Jurij Gagarin

Biografija

Jurij Aleksejevič Gagarin (Юрий Алексеевич Гагарин) je bio sovjetski pilot i kosmonaut koji je prvi putovao u svemir. Njegova letelica „Vostok 1“ je 12. aprila 1961. godine dovršila jednu orbitu Zemlje, te je uspešno sleteo na tlo. Rođen je 9. marta 1934. godine u selu Klušno u Smolenskoj oblasti, a preminuo 27. marta 1968. godine nedaleko od grada Kiraža.

Pre nego što je prošao obuku za pilota u Sovjetskom vazduhoplovstu, Gagarin je radio u čeličani u Ljuberci kod Moskve. Nakon što se pridružio vazdušnim snagama Sovjetskog saveza bio je smešten u bazi Luostari, nedaleko od granice sa Norveškom.

Sa još petoricom kosmonauta bio je izabran za obuku u sovjetskom svemirskom programu. Pokazavši izvanredne fizičke i psihičke sposobnosti Gagarin je odabran za pilota svemirske letelice „Vostok“ u kojoj je 1961. godine uspeo da obiđe Zemlju. Nakon ovog velikog poduhvata postao je nacionalni heroj, te osvojio mnoge nagrade i priznanja.

Postao je zamenik direktora za obuku u Centru za kosmonaute koji je kasnije nazvan po njemu. U čin potpukovnika sovjetskog vazduhoplovstva unapređen je 12. juna 1962. godine, a sledeće godine mu je dodeljen čin pukovnika. Osim toga, bio je član Vrhovnog sovjeta.

U „Zvezdanom gradu“ je radio na dizajnu svemirskog broda koji bi mogao da se koristi više puta. Nakon što je 17. februara 1968. godine završio obuku na Akedemiji Žukovski („Војно-ваздухопловна инжењерска академија „Н. Е. Жуковски“), dozvoljeno mu je da upravlja običnim avionima. Preminuo je pet nedelja kasnije kada se avion MiG-15 kojim je upravljao srušio u blizini grada Kiraža.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Jurij Gagarin je rođen 1934. godine u selu Klušno kod Gžata na krajnjem severoistoku Smolenske regije. Njegov otac Aleksej Ivanovič Gagarin (Алексей Иванович Гагарин) je bio stolar, a majka Ana Timofejevna Gagarina (Анна Тимофеевна Матвеева Гагаринa) se bavila stočarstvom i proizvodnjom mleka.

Jurij je bio treći od četvoro dece. Imao je starijeg brata Valentina (Валентин Алексеевич Гагарин), stariju sestru Zoju (Зою Алексеевна Гагарина)  i mlađeg brata Borisa (Борис Алексеевич Гагарин).

Kada je Nemačka okupirala Sovjetski Savez, porodica Gagarin, poput miliona drugih Sovjeta trpela je veliki teror. Klušno je okupirano u novembru 1941. godine. Valentin i Zoja su 1943. godine završili u nacističkom logoru u Poljskoj, a mlađeg brata Borisa su nemački vojnici obesili na drvo nedaleko od porodične kuće. Majka je uspela da ga spase, ali dečak nije mogao da prevaziđe traumu, pa se kasnije sam obesio.

Tokom rata su morali da napuste porodičnu kuću, pa su u kolibi od blata živeli do kraja okupacije. Porodica se 1946. godine preselila u Gžat (današnji Gagarin) gde je Jurij pohađao srednju školu.  Od 1949. do 1951. godine školovao se u mestu Ljuberci kod Moskve.

Sa 16 godina je krenuo na obuku za strugara u fabrici čelika u Ljuberci, a uporedo sa tim je pohađao večernju školu. Nakon što je 1951. godine završio zanat dobio je stipendiju za dalje usavršavanje u Industrijsko-tehničkoj školi u Saratovu (Саратовский индустриальный техникум).

Dok je boravio u Saratovu volontirao je u lokalnom aero-klubu, gde je prvi put upravljao avionom. Dodatno se izdržavao radeći na pristaništu na reci Volgi. Po završetku srednje škole upisao je vojnu Pilotsku akademiju u Orenburgu.

Postao je pilot aviona MiG-15, te 5. novembra 1957. godine dobio čin poručnika. Već sledećeg dana stacioniran je u vazdušnu bazu Luostari, nedaleko od granice sa Norveškom. Dve godine kasnije unapređen je u starijeg poručnika, te proglašen vojnim pilotom 3. klase.

Njegov nadređeni potpukovnik je podržao nameru da se pridruži sovjetskom svemirskom programu. Lekarska komisija ga je ocenila kvalifikovanim za pohađanje obuke jer je posedovao visok stepen intelektualnog razvoja, fantastičnu memoriju, dobro razvijenu maštu i brze reakcije. Njegova upornost i istrajnost, te sposobnost da brzo i lako rešava matematičke zadatke su ga, uz visinu od samo 157 centimetara, činili dobrim kandidatom za obuku u Sovjetskom svemirskom programu.

Gagarin i još 19 kandidata podvrgnuti su rigoroznim eksperimentima kako bi se testirala njihova fizička i mentalna izdržljivost. Od 20 kandidata samo su on i German Titov (Ге́рман Степа́нович Тито́в) ušli u uži izbor. Na sastanku Centralnog komiteta Komunističke partije SSSR-a donesena je odluka da Gagarin upravlja svemirskom letelicom Vostok 1.

Gagarinov istorijski let

2. aprila 1961. godine u 6 sati i sedam minuta Gagarin je sa kosmodroma „Baјkonur“ u svojoj letelici Vostok 1 poleteo u svemir. U trenutku lansiranja rakete sa kolegama se pozdravio neformalnom fрazom „Pohaeli!“, što je kasnije postala uzrečica kojom se u Sovjetskom Savezu označavao početak svemirskog doba.

Kontrolori su nakon 25 minuta ustanovili da je Vostok 1 dostigao stabilnu orbitu. S obzirom na to da do tada nije bilo poznato kako će ljudski organizam reagovati na bestežinsko stanje, ručne kontrole su bile zaključane, dok je automatski sistem podesio letelicu u položaj za uključivanje povratnih raketa otprilike nakon sat vremena letenja.

Jurij Gagarin je tog 2. aprila 1961. godine ušao u istoriju kao prvi čovek koji je poleteo u svemir i orbitirao oko Zemlje. Nakon 108 minuta leta, spustio se na 7 000 metara nadmorske visine i izbacio se iz kapsule. Sleteo je padobranom u Kazahstanu.

Međutim, postojala je zabrinutost da njegov uspeh neće biti priznat od strane FAI, Međunarodne vazduhoplovne federacije, zato što se uspešnim smatralo samo ukoliko pilot sleti na tlo zajedno sa letelicom. Zato ni Gagarin, a ni čelnici u sovjetskom svemirskom programu na početku nisi želeli da priznaju da je on iskočio iz Vostoka i sâm sleteo na Zemlju.

FAI je ipak overila podatke o svemirskom letu Jurija Gagarina i time je zvanično postao prvi čovek u svemiru.

Ponos nacije

Gagarinov let je bio trijumf sovjetskog svemirskog programa, te je postao nacionalni heroj SSSR-a i tzv. Istočnog bloka, kao i svetski poznata osoba. Novine širom sveta su pisale o njemu i detaljima leta, a na raskošnoj ceremoniji u Kremlju Nikita Hruščov (Ники́та Серге́евич Хрущёв) mu je dodelio titulu Heroja Sovjetskog Saveza.

Na pres konferenciji koja je održana 15. aprila 1961. godine Gagarin je govorio pred oko hiljadu reportera iz celog sveta. Nakon misije, dočekan je u Londonu i Mančesteru, gde su se godinama prepričavale anegdote o njegovom gestu. Naime, kada je stigao u Mančester, uprkos jakoj kiši, insistirao je da krov kabrioleta u kome se vozio ostane otvoren kako bi ga okupljeni mogli videti.

Gostovao je u oko trideset zemalja sveta, a u prva četiri meseca obišao je Brazil, Bugarsku, Kanadu, Kubu, Čehoslovačku, Finsku, Mađarsku i Island. Ipak, američki predsednik Džon F. Kenedi (John Fitzgerald Kennedy) mu je zabranio da poseti Sjedinjene Američke Države.

Ponovo je izabran za zamenika Sovjetskog Saveza, ali ovog puta u Sovjet nacionalnosti, gornji dom zakonodavnog tela. Naredne godine je započeo prekvalifikaciju u pilota borbenih aviona, a pet godina kasnije bio je pomoćni pilot bez pilotske dužnosti na letu svog prijatelja Vladimira Komarova (Влади́мир Миха́йлович Комаро́в).

Uprkos protivljenju Kamarina (Никола́й Петро́вич Кама́нин), Gagarin je ostao kandidat za let u „Sojuzu 1“, sve dok u aprilu 1966. godine letelica nije i zvanično pripala Kamarovu, a njemu dodeljen „Sojuz 3“.

Posle pada „Sojuza 1“ u kome je Kamarov izgubio život, Gagarinu je tajno zabranjeno učešće u daljim svemirskm letovima. Zato se fokusirao na usavršavanje pilotskih veština, te uspešno odbranio diplomski rad o avio-inženjerstvu na Akademiji Žukovski.

Postao je zamenik direktora za obuku u „Zvezdanom gradu“, te pokušavao da se prekvalifikuje u lovca pilota. Gagarin i njegov instruktor Vladimir Serjegin (Влади́мир Серге́евич Серёгин) su 27. marta 1986. godine krenuli na rutinski let MiG-om 15TUI, ali je letelica pala nedaleko od Kiraža i obojica su poginuli.

Postojale su razne teorije o tačnom uzroku pada aviona, a istraga iz 1986. godine je pokazala da je turbulencija nastala kada je presretač Su-11 koristio komoru dogrevanja, što je prouzrokovalo nekontrolisan let Gagarinovog aviona. Tome su pogodovali i loši vremenski uslovi, zbog koji Serjegin i Gagarin nisu mogli da se isprave nego su pali na tlo.

Nova istraga čiji rezultati su 2005. godine objavljeni, pokazala je da je uzrok nesreće bilo to što su prethodni pilot ili posada aviona slučajno ostavili otvorenu kabinu, što je dovelo do gubitka kiseonika i kobne nsreće.

Posmrtni pepeo Jurija Gagarina i Vladimira Serjegina su sahranjeni u zidu Kremlja na Crvenom trgu u Moskvi.

Privatni život

Jurij Gagarin je rođen 1934. godine u selu Klušno. Prvih desetak godina njegovog života obeležila je nacistička okupacija Rusije, a potom je nastavio školovanje i prvi put se upoznao sa tehnikama letenja. Tokom srednje škole je aktivno igrao hokej na ledu. Osim toga, voleo je košarku, te je bio trener i sudija u Tehničkoj školi u Saratovu.

Na prvomajskoj proslavi 1957. godine na Crvenom trgu u Moskvi je upoznao Valentinu Goračevu (Валентина Ивановна Горячева), medicinsku sestru iz Orenburga. Venčali su se 7. novembra iste godine. Dve godine kasnije rođena je njihova ćerka Jelena Jurievna Gararina (Еле́на Ю́рьевна Гага́рина) koja je kasnije postala istoričarka umetnosti i generalna direktorka muzeja u Kremlju.

Njihova mlađa ćerka Galina (Галина Юрьевна Гагарина) rođena je 1961. godine. Profesorka je ekonomije i šefica katedre na Ruskom ekonomskom fakultetu Plekanov u Moskvi.

Uticaj, zaostavština, nagrade i priznanja

Jurij Gagarin je zbog svog poduhvata postao jedna od najznačajnijih ličnosti u savremenoj istoriji čovečanstva. Od 1962. godine 12. april se u SSSR-u, a potom i u Rusiji i drugim državama bivšeg Sovjetskog Saveza slavi kao Dan kosmonautike. Ujedinjene nacije su ga 2011. godine deklarisale kao Međunarodni dan ljudskog svemirskog leta.

Od 1969. godine Centar za obuku kosmonauta u „Zvezdanom gradu“ nosi njegovo ime, a mnoge institucije, trgovi, ulice i muzeji širom sveta su nazvani po njemu. Kosmodrom Bajkonur sa koga je 1961. godine Gagarin poleteo u svemir je preimenovan u Gagarinov start.

Ruski grad Gžat, u kome je proveo dobar deo svoje mladost od 1968. godine nosi ime Gagarin, a cela oblast Gagarinski rejon. Sovjetska vazduhoplovna akademija je iste godine preimenovana u Gagarinovu vazduhoplovnu akademiju.

Američki kosmonauti Nil Armstrong (Neil Alden Armstrong) i Baz Oldrin (Edwin Eugene „Buzz“ Aldrin Jr.) su tokom misije „Apolo 11“ 1969. godine odali počast poginulom ruskom kolegi. Isto su učinili i Dejvid Skot (David Randolph Scott) i Džejms Irving (James Benson „Jim“ Irwin) dve godine kasnije. Krater na Dalekoj strani Meseca čiji je prečnik 265 km takođe nosi Gagarinovo ime.

Statue i biste prvog čoveka u svemiru krase, ne samo Moskvu i Ljuberc, nego i London, Pariz, Hjuston i mnoge druge svetske prestonice.

Ruski umetnici Aleksandra Pahmutova (Александра Николаевна Пахмутова) i Nikolaj Dobranravov (Николай Николаевич Добронравов ) su tokom 1970-71 godine napisali ciklus sovjetskih patriotskih pesama pod nazivom „Konstelacija Gagarin“. Bio je inspiracija za pesme Žana Mišela Žara (Jean-Michel André Jarre), te grupa Public Service Broadcasting i Underworld.

Brod za praćenje koji su Sovjeti izgradili 1971. godine nazvan je „Kosmonaut Jurij Gagarin“, a jermenska aviokompanija je svoj prvi avion nazvala „Suhojdžet“ u Gagarinovu čast.

Na 20. i 30. godišnjicu njegovog leta Sovjetski Savez je izdao novčiće od jedne i tri rublje sa Gagarinovim likom. Isto su učinili i rukovodioci Ruske Federacije na 40. i 50. godišnjicu leta.

Kontinentalana hokejaška liga je 2008. godine svoj šampionski trofej nazvala „Gagarinov kup“.

Gagarin je za života nagrađen Ordenom Lenjina (Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин), Ordenom Georgija Dimitrova (Георги Димитров Михайлов), Ordenom Klementa Gotvalda (Klement Gottwald), Ordenom Karla Marksa (Karl Heinrich Marx) i mnogim drugim nagradama i priznanjima. Dodeljena mu je i titula Heroja Sovjetskog Saveza.