Martin Luter King (Martin Luther King Jr.)

Biografija

Martin Luter King Mlađi (Martin Luther King Jr.) je bio američki baptistički sveštenik i lider Pokreta za građanska prava (Civil Right Movement). Rođen je 15. januara 1929. godine u Atlanti. Ubijen je 4. aprila 1968. godine u Memfisu.

Bio je oženjen Koretom Skot (Correta Scott) sa kojom je imao četvoro dece – Jolandu (Yolanda), Martina Lutera III (Martin Luther III), Dekstera Skota (Dexter Scott) i Bernis (Bernice).

Njegova nenasilna borba za građanska prava zasnovana na hrišćanskim verovanjima i taktikama građanske neposlušnosti, inspirisana aktivizmom Mahmate Gandija (Mahatma Gandhi) predstavlja veoma važan deo američke istorije.

Detinjstvo i obrazovanje

Roditelji Martina Lutera zvali su se Martin Luter King Stariji (Martin Luther King Sr.) i Alberta Vilijams (Alberta Williams). Pravo ime njegovog oca bilo je Majkl King (Michael King), ali je nakon putovanja u Nemačku 1934. u čast reformatora Martina Lutera (Martin Luther) odlučio da promeni ime. Kasnije je i svom sinu dao isto ime. Kingovi roditelji su bili Afroamerikanci irskih korena.

Imao je stariju sestru Vili Kristin King (Willie Christine King) i mlađeg brata Alfreda Danijela Vilijamsa Kinga (Alfred Daniel Williams King).

Martin Luter je imao veoma teško detinjstvo. Osim neprestane borbe zbog rasne diskriminacije s kojom su se Afroamerikanci u Americi svakodnevno suočavali, morao je i da se nosi sa strogim vaspitnim merama svog oca. Do 15. godine, otac ga je redovno bičevao u želji da njegov sin postigne „nešto u životu“.

Pevao je crkvenom horu koji je vodila njegova majka, a sa pravim izazovima rasne neravnopravnosti suočio se u ranom detinjstvu. Kada je imao šest godina družio se sa belim dečakom čiji otac je bio vlasnik fabrike nedaleko od njihove kuće. Po tadašnjim zakonima Afroamerikanci nisu smeli da pohađaju iste škole kao i belci, pa su drugari morali da se raziđu. Osim toga, otac dečaka je zabranio da se druže jer nemaju istu boju kože.

King je pohađao srednju školu „Buker T. Vašington“ (Booker T. Washington). Njegove govorničke sposobnosti su vrlo brzo došle do izražaja pa je postao deo školskog debatnog tima. Već na prvoj godini osvojio je prvo mesto na takmičenju govorništva. S obzirom da je bio veoma dobar učenik, preskočio je deveti i dvanaesti razred srednje škole.

Kada je imao 15. godina upisao je „Morhaus Koledž“ („Morehouse College“). Na četvrtoj godini osamnaestogodišnji King je odlučio da postane sveštenik. Zaključio je da mu jedino crkva nudi mogućnosti da ispravno služi čovečanstvu. 1948. je diplomirao sociologiju i upisao Hrišćansku Teološku Akademiju u Česteru (Crozer Theological Seminary). Njegov otac je podržao njegovu odluku da nastavi školovanje.  Vrlo brzo je postao veoma popularan među kolegama, pa je izabran za predsednika studentske Unije. Sve društvene aktivnosti afroameričkih studenata vodile su se na ulici.

Dok je studirao zaljubio se u belkinju. Njihova veza je u to vreme bila nemoguća pa su morali da se raziđu. Kingovi prijatelji su često govorili da nikad nije preboleo tu devojku. Ipak, 1953. je oženio Koretu Skot i s njom zasnovao porodicu. Sledeće godine postao je pastor u baptističkoj crkvi u Montgomeriju.

Ubrzo nakon toga započeo je doktorske studije iz sistematične teologije na Univerzitetu u Bostonu. Doktorirao je filozofiju 5. juna 1955. godine sa disertacijom „Upoređivanje koncepcije Boga u razmišljanjima Pola Tiliča i Henrija Nelsona Vimana“ („A Comparison of the Conceptions of God in the Thinking of Paul Tillich and Henry Nelson Wieman“).

Decenijama kasnije (1991. godine) akademska zajednica došla je do zaključka da su delovi njegove disertaticija plagijati. Međutim, uprkos zaključku, komisija je izjavila da nema nameru da ukine zvanje doktora Martinu Luteru Kingu, jer taj potez „ne bi poslužio ničemu“. Osim toga, članovi komisije su zaključili da je njegov doktorat „inteligentan doprinos nauci“. Ova odluka i danas stoji pored primerka Kingove doktorske disertacije u Univerzitetskoj biblioteci.

Kingova borba

Borba Martina Lutera Kinga za rasnu ravnopravnost počinje 1955. godine.

Petnaestogodišnja trudna crnkinja Klodet Kolvin (Claudette Colvin) odbila je da ustupi belcu mesto u autobusu, što je izazvalo gnev javnosti, jer je prema tadašnjem zakonu imala obavezu da to učini. Nakon toga, Rosa Parks (Rosa Parks) je uhapšena iz istog razloga. Martin Luter je odlučio da pokrene Bojkot autobusa Montgomerija podstičući ljude da akcije ostanu nenasilne. Bojkot je trajao 385 dana. Protivnici njegove borbe su mu zbog učešća u akciji bacili bombu na kuću.

Ipak, njegova uloga u ovoj akciji učinila ga je herojem i najpoznatijim zagovornikom pokreta za građanska prava. Dve godine kasnije, u svojoj knjizi „Koraci prema slobodi“ („Stride Toward Freedom“ 1958.) opisao je svoja sećanja na ovaj bojkot.

1957. godine King, Ralf Abernati (Ralph Abernathy), Fred Šatlsfort (Fred Shuttlesworth), Džozef Loveri (Joseph Lowery) i drugi aktivisti za ljudska prava osnivaju Konferenciju Južnjačkog Hrišćanskog Vođstva (Souther Christian Leadership Conference – SCLC). Grupa je stvorena kako bi iskoristila moralni autoritet crnačkih crkava za organizovanje nenasilnih protesta u borbi za reformu građanskih prava. Kao inspiracija je poslužio sveštenik Bili Grejem (Billy Graham). Martin Luter King je bio predsednik Konferencije do svoje smrti.

Tokom 1957. godine proputovao je stotine kilometara i održao preko 200 govora o rasnoj neravnopravnosti.

20. septembra 1958. godine, na promociji njegove knjige „Koraci prema slobodi“, King je uspeo da izbegne atentat. Naime, mentalno obolela crknjinja Izola Kari (Izola Curry), misleći da je komunistički zaverenik, ubola ga je nalivperom u grudi. King je hospitalizovan, a u bolnici je proveo nekoliko nedelja. Izola je izbegla suđenje zbog svog mentalnog stanja.

Godinu dana kasnije objavio je knjigu propovedi „Mera čoveka“ („The Measuer of A Man“). U svojim propovedima King ističe čovekovu potrebu za Božijom ljubavlju, te kritikuje rasnu nepravdu u zapadnom svetu.

Martin Luter je iste godine posetio Indiju, a svoje divljenje prema Mahatmi Gandiju uvrstio je u borbu Pokreta za građansku ravnopravnost. Sa istomišljenicima je osnovao „Gandijevo udruženje za ljudska prava“ („Gandhi Society for Human Right“). Razočaran tempom kojim je predsednik Kenedi (John F. Kennedy) rešavao problem segregacije, King je 1962. godine pozvao predsednika da sledi primer Abrahama Linkolna (Abraham Lincoln) i pokrene pitanje rasne neravnopravnosti. Kenedi nije reagovao na njihove zahteve.

Iz straha da bi Kingov aktivizam prerastao u komunistički pokret, državni tužilac Robert Kenedi (Robert F. Kennedy) je naložio Federalnom istražnom birou (Federal Bureau of Investigation – FBI) da prisili aktiviste da odustanu od svojih ideja. Direktor FBI-a Džon Edgar Huver (John Edgar Hoover) pokreće istragu u SCLC, ali ne nalazi nikakve dokaze koji bi opravdali njihove sumnje.

Ubrzo su mediji shvatili značaj Kingove borbe, pa su aktivno učestovali u promociji njegovih ideja, te je borba za građanska prava postala najvažnije pitanje američke politike ranih 60ih godina.

Martin Luter je organizovao i predvodio marševe za pravo glasa crnaca, desegregaciju, radnička prava i druga osnovna ljudska prava. Većina njegovih zahteva uvrštena je u Zakon o građanskim pravima iz 1964. i Zakon o pravima glasa iz 1965. godine koji su postali deo Ustava Sjedinjenih Američkih Država.

Marš na Vašington

Šest organizacija za građanska prava, uključujući SCLC krenuli su 28. avgusta 1963. na veliki marš u Vašington. Marš je u početku bio zamišljen kao događaj koji će da ukaže na očajno stanje crnaca na jugu SAD. Osim toga plan je bio i da se optuži rukovodstvo SAD jer nisu uspeli da zaštite prava radnika i crnaca. Da bi događaj dobio na značaju odlučeno je da se održi u glavnom gradu SAD. Ipak, pod uticajem predsednika Kenedija na vođe skupa, ceo događaj je poprimio blaži ton. Malkom Eks (Malcom X) je marš nazvao „Farsom u Vašingtonu“, a Islamska zajednica je zabranila svojim članovima da prisustvuju skupu.

Ipak, demonstranti su izneli konkretne zahteve: kraj rasne segregacije u javnim školama, zakon o građanskim pravima (uključujući i zakon koji zabranjuje rasnu diskriminaciju prilikom zapošljavanja), zakon kojim bi se smanjila brutalnost policije, minimalnu platu od dva dolara za sve radnike itd.

Maršu je prisustvovalo 250 000 ljudi različitih nacionalnosti. Bilo je to najveće okupljanje demonstranata u istoriji grada Vašintona.

King je tada održao 17-minutni govor, poznat po rečima „Ja imam san“. Ovaj govor postao je jedan od najpoznatijih u istoriji Amerike, a podstakao je rukovodstvo SAD da građanska prava stavi na vrh liste prioriteta. Moglo bi se reći da je Kingov govor pred stotinama hiljada ljudi ubrzao donošenje Zakona o građanskim pravima iz 1964. godine.

Protest protiv rata u Vijetnamu

U aprilu 1967. Martin Luter King se pridružio demonstrantima koji su ispred sedišta Ujedinjenih nacija u Njujorku protestovali protiv rata u Vijetnamu. U svom govoru pred UN-om rekao je da su Amerikanci pobili oko milion Vijetnamaca, među kojima je bilo mnogo dece. Ovaj govor smatra se drugim najvažnijim u njegovom životu. Takođe, nije propustio priliku da skrene pažnju prisutnih na problem građanskih prava.

Marš siromašnih

Početkom 1968. godine odlučio je da organizuje veliki marš u Vašingtonu kojim bi ukazao na svu okrutnost i besmisao rata u Vijetnamu.

Njegova borba proširila se na borbu za siromašne, pa je sa svojim pokretom organizovao „Kampanju siromašnog naroda“. Proputovao je skoro celu Ameriku kako bi okupio „vojsku siromašnih“. Plan je bio da, naravno, nenasilnom borbom i pomoću građanske neposlušnosti, vlada čuje njihove zahteve, pa su se 1968. uputili u Vašington.

Kampanju je pratila Kingova poslednja knjiga „Gde idemo odavde: U haos ili zajednicu?“ („Where Do We Go from Here: Chaos or Community?“), u kojoj je izneo svoje predloge za rešavanje socijalnih pitanja i problema siromaštva u svetu.

U martu 1968. demonstranti su stigli u Vašington tražeći ekonomsku pomoć najsiromašnijim zajednicama Sjedinjenih Američkih Država. King je pozvao vladu da ulaže u obnovu američkih gradova, te ukazao na činjenicu da je Kongres pokazao „neprijateljstvo prema siromašnima“ ulažući ogromna sredstva u vojsku, dok su siromašni Amerikanci patili. Kao glavne probleme američkog društva naveo je rasizam, siromaštvo, militarizam i materijalizam, te tvrdio da je reforma čitavog društva hitno neophodna.

Smrt u Memfisu

Krajem marta 1968. godine Martin Luter trebao da otputuje u Menfis kako bi podržao štrajk crnačkih radnika koji su tražili veće plate i bolju zdravstvenu zaštitu. To putovanje nakratko je odložila bomba u avionu kojim je trebao da putuje, pa je tek 3. aprila stigao je u Memfis.

Bio je smešten u sobi 306 u hotelu „Lorejn“ („Lorraine“). Toliko je često boravio u ovoj sobi da su je nazvali „Kingov i Abernatijev apartman“. Dok je držao govor na balkonu, 4. aprila 1968. godine u 6 sati, Džejms Erl Rej (James Earl Ray) ga je upucao iz snajpera. Metak je ušao kroz desni obraz, razbijaći čeljust, a potom krenuo niz kičmenu moždinu te izašao kroz rame. Džekson nije odmah pobegao s lica mesta. King je podlegao povredama u bolnici Svetog Josipa u Menfisu sat vremena kasnije.

Patolozi koji su radili obdukciju kasnije su izjavili da je, iako je u momentu smrti imao samo 37 godina, njegovo srce bilo staro barem 60 godina.

Sahrani Martina Lutera Kinga prisustvovalo je preko 300 000 ljudi. Na njegovom spomeniku stoje stihovi duhovne pesme „Napokon slobodan“:

„Napokon slobodan, napokon slobodan, hvala ti svemogući Bože, napokon sam slobodan“.

Ubistvo Martina Lutera Kinga je dovelo do velikih pobuna u Vašingtonu, Čikagu, Baltimoru, Kanzasu i desetak drugih gradova. Predsednički kandidat Robert Bobi Kenedi (Robert F. „Bobby“ Kennedy) bio je na turneji u Indijanapolisu kada je saznao za njegovu smt. Na tom skupu pozvao je prisutne da nastave Kingovu nenasilnu borbu za prava.

Štrajk u Memfisu koji je prethodio atentatu zaustavljen je jer se grad Memfis obavezao da će ispuniti zahteve nezadovoljnih radnika.

Tadašnji američki predsednik Lindon Džonson proglasio je 7. april danom žalosti.

Džejms Erl Džej, Kingov ubica, uhapšen je na londonskom aerodromu „Hitrou“ (Heathrow) i izručen američkoj saveznoj državi Tenesi. Izjasnio se kao kriv da bi izbegao pogubljenje i osuđen je na 99 godina zatvora. Sve do smrti, trideset godina kasnije, tvrdio je da nije kriv, te da je bio samo marioneta.

U decembru 1999. godine okončano je suđenje u kome je porodica King tužila Lojda Džoversa (Lloyd Jowers), vlasnika restorana u hotelu u kome je Martin Luter King ubijen. Sud je zaključio da King nije bio žrtva Džejmsa Erla Reja, nego šire zavere. Naime, Lojd Džovers je tvrdio kako je on nabavio snajper kojim je izvršen atentat, a sve to po nalogu mafijaškog bosa iz Nju Orleansa. Advokat porodice King izjavio je da mafija nije stajala iza atentata nego da je samo obavljala posao za neke mnogo moćnije ljude pri vrhu vlasti.

Privatni život

Martin Luter King Mlađi, rođen kao Majkl King bio je drugo dete Martina Lutera Kinga Starijeg i Alberte Vilijams. Imao je stariju sestru Vili Kristinu i mlađeg brata Alfreda Danijela Vilijamsa Kinga.

Tokom detinjstva pevao je u crkvenom horu, a već u ranoj mladosti isticao se kao vrhunski govornik.

Tokom većeg dela svog života patio je od depresije. Već kao tinejdžer snažno je osećao diskriminaciju belaca prema njegovoj porodici, prijateljima i komšijama. Kada je imao 12, kriveći sebe za smrt njegove bake, pokušao je da se ubije skočivši sa drugog sprata. Na sreću, pad nije bio fatalan.

Bio je veoma skeptičan prema mnogim hrišćanskim verovanjima. Već u 13 godini je poricao postojanje Isusa Hrista. Ipak, kasnije je zaključio da Biblija sadrži mnoge istine koje mogu da se dokažu, te zato njen značaj ne može da se porekne. U 18 godini odlučio je da postane sveštenik.

Iako je tokom studija bio zaljubljen u belkinju, ta veza nije mogla da opstane. Mnogo je patio, a njegovi najbliži saradnici tvrde da je nikad nije prebole. Ipak, 18. juna 1953. godine oženio je Koretu Skot. Dobili su četvoro dece – Jolandu, Martina Lutera III, Dekstera Skota i Bernis. Tokom njihovog braka, King je navodno odlučio da ograniči učešće svoje supruge u Pokretu za građanska prava. Štaviše, od nje je očekivao samo da bude majka i domaćica. Ipak, nakon njegove smrti Loreta je nastavila njegovu borbu. Uumrla 30. januara 2006. godine u 78. godini života.

Dela koje je objavio je tokom života:

• „Koraci prema slobodi“ („Stride Toward Freedom: The Montgomery story“, 1958.)
• „Mera čoveka“ („The Measure of a Man“, 1959.)
• „Snaga ljubavi“ (Strength to Love“, 1963.)
• „Zašto ne možemo da čekamo“ („Why We Can’t Wait“, 1964.)
• „Gde idemo odavde: U haos ili zajednicu?“ („Where Do We Go from Here: Chaos or Community?“ 1967.)
• „Trube savesti“ („The Trumpet of Conscience“, 1968.)

Postuhmno objavljeni radovi:

• „Testament nade: Osnovni spisi i govori Martin Luther King Mlađeg“ („A Testament of Hope: The Essential Writing and Speeches of Martin Luther King Jr, 1986.)
• „Autobiografija Martina Luthera King Mlađeg“ („The Autobiography of Martin Luther King Jr.“, 1998.)
• „Sva radna snaga ima dostojanstvo“ („All Labor Has Dignity“, 2011.)
• „Ti, dragi Bože: Molitve koje otvaraju srca i duše – Zbirka Kraljevih molitvi“ („Thou, Dear God: Prayers That Open Hearts and Spirits Collection of King’s prayers“, 2011.)

Kingova baština

Njegova borba bez ispaljenog metka spasila je živote mnogih ljudi širom Amerike, a danas se smatra ikonom građanskih prava. Zato verovatno nema mesta u Americi koje nema spomenik, školu ili ulicu galeriju posvećenu njemu. Više od 730 gradova u SAD ima ulicu nazvanu po Kingu. U hotelu u kome je Martin Luter ubijen otvoren je Nacionalni muzej građanskih prava (The National Civil Rights Museum). Biblioteke, univerziteti, pa čak i mostovi nose njegovo ime.

Osim Nobelove nagrade za mir (1964.), posthumno je nagrađen Predsedničkom medaljom za slobodu (Presidential Medal of Freedom, 1977), a američki Kongres ga je 2004. nagradio Zlatnom medaljom (Congressional Gold Medal).

Citati:

• Ljubav je jedina sila sposobna da neprijatelja pretvori u prijatelja.
• Na kraju se nikad ne sećamo reči naših neprijatelja, nego ćutanja naših prijatelja.
• Konačna mera čoveka ne vrši se u momentu udobnosti i blagostanja, nego u momentu velikih izazova i sporova.
• Odbijam da verujem da je čovečanstvo toliko vezano za tamu rasizma i rata da svetlost mira i bratstva ne može da postane stvarnost… Verujem da goloruka istina i bezrezervna ljubav mogu imati poslednju reč.
• Ljudski napredak nije automatski i neizbežan, svaki korak prema pravdi iziskuje žrtvu, patnju, borbu i velike napore, te srastvenu brigu pojedinca.
• Ništa na svetu nije opasnije od iskrenog neznanja i savesne gluposti.
• Nasilje s ciljem postizanja rasne pravde je nepraktično i nemoralno. Ne zanemarujem činjenicu da nasilje često donosi trenutne rezultate. Narodi su s vremena na vreme dobijali nezavisnost u ratu, ali osim trenutne pobede, nasilje nikad ne donosi trajni mir.
• Ne može postojati veliko razočaranje tamo gde nije bilo velike ljubavi.
• Naši životi počinju onda kada prestanemo da ćutimo o stvarima koje su važne.
• Pravi vođa ne teži konsenzusu, on konsenzus stvara.
• Uvek je pravo vreme da uradite ono što je ispravno.