Muhamed

Biografija

Ebul-Kasim Muhammed ibn Abdullah ibn Abdulmuttalib ibn Hašim (Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allāh al-Hashimi al-Qurashi – محمد) ili samo Muhamed je bio islamski prorok i kalif, duhovni poglavar islamske zajednice. Muslimani ga smatraju Božjim poslanikom čija misija je bila da upotpuni monoteističku veru svih poslanika pre njega. Rođen je 28. aprila 570. godine u Meki, a preminuo 8. juna 632. godine u Medini. Imao je 13 supruga i sedmoro dece, tri sina i četiri ćerke.

Muhamed je rano ostao bez oca i majke, pa je brigu nad njim preuzeo deda. Nakon dedine smrti o Muhamedu se starao stric Ebu Talib. Veruje se da mu se božji glasnik Džibril (kod hrišćana anđeo Gavrilo ili Gabrijel) prvi put ukazao u planinskoj pećini Hira oko 610. godine. Nakon toga je počeo da propoveda da je „Bog jedan“, te da je on Njegov prorok i poslanik.

Zbog takvog verovanja njegovi sledbenici su bili progonjeni od strane politeista iz Meke. Kako bi ih spasao Muhamed ih je 615. godine poslao u Abisiniju, da bi 622. godine prešli u Medinu. Ovaj događaj se u islamu naziva „Hidžra“ i predstavlja početak islamskog kalendara.

Sačinio je Povelju ili Ustav Medine kojim je ujedinio plemena u, i oko tog grada. Nakon osam godina plemenskih ratova Muhamed je sa 10 000 muslimana osvojio Meku. Veći deo Arapskog poluostrva je do 630. godine prešao na islam.

Muhamed je ujedinio celo Arapsko poluostrvo u jednu političku zajednicu. Učenja, praksa i Kur`an za koji muslimani veruju da mu je prenet od Boga, čine temelj islamske vere.

Poreklo, detinjstvo i mladost

Veruje se da je Muhamed rođen između 20. i 26. aprila 570. godine u predgrađu Meke. Njegova porodica je pripadala plemenu Kurejš. Otac mu se zvao Abdulah (Abdallah ibn Abd al-Muttalib), a majka Amina (Aminah bint Wahb). Abdulah je preminuo šest meseci pre rođenja sina, pa su brigu o dečaku vodili majka i deda.

Po rođenju ga je usvojila beduinska porodica. Naime, u arapskom svetu je bio običaj da deca rođena u gradovima neko vreme provedu sa nomadima kako bi očvrsla i izbegla bolesti. Muslimani veruju da je Halima iz plemena Benu Sa’d, žena koja ga je dojila, tvrdila da je usvajanje dečaka donelo brojne benefite njenoj porodici i celom plemenu. Ona je govorila da na početku nije želela Muhameda jer je bio siroče, ali kada ga je uzela, za nju i njenu porodicu je usledio dobar život. Imali su dovoljno hrane za sebe i za stoku koju su uzgajali, a kamila je davala dovoljno mleka iako je bila sušna godina.

Posle četiri godine provedene sa nomadima, Muhamed se vratio u grad. Međutim, dve godine kasnije preminula mu je majka. Brigu o dečaku je preuzeo deda koji je imao mnogo svojih sinova, ali mu je unuk bio najdraži. Blagostanje je trajalo samo dve godine, jer je tada preminuo i deda.

Muhamed je odrastao sa stricem Abu Talibom, mlađim bratom njegovog oca Abdulaha i vođom klana Banu Hašim. Putujući trgovačkim karavanom sa stricem dečak je upoznao brojne običaje koji su vladali u susednim plemenima. Veruje se da mu je na jednom proputovanju sirijski monah Bahira rekao da je on izabrani Božji prorok.

Život pre Objave

Oko 595. godine Muhamed je oženio Hatidže bint Huvejlid (خديجة بنت خويلد), deset godina stariju udovicu bogatog trgovca. Usvojio je Aliju, Abu Talibovog sina, te Zaida ben Harsa, oslobođenog roba koji je pripadao arapskom hrišćanskom plemenu. Materijalna sigurnost koju je dobio oženivši Hatidže dala mu je prostora da se posveti proučavanju običaja i verovanja. Prema pisanju biografa iz toga vremena, Muhamed je bio razočaran praktikovanjem primitivnih oblika politeizma, te je mnogo vremena provodio u molitvi.

Život posle objave

Na brdu u pećini Hira nedaleko od Meke Muhameda je 610. godine prema predanju posetio melek Džibril (anđeo Gavrilo) koji mu je preneo prve Božje reći. Veruje se da mu je Bog poručio da uči (imperativ Ikre!). Svoju viziju prvo je ispričao Hatidže, koja je odmah poverovala u njegov proročanski poziv. Islamski vernici smatraju da je tim događajem zvanično počela objava Kur`ana. Ubrzo su njegova verovanja prihvatili i sinovi Alija i Zaid, a za njima najbliži rođaci.

Ipak, iz straha da bi Božji poslanik svojim učenjima mogao da ugrozi trenutni poredak stvari u gradu Meki, njeni vladari su neretko napadali i progonili Muhamedove pristalice. Razlog za to je bio ekonomske prirode. Naime, plašili su se da bi mogli ostati bez jedinog prihoda koji imaju, a koji dobijaju od hodočasnika sa celog Arapskog poluostrva koji su posećivali drevni hram Kabu kako bi se molili paganskim idolima.

Veliku podršku je dobijao od svog strica i supruge Hatidže. Ipak, 619. godine je Ebu Talim preminuo, a ubrzo za njim, umrla je i Muhamedova supruga. Tu godinu, Poslanik je nazvao „godinom tuge“.

Prema nekim istoričarima Muhamed je 620. ili 621. godine posredstvom krilate životinje Buraka držao namaz na mestu današnje Mesdžidul-Aksa džamije u Jerusalimu. Na drugom delu putovanja, poznatijem kao Mi`radž, prema islamskom verovanju, Muhamed je prošao sedam nebesa. Na svakom od njih je pričao sa poslanicima Ibrahimom, Muso, Isom i ostalima. Nakon toga je stupio na Arš, Alahov presto. Na tom putovanju ustanovljena naredba obavljanja pet dnevnih namaza (molitvi) koji predstavljaju jedan od pet stubova islama.

Priča o Muhamedovom putovanju podelila je njegove sledbenike na one koji su mu verovali i one koji su sumnjali da je on tokom samo jedne noći otputovao do Mesudžl-Aksa i nazad.

Usledile su sve češće pretnje smrću i pokušaji atentata na Poroka. Njegovi sledbenici su bili u stalnom strahu. Zato su 622. godine iz Meke prešli u Abesiniju. Muhamed je sa Ebu-Bekom, jednim od najvernijih prijatelja u septembru iste godine otišao u Jesibu (Medinu).

Dolazak Poslanika u Medinu nazvan je Hidžra, a za muslimane je od velikog značaja. Od tog datuma je ustanovljen islamski kalendar po kome oni računaju vreme. Muhamed i njegovi učenici su u Medini dočekani raširenih ruku, te su mogli slobodno da izučavaju i šire svoju veru.

Muhamed je u Medini pomirio zavađena plemena, te napisao Medinski ustav ili Medinsku povelju kojom su uređeni odnosi između Arapa i Jevreja. Ovaj grad postaje centar i slama i menja ime iz dotadašnjeg Jesiba u Medina al-Nab što u prevodu znači Poslanikov grad.

Odlaskom muslimana iz Meke protivnici su počeli da uništavaju njihove kuće i pripremaju napad na Medinu, plašeći se da bi medinski muslimani mogli da ugroze karavane i glavne puteve prema Meki.

Godine 624. oko 800 vojnika i vladara na čelu sa Ebu-Džehlom je krenulo prema Medini. Poslanikova vojska je brojala tek 300 vojnika. Ipak, u bici kod Bedra Ebu-Džehl i njegovih 44 vojnika su ubijeni, a 70 ih je zarobljeno. Sa druge strane je poginulo 14 muslimana. Bila je to prva bitka za islam, a njen značaj se ogleda u tome što je doprinela da se za Muhameda i njegovu veru čuje širom Arapskog poluostrva.

Posle ovog događaja Poslanik je objavio rat. Muslimani su počeli da presreću mekanske karavane, a Ebu-Sufjan, mekanski vladar je u nameri da se osveti okupio više od tri hiljade svojih vojnika. Usledila je bitka na brdu Uhud koja je počela 23. marta. Vojskovođa Halid ibn Velid je uspeo da iznenadi muslimane i da ih porazi. U bici je poginulo 75 muslimanskih vojnika, uključujući Hamzu, Muhamedovog strica. Ranjen je i sam Poslanik.

Vojskovođa Ebu-Sufjan je zajedno sa članovima jevrejskog plemena Benu Nadir okupio vojsku koja je brojala 10 000 ljudi i krenuo u napad na Medinu. Sa druge strane Muhamedova vojska je imala tek tri hiljade vojnika. Kako bi se odbranili muslimani su iskopali duboke rovove oko grada. Zato je opsada Medine koja je trajala dve nedelje nazvana „Bitka na Hendeku“ (hendek na arapskom znači rov ili kanal).

Ebu-Sufjanova vojska je dve sedmice nemilosrdno napadala grad, ali su Muhamedovi sledbenici uspeli da se odbrane. Međutim, došlo je do raskola između muslimana i savezničkog plemena Benu Kurejze, a veruje se da je Gavrilo lično naredio Poslaniku da porobi to pleme.

Shvativši da neće lako da poraze medinske muslimane, odlučili su da potpišu primirje kojim je dozvoljeno muslimanima da tri dana godišnje iz Medine idu na hodočašće u Meku. Dogovoren je i prekid ratnih dejstava i obezbeđena sigurnost kretanja s obe strane. Potpisnici primirja su se obavezali da će pomoći jedni drugima u slučaju napada neprijateljskih snaga, ali je zabranjen prelazak izbeglica iz jednog grada u drugi.

Muhamed je tokom primirja nastavio da radi na širenju islama i van Arapskog poluostrva. Međutim, dve godine kasnije došlo je do sukoba između plemena Benu Huza koji su podržavali Muhameda  Benu Bekr koji su bili u dobrim odnosima sa Mekancima. Verovalo se da su članovi plemena Benu Bekr imali podršku Mekanaca.

Tada je Muhamed svojim protivnicama postavio tri uslova i tražio od njih da usvoje jedan. Prvi uslov je bio da plate odštetu („krvarinu“) plemenu Benu Huza, drugi je bio da se odreknu prijateljstva sa plemenom Benu Bekr, a treći da ponište primirje koje su potpisali dve godine ranije. Mekanci su prihvatili treći uslov čime je prekinuto primirje.

U tom momentu arapska plemena su mahom prešla na islam, ali njihovi protivnici nisu dobro procenili snagu i brojnost koju su imali. Kada je shvatio pogrešku Ebu-Sufjan je tražio od Muhameda da obnovi primirje, ali je ovaj to odbio i počeo da planira napad na Meku.

Okupio je više od 10 000 ljudi i sa minimalnim brojem žrtava osvojio rodni grad. Zauzevši vlast u Meki Poslanik je amnestirao njene stanovnike i srušio spomenike idolima u dvorištu Kabe.

Mir nije dugo trajao jer su plemena Benu Havazin i Benu Takif odlučili da napadnu grad. Bitka se odigrala na Hunejnu, a muslimanska vojska je do kolena potukla neprijatelje. Kako bi sprečio pleme Benu Takif da i dalje ugrožava mir u Meki, Muhamed je pokrenuo kampanju protiv njih, ali bitka nikada nije održana.

Nakon godinu dana vođe Benu Takifa su preko svojih izaslanika tražili da prime islam i poručili da žele da prekinu neprijateljske odnose sa Muslimanima. Time je islam ujedinio čitavo Arapsko poluostrvu.

Deset godina nakon prelaska iz Meke u Medinu Poslanik je prvi put obavio hadž, što na arapskom jeziku znači cilj, svrha ili namera. Hodočašće je postalo peti i poslednji stub islama, a na hadž svake godine idu milioni muslimana iz celog sveta. Veruje se da je Muhamed tada održao govor o pravu svakog čoveka i nacionalnoj i rasnoj jednakosti.

Samo nekoliko meseci hadža toga Poslanik se razboleo. Prema pisanju tadašnjih bibliografa osećao je snažnu glavobolju i slabost. Preminuo je 8. juna 632. godine u Medini.

Privatni život

Muhamed je rođen 570. godine u predgrađu Meke. S obzirom na to da mu je otac preminuo kada je majka bila u trećem mesecu trudnoće, nikad ga nije upoznao. Četiri godine je proveo sa beduinskim plemenom, a dve godine po povratku u Meku umrla mu je i majka. Poslednji veliki udarac za dečaka bila je smrt dede koji je vodio brigu o njemu. Do ženidbe je živeo sa stricem, a bavio se trgovinom.

Veruje se da se ženio 13 puta. Njegova prva supruga je bila udovica Hatidže, koja se smatra prvom ženom koja je primila islam. Hatidže mu je rodila dva sina i četiri ćerke. Sinovi su se zvali Adbulah (Abdullah ibn Muhammed) i Kasim (Kasim ibn Muhammed), a ćerke Rukaja (Rukajja bnt Muhammed), Um Kulsum (Um Kulsum bint Muhammed), Zejneb (Zejneb bint Muhammed) i Fatima (Fatima bint Muhammed). Sva deca osim Fatime su preminula pre oca.

Hatidža je živela 65 godina. Umrla je 619. godine koju je Prorok nazvao „godina tuge“.

Druga Muhamedova supruga je bila Sevda bint Zama (Sevda bint Zama ibn Kajis ibn Abd Šems ibn Abdul-Menaf – سودة بنت زمعة). Oženio ju je nekoliko dana posle Hatidžine smrti. Iz prvog braka je imala sina Sakrana koji je poginuo u bici na Dželuli 637. godine. Sevda je preminula u oktobru 674. godine, a sahranjena je u „Dženetul-baki“ („Rajskoj bašti“) u Medini.

Aiša bint Abdulah (Aiša bint Abdullah b. Osman b. Amir b. Amr b. K’ab b. S’ad b. Tejjim b. Murre. r.a. – عائشة) je bila treća Muhamedova žena. Istoričari se ne slažu oko toga koliko je godina imala kada se udala za Poslanika. Jedni tvrde da ju je Muhamed zaručio u Meki kada je imala šest godina, a oženio tri godine kasnije u Medini. Prema tome, živeli su zajedno devet godina, a sa 18 je postala udovica.

Drugi izvori kažu da je Aiša imala 14 ili 15 godina kada se udala za Muhameda, a da su se venčali kada joj je bilo 18. Da su razlike u mišljenjima velike potvrđuju i treći izvori po kojima je ona imala deset godina u vreme veridbe, a 14 ili 15 kada se udala.

Muhamedova četvrta supruga je bila Hafsa (Hafsa bint Omer – حفصة بنت عمر). Venčali su se posle bitke na Bedru. Ona je tada imala 20, a on 56 godina. Godinu dana kasnije Poslanik je oženio Zejneb (Zejneb bint Huzejme – زينب بنت خزيمة). Zejneb je imala nadimak „Majka siromašnih“, a s obzirom na to da je umrla brzo nakon udaje za Muhameda o njoj se vrlo malo zna.

Peta žena proroka Muhameda je bila Hind bint Ebi (Hind bint Ebi Umeja – هند بنت أبي أمية). U momentu kada se udala za njega Hind je imala 29 godina i četvoro dece. Kratko je bio i u braku sa Zejneb bint Džahš (زينب بنت جحش), bivšom suprugom svog usvojenog sina Zejd ibn Harisa.

Godine 628. Muhamed je oženio Džuvejriju (Džuvejrija bint Haris – جويرية بنت الحارث), ćerku Harisa ibn Dirara, vođe plemena Benu Mustalik. Džuvejrija je preminula u 65 godini, a sahranjena je u „Rajskoj bašti“ u Medini.

U odsustvu se venčao sa Remlom (Remla bint Ebu Sufjan – رملة بنت أبي سفيان). Posrednik tom venčanju je bio tadašnji vladar Etiopije. U Medinu je stigla šest godina nakon venčanja.

Veruje se da je Muhamedova deseta žena bila Rejhana bint Amr ibn Hunafa (ريحانة بنت زيد بن عمرو), Jevrejka iz plemena Benu Kurejze. Prema nekim izvorima Rejhana je bila sluškinja kojoj je Poslanik ponudio da primi islam i da se uda za njega. Ona je pristala da se uda, ali nije postala muslimanka. Rastali su se ubrzo nakon toga, a Rejhana je takođe sahranjena u „Rajskom vrtu“.

Nakon vojnog pohoda na pleme Benu Nadir zarobljena je sedamnaestogodišnja Jevrejka Safija bint Hujej (صفية بنت حيي) kojoj je Muhamed takođe ponudio da pređe na islam i da se uda za njega. Veruje se da ju je oženio jer je bila poslednji potomak vladarske porodice.

Godine 630. Poslanik je oženio Buru bint El Haris (Burra bint El-Haris – ميمونه بنت الحارث) kojoj je promenio ime u Mejmuna. U momentu venčanja oboje su imali 60 godina. Dve njene polusestre su takođe bile Muhamedove žene.

Trinaesta i ujedno poslednja Muhamedova supruga je bila Marija Kibtija ili Marija Koptkinja (مارية القبطية), egipatska robinja koju je namesnik Mukavkis poslao Poslaniku na poklon. Rodila mu je sina Ibrahima koji je umro kada mu je bilo dve godine. Posle Muhamedove smrti Marija se više nije udavala. Umrla je 637. godine.