Valentina Tereškova

Biografija

Valentina Vladimirovna Tereškova (Валентина Владимировна Терешкова) je ruska političarka, bivši pilot i kosmonaut. Prva je žena koja je 16. juna 1963. godine letela u svemir. Rođena je 6. marta 1937. godine u selu Maslenikovu u Jaroslavskoj oblasti na zapadu Rusije. Iz braka sa bivšim kosmonautom Adrijanom Nikolajevom (Андриян Григорьевич Николаев) ima ćerku Еlenu (Елена Андрияновна Николаева-Терешкова).

Pre nego što se prijavila za učešće u sovjetskom svemirskom programu Tereškova je radila u fabrici tekstila i amaterski se bavila padobranstvom. Pridružila se Ratnoj vazduhoplovstvu u sastavu Kosmonautskog korpusa, a nakon završetka obuke je dobila čin poručnika.

Ušla je u istoriju kao prva žena koja je letela u svemir. U svemirskom brodu Vostok 6, Tereškova je za tri dana napravila 48 orbita oko Zemlje i uspešno se spustila na tlo. Posle raspuštanja prve grupe ženskih kosmonauta 1969. godine, nastavila je da radi kao instruktorka.

Kasnije je diplomirala na Akademiji Žukovski i prekvalifikovala se za svemirske letove. Iz Ratnog vazduhoplovstva se penzionisala 1997. godine stekavši generalski čin.

Bila je istaknuta članica Komunističke partije Sovjetskog Saveza. U periodu od 1974. do 1989. godine bila je članica Predsedništva Vrhovnog sovjeta. I nakon raspada SSSR-a ostala je aktivna u političkom životu Rusije.

Posle dva neuspela pokušaja da postane poslanik u državnoj Dumi 1995. i 2003. godine, izabrana je za poslanika u regionalnom parlamentu Jaroslavske oblasti. Kao članica stranke Ujedinjena Rusija je 2011. i 2016. godine osvojila mandat u državnoj Dumi.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Valentina Tereškova je rođena 1937. godine u selu Boljšoj Maslenikovo, ne reci Volgi, 270 kilometara severoistočno od Moskve. Roditelji su u Jaroslavsku oblast doselili iz Bjelorusije. Njen otac Vladimir Tereškov (Владимир Аксёнович Терешков) je bio poljoprivrednik, a potom se kao član Crvene armije borio u Drugom svetskom ratu. Poginuo je kada je Valentina imala dve godine.

Posle Vladimirove smrti, Valentinina majka Elena Fjodorovna Tereškova (Елена Фёдоровна Терешкова) je sa troje dece preselila u Jaroslav, u potrazi za zaposlenjem. Radila je u fabrici pamuka „Krasni Perekop“.

Valentina je zbog siromaštva u školu krenula sa 10 godina. Sa 17 godina je počela da radi u fabrici guma, a potom u preduzeću za preradu tekstila. Međutim, nastavila je da se školuje, polažući razne kurseve. Diplomirala je 1960. godine na Tehničkoj školi za laku industriju.

Od malih nogu ju je impresioniralo padobranstvo. Upisala se u lokalni aeroklub i prvi skok padobranom napravila u 22. godini. Radeći u fabrici, padobranstvom se bavila kao hobijem. Međutim, učestvovala je i takmičila se sa profesionalnim skakačima.

U periodu od 1960. do 1961. godine bila je sekretar Komunističke lige mladih (Komsomol), a članica Komunističke partije je postala 1962. godine.

Put od amaterskog padobranca do prve žene u svemiru

Tereškova nije maštala o tome da putuje u svemir, ali je upravo njeno iskustvo u padobranstvu doprinelo da bude odabrana za tako važnu misiju. Posle leta Jurija Gagarina (Юрий Алексеевич Гагарин) 1961. godine, Nikolaj Kamanin (Николай Каманин), direktor obuke za kosmaunte, pročitao je u američkim novinama da SAD priprema ženske pilote za misije u svemir.

Ne želeći da dopusti da Amerikanka bude prva žena u svemiru, odlučio je da organizuje obuku za žene. Kako bi povećali šanse da će pre Amerikanaca poslati ženskog kosmonauta u svemir, Sovjeti su obuke za žene naznačili kao prioritet.

Pravila za buduće kosmonautkinje su bila da imaju iskustva u letenju padobranom, da budu mlađe od 30 godina, ne više od 170 centimetara i ne teže od 70 kilograma. Odabrano je 400 kandidatkinja za obuku. Nakon brojnih krugova selekcije u ženski korpus je odabrano tek pet kandidatkinja, uključujući i Tereškovu.

Posle teške i naporne obuke ponuđeno im je da se pridruže sovjetskom Ratnom vazduhoplovstvu, pa je pet mladih poručnica dobilo posao u decembru 1962. godine. Najbolje kandidatkinje za misiju u svemir bile su Irina Solovjova (Ирина Соловьёва), Valentina Ponomarjova (Валентина Пономарёва) i Valentina Tereškova.

Planirano je da dve žene budu lansirane u svemir samostalnim letovima u martu i aprilu 1963. godine, te da Tereškova bude u letelici Vostok 5, a Ponomarjova u Vostok 6. Međutim, pred samu misiiju odlučeno je da u letelici Vostok 6 bude kosmonaut Valerij Bukovski (Вале́рий Фёдорович Быко́вский).

Državna komisija je 21. maja odlučila da u Vostoku 5 bude Valentina Tereškova koju je Kamarin nazvao „Gagarinom u suknji“. Pre leta je dobila čin poručnika, a u toku leta joj je dodeljen čin kapetana.

Posle uspešnog lansiranja Vostoka 5, 14. juna, Tereškova je započela poslednje pripreme za vlastiti let u svemir. Sledeći tradiciju koju je započeo Jurij Gagarin, pre ulaska u letelicu Tereškova je izvršila nuždu u gumi od autobusa, a nakon poslednjih provera i dvosatnog odbrojavanja lansirana je u svemir.

Pored toga što je ušla u istoriju kao prva žena u svemiru, sa samo 26 godina, ostala je najmlađa kosmonautkinja na takvoj misiji. Putem radio stanice je obavestila bazu da je sve u redu i opisala kako izgleda Zemlja sa te visine.

Vostok 5 i Vostok 6 su proveli tri dana u orbitalnim ravnima na udaljenosti od oko 30 stepeni. Kamere smeštene u obe svemirske letelice prenosile su uživo snimak koji su emitovale sovjetske državne televizije. Tereškova je takođe vodila dnevnik leta i fotografisala horizont, što je kasnije iskorišteno za prepoznavanje slojeva aerosola u atmosferi.

Njena misija je iskorištena i za nastavak medicinskih istraživanja na ljudima koji su leteli u svemir, te ponudila uporedne podatke o učinku takvih putovanja na žene. Premda je tokom leta osećala mučninu i fizičku nelagodnost, 48 puta je obišla oko Zemlje i u svemiru provela 2 dana, 22 sata i 50 minuta.

Kao što je planirano, izbacila se iz kapsule na oko 620 km visine i sletela u Kargande, malo selo u Kazahstanu 19. juna u 8:20. Bukovski je sleteo tri sata kasnije. Posle je priznala da je imala poteškoće da kontroliše padobran zbog jakog vetra, ali je sletela sigurno. Posle leta su joj meštani pomogli da izađe iz svemirskog odela i ponudili joj večeru.

Život jedne od najvećih sovjetskih heroina

Prema pisanju ruskih medija, Bukovski i Tereškova su dočekani uz velike počasti. Hrušćov (Ники́та Серге́евич Хрущёв) ih je nagradio medaljom Heroja Sovjetskog Saveza. Tokom govora povodom 22. godišnjice nemačke invazije na Rusiju, Tereškova je kazala da je njen otac poginuo braneći svoju zemlju, te da je njena majka zbog toga sama vaspitala troje dece. Dodala je da joj je poznata gorčina rata i da je to ono što nikome ne treba.

U znak zahvalnosti za njen poduhvat, vlasti su pronašle mesto na kome je ubijen njen otac i postavili spomenik u njegovu čast. 22. juna u Kremlju Tereškova i Bukovski su nagrađeni Ordenom Lenjina.

Ubrzo nakon toga kosmonauti su krenuli na veliku turneju širom sveta. U periodu od 1963. do 1970. godine Valentina Tereškova je posetila čak 42 zemlje. U Havani je upoznala Fidela Kastra (Fidel Alejandro Castro Ruz), a u Engleskoj kraljicu Elizabetu II. Postala je uzor, ne samo ženama u Sovjetskom Savezu, nego i širom sveta.

Bila je članica Svetskog mirovnog saveta 1966. godine i članica Jaroslavskog saveta 1967. godine. Osim toga, predstavljala je SSSR na UN-ovoj konferenciji povodom Međunarodne godine žena koja je održana 1975. godine u Meksiko Sitiju.

Predvodila je sovjetsku delegaciju na Međunarodnoj konferenciji o pravima žena u Kopenhagenu. Zalagala se za jačanje uloge žena u politici, nauci i društvu, te njihove uloge u osiguranju mira u svetu.

Imenovana je za potpredsednicu Međunarodne demokratske federacije žena i predsednicu Društva sovjetsko-alžirskog prijateljstva.

Premda je želela da nastavi karijeru kao kosmonaut i inženjer, nadređeni su imali drugi plan za nju. Posle Gagarinove smrti, sovjetski svemirski program nije bio voljan da rizikuje gubitak još jednog nacionalnog heroja.

Uprkos njenim željama 1968. godine je izabrana za vođu Komiteta sovjetskih žena. U oktobru 1969. godine diplomirana na Inženjerskoj akademiji Žukovski, a potom je sovjetski program obustavio obuke za žene. Nakon Tereškove sve do 1982. godine i Svetlane Savitskaje (Светла́на Евге́ньевна Сави́цкая ) niti jedna žena iz SSSR-a nije letela u svemir.

Do 1976. godine Tereškova je bila pukovnica u sovjetskom Ratnom vazduhoplovstvu. U aprilu 1977. godine odbranila je doktorat iz avio-inženjerstva i odlučila da se ponovo prijavi na konkurs za izbor nove klase ženskih kosmonauta. Premda više nije letela u svemir, ostala je instruktorka u Centru za kosmonaute Jurija Gagarina.

Politička karijera

Ugled i poštovanje koji je stekla svojim hrabrim poduhvatom, pomogli su joj da ostvari brojne kontakte. U periodu od 1966. do 1974. godine bila je članica Vrhovnog Sovjeta Sovjetskog Saveza. Od 1969. do 1991. godine bila je član Centralnog komiteta Komunističke partije, a od 1974. do 1989. godine članica Predsedništva Vrhovnog Sovjeta.

Ostala je politički aktivna i nakon raspada SSSR-a, ali je izgubila na izborima za državnu Dumu 1995. godine. Uprkos tome, dobila je počasni čin generala. Pošto je 1997. godine napunila 60 godina, morala je da se penzioniše sa pozicije instruktora u Centru Jurij Gagarin.

Godine 2003. se ponovo neuspešno kandidovala za mandat poslanika u Državnoj Dumi. Četiri godine kasnije, tadašnji premijer Vladimir Putin (Владимир Владимирович Путин ) je priredio proslavu njenog 70. rođendana u svojoj rezidenciji.

Na izborima 2008. godine osvojila je mandat poslanika u regionalnom parlamentu Jaroslavske oblasti. Tri godine kasnije je izborila poziciju u Državnoj Dumi, donjem domu ruskog zakonodavnog tela i to kao predstavnica Jaroslavske oblasti i članica Putinove stranke Ujedinjena Rusija.

Tereškova je na izborima koji su održani 2016. godine ponovo dobila mandat u Državnoj Dumi. Obavljala je funkciju zamenice predsednika Odbora za saveznu strukturu i lokalnu upravu.

Privatni život

Valentina Tereškova je rođena 1937. godine u selu Maslenikovu u Jaroslavskoj oblasti. Kada joj je bilo dve godine otac joj je poginuo, te se sa majkom, bratom i sestrom preselila u Jaroslav. S obzirom na to da je pokazivala interesovanje za mnoge stvari, Valentina je odlučila da ne prestane da se školuje sa 17 godina. Pohađala je časove vanredno i radila na svom obrazovanju. Ipak, zahvaljujući hobiju postala je jedna od najvećih heroina 20. veka.

Tereškova se 3. novembra 1963. godine udala za kosmonauta Adrijana Nikolajeva. Ceremoniji venčanja je prisustvovalo ne samo rukovodstvo Sovjetskog svemirskog programa, nego i sam predsednik Nikita Hruščov.

General Kamamin, direktor svemirskog programa je ovaj brak opisao „korisnim za politiku i nauku“, a mnogi su sumnjali da je dogovoren kako bi dodatno poboljšali imidž SSSR-a i nastavili istraživanje o ponašanju ljudskog organizma tokom i posle izlaganja svemirskoj okolini.

8. juna 1964. godine Tereškova je rodila ćerku Elenu. Elena Adrianovna Nikolaeva-Tereškova je tako postala prva beba čija su oba roditelja letela u svemir.

Premda se par zvanično razveo 1982. godine, Tereškova je priznala da su se razišli već 1977. Ona se kasnije udala za Julia Šapošnikova (Юлий Георгиевич Шапошников), hirurga koga je upoznala tokom lekarskih pregleda za prekvalifikacije. Ostali su u braku sve do njegove smrti 1999. godine.

Nagrade, ordeni i priznanja

Za istorijski poduhvat putovanja u svemir Valentina Tereškova je dobila brojne nagrade i prizanja. Neke od njih su:

•          Heroj Sovjetskog Saveza
•          Orden Lenjina
•          Red Oktobarske revolucije
•          Red za zasluge za domovinu
•          Red prijateljstva
•          Ruska državna nagrada Federacije
•          Zlatna medalja mira Ujedinjenih nacija
•          Počasni doktorat Univerziteta u Edinburgu
•          Kreater na Mesecu je dobio po njoj naziv „Tereškova Krater“
•          Asteroid 1671 nazvan „Chaika“ (njen pozivni znak za Vostok 6′ Galeb).

O njenom životu snimljeni su mnogi dokumentarni filmovi, a Tereškova se našla i u pesmama brojnih pop izvođača. U Svemirskom muzeju koji je 25. januara 1975. godine otvoren u blizini Jaroslava, među eksponatima se nalazi i replika njene porodične kuće.

Gradska biblioteka u Jaroslavu je 2013. godine preimenovana u „Valentina Tereškova“, a škola koju je pohađala takođe nosi njeno ime. Planetarijum koji je 2011. godine izgrađen u Jaroslavu, nazvan je po sovjetskoj heroini.

Međunarodno udruženje „Žene godine“ proglasilo ju je „najuspešnijom ženom 20. veka“. Tereškova je nosila baklju u štafeti Letnjih olimpijskih igara 2008. godine u Sankt Petersburgu, te štafetu baklje Zimskih olimpijskih igara 2014. godine u Sočiju.