Željko Ražnatović Arkan

Biografija

Željko Ražnatović Arkan je bio srpski kriminalac, te osnivač i glavni komandant Srpske dobrovoljačke garde, paravojne formacije koja je delovala na ratnom području bivše Jugoslavije (SFRJ). Bio je osnivač i prvi predsednik Stranke srpskog jedinstva (SSJ). Rođen je 17. aprila 1952. godine u mestu Brežice u Sloveniji. Ubijen je 15. januara 2000. godine u holu hotela „Interkontinental“ u Beogradu.

Međunarodni tribunal za ratne zločine u Hagu je u septembru 1997. godine podneo optužnicu protiv Arkana koja ga tereti za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovine (BIH). U martu 1999. godine bivša glavna tužiteljka Luiz Arbur (Louise Arbour) je najavila da će protiv Ražnatovića biti pokrenut krivični postupak pred međunarodnim sudom.

Optužnica je zapečaćena, a „svetlost dana“ je ugledala tek u januaru 2001. godine. Prema tom dokumentu on je optužen za 22 krivična dela, koja uključuju zločine protiv čovečnosti, kršenje Ženevske konvencije o zaštiti civila u vreme rata, kao i kršenje zakona i običaja rata i dela počinjena u septembru 1995. godine u Sanskom Mostu.

Zbog razbojništava koje je tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka načinio u mnogim zemljama Zapadne Evrope, Interpol je za njim raspisao crvenu poternicu.

Arkan ima devetoro dece, od kojih je dvoje dobio u braku sa folk pevačicom Svetlanom Cecom Ražnatović.

Po nacionalnosti je bio Srbin, a po veroispovesti pravoslavac.

Poreklo, detinjstvo, mladost

Željko Ražnatović je rođen 1952. godine u mestu Brežice, u Sloveniji. Njegov otac Veljko Ražnatović je bio oficir Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva. Kao pilot je učestvovao u  Narodnooslobodilačkoj borbi tokom Drugog svetskog rata. U vreme Željkovog rođenja bio je stacioniran u Sloveniji.

Nakon toga dobio je premeštaj u Zagreb, potom u Pančevo, da bi se trajno naselili u jugoslovenskoj prestonici Beogradu, gde je Željko odrastao sa starijim sestrama Biljanom i Jasnom i Mimom. Majka Slavka (rođena Josifović) je bila vrlo tolerantna, dok je otac bio veoma strog. U jednom intervjuu Arkan je priznao da je bio i vrlo brutalan u kažnjavanju svoje dece. Uprkos tome, Željko Ražnatović je u detinjstvu želeo da postane pilot, poput svog oca.

Kada mu je bilo 12 godina roditelji su se razveli, a samo dve godine kasnije Željko je počeo da se bavi sitnim kriminalom. Sa svojom ekipom je na Tašmajdanu ženama krao torbice, pa je proveo godinu dana u popravnom domu nedaleko od Beograda. Nakon toga otac ga je poslao u Kotor kako bi se školovao u Jugoslovenskoj mornarici, ali on je imao druge planove. Ilegalno se ukrcao na jedan brod i otputovao u Pariz.

Godine 1969. ga je francuska policija uhapsila zbog krađe i vratila u Jugoslaviju, gde je osuđen na tri godine i smešten u zatvor u Valjevu. Za to vreme on je uveliko organizovao svoju bandu koja će nešto kasnije da hara Zapadnom Evropom.

Zahvaljujući poznanstvu i dugogodišnjem prijateljstvu njegovog oca sa Staneom Dolancom, članom Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, te šefom tajne službe, Ražnatović je uspevao da se izbavi iz nevolja koje ja sam prouzrokovao. U zamenu za to, Arkan je postao jedan od članova jugoslovenske tajne službe. Dolanc je jednom prilikom izjavio da mu „jedan Arkan vredi više nego cela UDBA“.

Razbojništva u Zapadnoj Evropi

Godine 1972. kada mu je bilo 20 godina Ražnatović je otputovao u Zapadnu Evropu, gde su mu poznanstva sa čuvenim jugoslovenskim kriminalcima kao što su Ljuba Zemunac, Ranko Rubežić, Đorđe Griška Božović, Goran Vuković i drugi, pomogla da osnuje vlastitu kriminalnu organizaciju. Pljačkali su banke i zlatare po Evropi, te krali automobile koje su kasnije prodavali. S vremena na vreme jugoslovenska tajna služba bi ga kontaktirala ukoliko treba da se „raščisti“ neki problem ili situacija koja nije dobra za bezbednost u Jugoslaviji.

28. decembra 1973. godine je prvi put uhapšen u Belgiji zbog pljačke banke i osuđen na deset godina zatvora. Već 4. jula 1979. godine uspeo je da pobegne u Holandiju. Istim poslovima bavio se i u susednoj zemlji, pa je 24. oktobra 1979. godine ponovo uhapšen nakon što je izvršio tri oružane pljačke u Holandiji i dve u Švedskoj. Odslužio je sedam godina u zatvoru u Amsterdamu, a onda je 8. maja 1981. godine ponovo uspeo da pobegne.

Tada je otišao u Nemačku gde je već 5. juna 1981. godine ponovo uhapšen zbog pljačke zlatare. Tokom hapšenja je ranjen, pa je umesto u strogo čuvani zatvor smešten u zatvorsku bolnicu gde je obezbeđenje mnogo slabije. Samo četiri dana je iskočivši kroz prozor pobegao.

Poslednji put je uhapšen u Bazelu 15. februara 1983. godine tokom rutinske kontrole saobraćaja. Iz zatvora u Torbergu je pobegao 27. aprila.

Zbog pljačke banke i bega iz zatvora tražila ga je belgijska policija, a Holanđani su ga lovili zbog oružanih pljački i takođe begstva iz zatvora. U Švedskoj je osuđen zbog 20 razbojništava, sedam pljački banaka, pokušaja ubistva i bega iz zatvora. Iz sličnih razloga tražili su ga Nemci, Austrijanci, Švajcarci i Italijani.

Interpol je za njim raspisao crvenu poternicu. U izveštaju Generalnog sekretarijata Međunarodne policijske agencije se navodi da je Arkan koristio nekoliko lažnih imena, poput Roberto Betega, Paul Betega, Marcel de Kok, Stefan Kartni, Bob Elis, Gojko D. Peno, Damian Peno, Rodoljub Kaličanin, Marko Marković, Miroslav Petrović, Đorđe Rolović, Milko Sarvić, Mario Valentini, Pol Karsenti, Marko Markotić, Mario Valentino.

Povratak u Jugoslaviju

U maju 1993. godine se vratio u Beograd i sa „zarađenim novcem“ započeo nekoliko ilegalnih poslova. Šest meseci po njegovom povratku u Jugoslaviju opljačkana je banka u Zagrebu, a pljačkaš je, baš poput Arkana, službenici ostavio ružu. Zato su pripadnici policije posetili njegovu majku u Ulici 27. Maja u Beogradu, ali njega nisu tamo našli. Kada ga je majka nazvala i rekla da ga traže dvojica nepoznatih muškaraca, Arkan je došao kući sa pištoljem, te ranio obojicu. Priveden je i pušten u roku od 48 sati, zato su se sumnje u njegovu povezanost s političkim vrhom Jugoslavije dodatno podgrejale.

Zajedno sa Brankom Savkovićem, poznatijim kao Žika Živac i Draganom Tapijem Maleševićem je od polovine 80-ih godina vodio disko klub „Amadeus“ na Tašmajdanu. Smatra se da je upravo klub bio samo paravan i lokacija gde su se održavali sastanci i sklapali veliki i tajni poslovi. Za to vreme Arkan je vozio svoj Kadilak po Beogradu, Pančevu, Svetom Stefanu i Portorožu. Igrao poker u apartmanu u Bečićima, te započeo gradnju nekoliko zgrada.

Prema retkim policijskim izveštajima, jednom prilikom je pretukao nekog čoveka i slomio mu ruku. Taj put nije uspeo da izbegne suđenje, ali je pred sam početak rekao sudiji da radi za Državnu bezbednost. Kako bi dokazao ono što govori pokazao je dokument o hipoteci čiji je garant bila država i to za njegovu kuću u Ulici Ljutice Bogdana u Beogradu. Osuđen je na šest meseci zatvora, a kaznu je odslužio u Centralnom zatvoru u Beogradu.

Posle toga je postao vođa navijača Fudbalskog kluba Crvena zvezda. Sa „Delijama“ je 13. maja 1990. godine otputovao u Zagreb kako bi prisustvovao utakmici između Dinama i Zvezde. Ta utakmica ostaće zapamćena po velikim neredima, tuči između navijača, te Dinamovih fudbalera i pripadnika jugoslovenske policije. Mnogi upravo ovim događajem označavaju početak rata u bivšoj Jugoslaviji.

Izrevolitran ponašanjem zagrebačkih navijača koji su na utakmici uzvikivali „Srbe na vrbe“ i „Ubij, ubij Srbina“, Arkan se vratio u Beograd i osnovao takozvanu Srpsku dobrovoljačku gardu. To su mahom bili Zvezdini navijači, kojima su se kasnije pridružili i simpatizeri drugih beogradskih klubova. Mladi ljudi ostrašćeni nacionalističkim idejama, koje je gajio i sam Arkan počeli su da se okupljaju i organizuju s ciljem da brane ugroženo srpsko stanovništvo na prostorima BiH i Hrvatske.

Rat u BiH i Hrvatskoj

Krajem oktobra 1990. godine Ražnatović je otputovao u Knin kako bi se sastao s predstavnicima Republike Srpske Krajine. 29. novembra iste godine ga je na hrvatsko-bosanskoj granici kod Dvora na Uni uhapsila hrvatska policija. S njim je u tom momentu bio Dušan Carić, Srbin iz Dvora na Uni, te Beograđani Dušan Bandić i Zoran Stefanović. Arkan je bio u uniformi i uz sebe je imao pištolj i hekler. S obzirom da je za pištolj imao dozvolu, a za automatsko oružje nije, odveden je prvo u Sisak, a nakon toga u zagrebački zatvor Remetinec. Optužen je za zaveru, a advokati su mu bili Srbin, Hrvat i bosanski Musliman. Osuđen je na 20 meseci zatvora, a pušten je 14. juna 1991. godine.

Pojedini izvori su tvrdili da je srpska vlada dala milion nemačkih maraka hrvatskim vlastima kako bi Arkan bio pušten. Međutim, te tvrdnje nikad nisu dokazane.

Nakon puštanja iz zatvora, otišao je u manastir na Cetinju, gde je tada bio smešten mitropolit Amfilohije Radović. Sa grupom svojih ljudi radio je kao obezbeđenje.

Srpska dobrovoljačka garda, poznata i pod imenom „Arkanovi tigrovi“ počela je da se organizuje i okuplja u bivšoj vojnoj ustanovi u Erdutu, na istoku Hrvatske. Paravojna organizacija je na samom početku imala oko 200 ljudi, a kasnije je taj broj bio mnogo veći. Osim Arkana koji ih je učio disciplini, sa njima je na ratnim tehnikama radio Miodrag Ulemek Legija. U intervjuu koji je dao mnogo godina kasnije Ražnatović je rekao da je Gardu finansirao lično on, a kasnije su mu se pridružili Srbi iz Srbije i dijaspore.

Kako su oslobađali deo po deo teritorije tako su kao ratni plen zadržavali oružje i municiju koja je ostala nakon odlaska neprijatelja. Po vlastitom priznanju Srpska dobrovoljačka garda je u nekom momentu imala sedam tenkova, koje je kasnije zamenila za oružje i municiju. Prvo su ušli u Bijeljinu, a nakon toga u Zvornik. Ražnatović se tada sastao s rukovodstvom BiH, a delegaciju su predvodili Biljana Plavšić i Fikret Abdić Babo. Oni su došli da se uvere da Arkan ne pravi krvoproliće nad nesrpskim stanovništvom u Bijeljini i okolnim selima.

U aprilu 1992. godine su se sa bosanskog preselili na hrvatsko ratište. Ratovali su na području Istočne Slavonije, Baranje i Republike Srpske Krajine. Godine 1995. trupe su oslobodile delove oko Banjaluke, Sanski Most i Prijedor, ali je Armija BiH vratila Sanski Most u svoj posed.

Arkan je lično vodio većinu svojih operacija, a za neke od nijh je i nagrađen zajedno sa svojim vojnicima viših rangova. Nekoliko mladih vojnika je nagrađeno za akcije oko Kopačkog Rita i Bijelog Brda. Smatra se da je stupio u kontakt s italijanskim kriminalnim miljeom čiji je zadatak bio da zaustavi dostavu oružja iz Albanije, a zauzvrat su nakon rata dobili pravo da raspolažu fabrikama i farmama u Srbiji. Ni ove tvrdnje nisu dokazane.

Posleratni period

Reputacija koju je stekao tokom rata donela mu je veliku popularnost u miru. Dok su ga jedni smatrali herojem koji je zaustavio ubijanje i progon srpskog stanovništva, drugi su ga optuživali da je ratni profiter koji se bogatio na nesreći ljudi koje je proterao sa svojih ognjišta. Ipak, najviše je bilo onih koji su ga se plašili.

Posle rata je postao nedodirljivi kriminalac, toliko moćan da mu se retko ko suprotstavljao. Štaviše, pripadnici beogradskog kriminalnog miljea su ga izuzetno poštovali. Prema izjavama bivših policajaca, inspektora i novinara, svi su znali šta Arkan radi, ali jednostavno nije bilo dokaza niti svedoka voljnih da govore o njegovim delima.

S druge strane on je nastavio da se bavi svojim poslovima. Srpska dobrovoljačka garda je raspuštena u aprilu 1996. godine, uz obavezu da se odazove na pozive komandanta ukoliko za to bude bilo potrebe.

U junu iste godine Ražnatović je preuzeo Fudbalski klub Obilić, koji je uskoro postao jedan od najboljih timova, a sezonu 1997/1998 je završio kao prvak Jugoslavije. Godinama kasnije pojedini, tada već bivši igrači, su tvrdili da im je Arkan pretio smrću ukoliko daju gol Obiliću. Uskoro je UEFA zabranila klubu da se takmiči na međunarodnom nivou, a Ražnatović se povukao sa mesta predsednika kluba, ustupivši poziciju svojoj supruzi, folk pevačici Svetlani Ceci Ražnatović.

Osim u fudbalu, Arkanov uticaj osećao se i u drugim sportovima. Jedno vreme je bio predsednik Kik boks saveza Jugoslavije.

Politička karijera

Početkom devedesetih godina 20. veka je prihvatio molbu Srba s Kosova i Metohije da predstavlja njihove interese u Narodnoj Skupštini Srbije (NSS). Bio je poslanik u Skupštini do 1993. godine, a u jesen 1993. godine osnovao je Stranku srpskog jedinstva. U jednom intervjuu je priznao da je to uradio jer nije želeo da ga povezuju sa Srpskim pokretom obnove (SPO) koji je vodio Vuk Drašković, niti sa Srpskom radikalnom strankom (SRS) čiji je lider bio Vojislav Šešelj.

Sedište stranke je do 1998. godine bilo u Beogradu, a tada je premešteno u Jagodinu. Nakon Arkanovog ubistva, lider stranke je postao Borislav Pelević.

Optužnica za ratne zločine

U septembru 1997. godine Međunarodni sud za zločine počinjene na području bivše Jugoslavije je podigao optužnicu protiv Željka Ražnatovića Arkana kojom se tereti za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Ipak, sve do 31. marta 1999. godine ta optužnica je držana u tajnosti. Tada je bivša haška tužiteljka Luiz Arbur najavila da će protiv njega biti pokrenut krivični postupak pred sudom, ali nije otkrio za koje zločine će biti optužen.

Polovinom januara 2001. godine, tačno godinu dana nakon Arkanove smrti optužnica je objavljena, a prema tom dokumentu on je optužen za 22 krivična dela. To uključuje zločine protiv čovečnosti, kršenje Ženevske konvencije o zaštiti civila u vreme rata, kao i kršenje zakona i običaja rata.

Smatra se odgovornim za zločine počinjene u Sanskom Mostu 1995. godine kada su vojnici pod njegovom komandom zarobljavali, tukli, silovali i ubijali nesrpske civile. Osim toga, direktno je optužen za razna zlodela, uključujući zarobljavanje i streljanje vojnika i civila.

Smrt

Željko Ražnatović je ubijen u subotu, 15. januara 2000. godine u 17 časova i pet minuta u holu hotela „Interkontinental“ u Beogradu. Za ubistvo je optužen 23-godišnji Dobroslav Gavrić, policajac iz Loznice. On je naoružan pištoljem CZ-99 ušao u hotel i ispalio nekoliko hitaca u Arkana, od kojih je smrtonosne posledice napravio onaj koji ga je pogodio u levo oko. Tom prilikom ubijeni su i Arkanov prijatelj i saradnik Milenko Mandić Manda i policijski inspektor Dragan Garić.

Arkanov telohranitelj ranio je Garića na izlasku iz hotela, ali je on, uz pomoć saradnika Dragana Gagija Nikolića i Milana Đuričića Mikija uspeo da pobegne iz grada. Mandić i Garić su poginuli na licu mesta, a Arkana je telohranitelj Zvonko Mateović prevezao u Klinički centar, gde su lekari uskoro mogli samo da konstatuju smrt. Prema rečima njegove supruge, Arkan je preminuo na njenim rukama na putu do bolnice.

Željko Ražnatović je sahranjen 20. januara 2000. godine na Novom groblju u Beogradu, uz vojne počasti Srpske dobrovoljačke garde. Osim porodice i prijatelja, sprovodu je prisustvovalo oko 10 000 građana.

Dobroslav Gavrić, prvooptuženi za Arkanovu smrt je nakon operacije preživeo, ali je ostao nepokretan. Gavrić je osuđen na 35 godina zatvora, a Gagi Nikolić i Miki Đuričić na po 30 godina. Samo Gavrić trenutno služi kaznu, dok su druga dvojica u bekstvu.

U medijima se dugo polemisalo o razlozima atentata na Arkana. Dok jedni tvrde da je ubijen jer je „zasmetao onima koji su ga stvorili“, drugi tvrde da su ga „uklonili“ jer se borio za to da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Republike Srbije. Naravno, ima i onih koji tvrde da on nije poginuo, nego da je zbog optužnice suda u Hagu, odlučio da iscenira svoju smrt, kako ne bi morao u zatvor.

U prilog trećoj tvrdnji ide i činjenica da njegova supruga nije dozvolila da se otvara sanduk u kome je sahranjen, pa niko od prisutnih, uključujući i njegovu majku nije video mrtvog Arkana. Sve te teorije i danas, 18 godina kasnije kolaju medijima i u razgovorima običnih ljudi.

Smatrali ga herojem ili kriminalcem i ubicom, Željko Ražnatović Arkan je svakako najkontroverznija ličnost u novijoj srpskoj istoriji.

Privatni život

Željko Ražnatović je rođen 1952. godine u Brežicama, ali svojim gradom smatra Beograd gde je odrastao. Na ulicama srpske prestonice pravio je prve nestašluke, ali i ozbiljnije problem, a očeva vojnička disciplina nije mogla da ga usmeri onako kako je to porodica želela.

Nakon brojnih avantura u Evropi, vratio se u Beograd, te je 1981. godine oženio Nataliju Martinović. Rastali su se 1994. godine kada je Natalija saznala za Arkanovu vezu sa skoro dvadeset godina mlađom folk pevačicom Svetlanom Cecom Veličković.

Iz dva braka i nekoliko vanbračnih veza Ražnatović ima devetoro dece. Decu koju je dobio iz usputnih veza priznao je i dao im svoje prezime. Prvog sina Mihajla je dobio sedamdesetih godina prošlog veka, kada je bio u vezi s Agnetom iz Geteburga. Premda je rođen u Švedskoj, Mihajlo je 1993. godine došao u Beograd da živi s ocem. Išao je u ratne pohode s Arkanom, a živeo je u iznajmljenom stanu na Dorćolu sa suprugom. Ipak, nakon očeve smrti on se vratio u Švedsku, gde i danas živi.

Godine 1979. Arkan je dobio ćerku Sofiju sa socijalnom radnicom koja ga je posećivala u belgijskom zatvoru. Sofija je prvi put videla oca 1991. godine na televiziji. Ražnatović je tek 1994. godine saznao za nju. Sofija danas živi u Briselu.

Sa glumicom Ljiljanom Nijatović je 1980. godine dobio ćerku Anđelu. Ona je u jednom intervjuu priznala da joj je nakon očeve smrti mnogo pomogla Arkanova supruga Ceca. Anđela je i danas u dobrim odnosima sa pevačicom i njenom decom. Završila je Bogoslovski fakultet, a pre nekoliko godina je objavila svoju prvu zbirku pesama.

Iz braka sa Natalijom Martinović Arkan ima blizance Vojina i Nikolu, te ćerke Milenu i Mašu. Kada je saznala da je suprug vara sa Cecom, Natalija je sa decom napustila Beograd. Neko vreme su živeli u Italiji, a potom su se preselili u Grčku. Arkan je za života izdržavao bivšu suprugu i decu, a nakon njegove smrti, Ceca je nastavila da im pomaže. Kada je nestalo novca Natalija i deca su otišli u Ameriku.

Vojin i Nikola su studirali u glumu i radili u klubovima u Los Anđelesu, Las Vegasu i Palm Springsu. Vojin je pre nekoliko godina oženio Kineskinju Barbaru Vang, te su dobili ćerku Miju. Nakon što je diplomirao radio je hotelima i kazinima čiji je vlasnik deda bogatašice Paris Hilton (Paris Hilton).

Maša se po završetku studija zaposlila u Njujorku, i to je sve što se o njoj trenutno zna. Milena je završila filmsku režiju na Univerzitetu u Kaliforniji i živi u Nju Orleansu. Natalija je ostala u Kaliforniji, a Vojin sa suprugom živi u Las Vegasu. Niko od njih više se ne preziva Ražnatović, nego su odlučili da uzmu majčino prezime Martinović.

O deci koju je dobio u braku s Cecom verovatno se najviše zna. Veljko i Anastasija žive sa majkom u Beogradu, a srpski mediji redovno izveštavaju o njihovom životu i aktivnostima. Veljko studira u Banjaluci, a bavi se boksom. Anastasija je 2018. godine singlom „Savršen par“, koji je za vrlo kratko vreme skupio više od 15 miliona pregleda na Ju Tjubu (You Tube), započela svoju pevačku karijeru.