Rembrant

Biografija

Rembrant (Rembrandt Harmenszoon van Rijn) je bio holandski barokni slikar. Rođen je 15. jula 1606. godine u Lajdenu, a umro je 4. oktobra 1669. godine u Amsterdamu.

Smatra se jednim od najvećih slikara i grafičara u evropskoj umetnosti i najvažnijim u istoriji Holandije. Teme koje je obrađivao bile su biblijske i portreti. Slikao je likove koji su smešteni u sumračne interijere s kontrastima svetla i tame.

Amsterdamsko razdoblje počinje portretom dr. Tulpa sa njegovim asistentima (Čas anatomije dr. Nicolaesa Tulpa), a završava Noćnom stražom, remek-djelom grupne kompozicije. Tada nastaju i njegovi prvi pejzaži.

Celog života slikao je svoj lik (oko 100 autoportreta). Te je otkrio najsuptilnije nijanse i prelaze između svetla i tame. Bio je više cenjen kao bakropisac nego kao slikar sve do druge polovine 19. veka, kad je otkriven slikarski genije.

Rani period

Rembrant je rođen u Lajdenu, u Holandiji 1606. godine, kao osmo dete, roditelja Harmensa Gerica van Rajna i Kornelije Vilemzdohter van Zojtbruk. Rembrantov otac, Gerica van Rajna (reka Rajna) bio je mlinar i jedini član njegove porodice koji je prešao iz katolicizma u protestantizam, a njegova majka Kornelija bila je ćerka pekara. Oni su bili dobro stojeća porodica u to vreme. Roditelji Rembranta imali su desetoro dece, od kojih je dvoje umrlo u detinjstvu.

Rembrant van Rajn je pohađao osnovnu školu od 1612. do 1616. godine, a potom je išao u  Latinsku školu u Lajdenu, gde je učestvovao u biblijskim studijama i poukama o klasici i istoriji.

Budući slikar pohađao je Latinsku školu od svoje sedme do četrnaeste godine i završio ju je sa solidnim znanjem, koje mu je kasnije koristilo za rad na slikama sa istorijskim i mitološkim temama. Cilj školovanja bio je da se mladi ljudi pripreme za upis na Lajdenski univerzitet, u to doba jedan od najboljih u Evropi.

Rembrant je primljen u ovu visokoškolsku ustanovu. Ipak ostao je samo nekoliko meseci jer ga nije interesovalo formalno obrazovanje, te je bio poslat da bude obučen kao slikar na njegov zahtev.

Od 1620. do 1624. ili 1625. godine, Rembrant je išao u školu za umetnika kod dva majstora. Njegov prvi profesor je bio Jakob van Svanenburg (1571-1638), sa kojim je radio oko tri godine. Kod van Svanenburga, Rembrant je naučio osnovne umetničke veštine, crtanje, grafiku i slikarstvo. Van Svanenburg se specijalizovao za scene pakla i podzemnog sveta, a njegova sposobnost da naslika vatru i način na koji se njegovo svetlo odražava na okolne objekte verovatno je uticalo na kasniji rad Rembranta.

Sa sedamnaest ili osamnaest godina Rembrant shvata da je od van Svanenburga dobio sve što mu je ovaj mogao pružiti i naučiti, te moli oca da ga pusti da usavrši zanat u Amsterdamu u radionici jednog od najpoznatijih holandskih slikara toga doba.

Otac mu odobrava, te drugi učitelj Rembranta postaje Amsterdamski Piter Lastman (1583-1633), poznati istorijski slikar koji je verovatno pomogao Rembrantu da savlada žanr koji uključuje postavljanje figura sa biblijskih, istorijskih i alegorijskih scena u složenim postavkama.

Rembrant dok je bio u radionici Lastmana, mogao se smatrati Karavađovim učenikom, pošto je tokom šest meseci 1924. godine mladi slikar uspeo ne samo da savlada tematiku i stil svog učitelja nego je uspeo da savlada i tehniku velikog italijanskog slikara Karavađa.

Istraživači ističu da sredinom XVII veka između ova dva slikara skoro da nije bilo razlike, postojala je neverovatna sličnost, te danas samo stručnjak može da razlikuje „ranog Lastmana“ od „ranog Rembranta“.

1629. godine Rembranta je otkrio državnik Konstantin Hojgens (Constantijn Huigens), otac Kristijan Hojgensa (Christian Huigens – poznati holandski matematičar i fizičar), koji je obavljao za Rembrantove važne komisije na sudu u Hagu. Kao rezultat ove veze, princ Frederik Hendrik kupovao je slike Rembranta do 1646. godine.

Ljubav i uspeh u Amsterdamu

Krajem 1631. godine, Rembrant se preselio u Amsterdam, a zatim se brzo pročuo dobar glas o njemu i prvi put počeo je da se bavi profesionalnim portretisanjem. U to vreme veoma je plodno radio i svuda su po zidovima radionice i u njegovoj kući, visili portreti.

Mladi majstor bio je odlučan i ambiciozan. To se videlo po visokim cenama. Za slikanje jednog lica on je uzimao 50 florina, a za ceo portret sa figurom u punoj visini cena je dostizala i šesto florina.

Upoznaje se sa trgovcem Henrikom van Ojlburgom i postaje njegov saradnik.

Počeo je da se umesto RHL potpisuje kao Rembrant poput velikih italijanskih majstora Rafaela, Ticijana i Mikelanđela koje je ceo svet znao po imenu.

Godine 1932. Rembrant je dobio narudžbu koja je totalno promenila njegov život. To je bio grupni portret za esnaf amsterdamskih lekara. Sliku pod nazivom „Čas anatomije doktora Tulpa“ od Rembranta je naručilo Društvo amsterdamskih lekara ubrzo posle njegovog dolaska u grad.

Bilo je to prvo veliko iskustvo mladog slikara u žanru grupnog portreta. Ova narudžbina nije bila toliko važna koliko je bila retka, pošto su se javni časovi na leševima organizovali jednom godišnje. Na slici je prikazan leš stanovnika Lajdena, Andrijana Adrijansa koji je bio obešen u Amsterdamu 31. januara 1632. godine zbog krađe. Obdukciju vrši doktor Nikolas Tulp, koji je bio prvi anatom društva.

Rembrant radi netradicionalnu kompoziciju, umesto figura koje poziraju, što je bio tada uobičajen način grupnog portreta, on slika dinamičku grupu od sedam ljudi koji sa interesovanjem slušaju svog predavača. Čak i oni likovi kojim je nešto poremetilo pažnju pa su sklonili pogled, nikako ne izgledaju kao modeli koji poziraju umetniku.

„Rembrant je bio jedini koji je umeo da harmonično spoji neočekivane boje, a svetlo-ružičasta i bledo-plava mogu se nazivati njegovim omiljenim nijansama“ rekao je Eli Fore.

Samo dan posle zvanične ceremonije Rembrant je bukvalno postao poznat. Svi su mu čestitali i naručivali njegove slike.

Vodi aktivan društveni život i u svoj dom prima najpoznatije i najznačajnije ljude u Amsterdamu, a rado je i sam izlazio. Tokom jednog izlaska upoznao je Saskiju van Ojlenburg (Saskia van Uilenburg). Ova devojka bila je kćerka gradonačelnika grada Leuvardena i sestra od strica Rembrantovog poslovnog prijatelja. Bila je siroče ali je imala i relativno dobar miraz.

Juna 1633. godine Rembrant i Saskija su se verili, a godinu dana kasnije su se i venčali.

Sinonim „mlinara“ pratio je Rembrantovo ime, međutim ovim brakom on je ušao u krugove akademskog građanstva, te se sinonim izgubio.

Od 1632. do 1640. godine veliki majstor naslikao je šezdeset i jedan portret. Slikao je  dramatične, velike biblijske i mitološke scene i koristio je svoj kontrastni metod svetlosti i mraka, kao što su „Oslepljenje Samsona“ 1636. i slika „Dane“ 1636.

U slici „Oslepljenje Samsona“ dramatičnost teme naglašena je kontrastom svetla i senke. Veći dio slike je u senci ili tami, a iz dubine izvire svetlost koja obasjava glavni motiv, Samsona. Na slici se sukobljavaju različite dijagonale, vojnici se nižu jedan iznad drugoga i ta ritmičnost daje stabilnost kompoziciji.

U slici „Dana“ reč je o veličini života lika Dane iz grčke mitologije, majke Perseja. Pretpostavlja se da je pozdravila Zevsa, koji ju je impregnirao u obliku zlatnog zrna. Iako  je ovo jedna od najveličanstvenijih slika Rembranta, verovatno ju je bilo teško prodati zbog svoje veličine od osam do deset metara. Iako je umetnikova žena Saskja bila izvorni model slike, Rembrant je kasnije promenio lice lika prema  njegovoj ljubavnici.

Uprkos njegovom predanju prema biblijskim slikama, nepoznato je da li je Rembrant pripadao bilo kojoj verskoj zajednici.

Rembrant je na vrhuncu slave, imao veliku grupu učenika koju vodi, odlično zarađuje ali jednako tako puno i troši na svoju zbirku remek-dela svetske umetnosti. Novi društveni status ga tera da promeni mesto stanovanja, te uzima kredit i kupuje kuću u luksuznom delu Amsterdama.

Rembrant je jako brinuo što nema naslednika jer mu je troje male dece, dok su bili bebe, umrlo. Tek 1641. godine Saskija je rodila zdravog dečaka, kome su roditelji dali ime Titus.

Postepeni pad

U  januaru 1642. godine Rembrant dobija narudžbinu od Udruženja građanske policije za grupni portret njihove čete. Pripadnici čete bili su najbogatiji i najuticajniji amsterdamski građani.

Slikar je bio dužan da naslika šesnaest oficira, najistaknutije ljude Udruženja sa kapetanom Fransom Baningom Kokom na čelu, te su svi uplatili po 100 zlatnika.

Slika je završena u leto te godine i dobila je naziv „Izlazak čete građanske milicije kapetana Fransa Baninga Koka“ i izazvala je ogroman skandal.

Takve scene grupnih portreta, uglavnom su prikazivane u vidu nekih prijateljskih gozbi, u kojima se figure grupišu za stolom svog predsednika.  Rembrant je uradio nešto sasvim drugo. Na njegovoj slici iz dubokog mraka, pravo ka posmatraču, kreće se grupa naoružanih ljudi obasjana nekom čudnom svetlošću. Ta svetlost, izvlači iz magle figure koje se jedva vide, čas polovine lica, ili odsjaje na šlemu, a u isto vreme, potpuno osvetljava figuru devojčice koja se, ko zna odakle, tu pojavila među pripadnicima čete.

Šta znači njeno prisustvo i da li su uvaženi oficiri i građani udruženja platili 100 zlatnika da bi se nazirali negde u drugom planu slike, u tami?  Zašto umesto šesnaest ljudi koju su platili sliku, na njoj ima više.

Naručioce Rembrant nije mogao ubediti u argumente da za stvaranja atmosfere vojne uzbune bilo potrebno više od šesnaest ljudi, a da je dete tu za izražavanje ideje borbe svetlosti i magle.

Pošto kapetan Baning Kok nije prepoznao sebe na slici, tražio je od slikara da mu vrati novac i naredio slikaru Van der Helstu da „preradi sliku“. Međutim, kolega je  toliko bio oduševljen slikom, da je odlučno odbio ponudu.

Godine 1642. umire mu žena Saskija čije je zdravlje bilo ugroženo tuberkulozom i porođajima, a slika „Noćna straža“ koja je te godine bila izazvala skandal, mnoge imućne kupce mu je oterala.

Naručioci portreta sve više kupuju slike od njegovih učenika, daleko manje talentovanih ali mnogo više po ukusu klijenata, spremnih da uvaže njihove zahteve. Bez obzira što nije više zarađivao toliko puno, navike su ostale iste. I dalje kupuje neobične egzotične predmete i slike umetnika, popunjavajući svoju zbirku. Nikad se nije cenkao i uvek je plaćao ogromne količine novca objašnjavajući kako želi da održi prestiž profesije.

Neko vreme živeo je sa Gertije Dirks, Titusovom dojiljom, a potom i dadiljom. Činjenica da je iznajmljena žena istovremeno vaspitavala sina, bila Rembrantova ljubavnica, nije šokirala javnost, pošto to tada nije bila retkost.

Crkva je takve odnose osuđivala i o njima se nije smelo govoriti. Ipak, Rembrant nije obraćao pažnju na to i odnose sa njom nije krio. Tu prostu ženu oblačio je u svilene haljine i skupoceni nakit i sa njom se javno pojavljivao.

To se završilo kada je Rembrant unajmio dvadesetogodišnju služavku pod imenom Hendrikje Stofels.  Videvši zanesenost velikog slikara Gertije pokušava da nagovori Rembranta da je oženi. Međutim, Rembrant to odbija jer je nije više voleo, ali i jer je imao ugovor sa svojom prvom ženom da ako se ponovo oženi gubi imovinu.

Gertije ne prihvata da je on više ne voli, pa pravi razne spletke i javno proziva slikara da je obećao da će se sa njom oženiti. Ljutiti Rembrant optužuje je za nemoralnost te se rastaje sa njom. Gertije će završiti u ludnici, a Hendrikje i Rembrant ostaju zajedno.

Oni se vole i bez obzira na spletke malograđanki i sankcije kalvinističkog suda (Hendrikje je isključena iz crkve) živeti će skoro deset godina u „grehu“.

Iz ove veze Rembrant je dobio kćerku po imenu Kornelija, po njegovoj majci 1654. godine. Za to vreme narastao mu je dug od kredita za kuću, te je Rembrant prekoračio rok isplate od osam godine.

U julu 1654. godine sud mu popisuje svu imovinu od „rublja“ predviđenog za pranje do ogromne zbirke slika Brojgela, Rubensa i drugih.

U septembru 1656. godine njegova imovina, koju je skupljao celog života prodata je za 6000 florina.

Iselivši se iz luksuzne kuće, sa porodicom preselio se na periferiju grada. Nije imao narudžbine. Jedva prodaje nešto slika portreta malobrojnim prijateljima.

Godine 1663. umire Hendrikije, a od 1665. živi od novca svoga sina kojem ga je majka ostavila u nasledstvu. Novac kratko traje, jer ga Rembrant troši na kupovinu slika.

1668. godine umire mu sin Titus, te Rembrant ostaje sa četrnaesto-godišnjakinjom Kornelijom. Iako žive skromno, on ne želi da proda ni jednu sliku iz svoje zbirke.

Postoji priča da je jedan njegov učenik hteo našaliti se sa njim, te je na podu naslikao nekoliko zlatnika prema kojima je Rembrant potrčao da ih pokupi. Sirotinjski život iscrpeo je njegovu duhovnu i fizičku snagu.

Ovaj veliki slikar umro je 4. oktobra 1669. godine, dok njegovi savremenici nisu to ni primetili. O datumu njegove smrti ne saznajemo iz epitafa, nego iz skromne beleške u knjizi umrlih u parohijskoj crkvi.

Rembrantovi autoportreti

Rembrant je uradio više od osamdeset autoportreta, ali i drugih dela na kojima se pojavljivao njegov lik, gde se nalazio kao učesnik radnje ili kao posmatrač sa strane.

Rembrant je slikajući svoje portrete tokom celoga života, na neki način zabeležio razvoj svog fizičkog i duhovnog bića na izvanrednim delima.

Na njegovim autoportretima možemo videti mladog slikara na početku karijere, preko uspešnog i pomalo sujetnog čoveka na vrhuncu slave sve do tragičnog lica starca na čijem licu su iscrtani tragovi i ožiljci koje je u međuvremenu doživeo.

U njegovim autoportretima nema sujete, naprosto pokazuje zanimanje za ljudsku dušu ili po rečima samoga Rembranta „u traganju sam za najsnažnijim duševnim stanjima“, u kojima je naprosto, prvo morao da krene od sebe. Njegovi autoportreti sada mogu da daleko bolje ispričaju dramatičnu priču o njegovoj biografiji.

Reference:

• https://www.rembrandthuis.nl/en/rembrandt-2/rembrandt-the-artist/most-important-works/
• https://www.biography.com/people/rembrandt-9455125
• https://linijaonline.wordpress.com/2013/04/21/autoportret/