balerine koje se istežu, a koje podsećaju na jednu figuru sa dve glave. Radio je sliku u tehnici pastel.

Dega je uz Monea, Pisoara i Renoara svrstan među osnivače impresionizama. Proučavao je razne tehnike, te je za svog života postao slavan. U poslednjim godinama svog života je oslepeo, te nije više mogao da slika.

Edgar Dega iza je sebe ostavio više od dve hiljade originalnih slika, crteža pastelom i skulptura.

Reference

• https://en.wikipedia.org/wiki/Edgar_Degas
• https://hr.wikipedia.org/wiki/Edgar_Degas
• Veliki slikari, život, delo i uticaj
• Istorija umetnosti H.W. Janson – Beograd 1982.