Goce Delčev

Biografija

Gordi Nikolov Delčev (Ѓорѓи Николов Делчев), poznatiji kao Goce Dečev je bio makedonski narodni heroj, te idejni tvorac, organizator i vođa makedonskog revolucionarnog oslobodilačkog pokreta (VMRO) krajem 19. i početkom 20. veka. Rođen je 4. februara 1872. godine u Kukušu, a preminuo 4. maja 1903. godine u Banici kod Sera.

Osnovnu školu je završio u rodnom gradu, a mušku gimnaziju „Sveti Ćiril i Metodije“ u Solunu. Nakon toga je pohađao Vojnu školu u Sofiji.

Premda je dobio diplomu, zbog socijalističkih ideja nije dobio i oficirski čin. Zato se 1894. godine vratio u Makedoniju, te počeo da radi kao nastavnik u Novom Selu kod Štipa. U septembru 1895. godine je postao direktor škole u Štipu.

Već tada se pridružio rukovodstvu Makedonske revolucionarne organizacije (MRO). Učestvovao je u razgovorima sa vodećim ličnostima pokreta, poput Dame Grueva (Дамјан Јованов Груев), Pere Toševa (Петар Наумов Тошев) i drugih.

Oformio je Centralni komitet MRO, te odbore u Ćustendilu i Dupnici. U februaru 1896. godine je u Štipu organizovao prve proteste protiv turske vlasti.

Prvi put je uhapšen u aprilu 1896. godine, ali je zbog nedostatka dokaza da je učestvovao u krijumčarenju bombi za MRO pušten na slobodu. Već sledeći mesec turske vlasti su ga uhapsile u Skoplju.

Ponovo je pušten, ali je privukao pažnju vlasti zbog „nedozvoljenih radnji“. Pošto je u septembru imenovan za direktora škole u Banskom, tu je nastavio svoje aktivnosti na proširenju mreže MRO.

Uskoro je napustio posao i potpuno se posvetio ideji oslobođenja Makedonije od Turaka. Jedno vreme je živeo i radio u Sofiji.

Nakon hapšenja članova Centralnog komiteta MRO, vođe ove organizacije postali su Dečev i Đorče Petrov (Георги Ѓорче Петров Николов). Petrov je polovinom marta izdao uputstva gradskim i seoskim odborima da se borba nastavlja.

Delče je rukovodio tajnim kanalima i kurirskim službama koje su raznosile poverljive informacije, te obezbeđivao oružje i municiju potrebnu za pokret. Organizovao je proizvodnju eksploziva u gradovima Ćustendil, Burgas, Plovdiv i na Svetoj Gori.

U cilju što bolje organizacije pokreta, uspostavio je Četnički institut na kome su se obučavali pripadnici MRO, te zajedno sa Petrovom napisao Pravilnik o delovanju četa.

Uspostavljanjem seoske milicije zvanično je počela da postoji četnička organizacija kojom je rukovodio lično Delčev. Preuzeli su sudsku i izvršnu vlast, te stvorili tajnu „makedonsku državu“ u Osmanskom carstvu.

Njihova organizacija se sve više širila, a početkom maja Delčev se zaputio u Sersko na zakazani Kongres MRO. Ipak, u noći sa 3. na 4. maj 1903. godine turska vojska je opkolila selo Banjica, gde je odseo i pogubila Delčeva.

Goce Delčev se smatra, ne samo makedonskim, nego i bugarskim narodnim herojem.

Detinjstvo u Kukušu

Goce Delčev je rođen 1897. godine u mestu Kukuš, 35 kilometara severno od Soluna. Njegov otac Nikola (Никола Делцхев) je bio zanatlija. Posedovao je prodavnicu, proizvodio vino i rakiju, te druge poljoprivredne proizvode. Trgovao je žitaricama i gajio ovce.

Nikola Delčev je takođe aktivno učestvovao u društvenom životu Kukuša. Bio je strog i pošten čovek, ali uprkos patrijahalnom vaspitanju, njegova deca su odrasla u samosvesne i slobodoljubive ljude.

Njegova supruga Sultana (Султана Делцхев) je poreklom iz sela Murarci, nedaleko od Kukuša. Njeni preci su se takođe borili za oslobođenje od turske vladavine.

Nikola i Sultana su imali pet ćerki – Rušku (Русха), Kocu (Котза), Tinu (Тина), Liku (Лика) i Elenu (Елена), te četiri sina Goca, Mica (Мицо), Milana (Милан) i Hrista (Христо).

Za razliku od Nikole koji je bio prilično strog, Sultana je bila vrlo blaga i brižna majka.

Najstariji sin Gordi, nadimak Goce je dobio od svoje majke. Njegovo pravo ime nalazi se samo u službenim spisima, dok se on oduvek potpisivao kao Goce Delčev.

Revolucionarne ideje u njemu su sazrevale već tokom odrastanja, jer se njegovo rodno mesto Kukiš oduvek borilo da se „otrgne“ uticaja tadašnjeg Carigrada.

Odrastanje i prvi kontakt sa revolucionarnim idejama

U septembru 1878. godine je krenuo u osnovnu školu. Vreme je provodio učeći i pomažući ocu u njegovim poslovima. Bilo je malo vremena za igru, ali se oduvek družio sa svom decom, bilo da su Makedonci, Turci ili Romi.

Mnogi istoričari tvrde da se upravo u tim uslovima rađao njegov otklon prema nacionalizmu, šovinizmu i mržnji bilo koje vrste.

Voleo je da se druži i s odraslima od kojih je učio mnoge korisne stvari. Znanje je proširivao čitajući dela Getea (Johann Wolfgang von Goethe), Šekspira (William Shakespeare), Viktora Igoa (Victor-Marie Hugo), Puškina (Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин), Gogolja (Мико́ла Васи́льович Го́голь), te drugih zapadnoevrskopskih i ruskih pisaca.

Nakon što je završio treći razred gimnazije, 1886. godine, želeo je da školovanje nastavi u Solunu. Međutim, otac mu to nije dopustio nego ga je zaposlio kao šegrta u trgovini svog prijatelja.

Revolucionarni kružok mladih gimnazijalaca

Shvativši da to nije posao za njega, Nikola je popustio, te je sina 1988. godine upisao u Solunsku mušku gimnaziju „Sveti Kiril i Metodije“.

Njegove revolucionarne ideje ovde su dobile još veći smisao. Već 1989. pridružio se revolucionarnom klubu gimnazijalaca koji su vodili Boris Sarafov (Борис Сарафов) i Dimitar Pažev (Димитар Пажев).

Proučavali su radove domaćih i svetskih revolucionara, a 1890. Goce je postao predsednik kluba.

Zajedno sa četvoricom kolega u julu 1981. godine je iz Soluna otišao na školovanje u Sofiju. Nesvršeni đaci solunske gimnazije postali su 13. klasa kadeta u Kneževskoj vojnoj školi u Bugarskoj.

Usledila je disciplinovana i gruba obuka budućih oficira, a svaki tračak slobodne misli bio je „sasečen u korenu“. Ipak, družeći se sa mladim Makedoncima u Sofiji shvatio je da je ipak moguće da se realizuju revolucionarne ideje koje su u njemu sazrevale od boravka u Solunu.

U julu 1893. godine je upoznao Ivana Hadži Nikolova (Иван Хаџи Николов) koji je imao ideju o stvaranju revolucionarne organizacije sa zadatkom da oslobodi Makedoniju, ali bez uplitanja susednih zemalja i naroda, nego isključivo saradnjom sa domaćim stanovništvom.

Nikolov se zalagao za to da se materijalna i moralna podrška traži od Makedonaca u Bugarskoj i bugarskog naroda, uz uslov da se niko ne upliće u njihov rad.

Delčev se složio sa Nikolovim, ali ga je zamolio da sačeka još jednu godinu dok on završi oficirsku školu. Rukovodstvo te organizacije nije imalo strpljenja, pa je on isključen iz daljih planova.

Nije se obazirao na to, nego je nastavio da se školuje i tajno čita dela Marksa (Karl Heinrich Marx), Engelsa (Friedrich Engels) i drugih socijalističkih mislilaca.

Premda je trebalo da diplomira u junu 1894. godine, zatraženo je da se obuka nastavi do 1. januara 1895. godine.

Grupa kadeta se usprotivila, pa su poslali anonimno pismo vojnom ministru. To je izazvalo skandal, pa je nekoliko njegovih kolega uhapšeno. Goce je, kako bi ih izbavio kazao da je on napisao pisma.

Rukovodstvo škole mu nije poverovalo, ali je uhapšen zbog širenja socijalističke propagande. 16. septembra 1894. godine Delčev i još nekoliko kadeta izbačeno je iz vojne škole.

Mogao je da i zvanično postane oficir, ukoliko se ponovo upiše, ali on to nije želeo, njegove ideje išle su u drugom smeru.

MRO, Pravilnik, Ustav i formiranje Četničkog instituta

Iste, 1984. godine postao je učitelj u gimnaziji Bugarske egzarhije u Štipu. Tu je upoznao Dameta Grueva, jednog od idejnih tvoraca i osnivača Makedonske revolucionarne organizacije.

Već naredne godine pridružio se MRO, a 1896. godine je učestvovao na Kongresu makedonsko-jedrenskih revolucionara u Solunu.

Organizovali su dopremu oružja, naročito bombi u svoja tajna skloništa, a tokom jednog transporta vlasti su pronašle sanduk sa bombama među vrećama sa žitaricama.

Pohapšeno je rukovodstvo MRO, a vođe su postali Đorče Petrov i Goce Delčev. Napisali su Pravilnik o radu organizacije, te Ustav čiji puni naziv je bio Ustav Bugarskih makedonsko-jedrenskih revolucionarnih komiteta.

Cilj je bio da se uspostavi samostalnost Makedonije i jedrenske Trakije, a otprilike u isto vreme organizacija je pomenila naziv u Unutrašnja makedonsko-jedrenska revolucionarna organizacija (VMORO).

U januaru 1898. godine Delčev i njegovi istomišljenici su ustanovili Četnički institut, a on je postao vođa svih četa u Makedoniji.

Kako bi što više smanjio uticaj bugarskog kralja i tzv. Vrhovnog makedonsko-jedrenskog komiteta on je aktivno delovao protiv njihovog mešanja u rad svoje organizacije. Poručio im je da čuvaju svoju teritoriju, a da će Makedonci čuvati Makedoniju.

Jane Sandanski (Јане Сандански), Dame Gruev, Delčev i drugi članovi rukovodstva organizacije umesto ustanka u Trakiji i Makedoniji, odlučili su da borbu vode gerilski.

On se protivio podizanju ustanka 1903. godine, a umesto toga organizovao je sastanak makedonsko-jedrenskih revolucionara. Tom sastanku prisustvovali su Đorče Petrov, Jane Sandanski, Pere Tošev, Mihail Gerđikov (Михаил Герџиков) i drugi.

Ipak, samo nekolicina se složila sa Delčevom da nije pravi trenutak za podzanje ustanka.

Prve akcije su sproveli u martu iste godine. On je sa svojom grupom revolucioara minirao most na reci Angisti i podmetnuo eksploziv u tunel na železničkoj pruzi u mestu Samokov.

Nakon toga je otišao u Solun, te glavni štab formirao u prostorijama Bugarske muške gimnazije, čiji je đak bio jedno vreme.

Tu se nije dugo zadržao, nego je vozom krenuo u Seres. 2. maja je sa svojim najbližim saradnicima stigao u selo Banica, tek nekoliko kilometara udaljeno od Seresa.

Ipak, za njegov dolazak u Banicu saznale su turske vlasti, pa su naredne noći vojnici opkolili selo. Delčev je saznao o čemu se radi, te je od svojih ustanika tražio da izlaze iz kuća i da beže kako ih ne bi stigla turska osveta. U tom begu on je pogođen u levi deo grudi i ostao na mestu mrtav.

Njegovom smrću borba nije prestala. Naprotiv, ustanici su na Ilindan 1903. godine podigli ustanak protiv Turaka.

Najveće borbe vodile su se u Bitoljskom okrugu gde su revolucionari napadali begovske posede i garnizone, rušili mostove i presecali sredstva komunikacije. Isti gerilski napadi organizovani su u demirhisarskom, kosturskom, lerinskom, ohridskom i prilepskom kraju.

Turske snage su uzvratile žestoko, pa je 20 000 vojnika 10. avgusta opkolilo Kruševo. Tek 1 200 revolucionara uspelo je da zauzme odbrambene položaje, a kada ih je dva dana kasnije Behtijar-paša pozvao da se predaju, oni su to odbili. Usledilo je bombardovanje grada, a Turci su uspeli da uđu u Kruševo.

Nakon poraza vlasti su počele da vrše odmazdu nad Kruševljanima, a narednih meseci hvatali su i ubijali revolucionare širom Makedonije. Spalili su više od 12 hiljada kuća, a preko 70 hiljada ljudi je ostalo bez krova nad glavom.

Oko 30 ljudi je uspelo da pobegne, a više od osam hiljada je ubijeno. Zahvaljujući pomoći Srbije, Rusije, Engleske i Bugarske obnovljeni su domovi, bolnice i obezbeđena je humanitarna pomoć.

Došlo je do raskola u redovima VMRO-a, a u Makedoniji je jačao Vrhovni makedonski komitet, koji je imao za cilj bugarizaciju slovenskog stanovništva i pripajanje Makedonije Bugarskoj.

Sledbenici Goce Delčeva su njegove posmrtne ostatke sačuvali u kamenom sarkofagu. Sahranjen je u dvorištu crkve Sveti Spas u Skoplju.

Kako je tada navedeno, oni su zakleli buduća pokolenja da njegove kosti budu sahranjene u „budućoj prestonici slobodne i nezavisne Makedonije“.

Značaj

Goce Delčev se smatra, ne samo makedonskim nego i bugarskim narodnim herojem. U njegovu čast bugarski grad Nevrokop je preimenovan u Goce Delečev.

Istoimeno mesto postoji i u Makedoniji, a nekoliko sela su kasnije nazvana Delčevo. Bugarska ekspedicija na Antartiku je postavila spomenik u čast Goce Delćeva, a njegovo ime nosi i najveći vrh planine Alibotus na granici između Bugarske i Grčke.

Dugogodišnji proces da se u Banici postavi obeležje u čast revolucionara, realizovana je tek u julu 2013. godine i to povodom 110. godišnjice smrti Goce Delčeva i Ilindanskog ustanka, te 120. godišnjice osnivanja TMORO-a (Тајната македоно-одринска револуционерна организација).

Životom i radom makedonskog revolucionara bavili su se mnogi istoričari, a na tu temu objavljeni su brojni članci, knjige i druge publikacije.

Njegove ideje mogu se pronaći u biografijama drugih makedonskih revolucionara koji su sarađivali sa Makedonskim revolucionarnim pokretom. Pored bugarskih i makedonskih, objavljene su i mnoge knjige na stranim jezicima.

Među prvim biografijama Goce Delečeva bila je ona koju je napisao Pejо Јovarov (Пејо Јаворов). Usledile se knjige Antonova (Михаил Игнатьевич Антонов), Georgija Baždarova (Георги Баждаров), Stefana Korakostova (Стефан Каракостов) i drugih.

Istorijska epoha u kojoj je živeo i radio posebno se proučava u makedonskim školama. Njegove aktivnosti zabeležene su u brojnim enciklopedijama i leksikonima, poput „Enciklopedije Jugoslavije“, „Male enciklopedije obrazovanja“, „Vojne enciklopedije“, „Leksikonu istorije“ i drugima.

Citati

Goce Delčev je jedan od najčešće citiranih Makedonaca, naročito kada je u pitanju makedonsko nacionalno pitanje i nezavisnost za koju se zalagao.

„Oslobođenje Makedonije se krije u unutrašnjem ustanku. Ko misli drugačije da oslobodi Makedoniju, laže i sebe i druge.“

„Rad i upornost, to je snaga pomoću koje čovek postaje nesalomiv u nekoj svojoj ideji.“

„Prvi uslov za uspeh Organizacije jeste očuvanje čistote oslobodilačkog ustanka.“

„Unutrašnja organizacija nema za cilj samo da da ljudima oružje u ruke, nego da razbije njihov ropski duh“

„Borimo se za slobodnu i nezavisnu Makedoniju u kojoj će siromašni uživati velika prava.“

„Ne želim da pokrećem ustanak sa ljudima koji će da me napuste već nakon prvog neuspeha. Želim da pokrenem revoluciju sa građanima koji su spremni da podnesu sva iskušenja dugotrajne borbe koja će zbog političkih uslova ili biti naša ili ćemo voditi „stoku na klanje“.