Slobodan Milošević

Biografija

Slobodan Milošević je bio jugoslovenski i srpski pravnik i političar, osnivač i predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS), predsednik Srbije, te predsednik Savezne Republike Jugoslavije (SRJ). Rođen je 20. avgusta 1941. godine u Požarevcu, a preminuo 11. marta 2006. godine u Hagu. Bio je u braku sa Mirjanom Mirom Marković s kojom je imao dvoje dece, sina Marka i ćerku Mariju.

Političku karijeru započeo je ranih osamdesetih, prvo kao predsednik Opštinskog komiteta Saveza komunista beogradske Opštine Stari Grad, a potom i kao član Predsedništva Centralnog komiteta (CK) Saveza komunista (SK) Srbije. Za predsednika Gradskog komiteta SK Beograda izabran je 1984. godine, a godinu i po dana kasnije imenovan je za predsednika SK Srbije.

U maju 1986. godine je postao predsednik Predsedništva CK SK Jugoslavije, a uporedo sa tim je naredne tri godine bio i član Predsedništva Socijalističke Republike Srbije. Zbog sve dublje ekonomske krize u koju je SR Srbija tonula njegov zadatak je bio da sprovede reforme i obezbedi sredstva za vraćanje kredita Međunarodnom monetarnom fondu (MMF).

Pored toga, sukobi u Autonomnoj pokrajini Kosovo i Metohija su bili sve češći jer su kosovski Albanci tražili veću autonomiju. Zato je Milošević tražio izmenu Ustava iz 1974. godine kako bi smanjio autonomiju pokrajina.

Milošević je u julu 1990. godine transformisao Savez komunista Srbije u Socijalističku partiju Srbije. u decembru 1990. godine je izabran za predsednika Srbije, a isto se desilo i dve godine kasnije. Predsednik SRJ je postao 23. jula 1997. godine i na toj poziciji je ostao do 6. oktobra 2000. godine.

Optužen je za ratne zločine na KiM, Hrvatskoj i BiH. Zbog njegove smrti suđenje u Hagu nikada nije okončano.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Slobodan Milošević je rođen 1941. godine u Požarevcu. Otac Svetozar je bio profesor srpskog i ruskog jezika, a majka Stanislava (rođena Koljenšić) učiteljica. Miloševići su poreklom iz crnogorskog mesta Lijeva Ruka i smatraju se potomcima plemena Vasojevići. Svetozar i Stanislava su 1934. godine dobili sina Borislava, a sedam godina kasnije Slobodana.

Po završetku Drugog svetskog rata otac je napustio porodicu i preselio se u Crnu Goru. O Slobodanu i Borislavu je od tada brinula majka.

Slobodan je po završetku osnovne škole upisao gimnaziju u rodnom gradu. Pošto je postao punoletan učlanio se u Savez komunista Jugoslavije. Nakon što je završio gimnaziju upisao je Pravni fakultet u Beogradu.

Pored toga što je bio dobar student, godine 1963. postao je predsednik partijskog komiteta Pravnog fakulteta. Tokom školovanja je nekoliko puta pobedio na godišnjem takmičenju u govorništvu, a diplomirao je 1964. godine sa prosečnom ocenom 8,90.

Radno iskustvo

Na fakultetu je upoznao Ivana Stambolića, u to vreme jednog od perspektivnijih mladih komunista. Milošević je 1968. godine počeo da radi u kompaniji „Tehnogas“, gde je Stambolić od 1973. godine bio generalni direktor. Pet godina kasnije pomogao mu je da dođe na čelo „Beobanke“. Početkom osamdesetih je kao predstavnik „Beobanke boravio“ u Parizu i Njujorku.

Politička karijera

Slobodan Milošević je od 1959. godine bio član Saveza komunista. Njegov uspon u partijskoj hijerarhiji počeo je upoznavanjem Ivana Stambolića. Predsednik partijskog komiteta Pravnog fakulteta postao je 1963. godine.

Ranih osamdesetih godina napustio je posao u „Beobanci“ i potpuno se posvetio izgradnji političke karijere. Bio je predsednik Opštinskog komiteta SK opštine Stari Grad, a nakon toga je postao član Predsedništva CK SK Srbije. Godine 1984. postao je predsednik Gradskog komiteta SK Beograda.

Zahvaljući Stambolićevom lobiranju, a uprkos upozorenjima Dragoslava Draže Markovića, glavnog sekretara SK Jugoslavije, Slobodan Milošević je 1986. godine izabran za predsednika Saveza komunista Srbije.

Iste godine je izabran i za predsednika CK SK Jugoslavije, te član Predsedništva Socijalističke Republike Srbije. Loša ekonomska situacija, te sve snažniji separatizam Albanaca u AP Kosovo i Metohija bili su najveći problemi SR Srbije.

Kriza na Kosovu i Osma sednica CK SK Srbije

Kako bi se uverio u ozbiljnost problema s kojima se Srbi suočavaju na Kosovu Ivan Stambolić je 1986. godine posetio političko rukovodstvo na Kosovu polju. Svestan da se problemi moraju rešavati što pre i to izmenom Ustava iz 1974. godine on je odlučio da podršku traži na nivou cele Jugoslavije, a ne samo na republičkom nivou.

Srbi na Kosovu su kako bi ukazali na probleme sa kojima se susreću i pokazali nezadovoljstvo dinamikom rešavanja sukoba, planirali da organizuju marš na Beograd. Ipak, kako bi ih koliko-toliko umirio na Kosovo je stigao Milošević. Sastanak sa rukovodstvom AP KiM zakazan je za 24. april 1987. godine u Domu kulture u Kosovom polju.

Saznavši da on dolazi ljudi su se organizovali ispred Doma želeći da prisustvuju tom sastanku i što vernije prikažu šta se dešava. Kada su ušli u salu masa je nagrnula na ulaz sukobivši se sa policijom. Milošević je saznao šta se dešava i izašao je pred ljude. Oni su mu se žalili na svoje probleme, a u jednom momentu neko je kazao da ih policija tuče.

Tada je on izgovorio čuvenu rečenicu „Niko ne sme da vas bije“, što je probudilo nadu kod jednog dela stanovništva da će Srbi na Kosovu dobiti potrebnu zaštitu. Štaviše, tom prilikom je rekao da će se problem brzo rešiti. Srbi su ga videli kao heroja.

Sve je doseglo još veći nivo nakon tzv. Paraćinskog masakra. Naime, 3. septembra 1987. godine Azis Keljmendi, vojnik JNA je u kasarni „Branko Krsmanović“ u Paraćinu automatskom puškom ubio četvoricu regruta JNA, dvojicu muslimana, te jednog Srbina i jednog Hrvata, te ranio još pet osoba. Ovaj događaj izazvao je buru u srpskoj javnosti, te su počeli napadi na beogradske lokale i radnje čiji vlasnici su bili Albanci.

Pritisak javnosti da se reše problemi na Kosovu i što pre izmeni Ustav bio je sve veći. Dok se Stambolić zalagao za mirnije rešenje kosovskog problema, Milošević je, uvidevši da ga jedan deo naroda podržava želeo da deluje odmah.

Predsednik Gradskog komiteta SK Beograd Dragiša Buca Pavlović je nekoliko dana kasnije održao konferenciju za novinare na kojoj je upozorio da se „stvara opasna atmosfera“, te da „strastvene reči mogu doneti samo vatru“. Milošević je ovo shvatio kao kritiku na njegov račun, te se potrudio da se Pavlovićeva politička karijera završi.

Stambolić je u svom pismu koje je uputio „prvom čoveku Beograda“ podržao njegov stav, a to je bio samo izgovor da Milošević odluči da se „reši“ i njega.

Glavna tema Osme vanredne sednice CK SK Srbije koja je održana 23. i 24. septembra 1987. godine bio je Buca Pavlović. Sednica je trajala 30 sati, a direktno je emitovana na državnoj televiziji. Slučaj Pavlović postao je slučaj „Stambolić“, a većina članova CK osudila je obojicu.

Pavlović je smenjen, a Stambolić je pod pritiskom morao da u decembru podnese ostavku na mesto predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Jugoslavije. Time je njegova politička karijera bila i zvanično okončana.

Nezadovoljstvo na Kosovu je raslo, a tzv. „Jogurt revolucija“ omogućila je Miloševiću da se obračuna sa rukovodstvom SAP Vojvodina za koje je znao da nisu na njegovoj strani.

Na Vidovdan 1988. godine održana je proslava povodom 600. godišnjice od Kosovskog boja. Tom prilikom Milošević je održao govor za koji se tvrdi da je podstakao, ne samo raspad Jugoslavije, nego i krvave sukobe koji su nakon toga usledili. Sporni deo govora odnosi se na jedan konkretan pasus:

„Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Ali bez obzira kakve da su, bitke se ne mogu dobiti bez odlučnosti, hrabrosti i požrtvovanosti. Bez tih dobrih osobina koje su onda davno bile prisutne na polju Kosovu…”

Predstavnici ostalih republika ovo su shvatili kao pretnju, te samo dodatno učvrstili stav da ne žele da ostanu u takvoj vrsti zajedništva. Ipak, njegove namere nisu išle u tom smeru, nego je ojačavajući poziciju Srbije unutar zajednice, pozivao na očuvanje ujedinjene Jugoslavije.

Nisu svi na taj način shvatali njegovu ideju. Upravo suprotno, mnogi su je doživeli kao pokušaj stvaranja tzv. Velike Srbije na ruševinama nekadašnje Jugoslavije.

Osnivanje SPS-a i novi Ustav Srbije

Delegacija Srbije predvođena Slobodanom Miloševićem je na 14. Kongresu SK Jugoslavije koji je održan u januaru 1990. godine tražila ukidanje Ustava Jugoslavije koji je stupio na snagu 1974. godine. Želeo je da se uvede izborni sistem na principu „jedan čovek, jedan glas“ što je išlo u prilog samo Srbima, kao većinskom narodu u bivšoj državi.

Kako se moglo pretpostaviti, Milan Kučan i Ivica Račan, predstavnici Slovenije i Hrvatske su napustili kongres, a Milošević je iz toga zaključio da zbog separatističkih ideja mora pojačati prisustvo JNA u Sloveniji i na Kosovu i Metohiji. Njihov zadatak je bio da spreči raspad Jugoslavije, nasilno otcepljenje ili rat.

Socijalističku partiju Srbije sastavljenu od Saveza komunista Srbije zvanično je osnovao u julu 1990. godine. SPS je nasledila svu imovinu Socijalističkog saveza radnog naroda i SK Srbije. Dva meseca kasnije donesen je novi ustav SR Srbije koji je povećao ovlašćenja predsednika, te smanjio samostalnost AP Vojvodina i Kosovo i Metohija.

Njegova stanka je na prvim višestranačkim izborima osvojila 80,5 odsto glasova, a Milošević je izabran za predsednika SR Srbije sa još većim postotkom glasova. Albanci su bojkotovali ove izbore. Slovenci su za predsednika izabrali Kučana, Hrvati Franju Tuđmana, a Muslimani Aliju Izetbegovića. U sve tri republike pobedile su nacionalističke stranke.

Raspad Jugoslavije i rat u Hrvatskoj i BiH

Sukobi i demonstracije na Kosovu su bili sve masovniji, a zahtevi za otcepljenje od Srbije sve češći i glasniji. Milošević je poslao miliciju na Kosovo, te tražio od Hrvatske i Slovenije da učine isto. One su odbile njegov zahtev.

Prvi veliki protesti protiv Miloševićevog režima, predvođeni Vukom Draškovićem i njegovim Srpskim pokretom obnove održani su 9. marta 1991. godine u Beogradu. Predsednik je na ulice izveo tenkove, a nakon kraće krize opozicija se „nagodila“ sa Miloševićem. Ovim je samo dodatno učvrstio svoju poziciju.

Dva meseca kasnije Hrvatska je raspisala referendum o otcepljenju, a naoružavanje je počelo u oktobru iste godine. Vojska je počela da zauzima policijske stanice u mestima gde je većina stanovništva bila srpskog porekla, a JNA je u tim sukobima posredovala kao tampon zona između jednih i drugih.

S obzirom da su Srbi po novom Ustavu Hrvatske dobili status nacionalne manjine počeli su da organizuju Srpsku autonomnu oblast Krajinu (SAO Krajina). Prvi sukobi između hvatskih snaga i pripadnika SAO krajine desili su se 31. marta 1991. godine. Srbija je pod vođstvom Miloševića aktivno pomagalo vlastima u Republici Srpskoj Krajini.

U junu 1991. godine Slovenija je proglasila nezavisnost, a u septembru je isto učinila i Makedonija. Kosovski Albanci su organizovali referendum za otcepljenje, koji je rezultovao proglašenjem nezavisnosti. Ipak, nezavisnu državu Kosovo nije priznala niti jedna druga država osim Albanije.

Referendum o otcepljenju su 1992. godine raspisala i BiH. S obzirom na to da je srpsko stanovništvo bojkotovalo referendum, preglasani su u odnosu na muslimansko i hrvatsko stanovništvo. To je dovelo do rata koji je trajao do jeseni 1995. godine.

U maju 1992. godine je i Crna Gora raspisala referendum, ali je većina izašlih bila protiv otcepljenja. Ishod je bio formiranje Savezne Republike Jugoslavije u čijem sastavu su bile Republika Srbija i Republika Crna Gora. Tada je i zvanično prestala da postoji SFRJ, a Ujedinjene nacije su uvele sankcije SRJ zbog optužbi za učešće u ratu u BiH.

Na izborima koji su u SRJ održani u decembru 1992. godine Milošević je izabran za predsednika, a njegova stranka je osvojila većinu u parlamentu. Godinu dana kasnije održani su vanredni izbori na kojima je SPO ostvario relativnu većinu i sa poslanicima Nove demokratije (ND) formirao Vladu.

Milošević je zajedno sa Franjom Tuđmanom i Alijom Izetbegovićem u novembru 1995. godine učestvovao u pregovorima o prestanku ratnih dejstava u BiH. 21. novembra potpisali su Dejtonski mirovni sporazum kojim je ta država podeljena na Republiku Srpsku i Federaciju BiH.

Rat na Kosovu i NATO bombardovanje SRJ

UN su ukinule sankcije SRJ, a Milošević je za zapadne diplomate postao „faktor mira i stabilnosti“ u Jugoistočnoj Evropi.

Usledili su parlamentarni izbori. SPS je u koaliciji sa JUL-om i ND-om pobedio na saveznom nivou, ali izgubio na lokalu. Želeći da to „ispravi“ Milošević je organizovao kampanju lažiranja rezultata. To je dodatno pojačalo nezadovoljstvo naroda, pa je na ulicama bilo sve više demonstranata.

Predstavnik međunarodne komisije Felipe Gonzales utvrdio je da je pobedu na lokalu odnela opozicija. Premda je savetovao Miloševiću da prizna poraz, on ga nije poslušao nego je organizovao miting svojih pristalica. Na ulicama su se sukobili oni koji su bili za i oni koji su bili protiv predsednika. On je konačno 4. februara 1997. godine priznao pobedu opozicije na lokalnim izborima.

S obzirom na to da je po Ustavu Srbije imao pravo na samo dva predsednička mandata, 23. jula 1997. godine od Zorana Lilića je preuzeo funkciju predsednika Savezne Republike Jugoslavije. Njegov partijski kolega Milan Milutinović je na izborima u decembru izabran za predsednika Srbije.

Iako je pobedila na parlamentarnim izborima SPS nije mogla da sama formira vladu, nego je započela pregovore sa SPO-om. Ovi pregovori su propali, a SPS je vladu formirao sa Srpskom radikalnom strankom (SRS). Za premijera je imenovan Momir Bulatović.

Sukobi između albanske paravojske OVK i jugoslovenske vojske i policije na Kosovu bili su sve žešći. SAD i EU tražile su od Miloševića da započne pregovore s Albancima. Odluku o tome prepustio je narodu koji je na referendumu odlučio da se uđe u pregovore.

On je u oktobru 1998. godine postigao sporazum o povlačenju jednog dela vojske i policije sa Kosmeta. U Rambujeu je srpska stana odbila ponuđeni sporazum, na koji su Albanci pristali. To je za posledicu imalo NATO bombardovanje SR Jugoslavije koje je trajalo od 24. marta do 10. juna 1999. godine.

Tužiteljka Haškog suda Luiz Arbur je 27. maja saopštila da su Milošević, Nikola Šainović, Milan Milutinović, Vlajko Stojiljković i Dragoljub Ojdanić optuženi za zločine protiv čovečnosti na KiM. Za Miloševićem je raspisana međunarodna poternica.

Nakon sastanka sa specijalnim izaslanikom EU Martijem Ahtisarijem, te izaslanicima Rusije i SAD Milošević je početkom juna 1999. godine prihvatio plan za okončanje sukoba na KiM, koji je potom usvojio i Parlament.

Bombardovanje je prestalo nakon potpisivanja sporazuma u Kumanovu između NATO saveza i Vojske Jugoslavije. Potpisana je Rezolucija 1244 kojom je predviđeno povlačenje vojske i policije Srbije sa Kosova i Metohije. Kontrolu nad tim područjem preuzeo je UMNIK.

Izbori i demonstracije 2000. godine

U julu 2000. godine usvojen je Zakon o izboru predsednika SRJ, a Milošević je raspisao izbore za predsednika i Parlament SRJ. Time je omogućeno da se „prvi čovek države“ bira na direktnim izborima, a ne u Parlamentu. Pored toga, predviđeno je da se poslanici Veća republika u Skupštini biraju na direktnim izborima, a ne u republičkim parlamentima.

To je izazvalo nezadovoljstvo kod vladajućih partija u Crnoj Gori, pa su DPS i SDP odlučile da bojkotuju izbore. Krizu i nezadovoljstvo Miloševićevim režimom dodatno je produbio nestanak Ivana Stambolića 25. avgusta 2000. godine. Kada se uzme u obzir da se u nekim krugovima pričalo da će upravo on biti protivkandidat Miloševiću na izborima, ne čudi mišljenje da je za njegov nestanak zaslužan upravo predsednik.

U prvom krugu izbora koji su održani 25. septembra Milošević je osvojio 40,23 odsto glasova, dok je njegov protivkandidat ispred Demokratske opozicije Srbije (DOS) Vojislav Koštunica osvojio 48,22 odsto glasova.

Kako bi ukazali na neregularnost predstavnici DOS-a su pozvali građane da se 5. oktobra 200. godine okupe na platou ispred Savezne skupštine. Tražili su da do 15 časova prizna poraz, a od javnog medijskog servisa RTS da omogući objektivno informisanje o svemu što se dešava.

Premda je Savezna izborna komisija obavestila predsednike izbornih komisija da se pripreme za drugi krug glasanja, Koštunica je tvrdio da nema potrebe za tim jer „se prevara iz prvog kruga ne može poništiti drugim krugom.“

Demonstranti su pokušali da uđu u zgradu Skupštine, ali je policija suzavcem uspela da ih rastera sa platoa. Neki od njih su ipak uspeli da oko 16 sati uđu u Skupštinu, a policajci koji su obezbeđivali zgradu su se povukli. Došlo je do požara, a skoro sva stakla na zgradi su razbijena. Zgrada RTS-a je zapaljena, te je prestalo emitovanje programa.

Koštunica se obratio građanima sa balkona Skupštine grada Beograda, a potom i uživo u programu RTS-a. DOS je formirao krizni štab, te započeo razgovore sa rukovodiocima državne i javne bezbednosti.

Milošević je 6. oktobra priznao poraz, a Koštunica je sledećeg dana u Saveznoj skupštini položio predsedničku zakletvu i inaugurisan za predsednika SRJ.

Hapšenje, suđenje i smrt u Hagu

Pod optužbom za zloupotrebu službenog položaja Milošević je 1. aprila 2001. godine uhapšen u Beogradu. Sudu u Hagu je izručen 28. juna. Prvobitnoj optužnici za ratne zločine na KiM dodate su i optužnice za ratne zločine u Hrvatskoj, te ratne zločine i genocid u BiH. Na prvom ročištu on je optužio sud da je izvršio „zli i neprijateljski napad na njega“, a u zapisnik je uneseno da se ne oseća krivim.

Suđenje je počelo 12. februara 2002. godine, a Milošević se branio sam. Obeležile su ga protivrečne izjave svedoka i njegovo konstantno odbijanje da prizna jurisdikciju suda. Mnogo puta se žalio na zdravstvene probleme i tražio da ga puste na lečenje u Rusiju. Njegovi zahtevi nisu ispunjeni. Preminuo je 11. marta 2006. godine u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu.

Prema izveštaju holandskih forenzičara uzrok smrt bio je infarkt. Miloševićeva supruga izjavila je da je „Tribunal u Hagu ubio njenog muža“. Njegovo telo je 15. marta 2006. godine avionom prevezeno u Beograd. Prvo je preneseno u kapelu bolnice Sveti Sava, a potom izloženo u muzeju „25. maj“ na Dedinju.

Građani su se sa bivšim predsednikom poslednji put oprostili 18. marta na platou ispred Skupštine Srbije i Crne Gore, a potom je istog dana položen u grobnicu u dvorištu kuće porodice Milošević. Svemu ovome nije prisustvovao niko od članova njegove porodice.

Privatni život

Slobodan Milošević je rođen 1941. godine u Požarevcu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, dok je pravo diplomirao na Univerzitetu u Beogradu. Bio je u braku sa Mirjanom Mirom Marković, profesorkom sociologije i osnivačicom i prvom predsednicom Jugoslovenske levice (JUL).

Mnogi smatraju da je najveći uticaj na njegovu karijeru imala upravo Markovićeva, te da je zapravo ona „vukla konce“ Miloševićeve politike. Iz tog braka rođeno je dvoje dece, ćerka Marija i sin Marko.

Javnosti je ipak mnogo poznatiji Marko Milošević za koga je bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković izjavio da je „opšte poznata stvar da je bio u bliskim vezama sa sa određenim kriminogenim strukturama iz zemlje i inostranstva“, te da je postao „jedan od najvećih dilera cigareta u Jugoslaviji“.

Marko Milošević je nakon očevog priznanja poraza na izborima napustio zemlju. Od tada živi u Rusiji, a 2003. godine u toj zemlji boravi i Mira Marković.

Nagrade i priznanja

Slobodan Milošević je bio rezervni kapetan JNA i nosilac Ordena rada sa srebrnim venem, te Ordena rada sa crvenom zastavom. Pored toga, tokom života dobio je Orden srpskog ratnika Društva za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova do 1918. godine, orden Republike Srpske sa ogrlicom i Medalju Rige od Fere.

Bibliografija

• 1989. Godine raspleta

Izvori

• http://slobodan-milosevic.org/biography.htm
• https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%BD_%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B
• https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80_%D0%BD%D0%B0_%D0%93%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%83
• http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/1419971.stm
• https://insajder.net/sr/sajt/sverc/269/