Milo Đukanović

Biografija

Milo Đukanović je crnogorski političar koji je četiri puta biran za premijera Crne Gore, a, trenutno (avgust 2018. godine), po drugi put obavlja funkciju predsednika ove države. Takođe je predsednik Demokratske partije socijalista (DPS) i Košarkaškog saveza Crne Gore (KSCG). Rođen je 15. februara 1962. godine u Nikšiću.

Privatni život

Milov otac je Radovan Đukanović je bio sudija i istaknuti funkcioner u Savezu komunista Crne Gore. Njegova majka Stana (devojački Maksimović) je po zanimanju bila medicinska sestra. Oni su prvobitno živeli u Bosni i Hercegovini (BiH), a 1960. godine, kada je rođena Milova starija sestra Ana, preselili su se u Nikšić. Takođe ima tri godine mlađeg brata Aleksandra.

Milo je u rodnom gradu pohađao Osnovnu školu „Milo Burzan“, a u Pogorici je završio gimnaziju i upisao Ekonomski fakultet. Godine 1986. je diplomirao ekonomiju, oblast turizam i bio je jedan od najboljih studenata. Tokom studija je zarađivao za džeparac noseći vreće sa brašnom i fizikališući, zahvaljujući čemu je upoznao zakone ulice.

Godine 1980. je počeo da se zabavlja sa Lidijom Kuč. Ona je bila košarkašica, a po profesiji je pravnica. U februaru 1988. godine su se venčali, a iste godine su dobili sina. Nazvali su ga Blažo, po Milovom pradedi koji je bio ban Zetske banovine za vreme Kraljevine Jugoslavije i četnički general tokom rata.

Godine 2011. u medijima se pojavila vest da se političar razvodi zbog 23 godina mlađe nikšićke manekenke Jelene Šćepanović. Ljudi iz njegovog okruženja su to demantovali, a Milo je i dalje u braku sa Lidijom. Takođe su ga povezivali sa srpskim pevačicama Svetlanom Cecom Ražnatović i Jasnom Milenković Jami.

Milo je pravoslavac po veroispovesti, a njegova slava je Aranđelovdan.

Govori crnogorski i ruski jezik, a služi se engleskim.

Đukanović je visok 196 cm i u detinjstvu se bavio košarkom. Nosi cipele broj 48.

Politička karijera

Godine 1979. Đukanović je postao član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije koji je predstavljao najviši rukovodeći organ ove partije.

U leto 1988. godine su počeli mitinzi pomoću kojih je Slobodan Milošević srušio pokrajinske vlasti Vojvodine i Kosova i republičke vlasti Crne Gore. Kao njegov pristalica, Milo je ubrzo postao jedan od lidera socijalističke Crne Gore.

Savez komunista Jugoslavije je 1991. godine promenio naziv u Demokratska partija socijalista (DPS)  Crne Gore, a Đukanović je ostao njen član. Iste godine je izabran za premijera i ovu funkciju je obavljao do 5. februara 1998. godine.

Godine 1994. je postao potpredsednik DPS, a četiri godine kasnije predsednik te stranke.

1996. godine je počeo da se udaljava od Slobodana Miloševića, a 1997. godine ga je napao u jednom intervjuu zbog čega je došlo do razdora u Demokratskoj partiji socijalista Crne Gore. Jedan broj članova je podržao Đukanovića, dok su Miloševićeve pristalice, predvođene Momirom Bulatovićem, napustile stranku i osnovale Socijalističku narodnu partiju Crne Gore (SNP CG).

Dve godine kasnije Đukanović je na predsedničkim izborima pobedio Bulatovića i postao predsednik Republike Crne Gore, a njegova stranka je osvojila 41,03% glasova, tj. 32 mandata. Bio je predsednik do novembra 2002. godine kada ga je nasledio Filip Vujanović.

Tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine, uspeo je da se izbori za izuzeće Crne Gore iz NATO pakta. Izjavio je da je svakog dana tražio da se bombardovanje obustavi.

Godinu dana kasnije njegova stranka je bojkotovala savezne izbore i počeli su da podržavaju nezavisnost Crne Gore.

U martu 2002. godine potpisao je Beogradski sporazum o osnivanju Državne zajednice Srbije i Crne Gore koja je trajala do maja 2006. godine. Tada je održan referendum na kome je 55% građana izglasalo nezavisnost Crne Gore i SCG je vrlo brzo prestala da postoji.

U januaru 2003. godine Đukanović je izabran za premijera države. Na ovoj poziciji je ostao do novembra 2006. godine. Od jula do novembra iste godine je bio ministar odbrane Crne Gore.

U februaru 2008. godine ponovo je postao predsednik vlade Republike Crne Gore.

9. oktobra 2008. godine u Generalnoj skupštini UN njegova vlada je priznala Kosovo kao nezavisnu državu. Tom prilikom je rekao da je Srbija izgubila Kosovo 1999. godine kada se sukobila sa NATO-om i da treba da se okrene evropskoj budućnosti.

U februaru 2010. godine Đukanović i Silvio Berluskoni su u Rimu potpisali Sporazum o strateškoj saradnji i o izgradnji podmorskog energetskog kabla. Na ovaj način, Italija se našla na prvom mestu na listi stranih investitora u CG.

U decembru 2010. godine je podneo ostavku na premijersku funkciju, a zamenio ga je Igor Lukšić.

Godine 2011. Milo je prvi put izabran za predsednika Košarkaškog saveza Crne Gore i ponovo je postao predsednik DSP. Njegovu politiku je podržao tadašnji američki predsednik Barak Obama (Barack Obama) koji mu je poslao pismo u kome je naveo da je „uspešno distancirao državu od politike nacionalizna, kao i da je očuvao njen multietnički karakter“.

Krajem 2012. godine DPS je na parlamentarnim izborima osvojila 45,6% glasova ili 32 mandata. Đukanović je po četvrti put u karijeru postao premijer i 4. decembra je stupio na dužnost.

U martu 2013. godine optužio je Vojislava Koštunicu za povezanost s ubistvom Duška Jovanovića, glavnog urednika podgoričkog lista „Dan“. U julu iste godine je, nakon deset godina, došao u zvaničnu posetu Beogradu.

U novembru 2014. godine Đukanović je, povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, rekao da je Gavrilo Princip terorista i optužio je Srbiju da je 1918. godine okupirala Crnu Goru. Takođe se zalagao da se Crnogorska pravoslavna crkva osamostali, a ne da bude deo Srpske pravoslavne crkve koja ne podržava crnogorsku nezavisnost.

U septembru 2015. godine opoziciona stranka Demokratski front je prvi put organizovala ulične proteste sa ciljem da se Đukanović smeni. Mitropolit Amfilohije Radović je takođe smatrao da on treba da se povuče, ali to se nije dogodilo. U maju  naredne godine crnogorski mediji su objavili da su poslanici ove stranke uzvikivali: „Milo, lopove!“, a Đukanović im je uzvratio sa: „Bravo, kreteni!“. Zahvaljujući reakciji obezbeđenja, sprečena je tuča u Skupštini Crne Gore.

U julu 2016. godine Đukanović je odlikovan Ordenom nacionalne zastave Albanije. Takođe je prisustvovao Samitu NATO-a koji je održan u Varšavi i tom prilikom se sastao s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel (Angela Merkel) sa kojom je razgovarao o pregovorima Crne Gore sa EU.

16. oktobra 2016. godine, tokom parlamentarnih izbora, uhapšeni su dvojica Crnogoraca, devetoro Srba i dvojica državljana Ruske Federacije zbog sumnje da planiraju da izvrše terorističke napade u Crnoj Gori. Đukanović je tom prilikom izjavio da je to bio pokušaj državnog udara koji su organizovali Srbi i Rusi. U jednom intervjuu je rekao da je Srpska pravoslavna crkva protivnik stabilnosti CG i da je oslonac onima koji ne podržavaju NATO i EU.

Uprkos svemu, njegova stranka DPS je pobedila da parlamentarnim izborima osvojivši 41,1% glasova, tj. 36 mandata.

Krajem 2016. godine američki predsednik Donald Tramp (Donald Trump) je u svom predizbornom spotu crnogorskog predsednika nazvao „marginalnom političkom figurom koja je umešana u šverc i trgovinu narkoticima i oružjem“.

U januaru 2017. godine je dobio podršku svih 74 delegata Skupštine KSCG i ponovo je izabran za predsednika ovog tela. Rekao je da će se u narednom periodu fokusirati na ostvarivanje dobrih rezultata i stvaranje uslova da što više dece trenira košarku.

U leto 2017. godine Crna Gora je postala 29-a članica NATO-a za šta se Đukanović borio punih 10 godina. Izjavio je da će ovo „doprineti stabilnosti, demokratskom i ekonomskom razvoj CG i da je ovo jedna od njenih najvažnijih odluka u novijoj istoriji“. Nakon toga, došlo je do zahlađenja odnosa sa Rusima pa mu je Putinova administracija zabranila ulazak u zemlju. U tom periodu u Crnoj Gori je napravljena lista nepoželjnih osoba na kojoj se nalaze ruski i ukrajinski državljani koji su podržali aneksiju Krima.

15. aprila 2018. godine je na predsedničkim izborima osvojio 53,9% glasova (tj. 180.274 glasa) i po drugi put je postao šef države. Trijumf u prvom krugu je ocenio kao podršku njegovoj politici čiji su ciljevi članstvo u Evropskoj uniji i ekonomski razvoj koji će dovesti do veće zaposlenosti i rasta životnog standarda. Takođe je rekao da će se truditi da poboljša odnose sa Rusijom. Pobedu su mu čestitali brojni državnici kao što su: Hašim Tači (Hashim Thaçi), Viktor Orban (Viktor Mihály Orbán), Kolinda Grabar Kitarović, Vladimir Putin (Влади́мир Влади́мирович Пу́тин) i drugi.

U političkoj karijeri dugoj 28 godina, Đukanović svojim najvećim uspehom smatra vođenje državne politike koja je sačuvala mir i multietnički karakter Crne Gore. Druga dva velika uspeha su članstvo u NATO i obnova crnogorske nezavisnosti zbog čega je Crnogorska kulturna mreža pokrenula inicijativu da mu se dodeli orden.

Na vlast je došao sa samo 29 godina i to u trenutku kada se Jugoslavija raspadala. Pošto je bio najmlađi premijer u Evropi i nije imao političkog iskustva, mnogi su verovali da se neće snaći na ovoj poziciji. Međutim, on ih je demantovao i postao je jedini lider na ovim prostorima koji je od devedesetih godina pa do sada neprekidno na vlasti.

Kontroverze

Pojedini mediji i političari u Crnoj Gori su Đukanovića često optuživali za šverc duvana u Crnoj Gori, ali nikada nije krivično odgovarao zbog toga. U prilog optužbama ide i izveštaj koji je 1993. godine napravila italijanska policija, a u kome se navodi da je Crna Gora bila deo švercerskog lanca koji je povezan sa sicilijanskom mafijom i kriminalnim porodicama.

2002. godine Moldavka Svetlana Čobatarenko je optužila četvoricu muškaraca za trgovinu ljudima i organizovanu prostituciju. Takođe je rekla da je u jednoj od tih situacija upoznala i Đukanovića. Tako je pokrenuta afera „seks-trafiking“ za koju je on rekao da je iskonstruisana. 2004. godine istraga je obustavljena, a Moldavka je posredstvom OEBS-a otišla iz CG.

U junu 2007. godine italijanska agencija Ansa ga je optužila da je, u periodu od 1994. do 2002. godine, predvodio grupu koja je krijumčarila cigarete između CG i italijanske regije Pulja i, pritom, zaradila desetine miliona evra. Dve godine kasnije, istraga je obustavljena jer je Đukanović, kao premijer, bio zaštićen diplomatskim imunitetom.

23. oktobra 2008. godine je ubijen hrvatski novinar Ivo Pukanić koji je pisao o švercu cigareta, a kao organizatore je označio upravo crnogorskog političara i srpskog preduzetnika Stanka Subotića. Naime, Pukanić je 2002. godine svedočio protiv njih u italijanskom tužilaštvu za borbu protiv mafije iz Barija. Nakon ubistva je obnovljena istraga, ali Đukanović se branio tako što je odgovornost prebacivao na Republiku Srbiju za koju je tvrdio da želi da Crnu Goru predstavi kao kriminalnu državu.

U julu 2009. godine hrvatski mediji su objavili da je Ratko Knežević, bivši šef Trgovinske misije CG i bivši Đukanovićev prijatelj, u Županijskom sudu u Zagrebu rekao da je Milo jedan od ljudi koji su odgovorni za ubistva Gorana Žugića, Darka Raspopovića, Blagote Sekulića, Duška Jovanovića i Iva Pukanića. Tvrdio je da je navodno od novca zarađenog švercom političar kupovao glasove na izborima. Naredne godine je izjavio da su Đukanović i Stanko Subotić umešani u ubistvo Zorana Đinđića. Ni jedna od ovih optužbi nije dokazana, pa je početkom 2013. godine Ratko je sve ovo negirao rekavši da ne zna ko stoji iza zločina.

U februaru 2011. godine Pokret za promene (PZP) je optužio Đukanovića, italijanskog političara Silvija Berluskonija (Silvio Berlusconi) i još sedmoricu crnogorskih političara da su u periodu od 2007. do 2011. godine oformili kriminalne organizacije. Ni to nikada nije dokazano.

U maju 2011. godine poslanici PZP-a su podneli krivičnu prijavu protiv njega i još trojice političara optužujući ih da su u privatizaciji „Kombinata aluminijuma“ u Podgorici oštetili državu za 800 miliona evra. Pet godina kasnije političar Janko Vučinić iz Demokratskog fronta je u tužbi naveo da su odgovorni za neisplaćivanje otpremnina radnicima iz ove firme koji su otišli u penziju.

U decembru 2011. godine je uhapšen Miljan Kokotović koji je Đukanoviću slao preteće SMS poruke.

U maju 2012. godine poslanik Pokreta za promjene Koča Pavlović, profesor Pravnog fakulteta u Podgorici Milan Popović i odgovorni urednik „Monitora“ Esad Kočan su optužili Mila da je 1992. godine proterao iz Crne Gore muslimane iz BiH koji su tu došli kako bi izbegli rat. Nakon pet godina, Specijalno tužilaštvo je odbilo ovu prijavu.

Nevladina organizacija „Mreža za afirmaciju nevladinog sektora“ (MANS) je iste godine Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, korupciju i ratne zločine podnela krivičnu prijavu protiv Đukanovića zbog zloupotrebe funkcije i nanošenja štete državi. Tvrdili su da je političar uticao na donošenje odluka u Skupštini CG koje su bile u interesu Prve banke čiji je suvlasnik. Istakli su da je on odgovoran za donošenje zakona koji je omogućio prebacivanje državnih sredstava u banku, kao što su milioni evra od dokapitalizacije Elektroprivrede Crne Gore. Takođe je navedeno da je njegov brat Aleksandar, kao većinski vlasnik, ta sredstva nepovratno dodeljivao sebi u vidu kredita.

Tom prilikom Đukanović je izjavio da nevladine organizacije žele da ga okrive za sve što nije dobro u Crnoj Gori i da na njegov račun iznose gnusne optužbe.

U septembru 2012. godine Mila je saslušao parlamentarni Anketni odbor za ispitivanje koruptivnih radnji prilikom prodaje Telekoma. On je rekao da nije bilo neregularnosti i da se radi o jednoj od najboljih privatizacija u CG.

Bivši radnici podgoričke fabrike „Radoje Dakić“ su u decembru iste godine optužili Đukanovića da je „prevario javnost rekavši da sindikat nije dozvolio prodaju imovine te fabrike“.

U martu 2013. godine list „Dan“ je objavio audio snimke sa sednice DPS na kojima članovi govore o zapošljavanju po partijskoj pripadnosti uoči parlamentarnih izbora koji su održani 2012. godine. Ovaj afera je nazvana „Snimak“ i crnogorsko tužilaštvo je pokrenulo postupak u vezi nje.

Đukanović je rekao da opozicija na ovaj način želi da diskredituje njegovu stranku. Tvrdio je da je aferu potpomogla Vojno-obaveštajna služba Srbije, ali ne i čelnici države. Negirao je da je njegova stranka zloupotrebila državne resurse. Krajem godine, Đukanović je rekao da se više neće baviti ovom temom i da je na pravosuđu da odradi svoj posao.

U novembru 2014. godine objavljeno je da je Prva banka poslovala sa Darkom Šarićem koji je optužen za šverc 5,7 tona kokaina iz Latinske Amerike. U medijima su se pojavile vesti da je ista banka kreditirala optuženog švercera cigareta Brana Mićunovića i druge kriminalce. U istom periodu, lider radikala Vojislav Šešelj je optužio Đukanovića da je „finansirao dolazak Srpske napredne stranke na vlast“.

Imovinsko stanje

Godine 2009. inostrani istraživčki centri su procenili da su Đukanovići, sa 185,2 miliona dolara, druga najbogatija porodica u Crnoj Gori. Političarev brat Aleksandar Aco Đukanović je tada imao 167 miliona dolara, a sestra Ana 3,5 miliona dolara. Njegovo lično bogatstvo je procenjeno na 14,8 miliona dolara (10 miliona funti) pa je u maju 2010. godine zauzeo 20. mesto na „Forbsovoj“ („Forbes“) listi najbogatijih predsednika država. U opisu je navedeno da je „poreklo njegovog novca misterija“.

U aprilu 2018. godine, nekoliko dana pre predsedničkih izbora na kojima je pobedio, Đukanović je popunio imovinsku kartu i dostavio ju Agenciji za sprečavanje korupcije (ASK). Navedeno je da je vlasnik firme „Kapital Invest“ u kojoj prima platu od 1 500 evra. U istoj firmi je bio i savetnik za ekonomsko-finansijske projekte, ali to je prijavio godinu dana nakon prestanka angažmana.

Takođe poseduje 25% akcija firme „Univerzitas“ i 50% akcija kompanije „Global Montenegro“ u čijem je vlasništvu zemljište u Budvi površine 20 130 m2. Od 2014. godine ovo zemljište se nalazi pod hipotekom jer „Global Montenegro“ nije platio poreski dug. U ovim firmama crnogorski predsednik ne prima platu, kao ni u Košarkaškom savezu Crne Gore čiji je predsednik od 2011. godine.

U njegovom vlasništvu je stan od 187 m2 sa potkrovljem koji se nalazi u Podgorici i ruševine dva objekta površine 30 m2 i 140 m2 u Nikšiću koje je kupio na rate. Od zemljišta ima dva pašnjaka od 440 i 805 m2 i livadu površine 243 kvadrata u opštini Kočani koje je takođe kupio na rate.

Đukanovićeva supruga Lidija radi kao savetnica za ljudske resurse i mesečno zarađuje oko 870 evra. Nasledila je prizemnu kuću koja se nalazi u podgoričkom naselju Tološi, a njena površina iznosi 121 m2, zatim pomoćnu zgradu od 12 m2, dvorište od 500 m2, livadu od 157 m2 i šumu od 2 411 kvadrata. 2011. godine je na kredit kupila Audi A3 koji je 2006-o godište. Ljubitelj je mode i ima veliki broj dizajnerskih komada.

2012. godine Đukanović je Komisiji za sprečavanje sukoba interesa predao izveštaj o imovinskom stanju u kome je pisalo da njegov sin Blažo u svom vlasništvu ima polovinu firme „BB Solar d.o.o.“, stan na Žabljaku površine 124 m2, te poslovni prostor od 459 kvadrata u Podgorici čiji je većinski vlasnik njegov stric Aca Đukanović. Od najma ovog prostora, Blažo je mesečno zarađivao oko 2 340 evra.

2017. godine njegova firma BB Solar d.o.o. je od Prve banke Crne Gore dobila kredit u iznosu od 30 hiljada evra. Ovaj iznos će morati da vrati za godinu dana, a kao garanciju, Blažo je stavio pod hipoteku četiri poslovna prostora čije su površine 84, 78, 9 i 43 kvadrata.

Nagrade i priznanja

• 2004. godine Đukanović je dobio Nagradu za mir i Medalje za mir u svetu od Međunarodne asocijacije svetskih edukatora.
• 2006. godine sarajevski list „Dnevni avaz“ ga je proglasio za ličnost godine, a šest godina kasnije to isto su učinile i „Nezavisne novine.
• 2007. godine mu je uručena Povelja Evropskog centra za mir Univerziteta za mir UN. Primio je i priznanje za humanizam Internacionalne lige humanista.
• 2010. godine Đukanović je izabran za protektora Evropske akademije nauka i umetnosti.

Izvori

• http://predsjednik.me/biography.html
• gov.me
• https://www.blic.rs/milo-djukanovic
• vijesti.me
• cdm.me
• balkans.aljazeera.net