Mustafa Kemal Ataturk

Biografija

Mustafa Kemal Ataturk je bio turski vojskovođa, osnivač i prvi predsednik Republike Turske. Rođen je 19. maja 1881. u Solunu, a umro je 10. novembra 1938. godine u Istanbulu.

Na ruševinama oslabljenog Otomanskog carstva uspeo je da nepopularnim, ali doslednim reformama izgradi modernu i moćnu državu. Pod njegovom vlašću uloga vere u odlučivanju je drastično opala. Uveo je besplatno školovanje, otvorio hiljade škola širom zemlje, ukinuo diskriminaciju žena i funkciju sultana. Iako je Turska u vreme vladavine Kemala Ataturka formalno bila demokratska država, njegova čvrsta ruka nije davala mnogo slobode političkim oponentima.

Ime Kemal dobio je u mladosti. Pojedini istoričari tvrde da mu je drugo ime dao profesor matematike zbog njegovog značenja – “savršeni” ili “zreli”. Drugi pak tvrde da je Mustafa svom imenu dodao Kemal po uzoru na velikog pesnika Namika Kemala. Nadimak Ataturk došao je nešto kasnije.

Mustafa je rođen 1881. godine u Solunu u radničkoj porodici. Majka mu je bila domaćica, a otac je napustio posao u policiji, te se bavio trgovinom drvima. Majka je želela da se Mustafa školuje u medresi, muslimanskoj školi, a otac da završi privatnu školu, te da, poput njega postane trgovac. On je, pak, želeo nešto treće, te je bez znanja roditelja položio prijemni ispit i upisao se u vojnu školu u Solunu. U martu 1899. je upisao Vojnu akademiju u Pangalti, predgrađu Konstantinopolja (današnji Istanbul). Diplomirao je 1905. godine.

Brzo po završetku škole uhapšen je zbog anahističkih ideja. Nakon nekoliko meseci pušten je iz zatvora na nagovor Riza Paše (Riza Pasha), bivšeg direktora škole koju je pohađao. Po izlasku iz zatvora pridružio se Petoj armiji, stacioniranoj u Damasku. Pet godina je proveo u Siriji i Palestini pre nego što se vratio u Solun.

Vojni uspesi

Borio se u Italijansko – Turskom ratu tokom 1911. i 1912. godine, te Balkanskim ratovima od 1912. do 1913. godine. U Prvom svetskom ratu Otomansko carstvo se pridružilo Nemačkoj i Austro-Ugarskoj u borbi protiv Antante. Do tada je Carstvo izgubilo skoro čitavu svoju teritoriju u Evropi i Africi, a 1908. revolucijom su ukinute autokratske moći sultana i uspostavljeno doba parlamentarne vlade.  Mustafa Kemal se istakao 1915. u bici kod Galipolja, u kojoj je sprečeno da britanske i francuske trupe preuzmu Istanbul. Ubrzo je čin pukovnika zamenio činom generala. Posle galipoljskog prelazi na druga ratišta, u istočnoj Turskoj, Siriji i Palestini.

Novoizabrani sultan Mehmed VI ga je 1918. imenovao komandantom Sedme armije u Palestini i Siriji. Britanci su skoro potpuno uništili Sedmu armiju u bici kod Megida, ali je Mustafa uspeo da formira snažnu odbrambenu liniju i sačuva Alep.

Škotski istoričar Lord Kinros (Lord Kinross) kaže da je Mustafa Kemal jedini turski general koji nikad nije doživeo poraz.  U novembru 1918. vraća se u okupirani Konstantinopolj. Saveznici nakon toga preuzimaju Izmir, drugi najveći grad nekadašnjeg Otomanskog carstva. Predaju ga u nadležnost Grcima. To je bio okidač za stvaranje Turskog nacionalnog pokreta, a kasnije i početak Turskog rata za nezavisnost.

Mustafa Kemal je organizovao pokret za nezavisnost sa sedištem u Ankari. Cilj je bio da se zaustavi okupacija teritorija na kojima se govori turski jezik, te da se stopira cepanje tih teritorija. Istanbul je imao drugi plan, te je sultanova vlada osudila Mustafu na smrt u odsustvu. Ipak, to nije sprečilo narod da podrži novog vođu te su njegove trupe uz pomoć ruskog oružja porazile Jermene na istoku i prisilile Francuze i Italijane da se povuku sa juga.

Sledeći problem bili su Grci koji su skoro umarširali u Ankaru. Ipak, Turci su 1921. na čelu s Mustafom Kemalom zaustavili njihov dalji napredak, a godinu dana kasnije krenuli u ofanzivu koja je naterala Grke da se povuku do Sakarije na Sredozemnom moru. Turski vojnici su u Smirni napravili krvoproliće. Hiljade Grka i Jermena je pobijeno, oko 200 000 je proterano, a sela su opljačkana i popaljena. Bila je to velika osveta Mustafe Kemala.

Njego sledeći cilj bio je Istanbul koga su zauzele britanske i druge savezničke snage. Umesto da se bore, Britanci su se složili da su mirovni pregovori bolja opcija, pa su predloge poslali sultanovoj vladi u Istanbulu i vladi Mustafe Kemala u Ankari. Međutim, pre početka mirovne konferencije, Velika narodna skupština u Ankari donela je rezoluciju u kojoj se navodi da je vladavina sultana zvanično završena. Uplašen za svoj život, poslednji osmanski sultan beži iz svoje palače, te zaštitu traži u britanskoj ambasadi. U julu 1923. potpisan je novi mirovni sporazum kojim je priznata nezavisna turska država. U oktobru Velika narodna skupština proglašava Republiku Tursku, a Kemala Mustafu njenim prvim predsednikom. 24. juli se i danas u Turskoj slavi kao Dan Republike.

Stvaranje Republike

Ubrzo nakon proglašenja Republike počela je modernizacija zemlje. Mustafa Kemal ukinuo je kalifat, zatvorio sve verske sudove i škole, zabanio nošenje marama među zaposlenicima u javnom sektoru, ukinuo službu kanonskog prava, ukinuo zabranu alkohola, usvojio gregorijanski kalendar umesto islamskog, reformisao abecedu – zamenio je arapsko pismo grčkim, te naložio da poziv na molitvu bude na turskom, a ne na arapskom jeziku. Sa željom da Tursku učini evropskom zemljom ukinuo je nošenje fesa i zara, tradicionalnih muslimanskih kapa koje su bile svojevrsni statusni simbol.

Još jedna od veoma bitnih promena ticala se uvođenja prezimena, odnosno obaveznih porodičnih imena. Skupština je Mustafi Kemalu dala prezime Ataturk, što znači “otac Turaka”.

Jedan od mudrih poteza povukao je na planu homogenizacije društva i to formiranjem dogovora s Grcima. Naime, Grčka je pristala da pošalje 380 000 muslimana Turskoj u zamenu za više od million grčkih pravoslavaca. Taj dogovor, kao i prisilno iseljavanje Jermena iz Turske doveli su do toga da muslimani čine većinu stanovništva Ataturkove nove države.

Mustafa Kemal je izvršio korenite političke, socijalne i ekonomske reforme. Verovao je da se na temelju suvereniteta može izgraditi moćna država. Pod svaku cenu je želeo da se reši Otomanskog nasleđa, pa je umesto Istanbula, prestonica postala Ankara. Politička reforma se ogledala u viziji predstavničke demokratije i parlamentarnog suverenosti, gde Narodna skupština ima najveću moć.

U to vreme svet se suočavao sa pojavom dve ideologije – komunizma i fašizma. Videvši šta su ove ideologije napravile društvima u kojima su prevladale, Mustafa Kemal je odlučio da odbaci obe doktrine. Naprotiv, sprečio je širenje totalitarizma, što se moglo tumačiti na dva načina – to je uradio da bi ućutkao protivnike i time eliminisao konkurenciju ili da bi sprečio eventualne nemire koji bi mogli da ugroze stabilnost još uvek mlade države.

Politika

U avgustu 1930. godine Ali Fethi Okyar osniva Liberalnu Republikansku partiju, koja nastaje na Ataturkovoj ideji da u modernoj Turskoj stvori višepartijski sistem. Jedini njegov uslov bio je da stranka počiva na platformi sekularne države. Liberali su doživeli uspeh širom zemlje, čak i bez pravog programa i političke ideje. Partija je postala glavni protivnik Ataturkovih reformi, a najviše su mu zamerali to što je religiju potpuno odvojio od države.

Par meseci kasnije izbili su neredi u Memenu i to u režiji islamskih fundametalista. Okyar ukida partiju koju je sam osnovao. Višepartijski sistem u Turskoj uspostavljen je tek između 1945. i 1950. godine.

Iako nije imao opoziciju, Ataturk je u svojim govorima često isticao važnost demokratije i civilnog društva.

Međunarodna politika

Na međunarodnom planu, Mustafa Kemal politiku je vodio po jednom motu „mir kod kuće, mir u svetu“. Posebno dobre odnose gajio je sa Sovjetskim Savezom, pa je u martu 1921. godine potpisan Sporazum o bratstvu i prijateljstvu sa Sovjetskom Rusijom. Prijateljstvo je ipak bilo uslovljeno borbom protiv istih neprijatelja – Britanaca i Zapada. 1925. godine potpisao je Pakt o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom. 1935. Sporazum je potpisan na još deset godina.

Uprkos žestokim borbama u prošlosti, Ataturk je uspeo da pomiri Grke i Turke, pa 30. aprila 1930. godine Grčka objavljuje da se odriče ciljeva na turskoj teritoriji. Već u oktobru grčki lider Elefterios Venizelos ( Ελευθέριος Βενιζέλος) i Mustafa Kemal Ataturk potpisali su Sporazum o prijateljstvu. Venizelos je čak podržao Ataturkovu kandidaturu za osvajanje Nobelove nagrade.

Sve do radnih 30ih godina Turska je vodila savremenu neutralnu spoljnu politiku sa Zapadom, sklapajući sporazume o prijateljstvu i neutralnosti. Bilateralni sporazumi bili su usaglašeni sa Ataturkovim pogledima na svet. Od kraja 1925. Turska je potpisala 15 sporazuma sa zapadnim zemljama.

Jedan od najvećih problema turske diplomatije bio je strah od Italije. Benito Musolini je objavio svoju nameru da Italiji pripoji celi Mediteran. Zato je savez sa drugim balkanskim zemljama za Mustafu Kemala bilo najbolje rešenje. Turska, Grčka, Rumunija i Jugoslavija potpisale su 18. maja 1935. Balkanski pakt koji je trajao do 1940. godine.

Ekonomski razvoj

U vreme vladavine Kemala Ataturka Turska ekonomija doživela je preporod. Kako bi podstakao razvoj industrije otvarao je nove i modernizovao postojeće fabrike u oblasti poljoprivrede, mašinske i tekstilne industrije. Preuzeo je fabrike za proizvodnju cigareta od francuskih firmi. 1924. godine osnovao je Tursku banku, a 1927. Tursku državnu železnicu. U jeku Velike depresije (1929-1931) osnovao je Centralnu banku Republike Turske.

Osim tekstilne i prehrambene industrije, Ataturk je ulagao u auto i avio industriju. Želeo je da Turska postane vodeća sila u autoindustriji u regionu.

Do 1935. godine storeno je industrijsko društvo zasnovano na zapadnoevropskom modelu, a Turska je imala realtivno stabilnu ekonomiju.

Privatni život

Ljubavni život Mustafe Kemala Ataturka vezuje se za četiri žene: Elenu Karinet ( Ελένη Καριντέ), Fikriju Hanim (Fikriye Hanim), Dimintrinu Kovačevu (Dimitrina Kovacheva) i Latife Usakligil (Latife Uşakizâde – Uşaklıgil).

O Mustafinoj vezi sa Elenom se veoma malo zna. Upoznali su se u Bitolju, u Makedoniji gde je studirao. Njihova veza inspirisala je dramatičara Dejana Dukovskog da napiše dramu, koju je nešto kasnije ekranizovao Aleksandar Popovski.

Fikrije Hanim bila je sestričina njegovog očuha Ragip Beja (Ragip Bey). Bila je udata za egipatskog trgovca, ali se nakon razvoda vratila u Istanbul. Odnos između Mustafe i Fikrije nije do kraja istražen, ali se sa sigurnošću zna da je bio prilično prisan. Tokom  Rata za nezavisnost živeli su i radili zajedno.

1922. godine Mustafa je upoznao Latife, ćerku bogatog trgovca Muamera Usaklija (Muammer Uşaklıgil). Latife se odmah zaljubila u Kemala. Nije poznato da li je ljubav bila obostrana, ali je sasvim sigurno da ga je njena inteligencija impresionirala. Završila je studije u Sorboni, a u momentu kada je izbio rat školovala se u Londonu. Venčali su se 1923. godine.

Latife je bila ljubomorna na Fikrije te je zahtevala da napusti njihovu kuću u Ankari u kojoj je do tada živela s Mustafom. Fikrije se odselila, a ubrzo nakon toga pronađena je mrtva. Postojale su dve verzije priče vezane za njenu smrt, prva je da se zbog tuge upucala pištoljem koji je dobila od Kemala na poklon, a druga da je ubijena. Ljubavni trougao između Mustafe, Fikrije i Latife opisao je njegov prijatelj Salih Bozok (Salih Bozok), ali je ova priča objavljena tek decenijama kasnije (2005).

Latife je postala novo lice moderne Turkinje, pojavljivala se u javnosti u zapadnjačkoj odeći i uvek je pratila muža. Ipak, njihov brak nije bio srećan. Nakon burnih svađa razveli su se 5. avgusta 1925. godine.

Tokom života Mustafa Kemal Ataturk je usvojio trinaestoro dece, jednog dečaka i dvanaest devojčica. Najpoznatija je Sabiha Gokčen (Sabiha Gökçen), prva žena pilot borbenog aviona u Turskoj.

Ataturk je 1937. otkrio da boluje od ciroze jetre, a umro je 10. novembra 1938. godine u palati Dolmabače. Sat u sobi u kojoj je proveo svoje poslednje dane zaustavljen je u 9:05, u momentu njegove smrti. Njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su u Etnografskom muzeju u Ankari, da bi 15 godina nakon njegove smrti preneseni u mauzolej na brdu iznad Ankare. Njegov mauzolej je i danas jedna od najatraktivnijih turističkih atrakcija ovog grada.

Citati:

• Vladar kome treba podrška religije da bi održao svoju vlast je slabić; to je kao da pokušava da svoj narod uhvati u zamku.
• Nauka je najpouzdaniji vodič za čovečanstvo, za život, za uspeh u svetu. Traženje vodiča koji nije nauka vodi nesmotrenosti, neznanju i jeresi.
• Sve što vidimo na ovom svetu je stvaralački rad žena.
• Dobar učitelj je poput sveće – on se troši kako bi osvetlio put drugima.
• Tamo gde nema slobode stanuje smrt i destrukcija.
• Čovek koji ne razmišlja drugačije od svog vremena i okruženja ne može da prevaziđe svoje vreme i okruženje.
• Mir u kući je mir u zemlji. Mir u zemlji je mir u svetu.
• Čovečanstvo je jedno telo, a svaki narod je deo tog tela. Nikad ne smemo reći „Šta me briga što je neki deo sveta bolestan!“ Ako postoji nešto poput bolesti, moramo se pobrinuti za to kako je ne bismo i mi dobili.
• Pobeda je za one koji kažu „Pobeda je moja“. Uspeh je za one koji počinju da govore „Uspeću“ i na kraju kažu „Uspeo sam“.
• Suverenost nije data, ona je uzeta.
• Moj narod će naučiti principe demokratije, diktaturu istine i učenja nauke. Praznoverje mora da nestane.
• Postoje dva Kemala Ataturka. Jedan je od krvi i mesa koji sada stoji pred vama i koji će da nestane. Drugi ste vi, svi vi koji ćete obići svaki deo naše zemlje da širite ideje koje morate da branite svoji životima, ukoliko je to neophodno. Zauzimam se za san nacije, a moj životni poziv je da taj san postane stvarnost.
• Narod koji daje i poslednju žrtvu za život i slobodu nikad neće biti poražen.