Alija Izetbegović

Biografija

Alija Izetbegović je bio bosanskohercegovačkih pravnik, književnik i političar, osnivač i počasni predsednik Stranke demokratske akcije (SDA) i prvi predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine (BiH) nakon završetka rata. Rođen je 8. avgusta 1925. godine u Bosanskom Šamcu, a preminuo 19. oktobra 2003. godine u Sarajevu. Bio je u braku sa Halidom (devojački Repovac) Izetbegović s kojom ima troje dece sina Bakira i ćerke Lejlu i Sabinu.

U maju 1990. godine osnovao je Stranku demokratske akcije koja je nakon prvih višestranačkih parlamentarnih izbora u BiH osvojila najveći broj glasova. Iako je najviše pojedinačnih glasova dobio Fikret Abdić, Izetbegović je zahvaljujući konsenzusu izabran za predsednika Republike Bosne i Hercegovine iz reda bošnjačkog (muslimanskog naroda).

To mu je omogućilo da 1992. godine raspiše referendum o nezavisnosti BiH od Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). S obzirom da su građani iz reda srpskog naroda bojkotovali referendum, većinom glasova muslimanskog i hrvatskog stanovništva usvojeno je otcepljenje od Jugoslavije.

Sve to je dovelo do građanskog rata koji je odneo stotine hiljada života, uništenu imovinu, infrastrukturu i privredu. Rat je okončan Dejtonskim mirovnim sporazumom koji su 21. novembra 1995. godine potpisali Izetbegović kao predstavnik Bošnjaka, Franjo Tuđman predstavnik Hrvata i Slobodan Milošević predstavnik Srba u BiH.

Zbog lošeg zdravstvenog stanja on se 2000. godine povukao iz politike, preminuo je tri godine kasnije.

Izetbegović je autor nekoliko knjiga, članaka i studija, od kojih su najpoznatije „Islamska deklaracija“, „Islam između Istoka i Zapada“ i „Problemi islamskog preporoda“.

Njegov sin Bakir Izetbegović je takođe političar koji je u dva mandata obavljao funkciju bošnjačkog člana Predsedništva BiH. On je od 2015. godine predsednik SDA.

Poreklo, detinjstvo, mladost i obrazovanje

Alija Izetbegović je rođen 1925. godine u Bosanskom Šamcu. Bio je treće od petoro dece Mustafe i Hibe Izetbeović. Imao je tri sestre i jednog brata.

Dobio je ime po dedi Aliji Izetbegoviću koji je bio načelnik opštine Bosanski Šamac i za koga se tvrdi da je spasio 40 Srba od sigurne smrti koja im je pretila od vojske Austrougarske. Ipak, Izetbegovići nisu dugo živeli u Šamcu, nego su Mustafa i Hiba već 30-ih godina preselili u Sarajevo.

Upisao je mušku realnu gimnaziju, ali je već u prvom razredu išao na popravni iz biologije i gimnastike. Sledeće godine na popravnom je polagao geografiju, a u petom istoriju. Njegov potencijal primetio se tek u šestom razredu, ali je zbog početka Drugog svetskog rata nastava prekinuta, a svi đaci su dobili iste ocene.

Alija je još kao gimnazijalac aktivno učestvovao u radu muslimanskih udruženja i bio član panislamističke organizacije „Mladi muslimani“. O njegovim aktivnostima tokom Drugog svetskog rata postoje oprečne informacije.

Dok jedni tvrde da se bavio humanitarnim radom, raščišćavao ruševine džamija i sakrivao Muslimane od četnika, dugi tvrde da postoje dokazi da su „Mladi muslimani“ podržavali tzv. „Handžar“ diviziju, nemačku brdsku pešadijsku diviziju Vafen-SS, oružanog krila Hitlerove Nacističke partije.

Ipak, u nekim izvorima se navodi da je Izetbegović jedno vreme bio član SKOJ-a (Savez komunističke omladine Jugoslavije) pre nego što se pridružio „Mladim muslimanima“. Po završetku rata, tačnije u martu 1946. godine odlazi na odsluženje vojnog roka gde ga zatiču pripadnici KNOJ-a (Korpus narodne odbrane Jugoslavije).

Zbog panislamističkih aktivnosti i pripadnosti „Mladim muslimanima“ ili zbog pripadnosti nacističkoj diviziji Izetbegović je osuđen na tri godine zatvora.

Tokom zatvoreničkih dana radio je na izgradnji Centralnog komiteta Saveza komunista BiH, a po izlasku je počeo da radi u fabrici „Bosna“. Uporedo sa tim studirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, gde je 1956. godine stekao zvanje diplomirani pravnik.

Politički aktivizam i književni počeci

Radeći kao pravnik u „Bosni“ Izetbegović je objavljivao članke i studije o položaju muslimana u većinski hrišćanskim zemljama Evrope. Tako je nastao i političko-verski program „Islamska deklaracija“. Suštinski je reč o projektu u kome se Izetbegović zalaže za revitalizaciju islamskih načela u društvima u kojima žive muslimani i pravni poredak baziran na šerijatskom pravnom sistemu.

Time je privukao pažnju rukovodstva Komunističke partije Jugoslavije, a njegov tekst je shvaćen kao propagiranje muslimanske vlasti i odbijanje kao totalitarnog komunističkog modela, kako u društvu, tako i u politici. Mnogi teoretičari se slažu da je takvo promišljanje nastalo na islamskim utopijskim spisima koji su se pojavljivali od sredine 19. veka, a koji su bili reakcija na pritisak zapada i velike izazove modernizacije.

Deset godina kasnije objavio je knjigu „Islam između Istoka i Zapada“ u kome obrađuje položaj islamske civilizacije u evropskim zemljama. On se osvrće na sekularizaciju koja je zajedno sa naukom, tehnologijom i demokratijom u drugi plan stavila hrišćanski identitet. Smatrao je da će to loše uticati i na verski sastav zemalja sa većinski muslimanskim stanovništvom.

Zanimljivo je da se u ovoj knjizi zalagao za očuvanje islamske tradicije, običaja i društva u celini, ali načela političke demokratije ni u jednom momentu nije osudio.

Ipak, aktivnosti muslimanske intelektualne elite nisu prošle nezapaženo u vrhu Komunističke partije, pa je 1983. godine pokrenut sudski proces protiv njega i desetak njegovih istomišljenika. Osuđen je na 14 godina zatvora zbog „muslimanskog nacionalizma i neprijateljske propagande“. Kaznu je služio u zatvoru u Foči, gde je većinu vremena proveo pišući.

S obzirom da je tada već navršio 60 godina, nakon pet i po godina je pušten iz zatvora. Iako bošnjački istoričari tvrde da se vratio mirnom penzionerskom životu u krugu porodice i prijatelja, Izetbegović je vešto iskoristio političku krizu koja je krajem osamdesetih uzdrmala Jugoslaviju.

Osnivanje SDA, referendum o otcepljenju i početak rata u BiH

Pred sam raspad Jugoslavije došlo je do stvaranja nacionalističkih političkih partija u BiH. Kao potrebu za organizovanjem muslimanskog naroda Rusmir Mahmutćehajić i Alija Izetbegović su u Zagrebu osnovali Islamski institut i Matični odbor stranke. Članovi su, osim njih dvojice bili i Alija Isaković, Munib Maglajić, Mustafa Cerić i Osman Muftić.

Na prvom sastanku u zagrebačkoj džamiji bilo je 30-ak Mahumutćehajić odbija dalju saradnju sa njim i odlazi u Francusku. Prvo ljudi. Nakon što je saznao da Izetbegović sarađuje s Adilom Zulfikarpašićem, sedište stranke bilo je u Tešanjskoj ulici u Sarajevu, gde je 40 istomišljenika potpisalo dokument o osnivanju Stranke demokratske akcije.

Kako bi dobili što širu podršku uspostavili su saradnju sa Islamskom zajednicom, Fikretom Abdićem iz Kladuše i Sulejmanom Ugljaninom iz Sandžaka.

Osnivački kongres je održan 26. maja 1990. godine u hotelu „Holiday Inn“. Na velikom predizbornom skupu koji je održan 15. septembra u Velikoj Kladuši bilo je između 200 i 400 hiljada ljudi, a Izetbegović je tom prilikom rekao da „ukoliko Slovenija i Hrvatska izađu iz Jugoslavije, BiH neće ostati u tzv. krnjoj Jugoslaviji i neće postati deo velike Srbije“.

Na prvim parlamentarnim izborima SDA je osvojila 33 odsto mandata, te postala pojedinačno najmoćnija stranka u BiH. Premda je najviše glasova dobio Fikret Abdić, privrednik i tadašnji član SDA, bošnjački član Predsedništva postao je Izetbegović.

Rastući nacionalizam u svim jugoslovenskim republikama, te sukobi u Hrvatskoj prelivali su se i na situaciju u BiH. Izetbegović je pozvao Bošnjake da ne učestvuju u tim sukobima jer je smatrao da to nije „njihov rat“. Zalagao se za diplomatsko rešenje situacije posredstvom međunarodne zajednice.

Ipak, isticao je da BiH ne treba da ostane deo „krnje Jugoslavije“, nego da stekne pravo na samoopredeljenje, poput Slovenije i Hrvatske. Zato je raspisan referendum na kome su građani odlučivali da li žele da se BiH osamostali ili da ostane deo Jugoslavije. S obzirom da je srpsko stanovništvo bojkotovalo ovaj referendum Bošnjaci i Hrvati odlučili su da BiH izađe iz Jugoslavije.

BiH je u martu proglasila nezavisnost, a već u aprilu su njenu nezavisnost priznale Sjedinjene Američke Države i Evropska unija. Usledilo je iznalaženje načina da se BiH teritorijalno podeli između Srba, Bošnjaka i Hrvata.

Posredstvom portugalskog diplomate Hosea Kutiljera (José Cutileiro) održan je sastanak u Lisabonu na kome je usvojen sporazum koji je podrazumevao uređenje države na principu nacionalne kantonizacije. Iako su predstavnici sve tri strane potpisali Lisabonski sporazum, Izetbegović je dva meseca kasnije povukao svoj potpis i počeli su oružani sukobi na području cele BiH.

Bošnjački predstavnici su se poput Izetbegovića zalagali za unitarnu BiH, bez unutrašnje organizacije koja bi se zasnivala na nacionalnom načelu. To su srpski i hrvatski predstavnici shvatili kao pokušaj centralizacije i nametanje muslimanske dominacije u BiH.

Tokom rata srpska i hrvatska strana imale su podršku svojih matica preko Drine i preko Save i Une, dok je Izetbegović pomoć potražio u Turskoj i bliskoistočnim državama u kojima živi uglavnom muslimansko stanovništvo.

15. aprila 1992. godine osnovana je Armija Bosne i Hercegovine čiji pripadnici su uglavnom bili Bošnjaci i Hrvati. Izetbegović je postao vrhovni komandant Armije. Prema nekim navodima on je blisko sarađivao s islamskim radikalnim organizacijama poput Al Kaide.

Izetbegović je Osamu Bin Ladena (Osama Bin Laden) lično dočekao u Sarajevu 1994. godine. Ovu ekskluzivnu vest prva je prenela Renata Flotau (Renate Flottau), novinarka nemačkog lista „Špigl“ („Der Spiegel“) koja je čekajući intervju s Izetbegovićem slučajno srela Bin Ladena.

Nakon nekoliko neuspelih sastanaka srpskih, bošnjačkih i hrvatskih predstavnika, ucrtavanja granica, te mnogo žrtava i nesreće koju je rat doneo stanovništvu BiH, u američkom gradu Dejton 21. novembra 1995. godine sklopljen je mirovni sporazum. Dokument su potpisali Franjo Tuđman, hrvatski predsednik, Slobodan Milošević predsednik Savezne Republike Jugoslavije i Alija Izetbegović.

On je tom prilikom izjavio: „Ovo nije pravedan mir, ali je pravedniji od nastavka rata.. U ovakvoj situaciji kao što jeste, i ovakvom svijetu kakav jeste, bolji mir i nije mogao biti postignut.“

Posleratni period, povlačenje iz politike i smrt

Na prvim posleratnim Opštim izborima koji su održani u septembru 1996. godine izabran je za člana Predsedništva iz reda bošnjačkog naroda. Za srpskog člana predsedništva izabran je Momčilo Krajišnik, a za hrvatskog Krešimir Zubak. Za predsedavajućeg Predsedništva postavljen je Izetbegović.

Premda je dve godine kasnije ponovo osvojio mandat odlučio je da se 2000. godine zbog zdravstvenih problema povuče sa te pozicije. Nasledio ga je Halid Genjac, takođe visoki funkcioner SDA.

Na trećem kongresu SDA doneo je odluku da se ne kandiduje za predsednika ove stranke nakon čega je proglašen počasnim predsednikom.

U međuvremenu je objavio dve knjige – „Moj bijeg u slobodu“ iz 1999. i „Sjećanja“ iz 2000. godine.

Zdravstveno stanje mu se pogoršalo, pa mu je 2002. godine ugrađen pejsmejker. Preminuo je 19. oktobra 2003. godine tokom oporavka od pada koji je za posledicu imao četiri slomljena rebra i povredu ramena.

Njegovoj sahrani prisustvovale su stotine hiljada ljudi iz cele BiH, te nekoliko visokih zvaničnika međunarodne zajednice, poput Ričarda Holbruka (Richard Holbrook), bivšeg specijalnog američkog izaslanika i Karla Bilta (Carl Bildt) bivšeg izaslanika Evropske unije i Ujedinjenih nacija. Govor je održao i tadašnji visoki predstavnik Pedi Ešdaun (Paddy Ashdown).

Istraga Haškog suda

Nakon njegove smrti Haški tribunal je objavio da je Izetbegović bio pod istragom za ratne zločine zbog svoje uloge tokom rata u BiH, ali je ta istraga obustavljena posle njegove smrti.

Optužnica je podignuta 16. decembra 1996. godine, ali je ubrzo vraćena uz obrazloženje glavne tužiteljke Luiz Arbur (Louise Arbour) da „ne sadrži dovoljno dokaza za sumnje da je Izetbegović počinio ozbiljno kršenje međunarodnog humanitarnog prava“.

Proširena optužnica protiv njega je sudu u Hagu prosleđena 8. novembra 2001. godine. Njome je lider bosanskih muslimana osumnjičen za ratne zločine nad civilnim stanovništvom i zarobljenicima, te uništavanje kulturnih i istorijskih spomenika.

Tribunalu je tom prilikom dostavljeno oko 300 krivičnih prijava, više od 350 izjava svedoka koje su saslušali sudovi u Republici Srpskoj, te više od 1 000 izjava svedoka datih policiji RS. Osim toga, dostavljeno je 16 video i devet audio zapisa, izjave svedoka nastradalih od granata i snajpera i drugi dokazni materijal.

Vojislav Dimitrijević, tadašnji javni tužilac Republike Srpske je na konferenciji za novinare izjavio da su genocid i zločini za koje se Izetbegović tereti počinjeni u periodu od 1. maja 1992. do 14. decembra 1995. godine. Njemu su na teret stavljeni svi zločini koje je počinila Armija BiH, koja je „vršila sistemsko ubijanje, zlostavljanje i teranje civila na prisilan rad“.

Utvrđeno je da su, pored muslimanskih i hrvatskih boraca u Armiji BiH bili i dobrovoljci iz Sudana, Alžira, Avganistana i Egipta, koji su postupali protivno Ženevskoj konvenciji iz 1949. godine. Otkriveno je da je na više od 400 mesta širom BiH organizovano masovno ubijanje, mučenje i zlostavljanje civila. Najpoznatiji logori su bili Centralni zatvor, Musala, Silos, Kasarna „Viktor Bubanj“ i drugi.

Tadašnji predsednik Vlade Republike Srpske Mladen Ivanić kazao je optužnica podignuta „protiv jednog čoveka, a ne protiv naroda“. On je dodao da je Izetbegović znao za zločine, ali nije učinio ništa da bi ih sprečio.

Značaj

Uprkos svemu tome, Bošnjaci ga smatraju ocem nacije, te ističu da je njegov značaj za njihov identitet i opstanak BiH ogroman. Zato desetine gradova širom BiH imaju ulice koje nose njegovo ime. Pored toga, ulice, trgovi, parkovi i mostovi nazvani po Izetbegoviću krase gradove u Saudijskoj Arabiji, Tadžikistanu, Turkmenistanu, Turskoj, Makedoniji i na Kosovu.

U Sarajevu je 2007. godine otvoren Muzej „Alija Izetbegović“. Kulturni centar u Kalesiji nosi isto ime, dok u Istanbulu postoji džamija nazvana po njemu. Školski centar „Alija Izetbegović“ otvoren je u Pakistanu u julu 2017. godine.

Cene ga i mnogi Srbi, uprkos negativnom svetlu, jer je prema mišljenju mnogih njegovih potpis zacementirao postojanje Republike Srpske.

Privatni život

Alija Izetbegović je rođen 1925. godine u Bosanskom Šamcu, gradiću na obali reke Save. Ipak porodica se vrlo brzo preselila u Sarajevo, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju, a kasnije i Pravni fakultet. Početkom 50-ih godina 20. veka oženio je dugogodišnju devojku Halidu Repovac. Dobili su sina Bakira i ćerke Lejlu i Sabinu.

Prema pisanju pojedinih medija, Alija Izetbegović je, pored Halide imao još jednu suprugu, književnicu Melihu Salihbegović. Navodno su u strogoj tajnost sklopili brak po šerijatu, a venčanju je prisustvovao tek uži krug verskih službenika.

Ipak, većina bosanskohercegovačkih medija je „oca nacije“ oduvek predstavljala kao porodičnog čoveka, a njegovu Halidu kao vernu pratilju.

Ćerke Lejla Akšamija i Sabina Berberović nisu nastavile očev poziv, za razliku od sina Bakira koji je tokom poslednjih petnaestak godina jedna od najvažnijih političkih figura u BiH.

Nagrade i priznanja

• 1993. Nagrada „Kralj Fejsal“ za služenje islamu
• 1995. Odlikovanje Republike Hrvatske „Velered kraljice Jelene“
• 1995. Ličnost godine u anketi španskog lista „El Mundo“
• 1996. Plaketa Hrvatske akademije nauka i umetnosti
• 1996. Diploma počasnog doktora nauka Univerziteta u Tuzli
• 1996. Nagrada „Mislilac godine“ Fondacije „Ali Osman Hafiz“ iz Medine
• 1997. Državni orden Republike Turske
• 1997. Međunarodno priznanje za demokratiju Centra za demokratiju SAD
• 1997. Titula počasnog doktora pravnih nauka Marmara univerziteta u Istanbulu
• 1997. Počasni doktorat Univerziteta u Rijadu
• 1998. „Orden nezavisnosti“ države Katar
• 1998. Priznanje Foruma „Krans Montana“ („Crans Montana“) za razvoj demokratije
• 2000. Ličnost veka u Bosni i Hercegovini po izboru lista „Dnevni avaz“
• 2001. Islamska ličnost godine, nagrada Ujedinjenih Arapskih Emirata
• 2017. Nagrada mira „Kadeš“ („Kadesh“)

Bibliogafija

• 1970. Islamska deklaracija , 1970. godine
• 1980. Islam između Istoka i Zapada, 1980. godine
• 1994. Govori i pisma , SDA, 1994.
• 1998. Rat i mir u Bosni i Hercegovini
• 1999. Moj bijeg u slobodu: Bilješke iz zatvora 1983-1988
• 2002. Sjećanja, autobiografski zapis

Izvori

• http://www.camo.ch/biografijaai.htm
• http://sdatravnik.ba/?page_id=202
• https://www.vecernji.hr/premium/alija-izetbegovic-bih-serija-1194136
• https://www.bbc.com/news/world-europe-33345618
• https://www.nytimes.com/2003/10/20/world/alija-izetbegovic-muslim-who-led-bosnia-dies-at-78.html