Sokrat

Biografija

Sokrat (Socrates) je grčki filozof, osnivač zapadne filozofije, te prvi filozof morala. Njegov način života, karaktera i misli, izvršio je dubok uticaj na drevnu i modernu filozofiju.

Bio je enigmatična ličnost, nije ništa napisao, a uglavnom je poznat kroz dela klasičnih pisaca posle njegovog vremena. Najviše su o Sokratu pisali njegovi učenici Platon (Plato) i Ksenofon (Xenophon).

Njegove „Sokratske metode“ su postavile osnov za zapadne sisteme logike i filozofije. Kad se politička klima u Grčkoj preokrenula, Sokrat je osuđen na smrt trovanjem kukutom, 399 godine pre nove ere. Sokrat je prihvatio smrtnu kaznu radije nego da bude prognan. Živeo je 71 godinu.

Život i ličnost

Sokrat je rođen otprilike 470. godine pre nove ere u Atini u Grčkoj. O njegovom životu se zna iz par izvora, a to su najvećim delom Sokratovi dijalozi Platona i Ksenofona. Platonovi “Sokratovi dijalozi” predstavljaju razgovor Sokrata i drugih ljudi o određenim temama i problemima tog doba, iz kojih se jasno zaključuje kako je po Platonu razmišljao i propovedao Sokrat.

Iako izvori pružaju samo malo informacija o životu i ličnosti Sokrata jedinstvena i životopisna slika o njemu je predstavljena delom u Platonovim delima. Poznato je ime njegovog oca koji se zvao Sofronije (Sophroniscus), a najverovatnije je bio klesač kamena, vajar i zidar. Sokratova majka zvala se Fenareta (Phaenarete) i ona je bila babica, kako se navodi prema nekim izvorima.

Sokrat je bio oženjen i imao je tri sina. Negova žena zove se Ksantipa (Xanthippe) i bila je nekoliko godina mlađa od njega. Sinovi Sokrata i Ksantipe zovu se Lamproklo (Lamprocles), Sofronisko (Sophroniscus) i Meneksen (Menexenus).

Sa prćavim nosom i buljavim očima, sa kojim je uvek izgledao kao da je zagledan, bio je neatraktivan po konvencionalnim standardima drevne Grčke. Služio je kao hoplit, teško naoružani vojnik u atinskoj vojsci, te je hrabro služio u nekoliko bitaka.

Za razliku od mnogih mislioca njegovog vremena on nije putovao u druge gradove kako bi prenosio svoje ideje i filozofiju. Pošto ga nije zanimao visok položaj nije redovno posećivao sastanke Atinskog veća na šta je imao pravo i nije bio aktivan ni u jednoj političkoj struji.

Odbacio je svoje građanske dužnosti koje su uključivale ne samo vojnu službu, već i povremeno članstvo u Veću od 500 koje je pripremalo dnevni red za Veće.

Sokrat nije bio iz bogate odnosno dobrostojeće porodice, ali mnogi koji su mu se divili jesu. To su bili neki od politički najuglednijih građana Atine.

Kada je u Atini na kratko svrgnuta demokratija 403. godine pre nove ere, četiri godine pre njegovog suđenja, on nije napustio grad kao što su drugi koji su podržavali demokratiju. Sokratov veliki prijatelj Herefon (Chaerephon) otišao je u Delfi par godina ranije kako bi pitao proročicu Pitju da li postoji iko mudriji od Sokrata. Pitja mu je odgovorila da ne postoji, te je Sokrat najmudriji.

„Mudar je Sofokle, Euripid mudriji, ali je sokrat od svih ljudi najmudriji“, rekla je tada proročica Pitja Herefonu.

U to doba u Atini nije bilo neobično izjašnjavanje ljubavi između istih polova i Sokrata su fizički privlačili mladi muškarci. Ovaj aspekt njegove ličnosti je živopisno opisan na prvim stranama „Harmide“, kao i u govoru mladog i ambicioznog generala Alcibijadesa na kraju „Simpozijuma“.

Sokratovi dugi nastupi o apstrakciji, njegova hrabrost u bitkama, otpornost na glad i hladnoću, sposobnost da konzumira vino bez vidljive opijenosti i izvanredna samokontrola u prisustvu čulnih atrakcija su opisani potpuno umetnički u prvim i zadnjim stranama „Simpozijuma“.

Sokratova ličnost prikazana u Apologiji (Apology), Kritu (Crito), Fedu (Phaedo) i Simponzijumu ( Symposium) slaže se sa drugim izvorima pa je moguće osloniti se na ove informacije.

„Sokratov problem“

Pošto Sokrat nije zapisivao ništa od svojih učenja, informacije o njemu i njegovoj filozofiji potiču iz sekundarnih izvora. Bliska poređenja između nekih od ovih izvora dovode do kontradikcije i stvaraju sumnju u to da znamo pravog Sokrata, odnosno, pravu istinu o Sokratovom životu i filozofiji. To je poznato kao „Sokratov problem“ ili “Sokratovo pitanje“.

Da bi razumeli Sokrata i njegove misli moramo se prvo okrenuti Platonovim delima čiji se dijalozi smatraju najtačnijim izvorima o Sokratovom životu i filozofiji. Takođe, pouzdanim se smatraju i Ksenofonova dela. Ta dela se nazivaju Sokratovi dijalozi.

Pošto je Ksenofon bio istoričar, on je pouzdaniji izvor za „istorijskog“ Sokrata.

Sokrat kao filozof

Problem prepoznavanja Sokratovih filozofskih pogleda leži u kontradiktornim izjavama Sokrata u raznim dijalozima Platona. U kasnijim dijalozima Platon čak koristi Sokratov lik kako bi dao glas svojim sopstvenim pogledima. Problem razumevanja Sokrata kao filozofa je prikazan u sledećim delima: u Ksenofonovom „Simpozijumu“ Sokrat navodno govori kako sebe posvećuje samo onome što je za njega najvažnije, a to je diskutovanje o filozofiji.

Međutim, u „Oblacima“ Aristofan prikazuje Sokrata kao nekog ko prima platu za predavanja i zajedno sa Herefonom vodi Sofističku školu.

Takođe, u Platonovim „Apologiji“ i „“Simpozijumu, kao i Ksenofonovim delima, Sokrat eksplicitno odbija platu za svoja učenja. Još tačnije u „Apologiji“ Sokrat navodi svoje siromaštvo kao dokaz da ne prima platu i nije učitelj kako bi ostvario materijalnu korist.

Filozofija – „Sokratov metod“

Sokratov možda najveći doprinos zapadnoj misli je njegov dijalektički metod ispitivanja poznat kao „Sokratov metod“ koji je najviše koristio pri ispitivanju ključnih moralnih koncepata kao što su dobro i pravda. Ovaj metod je prvi put opisan u Platonovim „Sokratovim dijalozima“.

Kako bismo rešili problem treba ga podeliti u niz pitanja čiji odgovori postepeno dovode do konačnog odgovora koji se traži. Razvoj i korišćenje ove metode je jedan od Sokratovih najzadržanijih doprinosa i ključni faktor pomoću kojeg je zaradio titulu oca političke filozofije, etike i moralne filozofije.

„Sokratov metod“ se često smatra osnovnim elementom američkog pravnog obrazovanja. To je ustvari traženje osnovnih i suštinskih hipoteza, pretpostavki i aksioma. Sve to nesvesno oblikuje čovekovo verovanje.

Ilustracija „Sokratovog metoda“ izgledala bi ovako: serija opštih pitanja, koja su oblikovana kao logička, i namenjena su grupi ili pojedincu, kako bi grupa ili pojedinac izneli svoje verovanje o određenoj istoj temi, odnosno kako bi odgovarajući na pitanja došli do zaključka kakvo je zapravo njihovo verovanje o određenoj temi.

Ako bismo slobodnije tumačili svako uzastopno postavljanje pitanja u diskusiji bi se moglo nazvati ovim metodom.

Na osnovu ovog metoda Sokrat je ispitivao svoje sagovornike o pobožnosti, pravednosti, mudrosti, hrabrosti i drugim važnim pitanjima.

Filozofska verovanja

Sokratova verovanja se razlikuju od Platonovih, ali ih je opet teško razlikovati. Malo je konkretnih dokaza pomoću kojih bi se njihova verovanja razgraničila. Duga prezentacija ideja u većini dijaloga su možda Sokratove ideje, ali ih je Platon naknadno izmenio. Neki učenici misle da je Platon prilagodio Sokratov stil tako da se literarni lik i filozof lično ne mogu razlikovati. Drugi se raspravljaju oko toga da je on imao svoje teorije i verovanja.

Pošto je dokazano da nije lako razdvojiti Sokratova verovanja od verovanja Platona i Ksenofona, treba zapamtiti da ono što je pripisano Sokratu može ustvari biti i viđenje jednog od ove dvojice mislioca.

Ova materija je komplikovana jer je istorijski Sokrat izgleda bio poznat više po tome da je postavljao pitanja, nego što je odgovarao na njih, te da je imao manjak mudrosti za teme o kojima je druge ispitivao.

Ako se išta uopšte može reći zasigurno o filozofskim uverenjima Sokrata je to da je on bio moralna, intelektualna i politička suprotnost mnogih Atinjana. Kada je bio na suđenju za jeres i kvarenje mladih Atinjana iskoristio je svoju metodu da pokaže poroti da su njihove moralne vrednosti pogrešne.

Rekao im je da su njihove brige porodica, karijera i politička odgovornost, a stvari bi trebali biti zabrinuti za dobrobit njihovih duša i blagostanje. Sokratove tvrdnje da su bogovi baš njega izabrali kao svog izaslanika je razdraživalo publiku i čak izazivalo podsmeh. Svidelo mu se njegovo opažanje da uspešni očevi, kao što je vojskovođa Perikle ( Pericles), nisu izrodili sinove svog kvaliteta.

Sokrat je tvrdio da moralna nadmoć predmet božanske zaostavštine, a ne roditeljskog odgoja. Ovo uverenje je verovatno doprinelo njegovoj nezainteresovanosti za budućnost njegovih sinova.

Sokratovi paradoksi

Mnoga uverenja koja su tradicionalno pripisana istorijskom Sokratu smatraju se paradoksalnim zato što se sukobljavaju sa zdravim razumom.

Ovo su neki od takozvanih Sokratovih paradoksa:

• Niko ne želi zlo.
• Niko ne greši namerno ili svesno
• Vrlina – sve vrline su znanje.
• Vrlina je dovoljna za sreću.

Znanje

Izjava “znam da ništa ne znam” koja se često pripisuje Sokratu zasnovana je na Platonovom delu “Apologije”. Tradicionalno tumačenje ovoga je da je Sokratova mudrost ograničena njegovom svijesti o njegovom neznanju.

Sokrat je smatrao da vrlina zahteva, odnosno da je sastavljena od fronesije (misli, čula, prosuđivanja) tako da je verovao da su pogrešno i nemoralno ponašanje rezultat neznanja, te da oni koji se tako ponašaju ne znaju za bolje.

Vrlina

Sokrat je verovao da je najbolji način življenja potraga za vrlinom umesto potraga za na primer materijalnim dobrima.

Stalno je pozivao ostale da se koncentrišu na prijateljstva i istinsko zajedništvo jer je mislio da je ovo najbolji način da se ljudi kao stanovništvo uzdižu.

On je stajao iza tih svojih standard i na kraju je prihvatio smrtnu kaznu kada su mnogi mislili da će jednostavno napustiti Atinu i spasiti svoj život.

Suđenje i smrt

Sokrat je bio kritičar demokratije, iako se lično zalagao za poštovanje zakona i Atine. Smatrao je i najžešće kritike uputio prema izbornom sistemu demokratije. Neki od njegovih bliskih prijatelja proglašeni neprijateljima ovog sistema, a Sokrat nije prestajao sa kritikama.

Pored toga, Sokrat je imao vrlo neobične stavove o religiji, koji su upućivali na to da on odbacuje državnu religiju.

Sve ovo dovelo je do toga da se Sokrat nađe pred sudom.

Jednog dana 399 godine pre nove ere Sokrat je išao na suđenje i proglašen je krivim za kvarenje mladih umova Atine i za bezbožnost. Sokratu su sudila tri tužioca iz političkih krugova Atine. Nije im bilo lako doneti odluku.

Kažnjen je smrću. Morao je popiti mešavinu otrovnog bilja. Sokrat, kako je u skladu sa njegovom filozofijom poštovanja zakona, odlučio je da sam ispije otrov.

Nakon ispijanja otrova naređeno mu je da hoda dok mu noge ne utrnu. Kada je legao čovek koji mu je dao otrov mu je uštinuo nogu, a Sokrat već tada to nije mogao da oseti. Obamrlost tela se polako širila, dok nije došla do srca.

Sokrat je tražio da mu pokriju lice prilikom izvođenja smrtne kazne.

Fedo navodi da je Sokrat rekao kako je sva filozofija treniranje za smrt.

Njegove zadnje reči

Sokratove zadnje reči se smatraju ironičnima. On svoje zadnje reči govori Kritu: “Krite, dugujemo petla Asklipiju. Molim te ne zaboravi da platiš dug.”

Sokrata su njegovi prijatelji nagovarali da pobegne iz zatvora veče pre smrtne kazne, ali je on to odbio.

Najpoznatiji citati

• “Knjige su hladni, ali pouzdani prijatelji.”
• “Naš najvažniji cilj u životu treba da bude uzdizanje naše duše; Drugim rečima, napredak naših duhovnih i moralnih moći. Da svakim danom sve više prosvećujemo svoj duh i svakim danom se osećamo sve više slobodnim i boljim.”
• “Bolje je znati malo, a korisno, nego mnogo, a nekorisno.”
• “Među prijateljima treba voleti ne samo one koje žaloste vaše nesreće, nego i one koje nam ne zavide na sreći.”
• “Bolje je znati malo, a korisno, nego mnogo, a nekorisno.”
• “Među prijateljima treba voleti ne samo one koje žaloste vaše nesreće, nego i one koje nam ne zavide na sreći.”
• “Brak je nešto zašto se čovek uvek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi.”
• “Znam da ništa ne znam.”
•  “Treba više strahovati od ljubavi žene nego od mržnje muškarca.”
• “Telesno obrazovanje treba da je jednako sa umnim obrazovanjem.”
•  “Neistražen život nije vredan življenja.”
• “Ne traži razgovor s mrtvacem, a ni dobročinstvo od škrca.”
• “Najveća je sreća – ne roditi se.”
• “Mladi ljudi koji žele da se uzmu naliče na ribice koje se igraju pred ribarskom mrežom: sve žure i guraju se da uđu unutra, dok se nesrećnice koje su već unutra uzalud muče da izađu napolje.”
• “Ljudi nisu namerno zli, nego iz neznanja. Treba znati šta je dobro da bi dobro činili.”
• “Lenjivci nisu samo oni koji ne rade, već i oni koji mogu da rade bolje.”
• “Ja znam samo jedno, a to je da ništa ne znam. – Scio me nihil scire.”
• “Istina je ono što se kao zajedničko nalazi u mnoštvu pojedinačnih mišljenja.”
• “Bolje je činiti malo – a dobro, nego mnogo – a loše.”