Vladimir Putin

Biografija

Vladimir Vladimirovič Putin je ruski političar, državnik i aktuelni predsednik Ruske Federacije. Važi za jednog od vodećih lidera na početku trećeg milenijuma. Rođen je 7. oktobra 1952. godine u Lenjingradu, sadašnjem Sankt Peterburgu.

Detinjstvo i obrazovanje

Vladimirovi roditelji su bili Marija Ivanovna Putina koja je radila u fabrici i Vladimir Spiridonovič Putin koji je bio vojni obveznik u sovjetskoj mornarici gde je služio u podmorničkoj floti i u NKVD, bivšoj tajnoj policiji Sovjetskog Saveza.

Za razliku od oca, majka je bila vernik. Omogućila je da se Vladimir krsti kao beba i vodila ga je redovno u crkvu.

Porodica je živela u zajedničkom stanu na petom spratu u Baskovoj ulici. Putin je imao dva starija brata, Viktora i Alberta, koji su preminuli, a njegov deda je bio Lenjinov i Staljinov lični kuvar.

Vladimir Putin je 1958. godine pošao u osnovnu školu. Jedini u svojoj generaciji nije bio član pionira jer je bio nestašan. To se promenilo u 5. razredu kada je počeo da trenira džudo i kada mu je nastavnica nemačkog postala razredni starešina.

Srednju hemijsku školu je upisao 1966. godine. Tri godine kasnije je upisao Pravni fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta.

Na prijemnom je dobio sve petice, sem iz literarnog sastava za koji je dobio četvorku. To je prevazišlo očekivanja njegovih roditelja koji su smatrali da nema dovoljno znanja.

Raspuste je provodio kupajući se u crnomorskom letovalištu i sekući šumu na severu Rusije. Jednom je za šest nedelja zaradio 1 000 rubalja.

Da ne bi služio vojni rok u Sovjetskoj Armiji, učestvovao je u obuci koju je provodio Vojni institut dobivši čin poručnika. Njegova majka je na lutriji osvojila 3 500 rubalja i kupili su mu automobil „Zaporožec-966“.

Na četvrtoj godini studija su mu ponudili da radi u KGB-u. Diplomirao je međunarodno pravo, a tema njegovog diplomskog rada je bila „Princip najpovlašćenije nacije“.

Karijera

Postao je član Komunističke partije Sovjetskog Saveza i upoznao je Anatolija Sobčaka, budućeg gradonačelnika Lenjingrada, koji mu je promenio život.

Potrudio se da ostvari dečački san, pa se zaposlio u Direktoratu KGB Lenjingrada i lenjingradske oblasti. Putin je 1975. godine upisao „Školu br.401“ nedaleko od reke Ohte gde je obučavan u kontrašpijunaži.

Počeo je da radi u „Drugom odeljenju“ (u kontraobaveštajnoj službi). Zatim je prebačen u „Prvo Odeljenje“ gde su mu zadaci bili nadzor stranaca i konzularnih službenika u Lenjingradu.

Putin je 1984. godine poslat u Moskvu na dalju obuku, u Krasnoznamenski institut KGB Jurija Andropova. Njegov pseudonim je bio drug Platov. Testirali su njegovu fizičku izdržljivost i snalaženje.

Naredne godine je završio institut KGB i postao je specijalista kontraobaveštajne službe. Njegove analitičke sposobnosti su dobile visoku ocenu, za razliku od karaktera koji je negativno ocenjen.

Od 1985. do 1990. godine je bio na dužnosti u Istočnoj Nemačkoj. 1989. godine je sam odbranio zgradu KGB-a u Drezdenu tako što je izašao pred 5 000 demonstranata i obratio im se rečima: „To što je srušen Berlinski zid je dobra volja naše zemlje. Ovu zgradu štitimo zato što je ona svojina Sovjetskog Saveza.“

Ubrzo je vraćen u domovinu.

Putin je 1990. godine postao savetnik predsednika Lenjingradskog Gradskog veća.

Sledeće godine je preuzeo funkciju nadzornog oficira u odeljenju za međunarodne poslove Lenjingradskog univerziteta. Međutim, ubrzo je dao otkaz u državnoj bezbednosti jer je KGB predvodio udar protiv sovjetskog predsednika i dobitnika Nobelove nagrade, Mihaila Gorbačova.

Rad na Lenjingradskom državnom univerzitetu ga je spojio sa Sobčakom koji ga je uveo u politiku.

Ubrzo je postao šef Odbora za spoljne poslove Sankt Peterburške kancelarije gradonačelnika. Njegov zadatak je bio promovisanje međunarodnih odnosa, privlačenje investitora i poslovanje sa stranim kompanijama.

Organizovao je prvu berzu u Sankt Peterburgu i rusko-američke „Igre Dobre Volje“. Jedna od kompanija koju je privukao je DNP-Drezdnen banka. Čak i njegovi politički kritičari su priznali da nikada nije uzeo mito.

Vladimir Putin je 1994. godine postao zamenik gradonačelnika Anatolija Sobčeka zadržavši položaj Šefa komiteta za spoljne poslove. Sarađivao je s agencijama za sprovođenje zakona, političkim i društvenim organizacijama.

Naredne godine je postao lider partije Naš dom – Rusija.

Prvi premijerski mandat

Putin se 1996. godine preselio u Moskvu i postao je član administracije tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina. Od jula 1998. do avgusta 1999. godine je radio kao šef ruske obaveštajne službe FSB i kao sekretar u Službi bezbednosti.

U avgustu 1999. godine Jeljcin je postavio Putina za premijera u Vladi Rusije. Bio je peti premijer u poslednjih 18 meseci. Pošto javnosti nije bio poznat, svi su smatrali da će, poput svojih prethodnika, i on ubrzo biti smenjen.

Međutim, Putin se za samo mesec dana nametnuo kao vođa postavši omiljeni političar u zemlji iako nije bio član ni jedne partije.

Nepokolebljiva pozicija protiv čečenske vojne kampanje mu je obezbedila reputaciju čoveka koji može da zavede red i zakon. Iste godine na izborima je podržao stranku Jedinstvo koja je imala najviše glasova.

Prvi i drugi predsednički mandat

31. decembra 1999. godine Jeljcin je podneo ostavku i imenovao je Putina za privremenog predsednika. Na izborima u maju on je osvojio 52.94 odsto glasova pobedivši u svim guvernijama, osim u Čečeniji. Nakon isteka prvog mandata, ponovo se kandidovao, a podržalo ga je 71.34 odsto biračkog tela.

Za vreme Putinove vlasti Rusija se preporodila. Njena ekonomija je rasla za 7 odsto svake godine i životni standard je postajao sve bolji.

BDP je porastao za 72 odsto, siromaštvo se smanjilo za 50 odsto, a prosečna mesečna zarada je sa 80 skočila na 640 dolara.

Putin je modernizovao vojsku i Rusiji je povratio ugled svetske sile. Učvrstio je centralnu vlast u guvernijama i tako je rizik od otcepljenja nekih oblasti sveo na minimum. Vešto je koristio ratove koje je Zapad vodio, a koji su rezultovali skokom cena energenata.

Želeo je da čečenski problem reši vojnim putem na šta su separatisti reagovali brutalnim terorističkim napadima. 2002. godine se dogodila opsada pozorišta u Moskvi.

Ruski specijalci su je okončali nakon tri dana pri čemu je poginulo 130 talaca. 2004. godine teroristi su držali školu u Beslanu pod opsadom usmrtivši 344 talaca.

Putin je imao uspeha u obračunu sa „oligarsima“, novopečenim bogatašima koji su Jeljcinu pružali podršku. Naterao ih je da plaćaju porez državi, a kada je disciplinovao Borisa Berezovskog i Vladimira Gusinskog, svi su shvatili da sa njim nema šale. Zbog toga ga je voleo običan ruski narod.

Podržao je izbor Džordža Buša (George Bush) za predsednika SAD 2004. godine, jer su našli zajednički jezik po pitanju rata protiv terorizma, a sukobili su se po pitanju rata u Iraku.

Američki časopis „Tajm“ („Time“) ga je 2007. godine proglasio za ličnost godine.

Pokojni patrijarh Srpske pravoslavne crkve (SPC) Pavle mu je dodelio najviše crkveno odlikovanje Orden Svetog Save prvog reda zbog podrške da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Republike Srbije.

Četiri godine kasnije, pokojni patrijarh Irinej mu je uručio ovaj orden u Hramu Svetog Save.

Putin je 2008. godine, po završetku drugog mandata, podržao Dmitrija Medvedeva koji je pobedio na predsedničkim izborima. Po drugi put je postao premijer i predsednik vladajuće stranke, Jedinstvena Rusija.

Njegov mandat je obeležio Rusko-gruzijski rat u kojem je Ruska Federacija priznala gruzijske separatističke regije Abhaziju i Južnu Osetiju.

Usvojio je porez na prihod od 13 odsto. Nadgledao je vojne i policijske reforme. Njegova energetska politika je od Rusije napravila energetsku silu. Došlo je do porasta stranih investicija, posebno u automobilskoj industriji.

Uveo je prvu rundu mera koje je trebalo da povrate likvidnost ruskih banaka i da pokriju spoljni dug. Rusija je manje izgubila zbog svetske krize nego što se očekivalo zbog čega ga je „Forbs“ 2010. godine proglasio najuticajnijom osobom na svetu.

Treći predsednički mandat

Putin je 2012. godine po treći put izabran za predsednika Rusije, a Medvedev ga je zamenio na mestu premijera. Time je promenio Ustav, jer pre njega niko nije mogao da se tri puta kandiduje.

Ovaj mandat je obeležen građanskim ratovima u Siriji i Ukrajini. Spretnom spoljnom politikom uspešno je sprečio intervenciju SAD protiv Bašara al Asada.

Pripojio je Krim Rusiji zbog čega je izbačena iz G8, udruženja industrijski i privredno najmoćnijih zemalja sveta.

Putin je 2014. godine je odlikovan Ordenom Republike Srbije prvog stepena.

U nekom trenutku je bio izuzetno popularan u zemljama u razvoju. Rehabilitovao je položaj pravoslavne crkve u Rusiji i predstavljao simbol oživljenog patriotizma.

Veoma su ga poštovali u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj jer je brani suverenitet Srbije bolje od njenih predstavnika. U mnogim srpskim gradovima je proglašen za počasnog građanina.

Nominovan je za Nobelovu nagradu za mir. Ima važnu ulogu u razvoju sporta u Rusiji, pa je pomogao gradu Sočiju da osvoji kandidaturu za Zimske olimpijske igre.

Zbog situacije u Ukrajini, Rusija se našla pod sankcijama mnogih zapadnih zemalja. Sankcije nisu urodile plodom, a dobri odnosi sa Kinom su učinili da ruska ekonomija bude manje zavisna od Zapada. Formirao je Evroazijsku ekonomsku uniju čiji su članovi, osim Rusije, Belorusija i Kazahstan.

Četvrti predsednički mandat

Kako su se približavali predsednički izbori u martu 2018. godine, bilo je skoro izvesno da će Vladimir Putin po četvrti put postati predsednik Ruske federacije.

Sergeju Navaljnom, zaštitnom licu opozicije kandidatura je zabranjena, a Pavel Grudinin se suočio sa velikim kitikama državnih medija.

Dve nedelje pre izbora aktuelni predsednik se našao u centru velikog međunarodnog incidenta kada je Sergej Škripalj, bivši ruski obaveštajac koji je u Velikoj Britaniji osuđen za špijunažu, pronađen u nesvesti u Salisburiju u Engleskoj.

Istražioci su tvrdili da su Škripalj i njegova ćerka bili otrovani „novičokom“, nervnim agensom, razvijenom u nekadašnjem SSSR-u.

Britanske vlasti su optužile Putina da je naredio napad na bivšeg ruskog špijuna, a tadašnja premijerka Tereza Mej je proterala dvadesetak ruskih obaveštajaca iz Britanije.

Izbori u Rusiji su održani 18. marta 2018. godine. Putin je, očekivano, osvojio veliku većinu glasova, premda su neke međunarodne organizacije za praćene izbora tvrdile da je bilo dosta nepravilnosti.

Putin se 16. jula 2018. godine u Helsinkiju sastao sa tadašnjim američkim predsednikom Donaldom Trampom.

Nakon sastanka je još jednom negirao umešanost Rusije u predsedničke izbore u SAD-u 2016. godine, a Tramp je kazao da mu veruje, te je okrivio SAD zbog „zategnutog odnosa sa Rusijom“.

Ruski predsednik je na pitanje novinara da li mu je Tramp bio favorit na američkim izborima odgovorio potvrdno. Ovaj susret je naišao na pozitivne reakcije u Rusiji, ali ne i u SAD.

Uprkos sankcijama zbog Ukrajine, suspenziji ruskih sportista zbog dopinga, te suspenzije Rusije iz G8, činilo se da Putinov utica nije jenjavao.

Njegovoj popularnost doprineo je i izlazak Britanije iz Evropske unije, kraj mandata Angele Merkel na mestu nemačke kancelarke, ali i situacija u Poljskoj i Mađarskoj.

Dok se Evropa borila sa ovim „potresima“, Putin se hvalio moći svoje zemlje. Tako je u decembru 2019. godine kazao da „Zapad pokušava da sustigne Rusiju“ kada je u pitanju vojska i naoružanje.

U januaru 2020. godine najavio promene Ustava koje podrazumevaju ukidanje ograničenja predsedničkog mandata. To mu je automatski otvorilo prostor da neograničeno ostane na mestu predsednika Ruske federacije.

Medvedev je podneo ostavku na mesto premijera navodeći da će nova vlada dati Putinu „priliku da donosi odluke koje treba“.

Ruska zakonodavna tela su odobrila predložene promene, a potom su priliku da se o istom izjasne dobili građani na referendumu. Većina se izjasnila da podržava promene Ustava.

Opozicioni političar Navaljni se 20. avgusta 2020. godine razboleo na letu iz sibirskog grada Tomska. Testovi su potvrdili da je bio izložen novičoku.

Prebačen je na lečenje u Nemačku, a narednog meseca su neki opozicioni kandidati ostvarili dobre rezultate na lokalnim izborima. Kremlj je negirao umešanost u trovanje.

Rusko-ukrajinski rat

Vladimir Putin je krajem 2021. godine naredio masovno gomilanje ruskih snaga duž granice s Ukrajinom. Dodatne snage su poslane u Belorusiju, navodno kako bi učestvovale u zajedničkim vežbama sa tamošnjom vojskom.

Premda su vlade sa Zapada izražavale zabrinutost da bi Rusija mogla da izvrši invaziju na Ukrajinu, Putin je negirao da ima takve planove.

Rusija je 21. februara 2022. godine preznala nezavisnost samoproglašenih narodnih republika Donjecka i Luganjska.

Tri dana kasnije Putin je najavio početak „specijalne vojne operacije“, a eksplozije su se mogle čuti u gradovima širom Ukrajine.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je kazao da će se njegova zemlja braniti, a zapadne zemlje su osudile napad i usledile su oštre sankcije Rusiji.

Usledile su oštre borbe u kojima su ginuli vojnici s obe strane, ali i brojni civili. Infrastruktura se svakodnevno uništava širom zemlje.

Putin je 21. septembra proglasio delimičnu mobilizaciju. Na frontove je poslato oko 300 hiljada novih vojnika.

Nekoliko stotina hiljada vojno sposobnih muškaraca je pobeglo iz zemlje, a širom Rusije su organizovani protesti protiv slanja mladića na ratište.

Invazija na Ukrajinu je oslabila međunarodni položaj Rusije, a sankcije su negativno uticale na rusku ekonomiju.

Privatni život

Vladimir Putin je 1979. godine roditeljima predstavio svoju prvu ljubav, Ljudmilu Hmarinu, kojom je trebao da se oženi. Sve je bilo spremno za venčanje, ali on ga je otkazao.

7. marta 1980. godine je upoznao Ljudmilu Aleksandrovnu Škrebnjevu tako što ih je zajednički prijatelj pozvao da idu u pozorište sa njim. Gledali su predstavu Arkadija Rajkina u teatru Lensovjet. Sledeći put su otišli u Lenjingradski mjuzik-hol i ubrzo su počeli da se zabavljaju.

Putin je ubedio Ljudmilu da radi na sebi, pa je upisala Lenjingradski univerzitet, španski i engleski jezik, kao i daktilografski kurs kako bi mu pomogla u radu.

Venčali su se 28. jula 1983. godine. Otišli su na medeni mesec u Soči.

28. aprila 1985. godine su dobili ćerku Mariju koja je po profesiji biolog, a 1986. godine mlađu ćerku Katerinu Vladimirovnu Tihonovu koja je diplomirala istoriju zemalja Dalekog Istoka.

U junu 2013. godine par je otišao da gleda balet „Esmeralda“ u kremaljskoj velikoj dvorani, nakon čega su objavili da ne žive zajedno i da će se razvesti posle 30 godina braka.

Kao razlog su naveli to što se retko viđaju, a Ljudmila je istakla da će razvod biti civilizovan. U ruskoj istoriji oni će biti upamćeni kao prvi predsednički bračni par koji se rastao.

Putinova majka je preminula 1998. godine, a otac godinu dana kasnije. Tvrdi da je iskreni član ruske crkve, a njegova vera je postala jača nakon Ljudmiline saobraćajne nesreće.

Tokom 2008. godine su počele da kruže glasine da je Putin u vezi sa Alinom Kabajevom, bivšom gimnastičarkom i poslanicom u Dumi, koja je trideset i jednu godinu mlađa od njega.

Tabloidi su 2015. godine preneli da je Alina u švajcarskoj privatnoj klinici „Santa Ana“ rodila sina Putinu. Zvanični Kremlj je negirao ovu informaciju.

Osim sa Alinom, novinari su Vladimira povezivali sa mnogim lepoticama. Jedna od njih je Jana Lapikova, manekenka za donji veš i finalistkinja izbora za mis Moskve 2008., koja je 2011. godine postala njegov lični fotograf.

Zatim, Anom Čepmen, špijunkom koja je deportovana sa još desetak kolega iz SAD, Anom Netrepko koju je nazivao „jednom od najvećih zvezda svetske operske scene“ i primabalerinom Boljšog teatra, Svetlanom Zaharovom.

Putin je od detinjstva voleo bioskop i maštao je da postane glumac. Međutim, kada je odgledao film „Mač i štit“, odlučio je da postane špijun.

Trenirao je boks, džudo, skijanje, hokej i druge sportove. Omiljene veštine su mu judoka, samboist i karate. Nosilac je crnog pojasa 6. dana u džudou i u kjokušin kajkan karateu.

Putovao je na sportska takmičenja po Sovjetskom Savezu, a 1973. godine je bio očajan kada je njegov blizak prijatelj, Volođa Čerjomuškin, pao na glavu tokom borbe i posle deset dana preminuo.

Alkohol ga nikad nije privlačio jer je njegova želja za pobeđivanjem u džudou bila toliko jaka da je želeo da bude trezan.

Tečno govori nemački jezik, a zna da se sporazumeva na engleskom i francuskom. Tokom svog prvog putovanja u inostranstvo, štitio je sovjetske turiste od inostranih špijuna.

Voli životinje i prirodu. Slikao se s opasnim sibirskim tigrovima i spasavao je retke ždralove. Ima kućnog ljubimca, ženku crnog labradora retrivera koja se zove Koni. Takođe je ljubitelj motora i počasni je član moto kluba „Noćni vukovi“.

Živi u Novo-Ogarjovu, van grada jer ne voli buku i zagađenost. Doručkuje posle podne nakon čega pliva i diže tegove u teretani. Na banketima ne proba jela jer se verovatno plaši da će biti otrovan.

U kancelariji ne koristi kompjuter i internet, već se služi telefonom iz sovjetske ere. Čita istorijske knjige, rusku i nemačku štampu, a ima učitelja engleskog jezika.

Najbliži saradnici ga zovu Car, a najbolji prijatelji su mu Arkadij i Boris Rotenberg, kao i Genadij Timčenko. Oni su se našli na američkoj listi za sankcije.