Nelson Mandela

Biografija

Nelson Rolilala Mandela je bio prvi predsednik Južnoafričke Republike koji je izabran demokratskim putem i prvi crnac koji se našao na toj funkciji. Rođen je 18. jula 1918. godine u Istočnom Kejpu, pokrajini na jugu zemlje. Preminuo je 5. decembra 2013. godine u Johanezburgu.

Smatra se simbolom borbe protiv aparthejda i jednim od najvećih boraca za ljudska prava. Zvali su ga ocem i sinom Afrike, kraljem Afrike, afričkim Linkolnom i slično. Dobitnik je Nobelove nagrade za mir.

Detinjstvo i obrazovanje

Nelson Mandela je rođen 1918. godine. Odrastao je u selu Mvezo i bio je član kraljevske porodice koja je pripadala plemenu Tembu. Kada je napunio deset godina, ostao je bez oca, Henrija Mandele. Tada je o njemu počeo da brine stric koji je bio poglavar Tembua i koji ga je odredio za svog naslednika.

Školovao se učeći engleski jezik, istoriju i geografiju. Interesovali su ga sudski procesi plemena i želeo je da postane advokat. Maštao je o tome da će uspeti da oslobodi svoj narod.

Ime Nelson mu je dala učiteljica engleskog Miss Mdingane. Ime koje je dobio porođenju, Rolilala, znači „onaj koji lomi grane“, tj. „onaj koji izaziva nered“. Južnoafrikanci ga zovu Madiba što znači „pomiritelj“.

Pohađao je Klarkberi Koledž, a maturirao je na Višoj školi Hildtaun. Nastavio je školovanje na Fort Her Koledžu u Elisu gde je sa Oliverom Tamboom predvodio studente koji su bojkotovali predavanja.

Zbog toga su bili izbačeni sa fakulteta, pa je Mandela završio koledž u Johanezburgu kao vanredni student. 1940. godine je počeo da studira pravo.

Put od „teroriste“ do Nobelovca

Nelson Mandela se 1944. godine učlanio u Afrički nacionalni kongres, organizaciju koja se borila za prava crnog stanovništa u Južnoj Africi. Stranku je predvodio Anton Lembede, a njeni članovi su zastupali radnike, seljake i nezaposlene.

Mandela je bio vredan i disciplinovan, pa je 1947. godine postao generalni sekretar Lige mladih koja se nadmetala za vodeću poziciju u Afričkom nacionalnom kongresu (ANK). Naredne godine su organizovali štrajkove i pozvali su narod na neposlušnost zbog aparthejda.

Stare funkcionere u ANK su zamenili mladi koji su se zalagali da sva deca steknu osnovno obrazovanje i da se stariji usavrše. 1951. godine su odlučili da ne poštuju zakon aparthejda.

Naredne godine Mandela je, u celoj zemlji, organizovao proteste zbog proslave 300. godišnjice od dolaska prvih Evropljana u Južnu Afriku. Zbog toga je osuđen na devet meseci zatvora i prisilan rad. Narednih šest meseci nije smeo da se pojavljuje na javnim manifestacijama, niti da napušta Johanezburg.

Mandela je ubrzo postao advokat. Sa prijateljem Oliverom Tamboom je 1953. godine otvorio advokatsku kancelariju u Johanezburgu. Njih dvojica su zajedno branili osobe zahvaćene aparthejdskim zakonima. Vlast je pokušala da mu oduzme advokatsku dozvolu, ali Vrhovni sud je to sprečio.

Nelson Mandela je 1952. godine imenovan za predsednika Lige mladih i zamenika predsednika ANK-a. On je svoj politički rad zasnivao na borbi protiv iskorištavanja rada, segregacije otvorenih univerziteta, itd. Predvideo je da će uslediti politički progoni, policijski teror, i slično.

Nakon Šarpvilskog masakra 1960. godine tokom koga je policija ubila 69 crnaca, ANK je zabranjen, a Mandela je uhapšen. Optužen je da je počinio veleizdaju i da je planirao da svrgne vlast. Naredne godine je pušten uz kauciju.

ANK je nastavio da radi u tajnosti, a Mandela je pozvao apardhejd-režim da donese demokratski ustav. Pošto je u to vreme Južna Afrika trebalo da postane republika, upozorio je da će crnački domoroci štrajkovati tokom svečanosti.

Zbog svega što je radio, Mandela je morao da živi odvojeno od svoje porodice. Krio se od špijuna i bio je majstor prerušavanja. Najčešće se maskirao u vozača, kuvara i baštovana.

Putovao je pod lažnim imenom David Motsamayi i pokušavao je da okupi podršku za ANK. Pod ovim imenom je prošao vojnu obuku u Maroku i Etiopiji.

Drugi ogranak ANK-a, Umhonto ve Sizve (Koplje naroda), koji se spremao da se nasilno suprotstavi aparthejdu osnovao je 1961. godine.

Nelson je postao glavni zapovednik i organizovao je kampove za uvežbavanje gerilskog ratovanja za članove ovog ogranka. Mandela je odobravao likvidacije, ali je zabranjivao da stradaju civili.

Aparthejd je ANK označio kao terorističku organizaciju, a SAD ga je tek 2008. godine skinuo sa spiska međunarodnih terorista.

Uprkos zabranama, napustio je Južnu Afriku i putovao je, a kada se vratio, bio je uhapšen zbog poziva na ilegalan štrajk i izlaska iz zemlje bez važećeg pasoša. Pokušao je da dokaže da ovo nije proces protiv njega, već protiv afričkog naroda. Prvo je osuđen na pet godina zatvora, a zatim na doživotnu robiju.

Prvi deo kazne je odslužio u Roben Ajland zatvoru koji se nalazi u blizini Kejptauna. Bio je zatvoren u ćeliji veličine 2 x 2,5 m u kojoj je imao samo prostirku za spavanje i kantu za obavljanje nužde. Na svakih šest meseci je dobijao samo jedno pismo i imao je jednu posetu u trajanju od 30 minuta.

Mandela je 1984. godine prebačen u zatvor Polsmur, a četiri godine kasnije u zatvor Viktor Verster. Aparthejdska vlast mu je šest puta ponudila da ga pomiluje i da mu ukine kaznu, ali on je to odbio jer su zahtevali da prizna Bantu-politiku i da objavi odricanje od oružja.

Oboleo je od tuberkuloze i, kao crni zatvorenik, imao je lošiji tretman. Ipak, nije odustao od obrazovanja.

Tokom boravka u zatvoru je napisao memoare koje je zakopao u vrt koji je održavao. Nadao se da će njegov prijatelj uspeti da ih prokrijumčari, ali spisi su otkriveni kada su vlasti zatvora počele da prave zid koji je išao kroz vrt. Za kaznu, Mandeli je zabranjeno da čita knjige i da uči.

Osamdesetih godina Oliver Tambo je pokrenuo kampanju za Mandelino oslobađanje, a vrhunac se dogodio 1988. godine kada je 72 000 ljudi na koncertu na Vembliju pevalo „Oslobodite Nelsona Mandelu“.

Posle 27 godina provedenih u zatvoru, Mandela je 11. februara 1990. godine pušten na slobodu. Naredne godine je postao predsednik ANK-a.

Uvek je imao jasne principe po pitanju demokratije i jednakosti među ljudima. Iako se borio protiv dominacije belaca nad crncima, nije želeo da im se revanšira, već se trudio da ujedini Južnoafrikance.

Mandela je 1993. godine dobio Nobelovu nagradu za mir.

10. maja 1994. godine su raspisani prvi demokratski izbori u Južnoj Africi na kojima je izabran za predsednika. Narednih pet godina je vršio ovu dužnost nakon čega se povukao iz političkog života i posvetio se humanitarnom radu. Osnovao je humanitarnu fondaciju Mandela.

Njegov mandat je obeležen porastom stope kriminala i epidemije HIV-a, ali je uspeo da ubedi multinacionalne korporacije da ostanu i da ulažu u njegovu zemlju. Nasledio ga je Tabo Mbeki koji je bio predsednik Južnoafričke Republike i ANK-a do 2008. godine.

Mandela je 1997. godine posetio tadašnjeg libijskog predsednika Moamera El Gadafija i tom prilikom je rekao: „Kako se usuđuju da imaju takvu aroganciju da nam diktiraju gde mi treba da idemo i s kojim zemljama da budemo prijatelji. Gadafi je moj prijatelj. Podržavao je borbu protiv aparthejda kada smo bili sami i kada su ovi koji danas žele da spreče moju posetu bili naši neprijatelji. Oni nemaju nikakav moral.“

Po Gadafiju je nazvao svog unuka i podržao je njegov režim do kraja. Bio je blizak i sa Fidelom Kastrom.

2001. godine mu je dijagnostifikovan rak prostate od koga se izlečio.

Mandela je 2003. godine organizovao koncert čiji je cilj bio da podigne svest ljudi o AIDS-u. Naziv manifestacije je bio „46664“, a nastupali su Beyonce, Peter Gabriel, Bono, Bob Geldof i drugi.

On se uključio u borbu protiv ove bolesti zbog sinovljeve smrti i zbog toga što u Južnoj Africi godišnje umre veliki broj ljudi od side.

Mandela je 2007. godine osnovao grupu The Elders koju su činile vodeće svetske ličnosti koje su delile savete u vezi sa najtežim svetskim problemima.

Dve godine kasnije je dao poslednji intervju, a 2010. godine se poslednji put pojavio u javnosti na ceremoniji zatvaranja Svetskog prvenstva u fudbalu.

Krajem 2012. godine je hospatalizovan zbog slabosti, a zatim mu je operisan kamen u žuči. Nakon tri meseca provedenih u bolnici, 1. septembra je pušten na kućno lečenje.

5. decembra 2013. godine je preminuo od infekcije pluća. U Južnoj Africi je proglašena je desetodnevna žalost.

Ceremonija opraštanja je organizovana na stadionu Soker siti. Sahranjen je 10. decembra, a sahrani je prisustvovalo 90.000 ljudi i više od 90 stranih delegacija.

Uticaj

Mandela je učvršćen među sto najuticajnijih istorijskih ličnosti. Tokom života je dobio 695 nagrada među kojima su Nobelova nagrada za mir i američka kongresna medalja.

Počasni je stanovnih mnogih zemalja, po njemu su nazvane ulice, zgrade i škole. Ujedinjene nacije su 18. jul proglasile Internacionalnim danom Nelsona Mandele.

Njegov lik su tumačili mnogi istaknuti glumci, a jedan od njih je Morgan Frimen u filmu „Nepobediv“ reditelja Klinta Istvuda.

Njegovo imanje koje je vredno 4.1 miliona dolara su nasledili članovi porodice, udovica, osoblje i obrazovne institucije.

Privatni život

Mandela se poveravao malom broju ljudi i bio je veoma disciplinovan. Nije konzumirao alkohol i cigarete, a svoj krevet je uvek sam nameštao. Branio je svoje političke protivnike, pa su ga mnogi smatrali lakovernim. Prema svima je bio ljubazan i učtiv, a naročito prema deci.

Da bi izbegao dogovoreni brak koji je vođa Tembua naroda hteo da mu nametne, Mandela je otišao u Johanesburg i jedno vreme je radio kao noćni čuvar u rudniku zlata.

Tada je upoznao tri godine mlađu medicinsku sestru Evelyn Ntoko Mase koju je oženio 1944. godine. Ona je izdržavala porodicu dok je Mandela studirao i aktivnije se uključivao u politiku.

Imali su dva sina, Madibu „Thembi“ Thembekile (1945-1969) koji je preminuo u saobraćajnoj nesreći i Makgatho Mandelu (1950-2005) koji je umro od side. Takođe su dobili dve ćerke od kojih je mlađa, Makaziwe Mandela, nadživela oca.

Nelson je u ovom braku bio do 1957. godine. Razveli su se zbog njegove preljube i stalnog odsustva, kao i zbog toga što je Evelyn bila pripadnik Jehovinih svedoka.

Kružile su glasine da je u toku i nakon ovog braka imao ljubavnice, a sa nekima od njih i vanbračnu decu. Evelyn ga je optužila da ju je tukao, ali kasnije je povukla optužbu.

Ubrzo je oženio Winnie Madikizelu-Mandelu koja je bila prvi crni socijalni radnik u Johanezburgu. Dobili su dve ćerke, Zenani i Zindiswa. Obe su bile male kada im je otac poslat u zloglasni zatvor Roben Ajland.

O Winnie se pričalo da je bila kao ženski Toni Soprano. 1991. godine je uhapšena zbog otmice i ubistva 14-ogodišnjeg policijskog doušnika. Nelson i Winnie su se razveli 1996. godine.

Zaprosio je aktivistkinju Amini Cachalii sa kojom je dugo bio u vezi, ali ona ga je odbila. 1998. godine, za 80. rođendan, je oženio Graçu Mashel, udovicu bivšeg mozambičkog predsednika Samore Machela, koja je bila 27 godina mlađa od njega.

Citati

• „Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete iskoristiti da promenite svet.“
• „Naučio sam da hrabrost nije odsustvo straha, već sposobnost da ga savladaš.“
• „Ne sudi mi po uspesima. Sudi mi po tome koliko sam puta pao i nakon toga ustao.“
• „Prezirem rasizam jer ga smatram varvarskim činom, bez obzira na to da li dolazi od crnog ili belog čoveka.“
• „Da bi čovek bio slobodan nije dovoljno odbaciti svoje okove, već živeti tako da poštuje i razvija slobodu drugih ljudi.“
• „Dok sam izlazio kroz vrata i išao do kapije koja je vodila do moje slobode, znao sam da, ako ne ostavim gorčinu i mržnju iza sebe, još uvek ću biti u zatvoru.“
• „Niko se nije rodio sa mržnjom prema drugom čoveku zbog njegove boje kože, prošlosti ili religije. Ljudi se uče da mrze a ako se mogu naučiti da mrze, mogu se naučiti i da vole, jer ljubav je prirodnija ljudskom srcu.“
• „Borio sam se protiv belačke dominacije i borio sam se protiv crnačke dominacije. Negovao sam ideal demokratskog i slobodnog društva u kojem sve osobe žive zajedno u harmoniji i s jednakim mogućnostima. To je ideal za koji se nadam da živim i da ga ostvarim. Ako je potrebno, za taj sam ideal spreman i da umrem.“