Teodor Ruzvelt

Biografija

Teodor Ruzvelt (Theodore Teddy Roosevelt) je bio američki političar, pisac i prirodnjak, te 26. predsednik Sjedinjenih Američkih Država (SAD). Rođen je 27. oktobra 1858. godine u Njujorku, a preminuo 6. januara 1919. godine u Ojster Beju.

Tokom svog mandata proširio je predsedničke ovlasti, podržao zahteve radnika za većim pravima, borio se protiv koruptivnih političara, te usmerio naciju ka aktivnoj ulozi u svetskoj politici, naročito prema Evropi i Aziji.

Dobio je Nobelovu nagradu za mir 1906. godine zbog posredovanja u okončanju Rusko-japanskog rata. Osigurao je rutu i započeo izgradnju Panamskog kanala koji je pušten u rad 1914. godine.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Teodor Ruzvelt mlađi je rođen 1858. godine u Njujorku. Bio je drugo od četvoro dece Teodora Ruzvelta Starijeg ((Theodore Roosevelt, Sr.) i njegove supruge Marte Bulok (Martha Bulloch). Njegov otac je bio poreklom iz Holandije, a majka iz Velike Britanije. Teodor Ruzvelt Stariji je bio ugledni trgovac, biznismen i filantrop.

Pošto ga je od detinjstva mučila teška astma Teodor Ruzvelt Mlađi se školovao kod kuće. Prirodne, društvene nauke i jezike su ga podučavali najbolji profesori u Njujorku. Već u ranom detinjstvu je pokazao snažnu intelektualnu radoznalost.

Diplomirao je 1880. godine na Harvardu. Bio je urednik časopisa „Harvard advokejt“ („The Harvard Advocate“), član bokserskog i veslačkog kluba, te jedan od najboljih studenata u klasi. Nakon toga je kratko studirao pravo na Univerzitetu Kolumbija, a potpuno se posvetio pisanju i karijeri u politici.

Ruzveltov politički uspon

Pošto je napustio studije pridružio se Republikanskoj partiji, čiji član je bio i njegov pokojni otac. Sa 23 godine izabran je za poslanika u Skupštini države Njujork i ubrzo se deklarisao kao veliki neprijatelj korumpirane političke mašinerije.

Međutim, kada su 1884. godine u istom danu preminule njegova majka i supruga, napustio je javni život i dve godine proveo na imanju u Dakoti. Prvi pokušaj ponovnog ulaska u javni život Njujorka je 1886. godine neslavno propao. Poražen je u trci za gradonačelnika Njujorka.

Godine 1889. izabran je za člana američke Komisije za državnu službu. Tu funkciju je obavljao sve do 1895. godine, a uporedo sa tim je bio predsednik njujorškog Gradskog odbora policijskih komesara.

Tadašnji predsednik Vilijam Mekinli (William McKinley) ga je imenovao pomoćnikom sekretara mornarice. Ruzvelt se otvoreno zalagao za rat sa Španijom, pa je 1898. godine organizovao Prvu dobrovoljačku konjicu, poznatu kao „Grubi jahači“ sa kojom je ratovao na Kubi. Zahvaljujući hrabrosti njegove jedinice proglašen je najvećim nacionalnim herojem proizašlim iz Špansko-američkog rata.

Premda su sumnjali u njegovu političku odanost, po povratku u Ameriku, republikanski lideri su ga nagovorili da se kandiduje za guvernera. Izabran je 1898. godine i postao energični reformator stranačke politike. Uklanjao je korumpirane političare donoseći zakonske propise koji regulišu rad velikih korporacija i državnih službi.

Njegovi potezi su toliko iritirali ostale visoke državnike da su odlučili da ga povuku sa pozicije guvernera i 1900. godine ga imenuju potpredsednikom Sjedinjenih Američkih Država, smatrajući to tek „ceremonijalnom ulogom“.

Predsednički mandat

Nakon što je 14. septembra 1901. godine Mekinli ubijen u atentatu, Ruzvelt je postao predsednik SAD. Sa manje od 43 godine postao je najmlađi predsednik u istoriji SAD-a. Premda je obećao da će slediti politiku svog prethodnika, odlučio je da promeni javni imidž funkcije koju je obavljao.

Otvorio je vrata Bele kuće onima kojima je do tada to bilo skoro zabranjeno. Posećivali su ga nagrađivani vojnici, istraživači, pisci i umetnici. Njegovo odbijanje da u lovu 1902. godine ustreli mladunče medveda je inspirisalo proizvođača igračaka da svog plišanog medvedića nazove „Tedi“, po tadašnjem predsedniku.

Držao je govore usmerene ka podizanju svesti o ulozi Amerike u svetskoj politici, potrebi kontrole trustova koji dominiraju u ekonomiji, reformi železnica i uticaju političke korupcije na stanje u društvu. Na administrativne položaje je postavio mlade, školovane ljude, ali je vodio računa o važnim unutrašnjim poslovima.

S obzirom na to da je bio svestan da je predsednik postao igrom slučaja, trudio se da na izborima 1904. godine zadobije poverenje birača. Premda je bio osetljiv prema „običnom stanovništvu“, znao je da njegove oštre reforme ne podržavaju konzervativni republikanci koji kontrolišu oba doma Kongresa.

Zato je svoje aktivnosti usmerio na vanjske poslove i koristio izvršnu vlast koju je posedovao za rešavanje problema između poslodavaca i radnika, te očuvanju prirodnih resursa.

Uprkos oprezu, tokom prve tri godine vladavine uspeo je da izgradi stabilnu platformu za pobedu na sledećim izborima. Godine 1902. je „vaskrsnuo“ zakon koji reguliše tržišni kriminal podnoseći tužbu protiv velikog železničkog konglomerata „Northern Securities Company“. Tokom sedam godina podigao je čak 43 tužbe protiv velikih kompanija, te izborio stvaranje agencije čiji je cilj da istraži kriminal u preduzećima koja se bave međudržavnom trgovinom. Agencija je formirana 1903. godine.

Stao je na stranu rudara koji su štrajkovali protiv poslodavaca i to tako što je zapretio da će domaćinstva, škole, bolnice i ostale institucije ostati bez grejanja. Pozvao je kapitaliste u Belu kuću i ponudio se da posreduje u sporu između rudara i njihovih poslodavaca.

Nagovorio je banke i finansijske agencije da više ne daju kredite velikim kompanijama, što je uticalo na vrednost deonica i samih preduzeća. Ova taktika je obezbedila povećanje plata rudarima širom Amerike. Bio je to prvi slučaju u američkoj istoriji da se jedan predsednik tako otvoreno založio za radnike, umesto da štiti interese velikih kompanija.

Upravo je pod sloganom „Square Deal“ vodio svoju predsedničku kampanju 1904. godine. Na izborima je savladao Altona B. Parkera (Alton Brooks Parker), kandidata Demokratske stranke sa 336 naspram 140 elektorskih glasova.

Nastavio je svoju politiku, te uticao na kongres da dâ veća ovlašćenja Međudržavnoj komisiji za trgovinu. Osim toga, naložio je donošenje zakonskih regulativa koje se odnose na kontrole hrane, mesa i lekova, na osnovu čega je stvorena Agencija za zaštitu potrošača.

Ipak, najhrabrije akcije je sprovodio na području zaštite prirodnih resursa. Kongres je na njegov nagovor 1905. godine oformio Šumarsku službu za upravljanje šumskim rezervama u vlasništvu države. Nakon toga je javno zemljište proglasio nacionalnim blagom kako bi sprečio komercijalnu eksploataciju šuma, vodenih tokova i ostalih prirodnih resursa.

Zbog njegove posvećenost očuvanju prirodnih bogatstava nacionalni parkovi u Sjevernoj Dakoti i Vašingtonu nose ime Teodor Ruzvelt.

Pošto mu je veća uloga SAD-a u svetskoj politici bila jedan od glavnih ciljeva, nastojao je da od američke mornarice stvori pomorsku silu. Takođe, do kraja mandata je radio na reorganizaciji vojske u modernu i efikasnu svetsku silu.

Tokom prvih nekoliko godina Ruzveltovog mandata evropske države su pretile vojnom intervencijom u Latinskoj Americi, navodno kako bi naplatile dugove od strane tamošnjih vlasti. Zato je 1904. godine doneo odluku da SAD neće samo zabraniti evropsku intervenciju u Južnoj Americi, nego da će pomoći tamošnjim državama da ispune svoje međunarodne obaveze, te garantovati izvršenje datog obećanja.

Bez odobrenja Kongresa je 1905. godine primorao Dominikansku Republiku da primi američkog ekonomskog savetnika, koji je u stvari predstavljao neku vrstu „finansijskog direktora“ u toj zemlji.

Po uzoru na afričku poslovicu „Ako govoriš tiho i nosiš dugačak štap, daleko ćeš stići“, Ruzvelt je vodio svoju vanjsku politiku. Pomogao je Panami da se odvoji od Kolumbije i tako omogućio prokopavanje Panamskog kanala. Kada je 1906. godine posetio radnike koji su gradili kanal, bio je to istorijski događaj. Naime, prvi put je jedan američki predsednik napustio zemlju dok je bio na dužnosti.

Panamski kanal je smatrao simbolom trijumfa američke odlučnosti i tehnološkog znanja, te je u svojoj autobiografiji taj poduhvat okarakterisao kao najveće dostignuće njegove vladavine. U knjizi je napisao kako je naveo Kongres da ne raspravlja o kanalu, nego o njemu i tako omogućio njegovu izgradnju.

Alarmiran ruskim ekspanionizmom i porastom moći Japana, odlučio je da posreduje u njihovom sukobu. Zato je organizovao mirovnu konferenciju u Portsmutu, za šta je kasnije dobio Nobelovu nagradu za mir. Želeo je da uspostavi ravnotežu snaga u Aziji koja bi mogla da pomogne u ostvarenju američkih interesa.

Međutim, 1907. godine je izazvao diplomatski skandal kada je predložio tzv. „Džentlmenski sporazum“ kojim je ograničena japanska imigracija u SAD. Povukao je američke snage sa Filipina, ocenivši tu intervenciju neisplativom. Time je izgubio svaku nadu da će u Aziji ostvariti veliki uticaj.

Tokom drugog mandata Ruzvelt se bojao rata u Evropi. Uvideo je da su britanski i američki interesi skoro identični, pa se priklonio politici Velike Britanije. Ipak, na tajnim sastancima je svojim ambasadorima i konzulima davao uputstva da održavaju formalno učešće u evropskim poslovima, ali da ne čine ništa što bi narušilo odnose Britanije i Francuske, niti ugrozilo američke interese u Evropi.

Kraj mandata je bio prilično buran, naročito nakon panike koja je nastala 1907. godine zbog finansijske krize. Njegovi već napeti odnosi sa republikanskim konzervativcima u Kongresu su se dodatno zaoštrili, što je blokiralo sprovođenje reformi.

Popularnost mu je pala kada je kaznio bataljon od oko 160 afro-američkih vojnika zbog optužbi da su sudelovali u neredima u Braunsvilu u Teksasu, u kojima je poginula jedna osoba. Premda suđenje nikad nije održano, Ruzvelt je pretpostavio da su krivi za to i izdao naređenje da se razreše dužnosti.

Nakon što je Kongres odbio da izvrši njegovu odluku izjavio je da je jedini razlog što nije naredio vešanja bio taj što nije mogao tačno da otkrije ko je započeo pucnjavu. Ovaj incident, potpomognut osnivanjem nezavisnih agencija u izvršnoj vlasti, te „zaobilaženje“ Kongresa doveli su do toga da mu popularnost dodatno opadne.

Mandat mu je okončan 1909. godine, samo četiri meseca pre njegovog 50. rođendana. Na poziciji predsednika SAD-a ga je nasledio republikanac Vilijam H. Taft (William Howard Taft).

Učešće u političkom životu nakon poraza na izborima

Po isteku mandata Ruzvelt je otišao na desetomesečni lovački safari u Africi, te obilazak evropskih zemalja. Nakon povratka u Ameriku neko vreme se držao po strani i nije se mešao u sukob onih koji su podržavali njegovu politiku i republikanaca koji su bili na strani novog predsednika.

Premda je Taft bio njegov lični prijatelj, stao je na stranu konzervativnih republikanaca i time produbio raskol u stranci. Razlike u političkim stavovima naterale su ga da se kandiduje protiv Tafta 1912. godine, ali Ruzvelt nije uspeo da ugrozi dominaciju novog predsednika.

Razočaran u stranačke kolege Ruzvelt je osnovao progresivnu političku partiju, poznatu pod nazivom „Bull Moose“. U predsedničkoj kampanji je zagovarao „novi nacionalizam“ koji će potaknuti veće vladino učešće u privredi i promovisanje socijalne zaštite.

Pošto nije uspeo da ubedi neopredeljene birače u ispravnost svojih stavova, za novog predsednika je izabran Vudrou Vilson (Thomas Woodrow Wilson). Vilson je osvojio impresivnih 435 elektorskih glasova, a Ruzvelt samo 88. Tokom kampanje u Viskonsinu pokušan je atentat na njega, ali se brzo oporavio.

Premda je zahvaljujući glasovima na izborima dobio nekoliko mesta u Kongresu, znao je da je njegova nova partija osuđena na propast. U međuvremenu se posvetio pisanju autobiografije i krenuo u ekspediciju u brazilsku džunglu, gde se zarazio tada nepoznatom bolešću.

Svestan da će vrlo teško svrgnuti Vilsona sa vlasti podržao je republikanskog kandidata Čarlsa Evansa Hjudžsa (Charles Evans Hughes) u borbi za poziciju predsednika SAD-a. Hjudžs ipak nije imao dovoljno snage da savlada Vilsona koji je na vlasti ostao sve do 1921. godine.

Nakon što su SAD ušle u rat Ruzveltov bes prema Vudrou Vilsonu je dodatno osnažen zbog ratne politike koju je vodio, ali i činjenica da su njegova četiri sina učestvovali u sukobu. Dvojica su ranjena, a najmlađi Kventin je poginuo kada su Nemci oborili njegov avion.

Do 1918. godine oštri napadi na Vilsona i stavovi prema učešću u Prvom svetskom ratu su ga pomirili sa republikanskim konzervativcima. Bio je najveći favorit za kandidata za izbore 1920. godine. Međutim, preminuo je početkom januara 1919. godine, tri meseca nakon 60. rođendana.

Danas mnoge ulice, trgovi, parkovi, univerziteti i škole nose ime 26. američkog predsednika Teodora Ruzvelta. Zahvaljujući daru da manipuliše medijima i kinematografijom, Ruzvelt se nametnuo ne samo kao moćan političar, nego i kao najveća američka ikona.

Uspeo je da funkciju predsednika Amerike izvuče iz „sene“ zakonodavne vlasti i da napravi dobru startnu poziciju za američku dominaciju na svetskoj sceni. Taj njegov san je ostvario tek njegov bratić Frenklin Delano Ruzvelt (Franklin Delano Roosevelt) koji je čak četiri puta biran za predsednika Amerike.

Privatni život

Teodor Ruzvelt je rođen i odrastao u Njujorku. Studirao je na Harvardu i Univerzitetu Kolubmija. Po završetku koledža oženio je Elis Hetvej Le (Alice Hatway Lee) sa kojom je dobio ćerku Elis (Alice Lee Roosevelt Longworth).

Nakon što mu je prva supruga preminula, Ruzvelt se venčao sa Edit Kermit Karou (Edith Kermit Carow) sa kojom je dobio petoro dece – sinove Teodora III (Theodore Roosevelt III), Kermita (Kermit Roosevelt), Arčibalda (Archibald Bulloch „Archie“ Roosevelt) i Kventina (Quentin Roosevelt), te ćerku Etel (Ethel Carow Roosevelt Derby). Sa porodicom je živeo na Sigamor Hilu, imanju nedaleko od Ojster Beja na Long Ajlandu.