Ksenija Atanasijević

Biografija

Ksenija Atanasijević (1894 – 1981), prvi doktor nauka u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, jedna od najumnijih Srpkinja, ne samo svog doba, svojim delovanjem u turbulentnim društvenim okolnostima veka koga su obeležila dva velika rata, ostavila je neizbrisiv naučni trag, koji daleko prevazilazi prostor sa koga je potekla.

Rođena je 5. februara 1894. u Beogradu, kao šesto dete u uglednoj građanskoj porodici, ali je rano ostala bez oba roditelja. Rastući u okruženju i druženju sa budućom intelektualnom elitom Srbije (najbolji drug u detinjstvu bio joj je čuveni pesnik Rastko Petrović, a njegova sestra slikarka Nadežda Petrović, predavala joj je crtanje u Državnoj ženskoj gimnaziji), Ksenija Atanasijević je kao izuzetan đak, sa maksimalnim ocenama, maturirala 1912. godine. U međuvremenu, stekla je i osnovno muzičko obrazovanje i vrlo lepo je svirala na klaviru. Nakon gimnazije, na Filozofskom fakultetu beogradskog Univerziteta, upisala je i diplomirala čistu filozofiju sa klasičnim jezicima, u klasi čuvenog filozofa, matematičara i paleontologa, profesora Branislava Petronijevića. Govorila je francuski, nemački, engleski i ruski jezik, služila se italijanskim, a izuzetno je vladala i klasičnim jezicima: grčkim i latinskim. Pošto je diplomirala, posvećuje se doktorskim studijama, a za doktorsku tezu uzima „Učenje o najmanjem“, čuvenog Đordana Bruna. Za potrebe izrade doktorata, Ksenija Atanasijević putuje najpre u Ženevu, 1920. godine, a zatim i u druge evropske države, u potrazi za potrebnom literaturom. U ispitnom odboru filozofskog fakulteta, pored profesora Petronijevića, bili su profesori Dragiša Đurić, Nikola Popović, Veselin Čajkanović i Milutin Milanković. Ksenija Atanasijević je doktorirala 1922. godine, u svojoj 28. godini. U iščekivanju izbora u zvanje docenta, radila je kao profesor gimnazije, najpre u Nišu, počev od 4. oktobra 1922. godine, da bi već 30. oktobra iste godine, postavljena za profesora Druge ženske gimnazije. Istovremeno, Ksenija Atanasijević drži brojna, vrlo posećena predavanja na Narodnom univerzitetu, za koja dobija pohvalne prikaze. I pored otpora u okviru akademskih krugova, profesor Branislav Petronijević je podneo predlog Savetu filozofskog fakulteta da Ksenija dr Atanasijević bude izabrana u zvanje docenta, što se i desilo, oktobra 1923. godine, za predmet – Istorija klasične filozofije, kao prva i jedina žena u ovom zvanju, na nivou Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

Svoju univerzitetsku karijeru, Ksenija dr Atanasijević započela je januara 1924. godine, uz mnogo otpora i otvorenih ispada netrpeljivosti muškog šovinističkog profesorskog lobija u kome je prednjačio Nikola dr Popović, iako je bio jedan od potpisnika referata kojim je upravo preporučena za docenta. Njena naglašena individualnost, stvaralačka osobenost i slobodarski duh bili su „trn u oku“ uskogrudnoj sredini kakav je, evidentno, bio beogradski Univerzitet prve polovine XX veka.

Pandorina kutija otvorena je objavljivanjem kritičkog prikaza knjige Nikole dr Popovića „Tri predavanja iz filozofije“, juna 1924. godine, na koji je dr Popović žestoko uzvratio. Polemika je trajala dve godine, a prekinuo ju je profesor Branislav Petronijević, svrstavši se na stranu kolege Popovića, konstatacijom, da je u Nemačkoj, rad profesora Popovića pozitivno ocenjen.

Nakon četiri godine predavačke karijere, Savet filozofskog fakulteta, 29. marta 1928. godine, jednoglasno je izabrao Kseniju dr Atanasijević za vanrednog profesora, za celokupnu istoriju filozofije. Predlog za izbor, pored profesora Petronijevića, potpisali su opet i Nikola dr Popović i Dragiša dr Đurić. Međutim, posle jednoglasne odluke o izboru, a pre potvrde predloga od strane unverzitetskog veća, najpre je predstavku protiv izbora uputio profesor Petronijević, da bi profesor Miloje Vasić direktno optužio Kseniju dr Atanasijević za plagiranje, te je Veće odlučilo da se izbor dr Atanasijević vrati Savetu filozofskog fakulteta, na ponovno odlučivanje. Ova odluka, zasnovana na kleveti o plagijatu, označila je početak bezprizorne harange protiv Ksenije dr Atanasijević, koja je trajala punih osam godina. Iako je Enciklopedija Britanika, upravo u tom periodu, uvrstila njenu doktorsku disertaciju o Đordanu Brunu, u relevantnu literaturu, Ksenija dr Atanasijević podnosi zahtev za prevremeno penzionisanje. Iako se bauk nacionalsocijalizma uveliko širio Evropom, otvoreno je branila tzv. jevrejsko pitanje, pisala protiv Hitlera, nacističkih ideja, odbila da potpiše Nedićev Apel sprskom narodu, kojim se od srpskih intelektualaca, tražilo da se uzdrže od suprostavljanja nemačkom okupatoru, zbog čega ju je hapsio najpre Gestapo, a nakon završetka Drugog svetskog rata i komunističke vlasti. Njen nekadašnji kolega, dekan filzofskog fakulteta, u svojstvu predsednika Komisije za ratne zločine, tražio je smrtnu kaznu za Kseniju dr Atanasijević. Posle izlaska iz komunističkog zatvora, lišena je građanskih prava, a njena dela su bila zabranjena. Zabrana je trajala sve do 1952. godine, posle čega je nastavila sa naučnim radom, prevođena i povremenim predavanjima na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Najveći srpski mislilac među damama ostaće upamćena po impozantnom stvaralačkom opusu – objavila je oko 400 naučnih radova – Filozofski fragmenti, Heraklitova filozofija, Filozofeme sofista, Šopenhauerova formula pesimizma, Seneka, Imanuel Kant, Demokrit kao etičar, Fridrih Niče, Pitagorejsko učenje o seljenju duša, Prve flozofske hipoteze Jonaca, Racionalizam i misticizam, Epikur, Eleaćanin Parmenid tvorac učenja o biću, Od Frojda Platonu, Blez Paskal čovek i mislilac, Stara grčka atomistika, Smerovi mislilaštva Artura Šopenhauera itd. Njeni najznačajniji prevodi su – Adlerova Individualna psihologija i drugi tom Hauzerove Socijalne istorije, sa nemačkog; Aristotelov Organon, Platonov Permenid itd. Sa druge strane, njeni radovi objavljivani su na više jezika – nemačkom, francuskom, bugarskom, češkom, ruskom, holandskom itd. Ksenija dr Atanasijević je izdavala i svoj časopis, pod nazivom „Dan“, koji se bavio kulturnim pitanjima, u kom su objavljivali i Andrić, Crnjanski, Anica Savić – Rebac, Svetislav Stefanović i drugi značajni pisci.

Ksenija dr Atanasijević je umrla 1981. godine, u 88. godini života, u Beogradu, gde je i sahranjena, u porodičnoj grobnici, na Novom groblju. Nažalost, s’ obzirom da se niko nije starao o održavanju grobnog mesta, grob je prekopan, te se ne zna gde su zemni ostaci ove izuzetne heroine, jedne od najvećih intelektualnih gromada sa ovih prostora ili, kako je o njoj govorio čuveni psihijatar i psihoanalitičar profesor Vladeta Jerotić – „Ksenija Atanasijević je bila čovek koji veruje u Boga, ali ne veruje u čoveka, jer mu suviše dobro poznaje dušu.“