Adolf Hitler

Biografija

Adolf Hitler (Adolf Hitler) je bio nemački diktator, lider Nacističke partije, kancelar i samoproglašeni predsednik Nemačke. Rođen je 20. aprila 1889. godine u austrijskom mestu Braunau na Inu. Ubio se 30. aprila 1945. godine u Berlinu.

Na čelu Nacističke partije bio je u periodu od 1920. do 1921. godine. Od 30. januara 1933. godine bio je kancelar ili kako se sam prozvao firer Nemačke, a 1934. godine, posle smrti Pola van Hindenburga (Paul Ludwig Hans Anton von Beneckendorff und von Hindenburg) proglasio se predsednikom Nemačke.

Zahvaljujući njegovim teritorijalnim pretenzijama započeo je Drugi svetski rat u kome je stradalo nekoliko desetina miliona ljudi, uključujući šest miliona Jevreja.

Pred sam kraj rata oženio je svoju dugogodišnju ljubavnicu Evu Braun (Eva Braun). Kada je shvatio da je Crvena armija ušla u Berlin i da je poražen, Hitler i Eva su navodno izvršili samoubistvo u bunkeru gde je bio smešten.

Detinjstvo i obrazovanje

Adolf Hitler je rođen 1889. godine u gradu Branau na Inu. Njegov otac Alojz (Alois Hitler) je bio vanbračno dete, pa se do 1876. godine po majci prezivao Šiklgruber (Schicklgruber). Tada je svom imenu dodao prezime Hitler, a Adolf nikada nije koristio niti jedno drugo prezime.

S obzirom da je Alojz bio carinik porodica se često selila. Nakon što se povukao iz službe sa suprugom Klarom (Klara Pölzl Hitler), ćerkom Paulom (Paula Hitler – Paula Wolf) i sinom Adolfom nastanio se u Lincu, gde je Adolf proveo veći deo svog detinjstva.

Alojz je preminuo 1903. godine, a svoju ušteđevinu i imovinu je ostavio supruzi i deci. Kako je naveo u svojim memoarima, Adolf nije voleo oca, štaviše, bojao ga se i smatrao ga tiraninom. Za razliku od njega, majku je voleo i bio veoma vezan za nju. Zato ga je potreslo kada je i ona 1907. godine preminula.

Po završetku gimnazije zaputio se u Beč u nameri da postane slikar. Ipak, ni nakon dva pokušaja nije uspeo da upiše Akademiju likovnih umetnosti. Odbijen je uz obrazloženje da je „nesposoban za slikarstvo“, te da bi njegov talenat mogao doći do izražaja u arhitekturi“.

Preživljavao je od očeve penzije, te slikajući razglednice i reklamne letke. Živeo je u hostelima. Već tada je pokazivao znakove usamljenosti i sklonost ka boemskom životu. S druge strane, otvoreno je pokazivao mržnju prema kosmopolitizmu i multinacionalnom karakteru austrijske prestonice.

Prvi svetski rat

Iz Beča se u maju 1913. godine preselio u Minhen, a u februaru 1914. godine prijavio za služenje vojnog roka. Zbog nedovoljne telesne snage je odbijen, ali kada je počeo Prvi svetski rat bavarski kralj Ludvig III mu je dopustio da krene na obuku u 16. bavarskom pešadijskom puku.

Posle osam nedelja obuke Hitler je sa svojim pukom upućen na zapadni front. Već 3. novembra je dobio čin kaplara, a od tada do oktobra 1916. godine bio je na poziciji kurira. U toku Bitke na Somi, 5. oktobra je ranjen u levu nogu, te je prebačen u vojnu bolnicu nedaleko od Berlina. Oporavak je trajao do decembra 1916. godine nakon čega je raspoređen u 4. četu 1. bataljona 16. puka u Minhenu.

Na front se vratio 5. marta 1917. godine, a kako su istoričari zabeležili, iskazao se velikom hrabrošću. Uspeo je da iznese ranjenog komandira čete iz zone dejstva američke artiljerije, a potom sprečio Nemce da otvore vatru na svoju pešadiju. Zato je 4. avgusta odlikovan Gvozdenim krstom I klase.

Pred sam kraj rata njegov puk Britanci su napali bojnim otrovom, pa je prebačen na lečenje u bolnicu u Pazevalku. Lekari su ustanovili da otrov nije uzrokovao ozbiljne povrede očiju i disajnih puteva, nego da je oslepeo i zanemeo od šoka. Ovo su ipak samo nagađanja, jer je sva bolnička dokumentacija kasnije nestala. Posle rata se vratio u Minhen, a iz vojne službe je otpušten 31. marta 1920. godine.

Ulazak u politiku

Posle poraza u Drugom svetskom ratu, te sankcija koje su druge zemlje uvele Nemačkoj zavladao je socijalni haos. Hitler se u septembru 1919. godine priključio maloj Nemačkoj radničkoj partiji u Minhenu. Od sledeće godine bio je zadužen za propagandu, te se odrekao vojne službe kako bi se fokusirao na poboljšanje svog položaja u stranci.

Iste, 1920. godine naziv stranke je promenjen u Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei) ili skraćeno Nacistička partija. Među Bavarcima je vladalo veliko nezadovoljstvo, a sve to potpomognuto ekonomskim problemima motivisalo je separatiste da pokušaju da uspostave desničarsku vladu. Taj pokušaj je bio neuspešan.

Nezadovoljni bivši vojnici su se okupljali upravo u Nacističkoj partiji, a jedan od najistaknutijih članova bio je Ernst Rem (Ernst Röhm) koji se smatra zaslužnim za Hitlerov kasniji politički uspeh. Rem je regrutovao „jake momke“ koje je koristio kao obezbeđenje na partijskim sastancima, a kasnije i za napade na socijaliste i komuniste. Ta privatna stranačka vojska, poznata kao „Jurišni odredi“ (SA) odredi formalno je organizovana 1921. godine.

Premda su znali o čemu se govori na tim sastancima, vlasti su prećutno podržavale neke terorističke taktike za koje su se nacisti zalagali. Hitler se nije slagao sa mnogim odlukama rukovodstva stranke, ali ih je podredio svojim ciljevima. Ta njegova ambicija dovodila ga je u sukob sa partijskim kolegama. Kada im je zapretio da će napustiti stranku i da će im publicitet zbog toga pasti, rukovodstvo je popustilo.

U julu 1921. godine postao je vođa nacista sa skoro neograničenim ovlaštenjima. Njegova ideja o stvaranju masovnog pokreta putem lista „Völkischer Beobachter“ krenula je u realizaciju. Svojom harizmom i stavom vođe privukao je veliki broj ljudi, a među njima i Ekarta (Johann Dietrich Eckart), Rozenberga (Alfred Rosenberg), Hesa (Rudolf Hess), Geringa (Hermann Göring) i drugih.

Sa pripadnicima SA je 8. novembra 1923. godine „upao“ na javni skup u pivari „Birgerbrojkeler“ koji je vodio Gustav fon Kar (Gustav Ritter von Kahr), jedan od vodećih ljudi u policiji. Saopštio je prisutnima da je osnovao novu vladu na čelu s Erihom Ludendorfom (Erich Friedrich Wilhelm Ludendorff), te zatražio da mu pomognu da sruši vladu u Berlinu. Sledećeg dana su krenuli u svoj pohod na Berlin, ali ih je u toj nameri zaustavila vojska i policija.

Hitler je ranjen u razmeni vatre dok je 16 članova Nacističke partije ubijeno. Uspeo je da se domogne kuće Ernsta Hanfštengla (Ernst Franz Sedgwick Hanfstaengl) gde su ga uhapsili zbog izdaje. Za privremenog vođu stranke izabran je Rozberg, a Hitler je završio u zatvoru.

Pošto je tokom suđenja iznosio svoje političke stavove stekao je veliki broj pristalica, a njegova popularnost širila se i van Minhena. 1. aprila 1924. godine je osuđen na pet godina zatvora, ali je u decembru pomilovan i pušten na slobodu.

Nastanak „Moje borbe“

Kratko vreme koje je proveo u zatvoru koristio je da započne rad na autobiografiji i napravi sažetak svojih brojnih političkih ideja. Te ideje podrazumevale su nejednakost među rasama, narodima i pojedincima u kojima je samo „arijevska rasa“ kreativni element čovečanstva.

Prema Hitleru, prirodna jedinica čovečanstva je „Narod“ („Volk“), od koji je najveći bio nemački. Štaviše, bio je ubeđen da država postoji ako bi služila narodu, a to je misija koju je Vajmarska Republika izdala.

Moral i istina prosuđivali su se samo po kriterijumu da li je nešto u skladu s interesom naroda. Osuđivao je parlamentarnu demokratsku vladu, te pretpostavljao da ravnopravnost pojedinaca ne postoji.

Duboko je verovao da jedinstvo naroda može da se uspostavi samo preko savršenog autoriteta – firera. Ispod firera se nalazila Nacistička partija, dok je narod trebao da bude zaštitnik te partije. Najvećim neprijateljima nacizma smatrao je komunizam i marksizam, te Jevreje za koje je tvrdio da su „utelovljenje zla“. Smatrao ih je „razaračima kulture“, „parazitima“ i „pretnjom“.

Njegove ideje objavljene su u knjizi „Moja borba“ koja je štampana u dva dela 1925. i 1926. godine. U periodu od 1925. do 1934. godine prodato je više od 240 000 primeraka.

„Firerov“ politički uspon

Tokom Hitlerovog boravka u zatvoru u Nacističkoj partiji došlo je do razdora. Pored toga, stanje u državi se promenilo nakon što je valutnom reformom postignuta ekonomska stabilnost u zemlji. Zabranjeno mu je da drži govore, ali je stranka iz dana u dan sve više rasla.

Velika depresija koja je usledila 1929. godine dovela je do novog perioda političke nestabilnosti. Sledeće godine Hitler je sklopio savez sa nacionalistom Alfredom Hugenbergom (Alfred Ernst Christian Alexander Hugenberg), te započeo kampanju protiv „Jangovog plana“. Uz pomoć Hugenbergovih noviha uspeo je da dopre do publike širom zemlje.

Osim toga, savez sa Hungenbergom mu je omogućio da traži podršku mnogih velikih preduzeća i industrijalaca koji su kontrolisali fondove i težili uspostavljanju snažne desničarske antisocijalističke vlade. Novac koji je dobio od njih omogućio mu je veći pristup nižoj srednjoj klasi i nezaposlenima kojima je poručivao da će njihovo ujedinjenje zaustaviti patnju i podići Nemačku na mesto koje joj po prirodi stvari pripada. Zato su ga podržavali Nemci svih društvenih staleža.

Neuspeh vlade da poboljša uslove života tokom krize proizvela je jačanje snaga Nacističke partije, pa su postali druga najveća stranka u zemlji. Na izborima 1928. godine osvojili su 2,6 odsto glasova, dok im je dve godine kasnije pripalo 18 odsto.

1932. godine raspisani su predsednički izbori. Hitler je osvojio 36,8 odsto glasova i ušlo se u drugi krug. Strah od komunizma i poruke koje je slao masi omogućile su mu do tad neviđenu podršku pa je 30. januara 1933. godine izabran za kancelara (predsednika Vlade) Nemačke.

Uspostavljanje diktature

Nakon što je 27. februara 1933. godine podmetnut požar u Rajhstagu, Hitler je iskoristio priliku za izdavanje dekreta kojim se nadjačavaju sve garancije slobode, a kampanja nasilja je drastično povećana. Uspeo je da obezbedi predsednikov pristanak za raspisivanje novih izbora.

Izbori su održani 5. marta, a Nacistička partija je osvojila 43,9 odsto glasova. Istog meseca članovi Rajhstaga su se okupili u Potsdamskoj garnizonskoj crkvi kako bi demonstrirali jedinstvo nacionalsocijalističke i konzervativne stranke Nemačke na čijem čelu je bio Hindenburg.

Rajhstag je 23. marta usvojio Zakon kojim je Hitleru data apsolutna moć. Za samo tri meseca sve nenacističke stranke, organizacije i sindikati prestali su da postoje.

Da bi osigurao vladavinu morao je da se okruži vernim pristalicama. „Noć dugih noževa“ ili „Operacija Kolibri“ bila je čistka koja je sprovedena u periodu od 30. juna do 2. jula 1934. godine. Po nekim procenama ubijeno je više stotina vodećih ličnosti levičarske struje Nacističke partije i istaknuti antinacisti.

Ubistva su vršili pripadnici elitnih nacističkih odreda (poznati kao SS-ovci) i Gestapoa, režimske tajne policije. Lider „Jurišnih odreda“ Ernst Rem je pritvoren i naređeno mu je da se sam ubije. Pošto je odbio i on je likvidiran.

Kada je 2. avgusta preminuo predsednik Hindenburg, vojni vrh je pristao na spajanje funkcije kancelara i predsednika s kojim je išla i vrhovna komanda oružanih snaga Rajha. Tada su se vojnici i oficiri zakleli na vernost Hitleru.

Ekonomski oporavak je učinio režim sve popularnijim, a uz pomoć policijskog terora Nacistička partija je osvojila podršku 90 odsto birača. Bavljenje unutrašnjim pitanjima prepustio je ljudima od poverenja, ali je na spoljnopolitičkom planu radio sam.

Kao što je naveo u svojoj knjizi, njegova najveća ambicija je bilo ujedinjenje nemačkih naroda. Prirodno polje ekspanzije nalazilo se na istoku, u Poljskoj i Ukrajini. Planirao je da slovenske narode, sa kojima je Nemačka od ranije u sukobu stavi pod svoju vlast. Saveznika je našao u fašističkoj Italiji, dok je Britaniju smatrao saveznikom samo ukoliko napusti svoju politiku održavanja ravnoteže moći u Evropi. Francuska je na zapadu bila glavni neprijatelj, pa je njegov cilj bio da je zastraši i pokori.

Kako bi uverio svetske sile da Nemačka želi mir, te ih nagovorio da ukinu ograničenja koja su im nametnuta Versajskim mirovnim sporazumom, svetu se predstavljao kao „čovek mira“. U oktobru 1933. godine se povukao s Konferencije o razoružanju i Lige naroda, a par meseci kasnije potpisao sporazum o nenapadanju sa Poljskom.

Drugi svetski rat

U junu 1935. godine je uveo vojnu obavezu, ali je uspeo da uveri Britance da nije reč o pripremi za rat. Osim toga, izdejstvovao je pregovore o mornaričkom dogovoru kojim se priznaje pravo Nemačke na mornaricu. U aprilu 1936. godine je zauzeo demilitarizovani Rajnski kraj, a potom je usledio savez sa Italijom. Do 1937. godine Treći Rajh, Italija i Japan sklopili su „Trojni pakt“.

Već 12. marta 1938. godine Hitler je Nemačkoj pripojio Austriju, te ih proglasio jednom državom. Taj poduhvat je nazvan „Anšlus“. Usledila je kriza u Sudetskoj oblasti, većinski nemačkoj pokrajini u Čehoslovačkoj. Kako bi izbegle rat Francuska i Britanija su žrtvovale Čehoslovačku, a Sudetska oblast je pripojena Nemačkoj. Američki magazin „Tajm“ („Time“) je Hitlera proglasio „Osobom godine“.

10. marta sledeće godine naredio je invaziju na Čehoslovačku, te zatražio od Poljske da vrati teritoriju koja je Versajskim ugovorom oduzeta od Nemačke. Premda su se protivile, velike sile nisu učinile ništa, a Hitler je 23. avgusta 1939. godine sklopio tajni pakt sa Rusima. Sedam dana kasnije nemačka je napala Poljsku, a Britanija i Francuska su objavile rat Hitleru.

Prvi pokušaj atentata

23. novembra 1939. godine Hitler je po već tradicionalnom običaju organizovao prijem u Pivnici „Birgerbrojkeler“ odakle je 1923. godine pokrenut tzv. „Pivnički puč“. Te godine je njegovo obraćanje počelo i završilo ranije, a nedugo nakon što je on izašao iz objekta, odjeknula je snažna eksplozija u kojoj je poginulo sedam nacističkih funkcionera.

Za pokušaj atentata osuđen je Georg Esler (Johann Georg Elser), komunistički aktivista koji je tokom saslušanja priznao da je podmetnuo bombu, ali da je to uradio samostalno. Bez suđenja je poslan u koncentracioni logor Dahau gde je ubijen 9. aprila 1945. godine

 Osvajanja

Do juna 1940. godine Hitler je ušao u Dansku, Norvešku, Holandiju i Belgiju. Francuska je 22. juna 1940. godine potpisala primirje, a potom je Hitler krenuo na Britaniju. Usledila je Operacija „Orao“ tokom koje su nemački bombarderi napali Britaniju. Bitka za Britaniju trajala je od avgusta 1940. do maja 1941. godine. Ipak, nisu uspeli da slome RAF, pa je Operacija „Morski lav“ otkazana.

Početkom aprila 1941. godine Nemačka je napala Jugoslaviju, a potom i Grčku, te zauzela čitav Balkan i severnu Afriku. Na području gde su živeli uglavnom Hrvati formirana je marionetska republika tzv. Nezavisna država Hrvatska na čijem čelu je bio Ante Pavelić.

Neuspela „Barbarosa“ i Perl Harbor

Nekoliko meseci kasnije krenuo je u pohod na Sovjetski savez. Tzv. Operacija „Barbarosa“ započela je osvajanjem Ukrajine i baltičkih zemalja, ali su nemački vojnici zaustavljeni pred Moskvom. Usledila je jaka zima i dobro organizovana ruska odbrana ih je sprečila da nastave dalje.

7. decembra Japanci su napali američke snage u Perl Harboru, a Hitlerov savez sa Japanom je tu zemlju obavezao da proglasi rat Sjedinjenim Američkim Državama. Da bi razbio, kako je on to zvao „neprirodni savez“ između Staljina (Иосиф Виссарионович Сталин), Čerčila (Winston Leonard Spencer Churchill) i Ruzvelta (Franklin Delano Roosevelt), naredio je reorganizaciju nemačke privrede na punoj ratnoj bazi.

Stradanje Jevreja, Srba, Roma i Poljaka

Pošto je mu namera još od tridesetih godina bila da protera Jevreje, istu politiku je nastavio tokom rata. Godine 1941. ta politika se promenila od proterivanja do potpunog istrebljenja. Pod nacističkim režimom otvoreni su novi i prošireni postojeći koncentracioni logori, a Jevreji, Romi, Poljaci, Srbi, hendikepirani i homoseksualci su progonjeni, zatvarani i ubijani na najsuroviji način. Samo u Evropi je tokom rata ubijeno oko šest miliona Jevreja.

Poraz kod Staljingrada i El Alamejna

U avgustu 1942. godine Hitler je krenuo u osvajanje do tada „neosvojive tvrđave“ sovjetskog Staljingrada. Na njegovoj strani ratovali su Mađari, Rumuni, Italijani i Hrvati, dok je s druge strane grad branila sovjetska vojska. Bila je to jedna od najdužih i najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva koja je trajala do 2. februara 1943. godine. Žrtve su bile milionske, ali su Rusi uspeli da sačuvaju Staljingrad.

Hitlerove i Musolinijeve (Benito Amilcare Andrea Mussolini) snage su se u oktobru 1943. godine kod El Alamejna sukobile sa vojskom Velike Britanije, Francuske, Grčke, Australije, Indije, Novog Zelanda i Južnoafričke Republike i pretrpile veliki poraz koji je podrazumevao i smrt oko 30 000 nemačkih i italijanskih vojnika.

To su bila dva velika udarca, ne samo na Rajh nego i na samog Hitlera. Nakon što je u julu 1943. godine Musolini uhapšen, sve svoje snage je usmerio na spasavanje svog saveznika, s namerom da Musolini bude na čelu nove fašističke vlade.

Porazi su stizali sa skoro svih frontova, a bombardovanje Nemačke od strane saveznika značilo je njegov poraz.

U njegovim redovima sve je više bilo onih koji su želeli da ga sklone kako bi konačno mogli da dogovore mir. U periodu od 1943. do 1944. godine bilo je nekoliko neuspešnih pokušaja atentata na firera. Usledio je samo veći teror, represija i strah.

Invazija na Normandiju i firerov kraj

Saveznici su 6. juna 1944. godine izvršili invaziju na Normandiju. Za nekoliko meseci, osam evropskih metropola (Rim, Pariz, Brisel, Bukurešt, Sofija, Atina, Beograd, Helsinki) oslobođeni su od strane saveznika ili su im se predali.

U decembru 1944. Hitler je premestio svoje sedište na zapad kako bi usmerio ofanzivu u Ardenima s ciljem podele američke i britanske vojske. Kada to nije uspelo, njegove nade za pobedu postale su samo vizionarske.

Od januara 1945. godine nije napuštao kancelariju smeštenu u njegovom bunkeru u Berlinu. Sovjetska vojska je u aprilu bila pred Berlinom. Shvativši da je poražen u noći s 28. na 29. april oženio je Evu Braun. Nakon toga je izdiktirao testament imenujući Karla Denica (Karl Dönitz) za predsednika, a Jozefa Gebelsa za nemačkog kancelara.

30. aprila 1945. godine u 15:30 Hitler je zagrizao ampulu cijanida i pucao sebi u glavu. Eva Braun je samo popila otrov. Njihova tela su iznesena u dvorište Rajhstaga i zapaljena. Nemačka je kapitulirala 8. maja 1945. godine.

Hitlerovo „nasleđe“

Od njegove smrti do danas napisano je više knjiga o Hitlerovom životu, idejama i postupcima, nego o Napoleonu (Napoléon Bonaparte). Vremenska distanca od momenta izbijanja Drugog svetskog rata takođe je uticala na istorijsku interpretaciju Adolfa Hitlera. Kako god, neosporno je da je njegova ideologija donela smrt milionima ljudi širom sveta.

Stradali su brojni pripadnici, ne samo savezničke vojske, nego i italijanske, nemačke i japanske, ali ono što je još pogubnije jeste da je prema nekim procenama živote izgubilo skoro 50 miliona civila. Tela mnogih od njih nikad nisu pronađena.

Čak i danas postoje polemike kako je „skončao“ Hitler. Pojedini istoričari tvrde da su on i Eva Braun 30. aprila 1945. godine kroz tajni tunel napustili bunker i transportnim avionom „Junkers 52“ otišli u Argentinu. Navodno su dobili dve ćerke, a po toj teoriji Hitler je preminuo tek 1962. godine.

O njegovom životu napisane su mnoge knjige, snimljeni dugometražni i dokumentarni filmovi, a „zahvaljujući“ svojoj ideologiji i njenim posledicama smatra se jednim od najvećih zločinaca 20. veka.

Bibliografija

Knjige

• 1925. Moja borba