Ruđer Bošković

Biografija

Ruđer Josip Bošković (ital. Ruggier Giuseppe Boscovich, engl. Roger Joseph Boscovich) je naučnik koga svojataju Srbi, Hrvati, Crnogorci i Italijani, ova biografija ipak se neće fokusirat na njegovo poreklo nego na život i dostignuća. Rođen je 18. maja 1711. godine u Dubrovniku, tadašnjoj Dubrovačkoj Republici, a preminuo je 13. februara 1787. godine u Milanu.

Važi za jednog od najznačajnijih naučnika svog vremena i za jednog od sto najznamenitijih Srba svih vremena. Ruđer se bavio: fizikom, filozofijom, astronomijom, matematikom, pedagogijom, geologijom, arhitekturom, arheologijom, optikom, diplomatijom, poezijom i prevođenjem.

Njegovi roditelji su bili Nikola Bošković, trgovac i sakupljač relikvija, i Paula Bettera, poreklom Italijanka. Imao je osmoro braće i sestara: dve Marije, Boža, Bartolomeja, Ignjata, Petra, Antuna i Anicu. Bartolomej, Petar i Anica su bili dubrovački književnici i prevodioci.

Ruđer je sa deset godina ostao bez oca. Osnovno obrazovanje je stekao u isusovačkom Kolegijumu u Dubrovniku (Collegium Ragusinum). Pošto je bio vredan i inteligentan đak, 1725. godine je sa profesorima Bindi i Stefani otputovao u Rim gde je upisao katolički univerzitet Rimski Kolegijum (Collegium Romanum). Tu je ispoljio interesovanje i talenat za prirodne nauke.

Od 1727. do 1729. godine je studirao retoriku, od 1729. do 1732. godine filozofiju i od 1738. do 1741. godine teologiju.

1736. godine je uradio disertaciju i od tada je svake godine objavljivao rasprave ili knjige iz oblasti koje su ga interesovale.

1740. godine je postao profesor matematike u Rimskom Kolegijumu. Tu je radio narednih 20 godina. Predavao je i astronomiju zbog koje se zainteresovao za optiku. Dao je svoj doprinos ovoj nauci tako što je konstruisao prizmu sa promenljivim uglom i kružni mikrometar. Smatrao je da Zemlja ima oblik geoida, tela koje je slično rotacijskom elipsoidu. 

1742. godine je, na zahtev pape Benedikta XIV, sarađivao sa matematičarima kako bi rešili problem pukotina na kupoli bazilike Sv. Petra. Radio je na isušivanju močvara u Italiji i na statičkim problemima kulturnih objekata kao što su: katedrala u Milanu i carska biblioteka u Beču.

1744. godine je, na osnovu posmatranja tri tela, razvio metodu za određivanje staze komete. Izračunao je dimenzije i spljoštenost planete Zemlje. Iste godine se zaredio, ali je nastavio da se bavi naukom.

1745. godine je počeo da razvija teoriju sile na kojoj je radio narednih 13 godina.

Ruđer je od 1735. godine proučavao rad Isaka Njutna i neke njegove teorije je podržavao, dok je druge kritikovao. Pretpostavio je da ne postoji samo sila privlačenja, već i odbijanja među telima na malim rastojanjima. Tvrdio je da se tela sastoje od bezbroj nevidljivih i nedeljivih atoma koji nemaju veličinu, već su samo geometrijske tačke. Tvorac je teorije međumolekularnih sila i za njega se kaže da je preteča Alberta Ajnštajna i njegove teorije relativnosti.

1746. godine je zaključio da se kometa obrće oko svoje ose. Istraživao je polarnu svetlost, plimu i oseku. Među prvima je predlagao geometriju sa tri ili više prostornih i jednom vremenskom veličinom.

Naučnik je ceo život proveo u tuđini, ali je bio vezan za svoj rodni grad koji je posetio 1747. godine. Nameravao je da u Dubrovniku provede starost, ali to se nije dogodilo.

1748. godine je postao dopisni član Akademije nauka u Parizu.  

1749. godine je objavio meteorološku raspravu o vrtložnom vetru koji je opustošio deo Rima.

1751. godine je konstruisao geodetske tronožne stalke koji su danas poznati kao Gausovi stalci.

1755. godine je napisao izveštaj „O naučnom istraživanju po Papinskoj državi“ u kome se nalaze rezultati geodetskog merenja do kojih je došao na putovanju od Rima do Riminija koje je trajalo od 1750. do 1752. godine. Napravio je novu kartu Papske države.

Od 1756. do 1758. godine je bio savetnik u rešavanju spora oko pograničnih voda između Luče i Toskane. Zbog toga ga je Luča proglasila plemićem.

1758. godine je bio u Beču i napisao je svoje najvažnije delo „Teorija prirodne filozofije“ zbog koje su ga mnogi kritikovali, a posebno isusovci (jezuiti). Ubrzo je postao savetnik markiza Romanjolija sa kim je putovao u Francusku, Holandiju, Italiju i Nemačku.

1760. godine je otišao u Veliku Britaniju i negirao je da Dubrovnik pruža usluge Francuskoj. Tada je izabran za redovnog člana Kraljevskog naučnog društva u Londonu, a godinu dana kasnije za člana Akademije nauka u Sankt Peterburgu. Osim toga, bio je član rimske, bolonjske, holandske i mnogih drugih Akademija nauka. Za svoj rodni grad je obavljao mnoge diplomatske poslove i zauzimao se i kod pape.

1761. godine je planirao da otputuje u Carigrad da prati prolaz Venere pored Sunca. Propustio je ovaj fenomen jer je zakasnio, ali je proučavao ruševine Troje i došao je do zaključka da se ona nije nalazila na maloazijskoj obali. Obišao je nekoliko zemalja na Balkanu i to je opisao u „Dnevniku putovanja iz Carigrada“.

Podržavao je Kopernikov sistem koji se zasniva na tvrdnjama da se Zemlja kreće oko Sunca i svoje ose.

1763. godine je započeo konstrukciju staklomera koji je nazvao vitromer. Završio ju je 1785. godine, a njegov cilj je bila konstrukcija durbina bez hromatske aberacije.

1764. godine se zaposlio na matematičkoj katedri u Paviji gde se zadržao pet godina. Tada se posebno posvetio hidrotehničkim istraživanjima i zalagao se da hidraulika postane jedan od predmeta na univerzitetu.

1765. godine mu je poverena organizacija izgradnje astronomske opservatorije u Breri. Preselio se u Milano i dobio je Katedru za optiku. Bio je njen upravnik do 1772. godine.

1766. godine je osmislio eksperiment u kome bi proučio prirodu svetlosti pomoću durbina sa cevi koja je ispunjena vodom.

1770. godine je uveo četiri osnovne jednačine sferne trigonometrije. Posebno su ga interesovali pojmovi neprekidnosti i beskonačnosti, kao i male i beskonačno velike vrednosti. Počeo je radi kao profesor matematike na Univerzitetu u Milanu i tu je ostao do 1773. godine. Tada je konstruisao konačnu verziju staklomera i sata sa klatnom.

Od 1774. do 1782. godine je bio direktor Optičkog instituta Francuske mornarice. Dobio je francusko državljanstvo i platu od 8.000 franaka. Nije se dobro slagao sa nekim kolegama koje su mu zavidele. Naporno je radio na tekstovima iz optike i astronomije zbog čega mu se zdravstveno stanje pogoršalo. Zatražio je da odsustvuje sa posla i to se produžilo do njegove smrti.

1781. godine engleski naučnik Heršel je otkrio novu zvezdu za koju je Ruđer tvrdio da je planeta. To je naredne godine obrazložio u članku „Teorija nove zvezde najpre primećene u Engleskoj“. 

1785. godine je objavio pet knjiga iz astronomije. U njima je izneo svoju teoriju o aberaciji svetlosti i, poput Ajnštajna, smatrao je da je ona konstantna. Za njega su prostor i vreme bili relativni. Zvezde je zamišljao kao manja ili veća sunca. Tvorac je praktične astronomije, ukazao je na greške koje nastaju prilikom merenja instrumentima i smislio je formulu za njihovo ispravljanje.

Takođe je bio član rimskog literarnog društva Arkadije i pisao je poeziju na latinskom, francuskom i italijanskom jeziku. Sa braćom i sestrama se dopisivao na hrvatskom jeziku.

Ruđer Boškovič je umro 13. februara 1787. godine od upale pluća. Sahranjen je u crkvi Sv. Maria Podone koja se nalazi u Milanu.

Bio je u dobrim odnosima sa velikim naučnicima svog vremena. Njegova istraživanja predstavljaju osnovu mnogih zakona i teorija (npr. Faradejeve teorije o elektricitetu, Borovog modela atoma, La Placeovog demona, itd.). Proputovao je Balkan i veliki deo Evrope.

1934. godine je osnovano astronomsko društvo Ruđer Bošković u Beogradu, a 1950. godine Institut Ruđer Bošković u Zagrebu koji se bavi naučnim istraživanjima na području atomske fizike. Njegovo ime nosi jedan krater na mesecu prečnika 46 km i dubine 1.770 m, Biskupijska klasična gimnazija u Dubrovniku i privatna gimnazija u Beogradu koja je počela sa radom 2003. godine. Njegov lik se nalazio na hrvatskim novčanicama koje su bile u opticaju od 1991. do 1994. godine.

Dela

Napisao je veliki broj naučnih dela i rasprava, kao i 151 knjigu koje su uticale na modernu fiziku. Čuvaju se u legatu Ruđera Boškovića koji se nalazi u Bankroftovoj biblioteci retkih knjiga univerziteta Berkli, u Kaliforniji. Neke od njih su:

• „De maculis solaribus“ („O Sunčevim pegama“) 1736.;
• „Trigonometriae sphaericae constructio“ („Izgradnja sferne trigonometrije“) 1737.;
• „De Mercurii novissimo infra Solem transitu“ („Rasprava o nedavnom prolazu Merkura ispred Sunca“) 1737.;
• „De aurora boreali“ („O polarnoj svetlosti“) 1738.;
• „De veterum argumentis pro telluris sphaericitate“ („O dokazima starih za kuglasti oblik Zemlje) 1739.; 
• „Dissertatio de telluris figura“ („Rasprava o obliku Zemlje“) 1739.;
• „De circulis oscillatoribus“ („O oskulatornom krugu“) 1740.;
• „De inaequalitate gravitatis in diversis terrae locis“ („O nejednakosti sile teže na raznim delovima Zemlje“) 1741.;
• „De natura et usu infinitorum et infinite parvorum“ („O naravi i upotrebi beskonačno velikih i beskonačno malih veličina“) 1741.;
• „Problema mechanicum de solido maximae attractionis“ („Mehanički problem o čvrstom telu najvećeg privlačenja“) 1743.;
• „De viribus vivis“ („O živoj sili“) 1745.;
• „De cometis“ („O kometama“) 1746.;
• „De aestu maris“ (1747.);
• „Dissertazione della tenuità della luce solare“ („Rasprava o retkoći Sunčeve svetlosti“ 1747.;
• „De lumine“ („O svetlosti“) 1748.
• „De determinanda orbita planetae ope catoptricae“ („O određivanju staza planeta uz pomoć katoptrike“) 1749.;
• „De centro gravitatis“ („O središtu teže“) 1751.;
• „De continuitatis lege“ („O zakonu neprekinutosti“) 1754.;
• „Elementa matheseos universae“ („Osnove sveukupne matematike“) 1754.;
• „De litteraria expeditione per pontificiam ditione ad dimentiendos meridiani gradus et corrigendam mappam geographicam, iussu et auspiciis Benedicti XVI“ (1755.);
• „De inaequalitatibus quas Saturnus et Jupiter sibi mutuo videntur inducere praesertim circa tempus coniunctionis“ („O nejednakostima za koje se čini da ih međusobno izvode Saturn i Jupiter posebno u vreme konjunkcije) 1756.;
• „Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium“ („Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi“) 1758.;
• „De Solis ac Lunae defectibus“ („O pomračenjima Sunca i Meseca“) 1760.;
• „Relazione delle rovine di Troja“ („Izveštaj o ruševinama Troje“) 1784.;
• „Giornale di un viaggio da Constantinopoli“ („Dnevnik putovanja iz Carigrada“) 1784.;
• „Opera pertinentia ad opticam et astronomiam“ (1785.). 

Citati:

• „Nigdje u prirodi nema potpunog mirovanja.“
• „Sfera apsolutnosti pripada samo transcendentnom svetu, sve je drugo relativno.“ 
• „Kad vidim kamene spomenike kako su propali, izbrisana slova na njima, onda pomislim što će biti s ovim što ja radim.“
• „Nisam ja zgodan za dvorove jer ne znam laskati, ne tražim ništa, ne nadam se ničemu, a govorim ono što osjećam.“ 
• „Poznajem ja samog sebe. Moja mašta je živa i da nisam takav, ne bih bio ni onaj geometar ni onaj pjesnik za koga me bar drže.“

Delovi iz njegovih pesama:

„Priroda je postavila Zemlju
U položaj zlokoban i strašan,
Da u trku Veneru i Mars sreće.
Kad lepota jedne i obesnost drugog
Truju ljud’ma sve izvore sreće.“

„Pehare ove posvećujem
Nimfama trima:
O, da ste mi zdravo,
Vi zvijezde nebeske!
Dokle god vas posmatram
Uvek ću biti astronom.“

„Žuri dječače,
podigni gospođi rasutu kosu.
Eno joj pada:
već njom prašinu mete, po tlu.
Među nebeskim kometama
o, nema baš takve, kojoj
tako je dugačak pram,
kao što je njena vlas.“