Josif Staljin

Biografija

Josif Visarionovič Džugašvili Staljin (rus: Иосиф Виссарионович Джугашвили Сталин; gruz. იოსებ ბესარიონის ძე სტალინი) je bio sovjetski političar i državnik, te prvi Generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Rođen je 18. decembra 1878. godine u gruzijskom gradiću Gori, a preminuo 5. marta 1953. godine u Moskvi.

Smatra se da je tokom trodecenijske vladavine Sovjetskim Savezom Staljin imao veću političku moć od bilo koje druge istorijske ličnosti.

Pomogao je porazu Hitlerove (Adolf Hitler) Nemačke, industrijalizovao sovjetsku privredu, prisilno kolektivizovao poljoprivredu, proširio sovjetski uticaj u Evropi, Aziji, ali i celom svetu, te, danas zabranjenim metodama, učvrstio svoju dugogodišnju poziciju na čelu SSSR-a.

Premda ga mnogi smatraju diktatorom, niko ne može da ospori činjenicu da je tokom njegove vladavine Sovjetski Savez postao jedna od najmoćnijih vojno-industrijskih sila u svetu.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Josif Visarionovič je rođen 1878. godine u Gori. S ocem Visarionom (rus. Виссарион Иванович Джугашвили; gruz. ბესარიონ ჯუღაშვილი) i majkom Ekatarinom Geladze (rus. Екатерина (Кеке) Георгиевна Джугашвили; gruz. ეკატერინე გიორგის ასული გელაძე) je živeo u mestu Didi Lilo, nedaleko od rodnog grada.

Pošto je njihovo troje dece umrlo vrlo rano, Josif je odrastao kao jedinac. Visarion Ivanovič je po struci bio obućar. Jedno vreme je imao svoju radnju, ali je bankrotirao, te je radio u fabrici obuće u Tiflisu. Nakon nekoliko godina je napustio porodicu.

Zahvaljujući jevrejskom trgovcu Davidu Papismedovu kod koga je Ekatarina radila, imao je pristup raznim knjigama iz kojih je sticao znanja iz različitih oblasti.

S osam godina majka ga je upisala u crkvenu školu u Goriju. Nastava se odvijala na ruskom jeziku, a školski drugari su mu bila deca državnih službenika, sveštenika i trgovaca, koja su ga ismevala zbog gruzijskog akcenta i siromaštva u kome je odrastao.

Ipak, uspevao je da im se odupre i preuzme ulogu vođe među dečacima. Pošto su ga fascinirale priče o gruzijskom junaku Kobi, ubrzo je dobio taj nadimak koji je koristio i mnogo godina kasnije.

S obzirom na to da je bio odličan đak i školu završio kao prvi u klasi, sa 14 godina je dobio stipendiju za nastavak školovanja na Teološkom seminaru u Tiflusu, obrazovnoj instituciji Ruske pravoslavne crkve.

Pored stipendije, izdržavao se pevajući u crkvenom horu. Ipak, nikad nije maštao da postane sveštenik, nego je samo koristio priliku da se obrazuje, pošto je školovanje u to vreme bilo nedostupno većini Gruzijaca.

Rano se pridružio gruzijskoj Socijal-demokratskoj organizaciji i počeo da proučava marksizam. Zbog toga je 1889. godine izbačen iz škole.

Nije odustajao od svojih ideja, te je nekoliko puta hapšen i, u periodu od 1902. do 1917. godine, dva puta prognan u Sibir.

U januaru 1912. godine postao je član Centralnog komiteta Lenjinove (Владимир Ильич Ленин) Boljševičke partije.

Sledeće godine je svom imenu i prezimenu dodao ime Staljin, što na ruskom jeziku znači „čovek od čelika“.

Istoričari tvrde da mu je teza „Marksizam i nacionalno pitanje“ koju je pisao tokom progonstva u Beču, po završetku revolucije pomogla da bude izabran za Narodnog komesara za nacionalna pitanja.

Politički uspon

U momentu dok su Lenjin i veliki deo rukovodstva Boljševičke partije bili u izgnanstvu, Staljin je obavljao funkciju glavnog urednika lista „Pravda“.

Prvi manji sukob sa Lenjinom desio se nakon Februarske revolucije. Naime, Staljn je odlučio da podrži privremenu vladu Aleksandra Fjodoroviča Kerpenskog (Александр Фёдорович Керенский) i nije objavio Lenjinov članak kojim poziva na njeno rušenje. Nakon što se vratio u Sovjetski Savez, Lenjin je ipak objavio svoje „Aprilske teze“.

U maju 1917. godine Staljin je izabran za člana Polibiroa Centralnog komiteta. Ovu funkciju je zadržao do kraja života. U toku Građanskog rata u Rusiji, te Poljsko-sovjetskog rata obavljao je funkciju političkog komesara u Crvenoj armiji.

U periodu od 1917. do 1923. godine Staljin je bio Narodni komesar za nacionalna pitanja. U međuvremenu je imenovan Narodnim komesarom za radničku i seljačku inspekciju, te članom Centralnog izvršnog komiteta Skupštine Sovjeta.

Za generalnog sekretara Komunističke partije izabran je u aprilu 1922. godine. Zahvaljujući ovoj funkciji vršio je uticaj na to ko sme da pristupi partiji, a ko ne. Na taj način je partijske redove punio svojim istomišljenicima.

Pojedini izvori tvrde da je to zabrinulo Lenjina koji je u svom testamentu naveo da Staljin mora da bude uklonjen iz političkog rukovodstva partije. Ipak, taj deo dokumenta je ostao u tajnosti.

Lav Borisovič Kamenjev (Лев Борисович Каменев), Grigorij Mojsejevič Zinovjev (Григорий Евсеевич Зиновьев), Lav Davidovič Trocki (Лев Давидович Троцкий), Nikolaj Ivanovič Buharin (Николай Иванович Бухарин) i Staljin su činili rukovodstvo patije nakon Lenjinove smrti.

U vrhu stranke su nastale dve struje, Staljin se priklonio Buharinu, dok su na drugoj strani bili Kamenjev, Zinovjev i Trocki.

Zagovarajući industrijalizaciju i kolektivizaciju, Staljin je u potpunosti preuzeo kontrolu nad partijom i državom. Zato je 1928. godine postao vrhovni vođa, a sledeće godine Trocki je prognan.

Kako bi ostvario apsolutnu vlast u periodu od 1936. do 1938. godine Staljin je sproveo veliku čistku, tokom koje se rešio skoro svih političkih neistomišljenika.

Staljinova uloga u Drugom svetskom ratu

Nakon što su pregovori sa Saveznicima propali, Staljin je 1939. godine potpisao sporazum sa Hitlerovom Nemačkom. Time je želeo da ostvari svoje interese u Istočnoj i Srednjoj Evropi.

Međutim, u maju 1941. godine je prepoznao rastuću opasnost od napada Nemačke na Sovjetski Savez, te je uspostavio funkciju predsednika Saveta narodnih komesara i proglasio se za predsednika tog novoformiranog tela. Kao ratni vođa je uzeo titulu generalisimusa.

U junu 1941. godine nemačke oklopne divizije su ušle duboko na teritoriju SSSR-a. Iste zime su, uprkos nedovoljnoj snabdevenosti oružjem, municijom i hranom uspeli da slome otpor Sovjeta i da zaprete Moskvi.

Uprkos tome, Staljin je odlučio da ostane u prestonici kako bi pomogao organizaciji protivnapada.

Pod Staljinovim rukovodstvom Sovjeti su porazili Nemce u Staljingradskoj i Kurskoj bici. Time su zadali završni udarac Hitleru, a Nemačka je 1945. godine kapitulirala.

On je održavao komunikaciju sa generalima na ratištima, vodio računa o vojnim rezervama, te učestvovao u savezničkim sastancima u Teheranu 1943. godine, na Jalti i Potsdamu 1945. godine.

Predstavio se kao vrstan pregovarač, s obzirom na to da su mnoge zemlje Srednje i Istočne Evrope potpale pod sovjetsku vlast.

SSSR u doba Josifa Staljina

Građanski rat i Prvi svetski rat su potpuno unazadili rusku privredu i ekonomiju. Staljin je bio odlučan da ekonomsku politiku, koja je podrazumevala određen stepen slobode tržišta, zameni centralizovanim sistemom industrijskog razvoja podeljenim u petogodišnje planove.

To je značilo brzu industrijalizaciju i kolektivizaciju poljoprivrede. Zahvaljujući tome Sovjetski Savez je tokom 1922. godine nadmašio tempo industrijalizacije Nemačke u 19. i Japana u 20. veku.

Ograničavajući društvenu potrošnju, višak vrednosti korišten je za ulaganje u industriju, ali su poljoprivredni radnici bili eksploatisani od strane bogatog seljaštva.

Ni radnici u industriji nisu bili dovoljno plaćeni. Kao besplatna radna snaga korišteni su zarobljenici u gulazima.

Druga mera je bila prisilna kolektivizacija poljoprivrede koja je podrazumevala ukidanje malih farmi u cilju formiranja velikih, za čije obrade se koristila moderna mehanizacija.

Premda je obim proizvodnje znatno povećan, ovaj sistem je prouzrokovao pad životnog standarda velikog broja stanovništva.

Reforme su donele poboljšanje položaja najsiromašnijeg sloja društva, ali ne i seljacima koji su počeli da pružaju otpor.

Mnogi istoričari se slažu da je nasilna kolektivizacija prouzrokovala i veliku glad u Ukrajini i oblasti Donje Volge tokom koje je umrlo između tri i sedam miliona ljudi, a po nekim proračunima ta cifra doseže 10 miliona ljudi.

Tokom Staljinove vladavine nauka, književnost i umetnost su bile pod kontrolom vlasti. Ovakav sistem je omogućio besplatno školovanje, ali su posledice ideoloških pritisaka bile velike. Na razvoj i promene u nekim granama nauke uticao je i sam Staljin.

Tako je objavio esej pod nazivom „Marksizam i problemi lingvistike“ čime je pokušao da se suprotstavi teorijama Nikolaja Jakovljeviča Mara (Николай Яковлевич Марр), lingviste koji je zastupao stanovište da je jezik klasna konstrukcija i da je direktno povezan s ekonomskom strukturom stanovništva.

Međutim, veliki broj naučnika koji su ujedno bili neistomišljenici Josifa Staljina, redovno je slat u logore ili bivao pogubljen zbog „disidentskih stavova“ ili „politički neispravnog istraživanja“.

Za vreme njegove vladavine uspostavljen je sistem besplatne zdravstvene zaštite čime je smanjen stepen smrtnosti. Uvedeno je besplatno obrazovanje za sve slojeve društva, te sprovedeno masovno opismenjavanje. Mnogi univerziteti su otvoreni i prošireni tokom vladavine Josifa Staljina.

Ono oko čega se svi slažu jeste da je naučni razvoj u vreme Staljinove diktature umnogome doprineo velikim otkrićima tokom 50. godina 20. veka, poput lansiranja „Sputnjika“ ili prvog računara.

Odnos prema književnosti i umetnosti takođe je bio obojen Staljinovim ličnim preferencijama. Tako su mnogi književnici, slikari i vajari završavali u gulazima na najudaljenijim tačkama Sovjetskog Saveza. Među njima je i pisac Mihail Bulgakov (Михаил Афанасьевич Булгаков).

Najkorenitije promene desile su se u religiji. Naime, Ruska pravoslavna crkva je do 1917. godine imala više od 55 hiljada aktivnih parohija.

Do 1939. godine taj broj je sveden na tek nekoliko stotina. Mnoge crkve, manastiri i drugi verski objekti su srušeni, a ubijeno je i zarobljeno na desetine hiljada monaha, monahinja i sveštenika.

U toku Drugog svetskog rata crkva je tretirana kao patriotska organizacija, te je bilo dozvoljeno tek delimično obnavljanje svetinja.

Nakon što je Crkveni sinod priznao sovjetsku vladu i Staljna, došlo je do raskola u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Druge pravoslavne crkve koje su pripadale Ruskoj nisu želele da učestvuju u tom priznanju, te je crkva podeljena.

Premda su zemlje Srednje i Istočne Evrope posle Drugog svetskog rata nominalno bile samostalne, osećao se snažan uticaj SSSR-a. Sve do 1948. godine kada je došlo do raskola između Staljina i Tita (Josip Broz Tito) kada se Jugoslavija „otrgla“ od Sovjetskog Saveza.

Kako bi sprečio i ostale države da slede Titov primer, Staljin je pokrenuo brojne sudske procese koji su podsećali na Veliku čistku 30-ih godina 20. veka. Mnogi komunistički rukovodioci su optuženi da sprovode „titoizam“, te su pogubljeni.

Njegova paranoja se s godinama povećavala, pa je početkom 1953. godine najavljeno hapšenje moskovskih lekara, uglavnom Jevreja, pod optužbom da planiraju državni udar ubijajući sovjetske političke rukovodioce.

Međutim, ovaj plan nije sproveden jer je Josif Visarionovović iznenada preminuo 5. marta 1953. godine. Zvanična verzija kaže da je Staljin 1. marta doživeo snažan moždani udar i u tom trenutku nikoga nije bilo u njegovoj blizini da mu pomogne.

Kada su tek sledeće večeri pozvani lekari, dijagnostikovano je preveliko oštećenje mozga. Staljin je uprkos raznim lekovima i injekcijama ubrzano propadao, tako da više nije mogao ni da jede samostalno. Preminuo je 5. marta.

Njegova smrt i danas izaziva brojne kontroverze. Dok pojedini stručnjaci smatraju da je moždani udar doveo do smrti, drugi tvrde da je neko iz njegovog bliskog okruženja otrovao Staljina.

Privatni život

Josif Visarionovič Džugašvili Staljin je rođen 1878. godine u gruzijskog Gori. Školovao se u Tiflusu, a prvi put se oženio 1904. godine.

Njegova prva supruga je bila Ekatarina Svandze (Екатерина Семёновна Сванидзе) koja mu je rodila sina Jakova (Яков Иосифович Джугашвили). Ekatarina je preminula tri godine nakon venčanja.

Staljin se nije najbolje slagao sa Jakovom, a navodno je odbio da ga tokom rata razmeni sa visokim nemačkim oficirom, rekavši da nema sina po imenu Jakov. On je preminuo u nemačkom zarobljeništvu, a sumnja se da je izvršio samoubistvo.

Staljinova druga supruga bila je Nadežda Alilujeva (Наде́жда Серге́евна Аллилу́ева). Sa njom je imao dvoje dece, sina Vasilija (Васи́лий Ио́сифович Ста́лин) i ćerku Svetlanu (Светла́на Ио́сифовна Аллилу́ева).

Nadežda je 1932. godine izvršila samoubistvo nakon jedne žučne rasprave sa suprugom. Postoje brojne kontroverze u vezi sa njenom smrću. Premda je zvanična verzija bila da je umrla od bolesti, mnogi veruju da ju je ubio Staljin.

Njegov sin Vasilij je bio vazduhoplovac, ali ni sa njim Staljin nije bio preterano blizak. Najviše je brinuo o ćerki Svetlani koja je 1967. godine emigrirala iz SSSR-a.

Staljin je navodno imao i vanbračnog sina Aleksandra koji je rođen 1918. godine. Neki istoričari tvrde da ga je dobio sina sa Lidom, ženom sa kojom se venčao tokom izgnanstva u Sibiru, ali za to ne postoje pisani tragovi.

Tek 2001. godine jedna ruska televizija je objavila da u Novokuznjecku živi Jurij Davidov, do tada nepoznat Staljinov unuk. On je izjavio da mu je otac pričao o njegovom poreklu, ali da mu je rekao da ćuti, zbog tada aktuelne kampanje protiv Staljinovog kulta ličnosti.

О životu ruskog državnika i diktatora napisane su mnoge knjige i snimljeni dokumentarni filmovi. Staljin se i danas smatra jednim od najmoćnijih vladara u istoriji.