Džon Bosnić

Biografija

Jovan Džon Bosnić (John Bosnitch) je srpsko-kanadski novinar, aktivista, savetnik, borac za ljudska prava i politički analitičar. Rođen je 15. februara 1961. godine u kanadskom gradu Frederikton, u pokrajini Nju Bransvik. Živeo je u Japanu i Sjedinjenim Američkim Državama (SAD). Od 2008. godine živi i radi u Beogradu.

Radio je kao novinar na Radiju Japan, NHK World Satellite TV, RT (Russia Today), te kao dopisnik brojnih drugih svetskih medija.

Bosnić je 1994. postao japanski reporter sa ratišta na području bivše Jugoslavije. Izveštavao je sa ratišta u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini (BiH) i na Kosovu, a nakon završetka bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) njegov posao je završen.

Jednom prilikom je kazao da mu je pružena da među prvima u Japanu i na Dalekom istoku započne medijsku bitku za istinu o stradanju srpskog naroda.

Nakon što je 2004. godine šahovski velemajstor Bobi Fišer (Robert James „Bobby“ Fischer) uhapšen zbog meča sa Borisom Spaskim (Борис Васильевич Спа́сский) u Budvi, čime je prekršio UN-ove sankcije SR Jugoslaviji, Bosnić je formirao komitet za njegovo oslobađanje.

Iz te borbe rodilo se i prijateljstvo, pa je Džon bio Fišerov kum na venčanju sa Mijoko Vatai (Miyoko Watai).

Kasnije je radio kao savetnik japanskog premijera i mnogih velikih korporacija u toj zemlji. Pisao je motivacijske govore, a kada je krenula borba za nezavisnost Kosova, Bosnić je prihvatio poziv da u Sjedinjenim Američkim Državama lobira kako bi se sprečilo otcepljenje južne srpske pokrajine.

Sa suprugom i sinovima se 2008. godine doselio u Beograd, gde i danas živi i radi.

Osnivač je Memorijalnog centra Jasenovac u Beogradu, te član uprave Istraživačkog instituta Jasenovac u Njujorku. Direktor je preduzeća „Ground Zero D.O.O.“ sa sedištem u Beogradu, te savetnik kompanije „Goldiam ICO“ i saradnik televizijske kuće „RT“ („Russia Today“).

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Džon Bosnić je rođen 1961. godine u gradu Frederikton u pokrajini Nju Bransvik na jugoistoku Kanade. Njegov deda Dušan je bio oficir Kraljeve garde u srpskoj vojsci, a otac Sava oficir u Vojsci Kraljevine Jugoslavije.

Posle Drugog svetskog rata Sava je kao antikomunistički emigrant iz Sremske Mitrovice otišao u Kanadu. Radio je kao profesor političkih nauka na univerzitetu, oženio Margaret (Margaret Bosnitch), Kanađanku engleskog porekla i dobio sina Jovana – Džona i ćerku Ketrin (Katherine Bosnitch).

S obzirom da se Sava u to vreme nije mogao vratiti u Jugoslaviju, Margaret je Džona tokom letnjih raspusta dovodila da upozna baku i deda, te strica koji su živeli u Srbiji.

Upoznavši svoje poreklo, korene, običaje i tradiciju Džon je zavoleo otadžbinu, a tek kasnije mu se ostvarila želja da dođe da živi u Srbiji.

Osnovnu i srednju školu je završio u rodnom gradu. Bio je član debatnog tima, te osvojio peto mesto na državnom takmičenju. Osim toga, bio je urednik školskih novina, te potpredsednik Saveta učenika.

Godine 1978. upisao je Fakultet političkih nauka na Univerzitetu Nju Bransvik (University of New Brunswich). Vrlo brzo je postao predsednik Unije studenata i član mnogih studentskih organizacija i rukovodećih tela.

Bio je glavni urednik studenskog radija CHSR-FM, prvog takve vrste u Kanadi. Osvojio je prvo mesto na takmičenju u kartografiji, te sedmo na takmičenju u govorništvu.

Diplomu iz političkih nauka, ekonomije i inženjerstva stekao je 1986. godine.

Kao predstavnik Unije studenata bio je jedan od članova komisije za dodelu doktorata. Tokom jednog sastanka na kome je trebalo da se dodele doktorati Bosnić se pobunio protiv načina na koji ta podela ide, pa mu je zabranjeno da upiše magistarske studije na Nju Bransviku.

Sledeće godine je upisao postdiplomske studije na Univerzitetu Mek Gil (McGill University), smer političke nauke. Ipak, kako bi dobio pravnu bitku protiv bivšeg matičnog univerziteta, vratio se u Nju Bransvik.

Studije je prekinuo 1987. godine jer je kao svedok brutalnog premlaćivanja mladića od strane policije morao da napusti Montreal. Bosnić je uspeo da ga odbrani, policajci su osuđeni, a on je napustio fakultet kako bi se posvetio političkom aktivizmu. Po savetu državnog tužioca napustio je Kanadu.

Otišao je u Maleziju na svadbu kod prijatelja iz studentskih dana, te iako je planirao da tamo ostane tri nedelje, zaljubio se u zemlju i ostao pola godine. S namerom da sazna što više o kulturi Dalekog istoka 1989. godine otišao je u Japan.

Osim srpskog i engleskog jezika, Bosnić govori francuski i japanski.

Karijera

Godine 1991. zaposlio se kao novinar u japanskom javnom servisu NHK (Nippon Hoso Kyokai). Pisao je izveštaje, uređivao i vodio emisije u kojima su se emitovale vesti iz čitavog sveta.

Pošto je bio jedini novinar u redakciji poreklom sa Balkana radio je kao reporter na ratom zahvaćenom području bivše Jugoslavije. Izveštavao je sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a kasnije i na Kosovu.

Pratio je NATO bombardovanje Srbije, te među prvima u tom delu sveta podnosio izveštaje o svemu šta se dešava u bivšoj Jugoslaviji.

Uporedo sa novinarskom karijerom, gradio je uspešnu karijeru u političkom savetovanju. Od 1994. godine radio je u kompaniji „The InterMedia Centar“ (IMC) u Tokiju koja se bavi savetovanjem i PR-om.

U početku su na temelju ugovora sarađivali sa javnim TV i radio stanicama, novinama i kompanijom „Nikei“ („Nikkei“), a kasnije se saradnja proširila na klijente koji nisu striktno vezani za medije. Savetovali su različite korporacije, te se bavili komunikacijama, političkim lobiranjem i slično.

U periodu od 2001. do 2002. godine radio je kao urednik magazina FCCJ (Foreign Correspondents Club of Japan).

Jedno vreme je radio i kao savetnik japanskog premijera, te posredovao u pregovorima sa Rusijom. Uspeo je da u Tokio dovede 120 ruskih biznismena i direktora privatnih i javnih preduzeća kako bi se dogovorila saradnja između dve zemlje.

Tokom 2007. godine radio je kao savetnik u Kongresu srpskog ujedinjenja (Serbian Unity Congress) u Vašingtonu, međunarodnoj neprofitnoj organizaciji koja okuplja Srbe i prijatelje Srba u dijaspori u cilju očuvanja srpskog nasleđa.

Provodeći strateške reforme, angažujući učinkovitije pripravnike, te usmerivši delovanje na jedinstven cilj, uspeo je da rekonstruiše organizciju i da se aktivno suprotstavi administraciji tadašnjeg predsednika Džordža Buša (George Walker Bush Jr.) koja se zalagala za stvaranje „nezavisnog Kosova“.

Međutim, nije uspeo da spreči odvajanje Kosova od Srbije, pa je Kosovo 17. februara 2008. godine proglasilo nezavisnost. Kako sam priznaje, lobi kosovskih Albanaca bio je mnogo jači, a organizacija u strateškom i propagandnom smislu mnogo bolje uspostavljena.

Iz Amerike je 2008. godine doselio u Srbiju, te u Beogradu otvorio ogranak kompanije IMC. Kako se navodi na zvaničnom sajtu, cilj ovog preduzeća je stvaranje nezavisne infrastrukture u društvu, reintegracija dijaspore i privlačenje investitora u Srbiju.

U saradnji sa lokalnim medijima, nevladinim sektorom, akademicima, političarima i drugima, Bosnić je nastojao da promeni trenutnu poziciju Srbije na ekonomskoj i političkoj mapi sveta.

Sve to sa ciljem da se prekine zavisnost Srbije od kredita Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i američkih lobija, te da se okrene saradnji sa Kinom koja je trenutno najmoćnija ekonomija na svetu.

U januaru 2009. godine Bosnić je osnovao Udruženje „Memorijalni Centar Jasenovac“ („The Jasenovac Memorial Center“) u Beogradu čiji je cilj da širi informacije o holokaustu tokom Drugog svetskog rata sa fokusom na sistem logora smrti Jasenovac koje je bivša Nezavisna Država Hrvatska (NDH) koristila da istrebi stotine hiljada Srba, Jevreja i Roma.

Kako se navodi u Statutu udruženja cilj je da se isprave istorijske greške koje su načinjene tokom komunističke Jugoslavije, te da prestane „demonizacija Srba koja traje od devedesetih godina prošlog veka“.

Bosnić u intervjuima često ističe da je neophodna velika borba da se dođe do mirnijeg i pravednijeg rešavanja tenzija na ovim prostorima.

U aprilu 2011. godine je u Beogradu registrovao kompaniju „GroundZero“ koja se bavi marketingom, komunikacijama, konsaltingom i advertajzingom, a deo je korporacije IMC-GroundZero koja svoje filijale ima u Montrealu, Tokiju i Njujorku.

Šest i po godina kasnije Bosnić je u Beogradu pokrenuo projekat „The Young Serbs“ (TYS). Kako sam kaže, reč je o najsavremenijoj veb televiziji koja emituje informativni program, a bavi se globalnim pitanjima i suprotstavljem medijskoj ekspanziji SAD-a, Evropske unije i NATO saveza.

Cilj je, kaže, da se svetski događaji povezuju sa dešavanjima u Srbiji, te ostvari jača saradnja sa Srbima u dijaspori.

Od 2014. do 2018. godine povremeno je radio kao politički komentator i analitičar aktuelnih političkih, ekonomskih, medijskih i vojnih dešavanja u svetu na televizijskoj mreži „Russia Today“ (RT).

Tokom 2018. godine radio je kao savetnik u kompaniji „Goldiam ICO“.

Bosnić o svetskoj i domaćoj političkoj sceni

Jedan od prvih intervjua koje je Džon Bosnić dao domaćim medijima bio je za „JuTjub“ („YouTube“) kanal „BALKAN INFO“. Putem društvenih mreža publika je mogla da čuje šta Kanađanin srpskog porekla ima da kaže o globalnoj, regionalnoj i domaćoj politici.

Oštro kritikuje politiku aktuelnog predsednika Aleksandra Vučića, te otvoreno govori o neravnopravnim uslovima za učešće na izborima u Srbiji.

Zagovornik je politike ruskog predsednika Vladimira Putina (Владимир Владимирович Путин), dok oštro kritikuje Džoa Bajdena (Joe Biden) koga karakteriše kao „senilnog spavača kojim upravlja duboka država“.

Za kanadskog premijera Džastina Trudoa (Justin Trudeau) i ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog (Володимир Олександрович Зеленський) kaže da su samo marionete.

Dok Trudoa smatra glumcem kojim neko upravlja iza zavese, za Zelenskog kaže da je u rukama moćnika iz Amerike.

O učešću na predsedničkim izborima 2022. godine

Na pitanje novinara o tome da li razmišlja da se aktivno uključi u politički život Srbije, Bosnić je dao vrlo opsežan i detaljan odgovor. Prvo je naveo da smatra da nema prava da komentariše bilo šta što se u političkom životu događa, a da se pri tome ne bori za promene.

Kao jedan o prvih problema naveo je činjenicu da je za kandidaturu za predsednika Srbije potrebno da sakupi 10 hiljada potpisa i 30 hiljada evra kako bi se ti potpisi overili kod notara. S obzirom na to da u Srbiji nema partiju, niti mnogo prijatelja, rodbine i poznanika, ovo mu se trenutno čini kao jedan od većih problema.

On se u jednom razgovoru osvrnuo na činjenicu da bi iz budžeta Srbije kao kandidat mogao da dobije oko 400 hiljada evra ukoliko ostvari dobar rezultat, međutim, svestan je da bi bio veliki rizik zadužiti se u banci i uložiti sve što ima da bi ušao u neravnopravnu političku borbu.

Zato je gledaoce jedne emisije na „JuTjubu“ zamolio da mu daju podršku i obećao da će da se kandiduje za predsednika Srbije ukoliko tu podršku i dobije. Ipak, Bosnić se nije našao na listi kandidata na Predsedničkim i Parlamentarni izborima 2022. godine

Odbrana Bobija Fišera

Američki šahovski velemajstor Robert Bobi Fišer je uhapšen 13. jula 2004. godine na međunarodnom aerodromu u Nariti, nedaleko od Tokija, pod optužnicom da je namerno koristio poništeni američki pasoš tokom pokušaja ukrcavanja na let za Filipine.

Naime, Fišer je koristio pasoš koji mu je 1997. godine izdala američka ambasada u Bernu, a koji mu je predsednik Džordž Buš poništio 2003. godine.

Američke vlasti su od 1992. godine pokušale da uhapse Fišera jer je 1992. godine odigrao šahovski meč s Borisom Spaskim u Budvi čime je prekršio predsedničku naredbu Džordža Buša izdatu u vezi sankcija UN za učestvovanje u privrednom životu Jugoslavije.

Zaprećeno mu je kaznom zatvora od deset godina, pa se Fišer posle toga nije ni vraćao u SAD.

S obzirom da Japan i Amerika imaju ugovor o međusobnoj ekstradiciji, šahista je uhapšen u julu 2004. godine kada je sletio na aerodrom.

Džon Bosnić je nakon sastanka s idolom iz detinjstva osnovao Komitet za oslobađanje Bobija Fišera, te mu je posle dozvoljeno da kao „prijatelj suda“ učestvuje u raspravi pred Biroom za imigraciju.

Tako je sprečio njegovu deportaciju u Ameriku, te koordinirao pravnu i javnu kampanju za njegovo potpuno oslobođenje.

Pod pritiskom SAD japanski ministar pravde odbio je Fišerov zahtev da mu se dozvoli da ostane u Japanu, te naredio njegovu deportaciju.

Početkom januara 2005. godine islandska vlada mu je izdala pasoš za strance, a Bosnić je u telefonskoj izjavi Bi Bi Si-ju (BBC) rekao da Fišer više nikada neće igrati šah. Preminuo je 2008. godine u Rejkjaviku, a njegova supruga Mijoko Vatai krenula je u borbu za njegovu imovinu.

Naime, američke vlasti su zaplenile imovinu slavnog šahiste, a Vatai je, kao zakonska supruga imala pravo na nju. S obzirom da sud u Rejkjaviku nije poznavao japanski zakon, njihov brak se smatrao nevažećim.

Mijoko je odbila Bosnićevu pomoć pri dokazivanju da je bila udata za Fišera, a slučaj je stigao do Vrhovnog suda Islanda.

Pošto advokatski tim nije uspeo da dokaže postojanje braka, Bosnić je otputovao na Island i uverio sudije da je venčani list izdat u Tokiju validan i Americi i u Evropi, te da je on lično bio svedok na tom venčanju.

Sudije su na kraju priznale validnost venčanog lista, te je Fišerovoj udovici pripala njegova imovina.

Privatni život

Džon Bosnić je rođen 1961. godine u Frederiktonu, na jugoistoku Kanade. Njegova porodica je poreklom iz Sremske Mitrovice, odakle je otac Savo pobegao nakon završetka Drugog svetskog rata.

Džon je sa majkom redovno posećivao Srbiju koju je veoma zavoleo, a nešto kasnije naučio je i srpski jezik.

Tokom jedne posete Beogradu upoznao je Vesnu Jovović, poreklom iz Peći. Prema njegovim rečima, samo su jednom otišli u bioskop, a on je odlučio da je zaprosi.

Venčali su se u Japanu, a u julu 2000. godine obavili su crkveno venčanje u manastiru Studenica. Živeli su u Tokiju i Vašingtonu, a Vesna je povremeno radila u modnoj industriji u Parizu. Imaju dvojicu sinova Dušana i Pavla.