Božidar Đelić

Biografija

Božidar Đelić je srpski ekonomista i političar, nekadašnji ministar finansija, ministar za nauku i tehnološki razvoj, te bivši potpredsednik Vlade Srbije. Rođen je 1. aprila 1965. godine u Beogradu. Iz dva braka ima troje dece, ćerke Milenu i Almu, te sina Lazara. Trenutno živi u Parizu i radi kao izvšni direktor Investicione banke „Lazard“.

Dugo godina je bio savetnik u vladama Poljske i Rusije, a 2000. godine je prihvatio poziv Miroljuba Labusa i postao deo ekspertskog tima zaduženog za izradu ekonomskog programa Srbije.

Za ministra finasija prvi put je izabran 2001. godine. Tu funkciju je obavljao do 2003. godine.

Četiri godine kasnije je postao potpredsednik Vlade za evropske integracije, a od 2008. do 2011. godine je, pored ove obavljao i funkciju ministra za nauku i tehnološki razvoj.

U decembru 2011. godine podneo je ostavku na mesto potpredsednika jer nije ispunio dato obećanje da će Srbija da dobije kandidatski status za ulazak u Evropsku uniju (EU).

Nakon toga je bio poslanik u Skupštini Srbije, a sa ove pozicije se povukao krajem 2013. godine jer je prihvatio mesto izvršnog direktora banke „Lazard“.

Detinjstvo i obrazovanje

Božidar Đelić je rođen 1965. godine. Njegov otac je bio arhitekta, a majka geograf. S obzirom da su se razveli ubrzo nakon sinovog rođenja, Božidar je odrastao sa bakom i dedom u Beogradu.

Kako je u jednom intervjuu kazao, najjača figura u njegovom detinjstvu bila je baka Milena koja je bila stroga, ali pravična i zahvaljujući kojoj je stekao radne navike.

Kada je 1973. godine baka preminula on je preselio u Francusku kod majke. Tu je nastavio školovanje. U to vreme majka je imala malu tekstilnu firmu i živeli su dobro.

Međutim, kada je njen partner pobegao sa svim zarađenim novcem, život je postao teži. Sa majkom i očuhom živeo je u sobi od desetak kvadrata, te je uporedo sa školovanjem radio fizičke poslove.

Po završetku osnovne škole uspeo je da upiše gimnaziju „Luj XIV le Grand“ („Louis XIV le Grand“). Bila je to prestižna škola. Iako besplatna, upisivali su je samo izuzetni đaci preko konkursa, te talentovana deca bogatih roditelja.

Kako je jednom prilikom izjavio, zahvaljujući profesorima u osnovnoj školi uspeo je da upiše gimnaziju i da se izbori za stipendiju.

Već tokom prve dve godine pobedio je na srednjoškolskim takmičenjima iz istorije i ekonomije. Po završetku gimnazije upisao je Visoku školu društvenih nauka u Parizu, te odbranivši diplomski rad na temu „Efekti nestabilnosti novčanog kursa na rast privrede“ stekao zvanje ekonomiste (Diplôme d’Etudes Approfondies en Economie).

Školovanje je nastavio na Institutu političkih nauka, te kao jedan od najboljih studenata rangiran kao „laureat“. Specijalizovao se u poslovnoj školi (Ecole des Hautes Etudes Commerciales, Jouy-en-Josas).

U periodu od 1987. do 1990. godine radio je u kompaniji „Tompson SA“, a potom školovanje nastavio na Univerzitetu Harvard (Harvard Business School) u Bostonu.

Magistrirao je 1991. godine na oblasti finansije i strategija, a potom se specijalizovao za makroekonomiju i međunarodne odnose na Harvardskoj školi vlade i diplomatije (John F. Kennedy School of Government, Harvard University, Cambridge).

Bio je stipendista fondacija „Fulbrajt“ i „Lavoazje“.

Govori francuski, engleski, poljski, nemački i ruski jezik.

Karijera u ekonomiji

Radno iskustvo je stekao tokom školovanja. Bio je saradnik pripravnik u kabinetu generalnog direktora kompanije za drumski saobraćaj „CTM LN“ sa sedištem u Kazablanki.

Nakon toga postao je savetnik Ante Markovića, tadašnjeg predsednika Vlade bivše Jugoslavije.

U junu 1991. godine izabran je za savetnika poljskog ministra finansija Lešeka Balceroviča (Leszek Henryk Balcerowicz) u oblasti makroekonomske reforme.

Kako se navodi na njegovom sajtu, Đelić je učestvovao u osnivanju Varšavske berze, te radio kao savetnik na programu masovne privatizacije kroz investicione fondove Ministarstva za privatizaciju Poljske.

Godinu dana kasnije postao je savetnik Vlade Ruske federacije. Osnovao je i rukovodio Jedinicom za makroekonomiju i finansije koja je bila pod ingerencijom potpredsednika i ministra finansija Borisa Fjodorova (Борис Григорьевич Фёдоров).

U Đelićevoj biografiji se navodi da je od juna 1992. godine do septembra 1993. godine bio savetnik Anatolija Čubajsa (Анатолий Борисович Чубайс) i Jegora Gajdara (Егор Тимурович Гайдар), potpredsednika i ministra za privatizaciju, te vršioca dužnosti predsednika Vlade Ruske federacije.

U septembru 1993. godine vratio se u Pariz jer je izabran za partnera suvlasnika u firmi „Mekinzi i kompani“ („McKinsey & Company“), jednoj od vodećih konsalting kompanija u svetu.

Tokom sedam godina radio je u Parizu i Kaliforniji, gde je pregovarao o brojnim projektima, te rukovodio timovima od nekoliko stotina klijenata i konsultanata.

Đelić u svojoj zvaničnoj biografiji navodi da se specijalizovao u sektorima finansijskih institucija, medija i tehnologije, te da je u to vreme izabran za lidera Evropske prakse u domenu upravljanja fondovima.

Pored toga, izabran je za jednog od sedam članova globalnog Digitalnog saveta Kompanije.

Predvodio je tim savetnika rumunskog premijera Viktora Čorbeua na programima stabilizacije i ekonomskih reformi.

Među najveća dostignuća Đelić je naveo spajanja dve vodeće osiguravajuće kompanije u Evropi, te posredovanje u jednoj od „najvećih spajanja u bankarstvu u Evropi“ što je doprinelo smanjenju troškova za 15 odsto. Pored toga, formirao je internet banku za jednu od najvećih osiguravajućih kompanija u Francuskoj.

Oblast delovanja odnosila se i na strategije sticanja i zadržavanja klijenata za jednu od vodećih evropskih komercijalnih televizijskih grupa, te definisanje strategije i programa mobilizacije prodaje za jedno novinsko izdavačko preduzeće.

Učestvovao je u brojnim drugim velikim projektima, a kompaniju je napustio u oktobru 2000. godine kada je prihvatio poziv Miroljuba Labusa, lidera partije G17+ da se vrati u Srbiju kako bi pomogao ekonomskom razvoju ove zemlje.

Imenovan je za šefa Labusovog ekspertskog tima zaduženog za izradu ekonomskog programa.

Osnivanje „Altis kapitala“ i predsedavanje „Kredi Agrikolom“

U septembru 2004. godine Božidar Đelić je u Beogradu osnovao specijalizovanu konsultantsku firmu za pitanja spajanja i akvizicije pod nazivom „Altis kapital“.

Kompanija se bavila pružanjem stručnih saveta za transakcije u oblasti finansijskih usluga, robe široke potrošnje, infrastrukture i energetike.

Nakon što je u maju sledeće godine ušao u „Kredi Agrkol“ prodao je svoje akcije u „Altisu“. Kako se navodi u njegovoj zvaničnoj biografiji, Đelić je tokom dve godine vodio strategiju za Istočnu Evropu i bivši Sovjetski Savez za francusku banku „Kredi agrikol“ (Crédit agricole). U to vreme vodio je preogovore o kupovini „Meridian banke“ u Srbiji i „Indeks banke“ u Ukrajini.

Pored toga što je bio predsednik Upravih odbora ovih banaka, bio je i član Odbora poljske banke „Lukas“. Kao prelazni generalni direktor „Indeks banke“ nadgledao je obnovu linije proizvoda i pokretanje prodajnih kampanja.

Politička karijera

Božidar Đelić je od kraja devedesetih godina 20. veka do 2020. godine bio član Demokratske stranke (DS).

Mandat ministra finansija

Krajem januara 2001. godine izabran je za ministra finansija u Vladi Zorana Đinđića. Kako se navodi na njegovoj zvaničnoj internet stranici, Đelić je tri godine rukovodio administracijom od 12 hiljada ljudi, te upravljao budžetom od 10 milijardi evra.

Svojim najvećim uspesima tokom prve tri godine, Đelić smatra smanjenje budžetskog deficita sa 15 na 3.4 odsto, smanjenje inflacije sa 133 na 7.8 odsto, povećanje direktnih stranih investicija, te uspešno sprovođenje tri programa Međunarodnog monetarnog fonda (MMF).

Uveo je praksu redovnih godišnjih pregovora sa sindikatima prosvetnih radnika, rudara, lekara, radnika u industriji i drugih koji pripadaju javnom sektoru. Smanjujući ilegalnu trgovinu cigaretama i benzinom, došlo je do uvećanja budžetskih prihoda za 25 odsto.

U uspehe ubraja i uvođenje fiskalnih kasa, usvajanje Zakona o carini, porezima, budžetu i javnim nabavkama, te Zakona o finansiranju političkih stranaka koji je stupio na snagu u junu 2003. godine.

Bio je governer za Srbiju i Crnu Goru u EBOR-u, te viceguverner za Srbiju i Crnu Goru u Svetskoj banci. Pored toga je bio i predsednik Upravog odbora Beogradske berze.

Mandat potpredsednika Vlade Srbije

Na vanrednim izborima 2007. godine kandidovao se za poslanika na listi Demokratske stranke u Skupštini Srbije, ali nije osvojio dovoljan broj glasova.

Demokratska stanka ga je istakla kao glavnog kandidata za predsednika Vlade, ali s obzirom da je Demokratska stranka Srbije (DSS) kao uslov za koaliciju sa DS-om navela premijersko mesto, predsednik Vlade je ponovo postao Vojislav Koštunica.

U maju 2007. godine Đelić je imenovan za zamenika premijera. Pored toga, bio je guverner Srbije u Grupi Svetske banke, te viceguverner EBOR-a.

Kao zamenik predsednika Vlade bio je glavni pregovarač za ulazak Srbije u Evropsku uniju. U aprilu 2008. godine je u Luksemburgu potpisao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Srbije.

Pregovarao je sa MMF-om o programu predostrožnosti sa ciljem ublažavanja posledica globalne ekonomske krize, te predsedavao Komisijom za restrukturiranje javnih preduzeća.

Mandat ministra za nauku i tehnološki razvoj

U maju 2008. godine formirana je nova vlada na čelu sa Mirkom Cvetkovićem. Dva meseca kasnije Đeliću je pripala pozicija potpredsednika Vlade za evropske integracije i ministra za nauku i tehnološki razvoj. Od tada do decembra 2011. godine Đelić je bio glavni pregovarač za ulazak Srbije u EU.

Koordinisao je finansijsku pomoć EU, te bio zadužen za izradu strategije „Srbija 2020“. Kao ministar, koordinisao je aktivnosti Vlade u oblastima borbe protiv siromaštva, održivog razvoja i Milenijumskih ciljeva razvoja UN.

Bio je zadužen za integraciju Roma, te rukovodio organizacijom Univerzijade u Beogradu 2009. godine.

Među uspešne projetke na poziciji zamenika premijera Đelić u svojoj biografiji navodi sporazume o vanrednom antikriznom paketu od 100 miliona evra bespovratne pomoći i 200 miliona evra kredita. Pored toga, navodi da je uspostavio procese u cilju „zakonitog, transparentnog i efikasnog korištenja sredstava“.

Bio je zadužen za odnose sa Evropskom investicionom bankom (EIB), te direktno posredovao pregovorima o otvaranju regionalne kancelarije EIB-a za Zapadni Balkan. Kancelarija je otvorena 2010. godine u Beogradu.

Jedan je od članova Vlade koji su u decembru 2009. godine dogovarali uvođenje bezviznog režima za građane Srbije sa zemljama šengenskog prostora.

Lično je bio zadužen za pripremu i usvajanje Zakona o povratu imovine i obeštećenju koji je u septembru 2011. godine usvojila Skupština Srbije.

Đelić je osnovao i predsedavao Nacionalnim savetom za konkurentnost, te potpisao kredit vredan 260 miliona evra sa Vladom Japana namenjen odsumporavanju dimnih gasova Termoelektrane Nikola Tesla B.

Obezbedio je kredit od 200 miliona evra za izgradnju naučne i tehnološke infrastrukture Srbije, te ispregovarao dva zajma sa BRSE za naučne centre, opremu i stanove za naučne radnike.

U martu 2010. godine je usvojena prva Nacionalna strategija naučnog i tehnološkog razvoja Srbije čiji proces je predvodio Đelić.

Bio je zadužen i za pitanja nuklearne bezbednosti, te je u decembru 2010. godine zajedno sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju (MAAE) formirao alijansu za obezbeđenje sredstava u iznosu od 25 miliona dolara za reparaciju iskorištenog nuklearnog goriva iz Vinče u Rusiju.

U novembru 2011. godine je posredovao u potpisivanju studije o izgradnji beogradskog metroa u vrednosti milijardu evra. Memorandum su potpisali predstavnici Grada Beograda i Vlade Francuske.

Sledećeg meseca usvojena je Platforma za mala i srednja preduzeća Zapadnog Balkana vredna 144 miliona evra.

Iako je prema istraživanju Svetske banke siromaštvo u Srbiji sa 14 odsto 2003. godine palo na 7 odsto 2008. godine, ta stopa je zbog ekonomske krize iste godine porasla na 10 odsto.

Đelić se bavio i položajem Roma u srpskom društvu, te je osnovao Nacionalni savet za njihovu integraciju. Vlada je 2009. godine usvojila Akcioni plan za unapređenje položaja Roma.

9. decembra 2011. godine, nakon što Savet Evrope nije dodelio status kandidata Srbiji, Đelić je podneo ostavku na poziciju potpredsednika Vlade. Tom prilikom je kazao da odluka „nije bila znak poraza državne politike, nego njegovog shvatanja lične odgovornosti i ispunjavanja datog obećanja“.

Ostao je član rukovodstva Demokratske stranke i poslanik u Parlamentu. Ipak, 31. decembra 2013. godine podneo je ostavku na sve funkcije u partiji i vratio poslanički mandat.

Kako je tom prilikom kazao odlučio je da prihvati ponudu „Lazard banke“ i postane njihov izvršni direktor.

Dodao je da će i dalje podržavati Demokratsku stranku, ali da će karijeru nastaviti u inostranstvu.

Đelić je u maju 2018. godine podržao Branislava Lečića za predsednika Demokratske stranke. Tada je izjavio da podržava „kolegu iz Zoranove vlade i hrabrog borca za demokratiju“.

Krajem septembra 2020. godine na telefonskoj sednici Izvršnog odbora Demokratske stranke, odnosno njene frakcije koju predvodi Zoran Lutovac, isključena su 53 člana te partije. Među njima se našao i Božidar Đelić.

Deo rukovodstva DS-a koji podržava Branislava Lečića ovaj Lutovčev čin okarakterisao je kao „veliku sramotu“. Članica Glavnog odbora DS Nada Kolundžija kazala je da Lutovac nema „ni legalitet, ni legitimitet da sprovede“ te odluke.

Đelić u domaćim medijima nije komentarisao isključenje iz DS-a, niti stanje u stranci čiji član je bio više od dvadeset godina.

Privatni život

Božidar Đelić je rođen 1965. godine u Beogradu. Sa osam godina je preselio u Pariz, gde je živeo, školovao se i radio sve do 1991. godine kada je prihvatio poziciju savetnika u Vladi Poljske.

Bio je u braku sa Francuskinjom Mari Lor s kojom je 1997. godine dobio ćerku Milenu, a dve i po godine kasnije Almu. Nakon razvoda su ga povezivali sa biznismenkom Vesnom Ječemenicom, sa kojom se pojavljivao i na društvenim događajima u Beogradu.

Srpski mediji su 2016. godine objavili da se venčao sa francuskom ekonomistkinjom srpskog porekla. U novembru iste godine su dobili sina Lazara.

Autor je knjige „Kada će nam biti bolje“ koju je 2006. godine objavio „Službeni glasnik“.

Izvori

• http://www.djelic.net/index.html
• https://www.istinomer.rs/akter/30/Bozidar-Djelic
• https://www.vreme.com/cms/view.php?id=304709
• https://www.danas.rs/vesti/politika/kolundzija-na-telefonskoj-sednici-iskljucena-53-clana-demokratske-stranke/
• https://www.danas.rs/vesti/politika/bozidar-djelic-podrzao-branislava-lecica-za-predsednika-ds/