Raif Dizdarević

Biografija

Raif Dizadarević je jugoslovenski i bosanskohercegovački političar, nekadašnji predsednik Predsedništva Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine, te predsednik Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Rođen je 9. decembra 1926. godine u Fojnici. Sa suprugom Senijom živi u Sarajevu. Ima sina Predraga i ćerku Jasminku.

Dizdarević se sa 16 godina pridružio partizanima, a za svoju hrabrost dobio je brojna prizanja. Od 1945. do 1951. godine radio je u službi državne bezbednosti. Nakon toga je skoro dvadeset godina bio ambasador Jugoslavije u Bugarskoj, Češkoj i Sovjetskom savezu. Diplomatsku karijeru je nastavio kao pomoćnik saveznog sekretara za vanjske poslove.

Za predsednika Predsedništva BiH izabran je 1978. godine, a u periodu od 1982. do 1983. godine bio je predsednik Skupštine SFRJ. Četiri godine kasnije postao je član Predsedništva SFRJ, a od polovine maja 1988. do polovine maja 1989. godine obavljao je funkciju predsednika Predsedništva Jugoslavije.

Objavio je tri knjige „Od smrti Tita do smrti Jugoslavije“, „Put u raspad“ i „Sudbonosni podvig Jugoslavije. Podsjećanja na istorijsko NE staljinizmu – događaj koji je opredijelio budućnost Jugoslavije“.

Njegov brat Zija Dizdarević bio je poznati učesnik NOB-a i književnik koji je ubijen u ustaškom Logoru Jasenovac u proleće 1942. godine.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Raif Dizdarević je rođen 1926. godine u Fojnici. Njegov otac Šefkija je iz Vitine došao u Fojnicu pre Prvog svetskog brata sa bratom koji je bio fojnički kadija. Oženio se Selimom, devojkom iz poznate fojničke porodice i dobio desetoro dece. Raif je imao šestoricu braće i tri sestre. Otac je bio činovnik u Sreskom sudu, a majka domaćica.

Kako je u jednom intervjuu kazao, otac je bio strog, pravičan i brižan, dok je majka bila „duša porodice“ koja je svojim požrtvovanjem i ljubavlju nosila glavni stub porodice. Pošto je jedini prihod porodice Dizdarević bila očeva činovnička plata živeli su skromno. Ipak, odrastajući starija braća su se zapošljavala i zarađujući pomagala kućnom budžetu.

Uprkos lošoj finansijskoj situaciji Šefkija i Selima su se trudili da im sva deca pozavršavaju škole. Zato se majka sa njima preselila u Sarajevo, a otac ih je povremeno posećivao kada su mu poslovne obaveze to dozvoljavale.

Počev od najstarijeg brata Zije, svi Dizdarevići su poznati po pripadnosti ili angažmanu u omladinskim, studentskim, radničkim i antifašističkim pokretima, kasnije po komunističkim ubeđenjima i pripadnošću Komunističkoj partiji Jugoslavije (KPJ) i Savezu komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Kako je Raif u jednom intervjuu kazao, „to opredeljenje se prenosilo sa starije na mlađe“.

Ipak, najpresudniji uticaj na njega imao je Zijo koji je već 1935. godine učestvovao u organizaciji naprednog omladinskog pokreta, a sledeće godine organizovao prvi štrajk srednjoškolske omladine u Srednjoj tehničkoj školi u Sarajevu. Svoje buntovništvo preneo je na brata Nijaza koji je bio jedan od organizatora štrajka učenika Gazi Husrev-begove medrese u Sarajevu.

Zbog svojih aktivnost Zijo je hapšen nekoliko puta, a tokom školovanja na Filozofskom fakultetu u Beogradu je u specijalnoj policiji imao dosije u kome je opisan kao „komunistički orijentisan učesnik u svim komunističkim akcijama“.

Članovi SKOJ-a ubrzo su postali i braća Rešad i Nusret koji je kasnije bio sekretar aktiva u sarajevskoj Drugoj gimnaziji. Ubrzo se saznalo za Rešadove aktivnosti, pa je i on uhapšen i odveden u zatvor „Beldija“ u Sarajevu.

Sve to je posebno pogađalo oca koji je do tog vremena u fojničkom kraju važio za cenjenog čoveka i vernika. Činjenica da su mu svi sinovi postali komunisti, te da su čak četvorica najstarijih „ležali“ u zatvorima, odjekivala je Fojnicom skoro svakodnevno. Prema Raifovim rečima, otac se mnogo ljutio, ali je ljubav prema deci uvek pobeđivala bes.

Raif je pohađao srednju muslimansku versku školu.

Početak Drugog svetskog rata

Na samom početku rata Raif se sa majkom, braćom i sestrama vratio u Fojnicu kod oca. Nakon toga su im se pridružili Rešad, Nijaz i Zijo. Uprkos tatu, bili su srećni što je porodica konačno na okupu. Ipak, sreća nije dugo trajala jer su se trojica braće pridružila partizanima – Zijo u Zagebu, Nijaz na Romaniji, a Rešad se pridružio partizanskom odredu Zvijezda.

Za razliku od ostalih, srednji brat Hasan je bio prinudno raspoređen u jednu „domobransku jedinicu“, ali je pobegao u partizane čim mu se pružila prilika. Ubrzo je do porodice Dizadervić stigla vest da je Hasan poginuo na ratištu.

U leto 1943. godine, sa samo šesnaest godina i Raif Dizdarević se pridružio partizanima. Godinu dana posle njega i najmlađi Dizdarević, Faik postao je borac Narodnooslobodilačkog pokreta. Dakle, sva sedmorica braće su učestvovali u u Narodnooslobodilačkoj borbi, a trojica su izgubila živote tokom Drugog svetskog rata. Otac i majka su preminuli od tifusa 1943. godine.

Posleratni period i diplomatska karijera

Raif Dizdarević je u Savez komunista Jugoslavije primljen 1945. godine. Od tada do 1951. godine bio je u službi državne bezbednosti, a nakon toga počinje njegova diplomatska karijera.

Nakon sukoba Josipa Broza Tita i Josifa Staljina (Иосиф Виссарионович Сталин) Jugoslavija je izbačena iz Komunističkog informacionog biroa (Informbiro). U tom momentu Tito, ali i cela zemlja našli su se u nezavidnom položaju. S jedne strane je bio Staljin i moćni SSSR koji je prekinuo svaku saradnju, a sa druge strane zapadne zemlje s kojima su odnosi bili veoma zategnuti. Zbog toga je bilo potrebno da se što pre razvije spoljnopolitička aktivnost.

Jedan broj najistaknutijih članova Saveza Komunista angažovan je da započne rad na poboljšanju diplomatskih odnosa. Među njima je bio i Raif Dizdarević, pa se može reći da je bio među pionirima diplomatije bivše Jugoslavije.

Godine 1951. postao je ambasador SFRJ u Bugarskoj. Kako je jednom prilikom ispričao, jugoslovenski ambasadori koristili su sve mogućnosti da obaveste svetsku javnost o svemu što se dešavalo između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Posebna pažnja posvećena je saradnji sa zemljama članicama Ujedinjenih nacija, te je na taj način izgrađen, kako tvrdi Dizdarević, „međunarodni front odbrane i afirmacije zemlje“.

Ipak, priznaje da život ambasadora u Sofiji nije bio ni malo glamurozan. Naime, Bugarska je bila „satelit Sovjetskog Saveza“ na Balkanu, pa su jugoslovenski građani često bili „žrtve terorisanja“. Osim toga, ističe da su uslovi rada bili veoma teški, jer su službenici bili izloženi provokacijama i fizičkim napadima, a i kretanje im je bilo ograničeno.

Sve je eskaliralo u junu 1952. godine kada su bugarski policajci upali u dvorište Ambasade SFRJ u Sofiji i oteli jugoslovenskog građanina Momira Seferovića. Odnosi s Bugarskom su dodatno zaoštreni, pa je donesena odluka da se deo osoblja Amabasade povuče iz Sofije. U Ambasadi je ostao samo Raif Dizdarević, sa još jednim činovnikom, šoferom i čuvarom zgrade.

Kako kaže, bila je to ogromna odgovornost i jedan od najtežih trenutaka u njegovom životu. Na jednog čoveka pale su sve konzularne obaveze, ali zahvaljujući solidarnosti diplomata ostalih zemalja uspevao je da dobro obavlja svoje zadatke.

Priznaje da je da puta izbegao inscenirani saobraćajni udes, a njegova supruga je uprkos diplomatskom pasošu i urednoj vizi bila izbačena iz voza kojim je krenula u Dimitrovgrad, te nakon toga privedena i nekoliko sati provela u pritvoru. U to vreme, kaže Dizdarević, bili su spremni i za vojnu interenciju, te dodaje da je u ladici radnog stola držao mašinku.

Nakon Staljinove smrti odnosi sa SSSR-m su se normalizovali, a njegov naslednik Nikita Hruščov (Ники́та Серге́евич Хрущёв) kasnije je uputio izvinjenje Jugoslaviji i optužio svog prethodnika za raskol između dve zemlje. U takvim okolnostima stvorili su se uslovi da Jugoslavija dobije svog ambasadora u SSSR. Godine 1956. Dizdarević je izabran da vrši tu funkciju.

Sedam godina kasnije imenovan za diplomatskog predstavnika u Čehoslovačkoj, a 1972. godine je postao pomoćnik Miloša Minića, Saveznog sekretara za inostrane poslove.

Učešće u vlasti

Za predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine Raif Dizdarević je izabran 1978. godine. Na toj funkciji je ostao četiri godine kada je imenovan za predsednika Savezne skupštine. S obzirom na dugogodišnju karijeru u diplomatiji ne čudi što je u periodu od maja 1984. do decembra 1987. godine bio Savezni sekretar za inostrane poslove.

Za člana Predsedništva Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije izabran je 30. decembra 1987. godine. Kada je Hamdija Pozderac u aprilu 1988. godine preminuo, funkciju predsednika Predsedništva SFRJ preuzeo je Raif Dizdarević. Tu funkciju obavljao je do 15. maja 1989. godine.

Raspad Jugoslavije i rat u BiH

Kada su počela ratna dejstva na području Hrvatske Dizdarević je u svojm intervjuu jednom bosanskohercegovačkom dnevnom listu kazao da je pitanje vremena kada će se sukob „preliti“ i na područje BiH. Ispostavilo se da je bio u pravu, te je nakon referenduma o otcepljenju koji su bojkotovali Srbi u BiH započeo krvavi sukob koji je trajao sve do novembra 1995. godine.

Prema vlastitom priznanju Raif Dizdarević je, premda nije bio u kontaktu sa tadašnjim predstavnicima muslimana, kasnije Bošnjaka, u BiH, preko svojih inostranih kontakata pokušavao da ubedi Ujedinjene nacije da zaustave eventualno krvoproliće.

Kako kaže, na samom početku imao je telefonske kontakte sa stranim ambasadorima koje je vodio iz svog doma u Fojnici, a kada su veze presečene, iz policijske stanice uspeo je da razgovara sa Butrosom Galijem (Boutros Boutros-Ghali, بطرس بطرس غالي ) glavnim sekretarom UN-a.

Nakon toga mu je poslao i pismo u kome ga je molio da UN preduzme veću kontrolu i zaustavi krvoproliće. Kada je na radiju čuo da je Alija Izetbegović, lider Bošnjaka u BiH priznao da se sa srpskim predstavnikom Momčilom Krajišnikom pregovara o eventualnoj podeli BiH shvatio je da su svi njegovi napori uzaludni.

Iako to niko od njega nije tražio, kaže da je učinio sve što je u njegovoj moći da „doprinese odbrani BiH“. Ipak, danas priznaje da je mogao da uradi i mnogo više. Iako je svojevremeno predlagao Slobodana Miloševića za predsednika Vlade SFR Jugoslavije, smatra ga glavnim krivcem što je raspad zemlje završio ratovima i krvoprolićem.

Književni rad

S obzirom da je čitav radni vek proveo u diplomatskih predstavništvima i družeći se sa najznačajnijim ljudima u jugoslovenskom političkom životu Dizdarević je imao uvid u mnoga dešavanja. Prisustvovao je sastancima na kojima su se donosile veoma važne odluke, a neka svoja iskustva i stenograme sa tih susreta objavio je u svojim knjigama.

Prvu knjigu svedočenja i sećanja o događajima koji su obeležili poslednju deceniju postojanja Jugoslavije Dizdarević je objavio 2000. godine pod naslovom „Od smrti Tita do smrti Jugoslavije“. Knjiga predstavlja svojevrsnu kompilaciju zabeleški o svim događajima i sastancima kojima je prisustvovao, te njegovo viđenje situacije u zemlji od 1980. do 1990. godine.

Stenograme svojih izlaganja tokom rasprava iza zatvorenih vrata državnog i političkog vrha Jugoslavije Dizdarević je objavio 2011. godine pod naslovom „Put u raspad“. Ova knjiga podeljena je u nekoliko poglavlja, a odnosi se na razgovore i stavove autora povodom događaja koji su bitno uticali na razvoj situacije. On piše o pogoršanju stanja u zemlji, prilikama na Kosovu, ekonomskoj situaciji i prezaduženosti, sukobima interasa Slovenije i BiH, aferi „Agrokomerc“ i drugim temama.

U junu 2018. godine svetlost dana je ugledala njegova knjiga „Sudbonosni podvig Jugoslavije podsjećanja na istorijsko NE staljinizmu događaj koji je opredijelio budućnost Jugoslavije“. Na osnovu ličnih beleški, sećanja i literature autor piše o kompleksnosti odnosa između SFRJ i SSSR u periodu od 1948. do 1988. godine.

Privatni život

Raif Dizdarević je rođen 1926. godine u Fojnici. Ipak, veoma rano je sa majkom, braćom i sestrama preselio u Sarajevo gde se školovao do početka Drugog svetskog rata. Sa 16 godina se pridružio partizanima, te poput njegove braće postao jedan od najistaknutijih boraca za oslobođenje Jugoslavije.

U Fojnici je upoznao svoju suprugu Seniju. Kako su u jednom intervjuu ispričali znali su se od detinjstva, s obzirom da je Fojnica mali grad, ali više od pozdrava na ulici nisu razmenili. Ipak, sudbonosni trenutak desio se tokom jednog kolektivnog izleta na jezero. Naime, Seniju je, iako se panično plašila vode, jedan prijatelj gurnuo u jezero. Videvši da se guši Raif je iskočio iz čamca i pomogao joj da izađe na kopno.

Počeli su da se druže i zabavljaju, a venčali su se 1952. godine. Senija ga je pratila tokom njegovih ambasadorskih misija širom sveta, a iz te ljubavi se 1953. godine rodio sin Predrag. Predrag Dizdarević, kako kažu njegovi roditelji, danas živi i radi u Americi, dok njegova sestra Jasminka živi u Beogradu.

Iako je imao priliku da boravi u brojnim metropolama poput Sofije, Praga i Moskve, Raif ističe da je oduvek bio zaljubljenik u svoj rodni kraj. Na porodičnom imanju je 1971. godine napravio vikendicu i od tada koristio svaki slobodan trenutak da se tu odmori. U Fojnici ga je dočekao i poslednji rat, jer je sa suprugom krenuo na vikend izlet. U Sarajevo su se, kaže, vratili tek kada je prokopan tunel.

Bibliografija

• Od smrti Tita do smrti Jugoslavije
• Put u raspad
• Sudbonosni podvig Jugoslavije. Podsjećanja na istorijsko NE staljinizmu – događaj koji je opredijelio budućnost Jugoslavije

Izvori

• https://www.oslobodjenje.ba/reagiranja/sedam-brace-dizdarevica-u-narodnooslobodilackoj-borbi
• https://www.oslobodjenje.ba/dosjei/intervjui/mogao-sam-da-za-bih-ucinim-neuporedivo-vise
• https://www.youtube.com/watch?v=m76jzY1Lj-g