Vuk Drašković

Biografija

Vuk Drašković je srpski književnik i političar. Rođen je 29. novembra 1946. godine u Međi, selu koje se nalazi u Vojvodini. Živi i radi u Beogradu.

Drašković je od januara do aprila 1999. godine bio potpredsednik Savezne vlade Jugoslavije za spoljne poslove.

Od marta 2004. do juna 2006. godine je bio ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore. Drašković je u Vojislava Koštunice od juna 2006. do maja 2007. godine bio šef diplomatije.

Objavio je na desetine knjiga. Neki njegovi romani su postali bestseleri, a prevođeni su sna ruski, engleski, francuski, grčki, češki, rumunski i druge jezike.

Detinjstvo, obrazovanje i privatni život

Vuk Drašković je rođen 1946. godine u Međi kod Žitišta. Njegovi roditelji su bili Stana i Vidoje. On je bio drugo dete, a prvo je umrlo po rođenju. Majka mu je preminula kada je imao samo šest meseci, pa se otac ponovo oženio i dobio troje dece.

Porodica se vratila Hercegovinu gde je Vuk završio osnovnu i srednju školu. Trebalo je da studira medicinu u Sarajevu, ali se odlučio za Pravni fakultet u Beogradu. Diplomirao je 1968. godine.

Oženjen je Danicom, a upoznali su se na Pravnom fakultetu, ali prvi put su izašli u junu 1968. godine. Tada su bile studentske demonstracije i Vuk je podržao Titov govor studentima zbog čega su se Danica i on rastali.

Ponovo su se sreli početkom 1973. godine, a 10. juna su se venčali. Bračni par nema dece.

Mnogi smatraju da Danica ima preveliki uticaj na Vuka.

Književni rad

Vuk Drašković je bio sudija u Okružnom sudu u Beogradu kada je video da Tanjug traži novinara. Prijavio se na oglas i 1969. godine je počeo da radi u ovoj novinskoj agenciji.

Od 1978. do 1980. godine je bio savetnik za štampu u Veću Saveza sindikata Jugoslavije, a od 1980. do 1985. godine je uređivao „Rad“.

Drašković je 1980. godine objavio književne priče i esej „Ja, malograđanin“.

Sledeće godine je štampao svoj prvi roman „Sudija“. Sinopsis je napisao 1976. godine u Mozambiku gde je boravio dok je radio kao dopisnik Tanjuga sa juga Afrike. Roman je doživeo pedeseto izdanje.

Vuk Drašković je 1982. godine  objavio roman „Nož“ koji je prodat u tiražu od 500 000 primeraka. U početku je bio stavljen na crnu listu jer su komunističke vlasti smatrale da narušava „bratstvo i jedinstvo“ i da podstiče versku i nacionalnu mržnju.

1992. godine je pušten u prodaju, a sedam godina kasnije je snimljen istoimeni film u kome su glumili Ljiljana Blagojević, Aleksandar Berček, Petar Božović, Žarko Laušević i drugi.

Ostala Vukova dela su:

• „Molitva“;
• „Molitva 2“;
• „Ruski konzul“ je roman u kome se sudi pojedincu i čitavom narodu;
• „Noć đenerala“ (1994.) je knjiga u kojoj je opisan život i poslednji dani Draže Mihajlovića;
• „Odgovori“;
• „Kojekude Srbijo“ (1989.);
• „Podsećanja“ (2001.) sadrži govore, intervjue i pisma;
• „Meta“ (2007.) je autobiografija u kojoj Vuk svedoči o dešavanjima u poslednjoj deceniji XX veka;
• „Doktor Aron“ (2009.) je roman koji govori o tajnama beogradskog neuropsihijatra Arona Todorića i njegovih pacijenata;
• „Via Romana“ (2012.) je roman u kome se kroz sudbinu glavnog junaka Damijana Čavka opisuju četiri velika srpska posrtanja;
• „Isusovi memoari“ (2015.) je knjiga koja govori o memoarima hromog fotoreportera Veljka Vujovića čiji je nadimak Ćopavi Isus.
• „Priče o Kosovu“ (2016) – koautor, priča „Čaj babe Kristine“;
• „Isečci vremena“ (2016);
• „Ko je ubio Katarinu“ (2017);
• „Aleksandar od Jugoslavije“ (2018);
• „I grob i rob“ (2020);
• „Ožiljci života“ (2022).

Vuk govori engleski i ruski jezik, a romani su prevođeni na mnoge svetske jezike.

Politička karijera

Pošto mu je otac bio komunista, Vuk se učlanio u Savez komunista Jugoslavije. Međutim, promenio je mišljenje i postao nacionalista.

Sa Mirkom Jovićem je 1989. godine formirao stranku Srpska narodna obnova koja se ubrzo rascepila.

Sledeće godine se zbližio sa Vojislavom Šešeljom i krstio mu je najstarijeg sina Nikolu. Ujedinio se sa njegovim Srpskim slobodarskim pokretom, ali nakon par meseci, svako je krenuo na svoju stranu.

Iste godine je osnovao Srpski pokret obnove (SPO) koji je predstavljao opoziciju Miloševićevoj vlasti. Vuk je tada prvi put izabran za poslanika u Skupštini Srbije.

9. marta 1991. godine je uhapšen i proveo je tri dana u zatvoru. Povod za njegovo hapšenje su bile demonstracije na kojima se zahtevalo da ostavke podnesu generalni direktor Televizije Beograd Dušan Mitević i ministar policije Radmila Bogdanović. One su se kasnije pretvorile u proteste protiv tadašnjeg predsednika Miloševića.

Vuk i njegova supruga Danica su 1993. godine uhapšeni. Pretučeni su i podvrgnuti torturi koja je trajala dva meseca. Oslobođeni su zahvaljujućima pritiscima koje su izvršili domaći i strani političari poput Bila Klintona, Borisa Jeljcina, Fransoe Miterana i drugih. Francuskim avionom su prebačeni u Pariz na lečenje.

Sa Vesnom Pešić, Vojislavom Koštunicom i Zoranom Đinđićem je 1996. godine sastavio koaliciju „Zajedno“ kojoj su pripadale stranke Srpski pokret obnove, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije, Demokratski centar i Građanski savez Srbije.

Pobedili su u većini opština u Beogradu i Srbiji, ali Miloševićev režim to nije priznao. Počeli su protesti po Srbiji koji su trajali od novembra 1996. godine do februara 1997. godine pa je tadašnja vlast bila primorana da prihvati pobedu opozicije.

Koalicija „Zajedno“ se raspala jer je Vukova stranka istupila. SPO je na republičkim izborima 1997. godine osvojio 19.21 odsto glasova, tj. 45 mandata.

SPS i SPO su 1999. godine napravile kaoaliciju i Vuk je postao potpredsednik savezne Vlade. Na toj funkciji je bio 4 meseca.

Iste godine je na njega izvršen prvi pokušaj atentata na Ibarskoj magistrali u kome su živote izgubila tri njegova saradnika i brat njegove supruge. Drugi pokušaj se dogodio 2000. godine u Budvi kada je Drašković lakše povređen.

U januara 2000. godine Vuk se pridružio Demokratskoj opoziciji Srbije, ali je njegova stranka samostalno nastupila na izborima koji su održani u septembru. SPO nije prešao cenzus, a DOS je pobedio. Vuk je podržao petooktobarske demonstracije i smenu vlasti.

Drašković 2003. godine izabran za poslanika u Skupštini, a koalicija koju su činile njegova stranka i Nova Srbija Velimira Ilića je osvojila 13 odsto glasova.

Sledeće godine je postao ministar spoljnih poslova Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Na ovoj funkciji je ostao do juna 2006. godine kada je Državna zajednica prestala da postoji. Još godinu dana je bio ministar spoljnih poslova na nivou Srbije.

SPO se 2008. godine pridružio koaliciji „Za evropsku Srbiju“ koju su još činili Demokratska stranka, G17 + i Liga socijaldemokrata Vojvodine. Osvojili su 38.42 odsto glasova (102 mandata) i formirali su Vladu sa SPS – PUPS – JS. Vukovoj stranci su pripala četiri mandata i mesto ministra dijaspore.

Smatrao je da Srbija treba da bude monarhija koja će održavati dobre odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, Rusijom, Kinom, i drugim zemljama. Takođe podržava njen ulazak u Evropsku uniju i NATO.

Neki od citata Vuka Draškovića su:

• „Ulazim u život, da bih iz njega, uskoro, izašao. Dolazim da se pokažem, kao i ostali: potom, mora se iščeznuti… Priroda, gotovo zavidljiva na dobro koje nam je učinila, često nam objavljuje i stavlja do znanja da ne može dugo da nam ostavi ono malo materije koju nam pozajmi, koja ne smije da ostane u istim rukama i koja, vječito, ima da bude u opticaju: ta joj je materija potrebna za druge oblike, ona je traži natrag za nove tvorevine. O, Bože, još jednom da pitam: šta smo mi? Bacim li pogled preda se – koliki veliki prostor u kome nijesam. Okrenem li ga unazad, kakva stravična širina, u kojoj me više nema. Koliko malo mesta zauzimam u toj, ogromnoj, provaliji vremena! Ja sam, zapravo, ništa: jedan tako kratki period nije dovoljan da bih se izvukao iz ništavila. Poslat sam samo da popunim broj: u stvari, nijesam bio ni najmanje potreban – komad bi, isto tako, bio odigran i da sam ostao iza scene.“
• „Nesaglediva je razdaljina između ljudi i Boga. Bez te razdaljine ne bi bilo zločina, patnje i nepravde. Bog je taj koji čoveku daje i veru u Boga, a čovek je taj koji, i u ime Boga, čini zla.“
• „Retko kada sam kažnjavan za svoje mane, ali mi se nikada nije desilo da nisam kažnjavan za svoje vrline. Sada mi se čini da ogromna većina ljudi ne želi ništa osim laži i straha od batine.“
• „Voleti čoveka, to je ono što je najopasnije. Mrzeti ljude, biti slep za njihove rane, biti gluv za njihove molbe, biti nitkov koji ljude mami u stradanje i pogibije, to je ono što se nagrađuje.“
• „Narodima na čitavom svetu najteže je tamo gde se, najgrlatije, vlada u ime naroda. Najviše je smrti i neslobode tamo gde se ubija u ime slobode, a najviše gladnih i bolesnih tamo gde hrle plemeniti i presiti dobrotvori. Najmanje je apsolutizma i najviše socijalne pravde i blagostanja u evropskim kraljevinama, a najmanje duhovnih autoriteta i nagrađivanih vrlina svuda tamo gde većina odlučuje o tome šta je mudrost i šta je vrlina. I najviše je suza i patnje tamo gde se najviše peva.“
• „Bogastvo je, naravno, zdravi poriv, ali samo dotle dok je ono u čovekovoj službi, a teška bolest ako novac i stvari zagospodare ljudima.“
• „Svaka nacija kleveće jedna drugu i sve su u pravu.“