Vinston Čerčil

Biografija

Vinston Čerčil (Sir Winston Leonard Spencer Churchill) je bio britanski političar, istoričar i pisac, koji je u dva navrata biran za premijera Ujedinjenog Kraljevstva. Rođen je 30. novembra 1874. godine u Oksfordišu, a preminuo 24. januara 1965. godine u Londonu.

Pre nego što je postao jedan od naznačajnijih svetskih državnika 20. veka, Čerčil je bio oficir britanske vojske. Ratovao je u Britanskoj Indiji, Sudanu i Drugom burskom ratu.

Pre Prvog svetskog rata bio je predsednik Odbora za trgovinu, ministar unutrašnjih poslova, te Prvi lord admiraliteta u Askvitovoj (Herbert Henry Asquith) vladi.

Posle poraza na Galipolju smenjen je sa te pozicije, te se nakratko vratio u aktivnu vojnu službu. Bio je komandant 6. bataljona Kraljevskih škotskih filisira na Zapadnom frontu.

Nakon toga obavljao je funkcije ministra municije, državnog sekretara za rat i državnog sekretara za vazduhoplovstvo.

U periodu od 1921. do 1922. godine bio je državni sekretar za kolonije, te kancelar blagajne u vladi Stenlija Boldvina (Stanley Baldwin, 1st Earl Baldwin of Bewdley).

Premda početkom 30. godina 20. veka nije obavljao javnu funkciju, prvi je upozorio na opasnost koja preti zbog uspona nacizma u Nemačkoj.

Početkom Drugog svetskog rata imenovan je Prvim lordom admiraliteta, a 10. maja 1940. godine, nakon što je Nevil Čemberlen (Arthur Neville Chamberlain) podneo ostavku, izabran je za premijera Ujedinjenog Kraljevstva.

Ostaće zapamćen po tome što nije dozvolio da Velika Britanija kapitulira, uprkos činjenici da su mnoge zemlje u okruženju bile primorane na taj potez.

Njegovi govori su služili kao inspiracija i ohrabrenje britanskom narodu, naročito tokom prvih dana rata, kada se nije mnogo zemalja suprotstavljalo Hitleru (Adolf Hitler).

Posle poraza Konzervativne partije na izborima 1945. godine postao je lider opozicije. Promovisao je evropsko jedinstvo i upozoravao na opasnost od sovjetskog uticaja u Evropi.

Na izborima 1951. godine njegova partija je ponovo dobila priliku da formira vladu, pa je Čerčil drugi put stupio na poziciju premijera.

Za dela koje je pisao tokom života 1953. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Nakon što je 1955. godine doživeo moždani udar povukao se sa funkcije. Preminuo je 1965. godine.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Vinston Čerčil je rođen u palati Blenim u okrugu Oksfordšir. Njegov otac Lord Randolf Čerčil (Lord Randolph Henry Spencer-Churchill) je bio potomak Džona Spensera Čerčila (John Winston Spencer-Churchill), sedmog lorda od Molboroa.

Vinstonova majka Dženi Džerom Ledi Randolf Čerčil (Jennie Spencer-Churchill) je bila ćerka američkog biznismena Leonarda Džeroma (Leonard Walter Jerome).

Poput većine mladića iz bogatih engleskih porodica i Čerčil je veći deo detinjstva proveo školujući se u internatima. Kraljevsku vojnu akademiju u Sandherstu je upisao 1893. godine, iz trećeg puta.

Diplomirao je kao osmi u klasi, te je raspoređen u 4. husarsku konjičku regamentu.

Kao ratni reporter i posmatrač izveštavao je sa ratišta u Indiji, Sudanu i Kubi.

Politički uspon

Poput svog oca i Vinston Čerčil se rano uključio u politički život Velike Britanije. Već 1890. godine je držao govor na skupovima Konzervativne stranke.

Devet godina kasnije bio je jedan od potencijalnih kandidata za predstavnika grada Oldhema. Međutim, tokom kampanje je napravio nekoliko grešaka koje su ga na kraju koštale mandata.

Posle političkog neuspeha ponovo je postao ratni dopisnik sa ratišta u Južnoj Africi. Nakon što su ga Buri zarobili, uspeo je da pobegne u Mozambik, a po povratku u Južnu Afriku učestvovao je u nekoliko važnih bitaka.

Nakon što se vratio u Oldhem kandidovao se za poslanika u lokalnom parlamentu. Na izborima 1900. godine izborio je mandat. Bio je predstavnik u Donjem domu parlamenta od 1900. do 1922. godine, a potom ponovo od 1924. do 1964. godine.

Premda je na samom početku karijere bio član Konzervativne partije, 1904. godine je prešao u Liberalnu stranku.

Posle opštih izbora 1906. godine premijer Henri Kempel-Banerman (Sir Henry Campbell-Bannerman) ga je imenovao državnim podsekretarom za kolonije.

Dve godine kasnije, novi premijer Herbert Henri Askvit ga je postavio za predsednika Odbora za trgovinu.

Od 1910. godine karijeru je nastavio kao državni sekretar, ali mu je imidž ugrožen nakon što je objavljena fotografija na kojoj viri iza ugla ulice Sidni u toku okršaja pripadnika Škotske garde i opkoljenih anarhista.

Ipak, to ga nije sprečilo da 1911. godine preuzme ulogu Prvog lorda admiraliteta. Čerčil se zalagao za reformu vojske koja je podrazumevala razvoj mornaričkog vazduhoplovstva, tenkova i prelazak na naftu kao osnovno pogonsko gorivo.

Međutim, ostaće zapamćen kao zagovornik iskrcavanja snaga Antante kod Galipolja u Prvom svetskom ratu koje je završilo katastrofalnim porazom i velikim gubicima.

Nakon novih izbora Asket je formirao koalicionu vladu, a njegovi partneri su svoj ulazak uslovili smenom Vinstona Čerčila.

Zato mu je Asket dodelio poziciju minstra bez portfelja. Smatrajući to uvredom i degradacijom u odnosu na njegov potencijal, podneo je ostavku i ponovo pristupio armiji.

Kada je krajem 1916. godine Asketu izglasano nepoverenje, na poziciji premijera ga je nasledio Lojd Džordž (David Lloyd George).

Polovinom sledeće godine Džordž je imenovao Čerčila za ministra municije. Po završetku Prvog svetskog rata obavljao je funkcije državnog sekretara rata i državnog sekretara za vazduhoplovstvo.

Premda se zalagao za smanjenje vojnog budžeta, bio je zagovornik britanske intervencije u Ruskom građanskom ratu. Uspeo je da od Kabineta dobije saglasnost za angažovanje u tom sukobu, uprkos protivljenju drugih političkih lidera, ali i radničke klase.

Čerčil je smatrao da se „boljševizam treba ugušiti u kolevci“, zato je 1920. godine poslao naoružanje u Poljsku koja je nakon toga izvršila invaziju na Ukrajinu.

Sledeće godine je preuzeo funkciju državnog sekretara za kolonije. Jedan je od potpisnika Anglo-irskog sporazuma kojim je uspostavljena Irska Slobodna Država.

Pošto je u oktobru 1922. godine ponovo pala vlada, Čerčil je ostao bez javne funkcije. Na narednim izborima se bezuspešno kandidovao za poziciju u parlamentu.

S obzirom na to da se stavovima ponovo približavao konzervativcima, 1925. godine se vratio u Konzervativnu partiju. Ovaj potez je pravdao izjavom da svako može da promeni političku stranku, ali da je potrebna genijalnost da se to napravi više puta.

U Vladi Stenlija Boldvina Čerčil je obavljao funkciju ministra finansija. Njegov mandat obeležila je deflacija, nezaposlenost i veliki štrajk rudara koji je 1926. godine prerastao u masovne demonstracije u celom Ujedinjenom Kraljevstvu.

Javno je izjavio da će država slomiti generalni štrajk ili će štrajk slomiti državu. Njemu se pripisuje i izjava da protiv demonstranata treba upotrebiti mitraljeze, te da je fašizam Benita Musolinija (Benito Amilcare Andrea Mussolini) pokazao kako se treba boriti protiv komunizma.

Konzervativci su poraženi na izborima 1929. godine, a Čerčil je narednih nekoliko godina ponovo bio bez javne funkcije. U tom periodu se bavio uglavnom pisanjem, te je držao govore u kojima se oštro protivio ideji o nezavisnosti Indije.

Pa ipak, jedan je od retkih političara koji je bio svestan opasnosti koja se spremala političkim usponom Adolfa Hitlera u Nemačkoj. Zato je insistirao na jačanju britanske vojske i sprovođenju agresivnije vanjske politike.

Drugi svetski rat i izbor za premijera

Za Prvog lorda admiraliteta Čerčil je izabran početkom Drugog svetskog rata. Jedna od prvih akcija je bio napad na nemačku vojsku u Norveškoj.

S obzirom na to da se premijer Nevil Čemberlen plašio američke reakcije zbog vojne neutralnosti Norveške, ta akcija nije sprovedena, a Hitler je ubrzo okupirao Dansku i Norvešku.

Nakon što je 1940. godine Čemberlen podneo ostavku, za premijera je izabran Vinston Čerčil. I on je bio prisiljen da vladu formira od predstavnika svih stranaka.

Jedan od prvih poteza novog predsednika Vlade Ujedinjenog Kraljevstva bilo je uvođenje funkcije ministra rata. Čerčil je rukovođenje vazduhoplovnom industrijom poverio svom prijatelju Lordu Biverbruku, zahvaljujući kome je avijacija dobila nove, savremenije avione.

Tokom rata Čerčil je često držao motivacione govore u kojima je hrabrio britanski narod i vojsku. Zahvaljujući njegovoj reformi vazduhoplovstva vojska je izvojevala pobedu u bici za Britaniju od koje je zavisila i sama budućnost Engleske.

Nakon što je Frenklin Delano Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt) treći put izabran za predsednika SAD-a, uspostavljeni su specijalni odnosi između dve zemlje, te je Amerika poslala Ujedinjenom kraljevstvu potreban ratni materijal.

Britanski premijer je inicirao stvaranje Uprave za specijalne operacije čiji pripadnici su izvodili subverzivne akcije na teritorijama koje je okupirala Hitlerova vojska.

Premda ga smatraju uspešnim ratnim strategom, veruje se da je namerno žrtvovao civile u Bengalu, gde je od gladi umrlo 2.5 miliona ljudi.

Učestvovao je u pregovorima o posleratnim granicama u Evropi i Aziji. Zajedno sa Harijem Trumanom (Harry S. Truman) i Staljinom (Иосиф Виссарионович Сталин) je 1943. godine na Konferenciji u Potsdamu potpisao Predlog sporazuma o evropskim granicama.

Jedna od posledica toga je bila i razmena stanovništva u pograničnim krajevima Poljske i SSSR-a koja je za rezultat imala stradanje velikog broja ljudi.

Posleratne reforme i drugi premijerski mandat

Po završetku Drugog svetskog rata njegova popularnost među Britancima je pala. Javno se protivio obezbeđenju zdravstvenog osiguranja i boljeg školovanja, te je na prvim posleratnim izborima izgubio od kandidata Laburističke stranke Klementa Atlija (Clement Richard Attlee).

Ipak, njegovo zalaganje za formiranje jedinstvenog evropskog tržišta je kasnije dovelo do stvaranja Evropske unije, zbog čega je jedna od tri glavne zgrade Evropskog parlamenta nazvana po njemu.

Osim toga, zaslužan je za imenovanje Francuske za stalnog člana Saveta bezbednosti UN-a.

Nakon poraza na prvim posleratnim izborima bio je jedan od glavnih opozicionara i kritičara aktuelne vlade. Zato je posle poraza laburista na izborima 1951. godine drugi put izabran za predsednika vlade. Premda je na međunarodnom planu nizao uspehe, njegov drugi mandat obeležile su unutrašnje krize.

Čerčil je 1955. godine doživeo moždani udar, što se odrazilo na njegovo fizičko i mentalno stanje. Zato se iste godine povukao sa mesta predsednika vlade, a nasledio ga je Entoni Idn (Robert Anthony Eden).

Osam godina kasnije američki predsednik Džon F. Kenedi (John Fitzgerald Kennedy) ga je proglasio prvim počasnim predsednikom SAD-a, ali Čerčil nije mogao lično da primi nagradu, nego su to učinili njegov sin i unuk.

Polovinom januara 1965. godine doživeo je još jedan moždani udar, te je preminuo devet dana kasnije. Sahranjen je na porodičnoj parceli u dvorištu Crkve Sveti Martin u Bledonu. Njegovoj sahrani prisustvovali su predstavnici više od stotinu zemalja celog sveta.

Nagrade i priznanja

Vinston Čerčil je 1953. godine proglašen za Viteza podvezice. Iste godine mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost.

Nemački grad Ahen mu je 1956. godine dodelio nagradu „Karlspreis“ za doprinos evropskoj ideji i evropskom miru.

Tri godine kasnije je dobio titulu „Otac doma“ („Father of the House“), postavši parlamentarac sa najdužim neprekidnim mandatom.

Privatni život

Vinstona Čeričila savremenici su opisivali kao „egocentričnog, drskog, sebičnog i samozatajnog čoveka, velikog samopouzdanja koji je zbog manjka samokontrole često donosio nepromišljene odluke“. Zato i ne čudi što su ga Rusi navodno prozvali „Britanskim buldogom“.

Uživao je u alkoholu. Voleo je da igra polo, a tokom celog života je odlazio u lov – u Škotsku na jelene, a u Francusku na divlje svinje.

Pa ipak, bio je ljubitelj životinja. Na njegovom porodičnom imanju su živeli psi, mačke, konji, svinje, ribe i crni labudovi.

Bibliografi njegovog vremena su smatrali da ga je rat uzbuđivao, ali da nikad nije bio ravnodušan prema patnji koju je to zlo prouzrokovalo.

Premda je kršten u anglikanskoj crkvi, veći deo života je bio angostik. U pismu koje je majci poslao 1898. godine rekao je da „ne prihvata hrišćanski, niti bilo koji drugi oblik religioznog verovanja“.

Ipak, tvrdio je da je više naklonjen protestantizmu nego rimokatoličkoj crkvi zato što je smatrao da je „korak bliže razumu“.

Čerčil se u septembru 1908. godine venčao sa Kelmentin Hozijer (Clementine Hozier). Sledeće godine su dobili ćerku Dijanu (Diana Spencer-Churchill), a 2011. godine Klementin jer rodila sina Randolfa (Randolph Frederick Edward Spencer-Churchill).

Njihova druga ćerka Sara (Sarah Millicent Hermione Touchet-Jesson) je rođena u oktobru 1914. godine, a četvrta Marigold u novembru 1918. godine. Marigold (Marigold Spencer-Churchill) je preminula u avgustu 1921. godine od sepse grla i sahranjena je na groblju u Kensalu.

Najmlađu ćerku Meri (Mary Soames, Baroness Soames) Vinston i Klementine su dobili 15. septembra 1922. godine. Prema bibliografima tog vremena Čerčil je bio dobar otac, ali je ipak imao prevelika očekivanja od svoje dece.

Bibliografija

• 1906. Lord Randolf Churchill
• 1908. Moje afričko putovanje
• 1911 – 1931. Svetska kriza (The World Crisis, pisano 1923.- 1929.)
• 1923. Svetska kriza
• 1933. Marlboro, njegov život i doba
• 1936-1939. Korak po korak
• 1941. Atlantska povelja
• 1948- 1953. Memoari iz 2. svetskog rata
• 1950. Drugi svetski rat (The Second World War, pisano 1948.-1953)
• 1958. Istorija naroda engleskog govornog područja (A History of the English-speaking Peoples, pisano 1956.-1958)