Andrija Mandić Biografija | Biografije Poznatih

Foto: NSD2009 / CC BY SA 4.0

Kratke informacije

Ime i prezime	Andrija Mandić
Datum rođenja	19. januar 1965.
Mesto rođenja	Šavnik
Država	Crna Gora
Prebivalište	Podgorica
Zanimanje	Političar
Stranka	Nova srpska demokratija

Biografija

Andrija Mandić je crnogorski i srpski političar, predsednik stranke Nova srpska demokratija (NSD), te jedan od lidera političkog saveza Demokratski front (DF). Rođen je 19. januara 1965. godine u Šavniku. Živi i radi u Podgorici.

Pre nego što se uključio u politički život Crne Gore, Mandić je bio direktor i suvlasnik akcionarskog društva za preradu obojenih metala.

Politikom je počeo da se bavi devedesetih godina 20. veka. Tokom 1990. godine bio je aktivista Saveza reforskih snaga Jugoslavije na čijem je čelu bio Ante Marković.

Od 1990. do 1999. godine bio je u Narodnoj stranci. Kao kadar te partije obavljao je funkciju zamenika saveznog ministra trgovine Milana Beka.

Mandić je 1997. godine sa grupom istomišljenika osnovao Srpsku narodnu stranku (SNS). Obavljao je funkciju predsednika Izvršnog odbora te partije.

Bio je na čelu koalicije „Srpska lista“, te njen predsednički kandidat na izborima 2008. godine. Osim toga, Mandić je bio i jedan od lidera koalicije „Bolja Crna Gora“.

Stranku Nova srpska demokratija formirao je 2009. godine, a od tada do danas (septembar 2021. godine) više puta je biran za njenog predsednika.

U periodu od 2006. do 2020. godine biran je četiri puta za poslanika u Skupštini Crne Gore.

Mandić važi za jednog od najvećih kritičara Mila Đukanovića i njegove Demokratske partije socijalista (DPS). Protivio se odvajanju Crne Gore od Srbije, nezavisnosti Kosova i pristupanju Crne Gore NATO savezu.

Obrazovanje i karijera

Andrija Mandić je rođen 1965. godine u Šavniku. Diplomirao je na Metalurško-tehnološkom fakultetu u Podgorici.

Kako se navodi na zvaničnom sajtu njegove partije, pre aktivnog političkog angažmana Mandić je bio uspešan preduzetnik. Bio je direktor i suvlasnik akcionarskog društva za preradu obojenih metala, a organizovao je i prvu privatnu proizvodnju aluminijumskih legura u Crnoj Gori[1].

Politička karijera

Andrija Mandić je tokom 1990. godine bio aktivista Saveza reformskih snaga Ante Markovića. Nakon što se Jugoslavija raspala pridružio se Narodnoj stranci na čijem je čelu tada bio profesor doktor Božidar Bojović.

Posle raskola u Narodnoj stranci, Mandić se priklonio Bojoviću, a nakon toga je izabran za zamenika saveznog ministra trgovine Milana Beka.

Mandić je 1997. godine postao član Srpske narodne stranke (SNS). Tri godine kasnije postao je predsednik Izvršnog odbora SNS, a na izborima 2001. godine izabran je za poslanika u Skupštini Crne Gore.

Dve godine kasnije Mandić je postao predsednik Srpske narodne stranke i na toj funkciji je ostao do 2009. godine.

U međuvremenu je bio član delegacije Skupštine Crne Gore u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, član Ustavnog odbora, Odbora za bezbednost i odbranu, te Odbora za antikorupciju u Skupštini Crne Gore.

Mandić je bio član delegacije u Parlamentarnoj skupštini Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Referendum o nezavisnosti

Mandić je bio jedan od protivnika nezavisnosti Crne Gore od tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Za razliku od nekih drugih partija, rukovodstvo SNS je zauzelo stav da ne bi trebalo da se ulazi u pregovore sa vladajućim partijama u Crnoj Gori oko pitanja otcepljenja od Srbije. Zato su na početku ostali izvan pregovaračkog procesa koji se odvijao pod pokroviteljstvom Evropske unije.

Zastupali su stav da odluka o nezavisnosti može da bude donesena samo ukoliko se u prilog nezavisnosti izjasni apsolutna većina od ukupnog broja građana sa pravom glasa. Sa druge strane, vladajuće stranke su isticale da je za donošenje takve odluke potrebna prosta većina onih koji će izaći na glasanje.

Predstavnici Evropske unije su predložili da se odluka o nezavisnosti može smatrati važećom ako se u prilog nezavisnosti izjasni više od 55 odsto važećih glasova.

Predsedništvo Srpske narodne stranke je na sednici održanoj 22. februara 2006. godine donelo odluku da se predlog EU podrži. Na skupštinskom zasedanju 1. marta izglasan je Zakon o referendumu o državno-pravnom statusu Republike Crne Gore. Mandić je bio među 60 poslanika koji su glasali za.

Na referendumu koji je održan 21. marta 2006. godine 55.5 odsto građana je kazalo da podržava izlazak Crne Gore iz zajednice sa Srbijom. Prema usvojenom Zakonu to je značilo da su građani Crne Gore odlučili da istupe iz zajednice sa Srbijom.

SNS i druge opozicione stranke omogućile su vladajućoj Demokratskoj partiji socijalista i drugim partijama koje su se zalagale za nezavisnost da program nezavisnosti države ostvare bez podrške apsolutne većine birača u Crnoj Gori.

Nakon referenduma Mandić je najavio podnošenje ostavke na funkciju predsednika Srpske narodne stranke, ali je Glavni odbor SNS odlučio da njegovu ostavku ne uvaži.

Srpska lista, Srpska sloga i nezavisnost Kosova

Nakon proglašenja nezavisnosti Crne Gore, Mandić je predložio unionističkim strankama širu koaliciju pod nazivom „Srpska lista“. Veće partije su taj predlog odbile, a deo SNP-a je pristao na takvu vrstu saradnje.

Na parlamentarnim izborima koji su održani u septembru 2006. godine „Srpska lista“ je osvojila oko 50 hiljada glasova, tj. 12 poslaničkih mandata u Skupštini Crne Gore.

Na Predsedničkim izborima koji su u Crnoj Gori održani u aprilu 2008. godine bio je kandidat koalicije „Srpska sloga“. Sa oko 64 hiljade glasova zauzeo je drugu poziciju, a za predsednika je izabran Filip Vujanović (DPS).

Nakon što je Vlada Crne Gore 10. oktobra 2008. godine priznala nezavisnost Kosova, Mandić je s istomišljenicima izašao na proteste u Podgorici. 13. oktobra je započeo štrajk glađu zbog odluke o priznanju Kosova. Štrajk je prekinuo nakon 13 dana zbog zdravstvenih problema.

Priznavanje nezavisnosti Kosova okarakterisao je kao „jednu od najvećih izdaja koju je crnogorski režim u istoriji napravio[2].“

Nova srpska demokratija

Krajem 2018. godine Mandić je pokrenuo inicijativu za ujedninjenje srpskih stranaka u Crnoj Gori. Predlog su prihvatile Narodna socijalistička stranka i još nekoliko manjih partija.

Iz njihovog saveza stvorena je partija Nova srpska demokratija. 24. januara 2009. godine Andrija Mandić je prvi put izabran za njenog predsednika.

Pred Parlamentarne izbore 2010. godine Nova srpska demokratija sklopila je koaliciju pod nazivom „Bolja Crna Gora“ sa Socijalističkom narodnom partijom i Pokretom za promene Nebojše Medojevića.

Demokratski front

Mandić je sa Nebojšom Medojevićem, liderom Pokreta za promene pred izbore 2012. godine formirao koaliciju pod nazivom „Demokratski front“. Pored Nove srpske demokratije i Pokreta za promene u DF je ušla Demokratska stranka jedinstva, deo Socijalističke narodne partije, te grupa nestranačkih osoba i javnih ličnosti.

Za lidera koalicije izabran je Miodrag Lekić, nekadašnji ministar vanjskih poslova Crne Gore i dugogodišnji ambasador u Italiji.

Na Parlamentarnim izborima koji su u Crnoj Gori održani 2012. godine Demokratski front je osvojio 22.8 odsto glasova. Sa 20 poslanika u Skupštini Crne Gore, postali su najjača opoziciona snaga u najvišem zakonodavnom telu Crne Gore.

Kandidat DF-a na Predsedničkim izborima koji su održani 2013. godine bio je Miodrag Lekić. On je osvojio 48.8 odsto, a tadašnji predsednik Crne Gore Filip Vujanović 51.2 odsto glasova. Obojica su proglasili pobedu, a nakon toga je usledio sudski spor oko stvarnog izbornog rezultata.

Mandić i drugi čelnici DF-a, kao i mnogih opozicionih stranaka tvrdili su da su izbori pokradeni.

Lider NSD-a je bio jedan od organizatora protesta ispred Skupštine koji su održani u jesen 2015. godine. Pristalice DF-a su 27. septembra blokirali jednu od najvećih saobraćajnica u Podgorici, a postavili su i šatore ispred zgrade parlamenta.

Zahtevi opozicionih predstavnika su bili formiranje prelazne vlade i organizovanje fer izbora. Međutim, pokazivali su i otpor prema ulasku Crne Gore u NATO, kao i donošenju Zakona o slobodi veroispovesti.

Protesti su kulminirali 18. oktobra 2015. godine kada je došlo do sukoba sa policijom. Opozicioni lideri su tvrdili da je policija prekoračila silu tokom „obračuna“ sa građanima.

Mandić je bio nosilac liste „Demokratski front – Mi ili on“ na Parlamentarnim izborima koji su održani 16. oktobra 2016. godine. Na dan izbora pozvao ga je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Goran Danilović koji mu je saopštio da bi se u slučaju da opozicija proglasi pobedu i izađe na ulice kako bi tu pobedu proslavila, moglo doći do ozbiljnih nereda.

Ubrzo su pojedini mediji objavili da je nekolicina državljana Srbije uhapšena zbog pokušaja da izvedu državni udar na dan izbora u Crnoj Gori.

Prema tvrdnjama čelnika DF-a, to je dovelo do smanjenja izlaznosti njihovih birača, te je izborni rezultat išao u korist Demokratskoj partiji socijalisti i njihovim koalicionim partnerima koji su ponovo uspeli da formiraju vlast.

Slučaj „Državni udar“

Polovinom 2017. godine Andrija Mandić i Milan Knežević našli su se među optuženima za navodni pokušaj državnog udara na dan izbora 2016. godine. U optužnici Tužilaštva navedeno je da je u Crnoj Gori 16. oktobra 2016. godine sprečen državni udar.

Milivoje Katnić, specijalni državni tužilac je naveo da je u noći održavanja izbora bilo planirano da dođe do upada u zgradu skupštine, hapšenja i likvidacije tadašnjeg premijera Milo Đukanović.

Prema navodima tužilaca, postojao je osnov sumnje da je Mandić deo kriminalne organizacije koju su osnovali ruski državljani Eduard Širokov (Šišmakov) i Vladimir Popov sa ciljem izvođenja dela terorizma i drugih kaznenih dela[3].

Tom prilikom uhapšen je Mandićev vozać Mihailo Čađenović i nekoliko državljana Srbije. Mandić je tvrdio da ne poznaje nikoga od osumničenih osim svog vozača. Kneževiću i Mandiću nije određen pritvor, ali je zatraženo od Skupštine da im skine poslanički imunitet, što se i dogodilo.

Suđenje je počelo 24. maja 2017. godine, a Mandić se izjasnio da nije kriv za ono što ga Tužilaštvo tereti, te da je reč o „montiranom procesu“ sa ciljem da se DF proglasi terorističkom organizacijom, da im se zabrani rad, te da se bez njihove saglasnosti uvede Crna Gora u NATO savez.

U maju 2019. godine Viši sud u Podgorici osudio je Andriju Mandića i Milana Kneževića na po pet godina zatvora. Sutkinja Suzana Mungoša je u iznošenju presude istakla da su svi koji su obuhvaćeni optužnicom krivi za pokušaj terorizma na dan parlamentarnih izbora 2016. godine[4].

Apelacioni sud u Podgorici je 9. februara 2021. godine ukinuo presudu prvostepeno osuđenima u predmetu „Državni udar“. U obrazloženju te odluke se, između ostalog navodi da je Veće višeg suda „potpuno pogrešno donosilo zaključke u odnosu na dokaze koji su provedeni tokom suđenja[5]„.

Zbog crkava i manastira na ulice

Krajem decembra 2019. godine vladajuća većina u Skupštini Crne Gore usvojila je sporni Zakon o slobodi veroispovesti kojim se predviđa da država postaje vlasnik svih verskih objekata koji su izgrađeni do decembra 1918. godine, ukoliko verske zajednice ne dokažu vlasništvo[6].

Tome je prethodila rasprava koja je rezultovala sukobom između poslanika DF-a i poslanika vladajuće koalicije. Dvadeset poslanika opozicije je privedeno, od kojih je 13 uhapšeno zbog kršenja Zakona o javnom redu i miru. Među njima je bio i Andrija Mandić koji je pozvao vernike Srpske pravoslavne crkve da izađu na ulice kako bi sprečili „otimanje svetinja“.

U noći između 28. i 29. decembra građani su počeli da se okupljaju na ulicama Podgorice, a nakon toga i drugih gradova. Protest opozicije je ubrzo pretvorio u litije u kojima je učestvovalo na stotine hiljada ljudi širom Crne Gore.

Pod sloganom „Ne damo svetinje“ građani su mirnim šetnjama izrazili svoje nezadovoljstvo zbog izglasavanja tog zakona, a podržalo ih je i sveštenstvo SPC, konkretno pokojni mitropolit Amfilohije i vladika Joanikije.

Na krilima litija do izborne pobede

Demokratski front je i na Parlamentarne izbore koji su održani 30. avgusta 2020. godine izašao sa jednom listom pod nazivom „Za budućnost Crne Gore“. Pored stranaka koje čine DF pridružilo im se i nekoliko manjih partija, a za nosioca liste izabran je profesor Zdravko Krivokapić.

Mandić je odlučio da se kandiduje za poslanika, ali sa poslednjeg mesta te liste, kako bi ustupio svoje mesto Krivokapiću.

DF je na izborima osvojio 18 poslaničkih mandata, što je otvorilo mogućnost da sa opozicionim koalicijama „Mir je naša nacija“ i „Crno na bijelo“ formira novu vladu Crne Gore. Za mandatara je izabran Zdravko Krivokapić koji je doneo odluku da formira ekspertsku, a ne političku vladu.

Ta odluka, a pre toga i koalicioni sporazum koji je potpisao sa liderima druge dve koalicije Aleksom Bečićem i Dritanom Abazovićem da neće menjati spoljnopolitički kurs Crne Gore, da neće menjati zastavu i himnu, da će ostati u NATO savezu, te da neće povlačiti priznanje nezavisnosti Kosova, dovelo je do toga da se Krivokapić udalji od DF-a i donekle izgubi njihovu podršku.

Jedan od Krivokapićevih najoštrijih kritičara bio je upravo Andrija Mandić koji ga je optužio da je izdao birače koji su ga doveli na poziciju da odlučuje o novoj vladi. Uprkos svim kritikama poslanici njegove partije su 4. decembra 2020. godine glasali za novu Vladu Crne Gore.

Nastavili su da kritikuju odluke Zdravka Krivokapića, a razdor među DF-ovim poslanicima i čelnicima produbio se nakon što je smenjen ministar pravde Vladimir Leposavić i izglasana Rezolucija o genocidu u Srebrenici.

Tada je poslanički klub DF-a napustio parlament i započeo bojkot, a Mandić i ostali lideri zatražili su od premijera da podnese ostavku jer više nema skupštinsku većinu.

Kontroverze

S obzirom na to da je na političkoj sceni, najpre Savezne Republike Jugoslavije, a potom Crne Gore više od tri decenije, za lik i delo Andrije Mandića vezuju se i neke kontroverze.

Jedna od njih vezana je za privatnu livnicu aluminijuma na Bioču, na ulazu u Podgoricu koja je bila u njegovom vlasništvu. Svojevremeno se u skupštini raspravljalo o tome kako je on poslovao sa kompanijom „Vektra“, koja se dovodi u vezu sa spornom privatizacijom Aluminijumskog kombinata Podgorica.

Nekadašnji predsednik Srpske narodne stranke profesor doktor Božidar Bojović je javno optuživao Andriju Mandića da je u periodu od tri godine, koliko je bio na funkciji predsednika Izvršnog odbora te partije proneverio oko 400 hiljada evra novca koji je SNS dobijala od savezne administracije i brojnih donatora[7].

Čin četničkog vojvode kao čast ili teret?

Brojni mediji su u aprilu 2007. godine objavili vest da je Andrija Mandić zajedno sa još devet javnih ličnosti iz Srbije i Crne Gore proglašen četničkim vojvodom srpskih zemalja po poslednjoj želji četničkog vojvode Mila Rakočevića.

Mandić je novinarima kazao da mu je preča slava sveti Vasilije Ostroški od ceremonije dodele tog čina i da, pre svega, želi da vidi original testamenta Mila Rakočevića kojom je dobio titulu vojvode[8].

Privatni život

Andrija Mandić je rođen 1965. godine u Šavniku, a školovao se u Podgorici, gde i danas živi i radi. U braku je sa Sanjom Mandić sa kojom ima dvoje dece, sina Iliju i ćerku Milenu.

Ilija Mandić je u žižu javnosti dospeo 2013. godine kada je učestvovao u tuči u dvorištu podgoričke Gimnazije „Slobodan Škerović“ kada je nožem povređen jedan maloletnik. Veće Apelacionog suda mu je 22. februara odredilo pritvor zbog pokušaja ubistva mladića inicijala D.R., a 12. aprila 2013. godine ukinut mu je pritvor[9].

Andrija Mandić je po nacionalnosti Srbin, a po veroispovesti pravoslavac.