Čarls Darvin (Charles Robert Darwin)

Biografija

Čarls Robert Darvin (Charles Robert Darwin) je bio britanski prirodnjak, biolog i geolog najpoznatiji po svojoj teoriji evolucije. Rođen je 12. februara 1809. u  Šruzberiju, a umro 19. aprila u 1882. godine u Daunu.

Ustanovio je da su sve vrste života tokom vremena potekle od zajedničkih predaka i u saradnji s Alfredom Raselom Volasom (Alfred Russel Wallace) izgradio teoriju da je taj razgranati uzorak evolucije rezultat prirodne selekcije.

Prema njihovoj teoriji borba za opstanak ima sličan učinak na veštačku selekciju uključenu u selektivni uzgoj.

Viktorijansko društvo je bilo šokirano njegovim tvrdnjama da životinje i ljudi imaju zajedničko poreklo. Međutim, njegova teorija je zaintrigirala naučnike, pa je do trenutka njegove smrti teorija evolucije polako prožimala nauku, književnost i politiku.

Iako je bio agnostik, Britanci su mu učini tu čast da bude sahranjen u Vestminsterskoj opatiji (Westminster Abbey) u Londonu.

Danas se smatra jednim od najznačajnijih pojedinaca u ljudskoj istoriji, a njegova knjiga „O poreklu vrsta“ najznačajnijom akademskom knjigom ikad napisanom.

Detinjstvo i školovanje

Čarls Darvin je rođen 1809. godine u Šruzberiju u Engleskoj. Otac mu se zvao Robert Varing Darvin (Robert Waring Darwin) i bio je lekar.

Njegova majka Suzana Vedžvud (Susannah Wedgwood) je bila ćerka bogatog trgovca porcelanom Džosaje Vedžvuda (Josiah Wedgwoda).

Čarlsov drugi deda je bio Erasmus Darvin (Erasmus Darvin), lekar i pesnik. Majka mu je umrla kad je imao osam godina, pa je odrastao uz veoma strogog oca i tri starije sestre.

Iako ga je očev posao učio mnogo o ljudskoj psihologiji, Čarls je mrzio tradicionalnu školu i učenje. Školovao se u anglikanskoj školi u rodnom gradu između 1818. i 1825. godine.

Nauka tada nije bila popularna u engleskim javnim školama, pa ga je zbog eksperimentisanja na času hemije direktor škole proklinjao. Školski drugari su mu dali nadimak „Gas“.

Otac je, plašeći se da su njegova glavna interesovanja lov na divljač, odlučio da ga pošalje na Medicinski fakultet u Edinburg.

U to vreme nije postojala bolja obrazovna institucija u zemlji, mada Darvin kasnije u životu nije odavao utisak da je tamo nešto naučio.

Tokom dve godine, od 1925. do 1927., učio je kako da shvati hlađenje stena, kako se klasifikuju biljke savremenim prirodnim sistemom, o oslobađanju američkih robova, o Džonu Edmonstonu (John Edmonstone) itd.

Ono što je važnije od znanja koje je sticao na Univerzitetu su poznanstva sa slobodnim naučnicima koji odbacuju religiozne teorije o postanku sveta.

Oni su smatrali da životinje imaju mentalne sposobnosti ljudi. Ipak, takva verovanja smatrana su pogrešnim i lošim, pa je Darvin često svedočio kažnjavanju za iznošenje devijantnih stavova.

U Edinburgu je upoznao Roberta Edmonda Granta (Robert Edmond Grant), evolucionista i učenika francuskog biologa Žana Baptista Lamarka (Jean-Baptiste Lamarck).

Grant je postao Darvinov mentor. Učio ga je o rastu i odnosima primitivnih morskih beskičmenjaka koje je smatrao ključnim za otkrivanje vela tajni obavijenih oko složenih organizama.

Mladi Darvin je naučio mnogo o bogatom intelekutalnom okruženju u Edinburgu, ali ne i o medicini. Mrzio je anatomiju, a hirurgija mu se gadila.

Njegov otac je ubrzo shvatio da bi crkvena škola bila bolje okruženje za njega, te ga je 1828. upisao na Hristov koledž (Christ’s College) na Kembridžu.

Tu je učio kako se ponaša gospoda, jahao je, pio, pucao i bavio se površnim stvarima, sve do decembra 1831. kada ga je geolog Adam Sedžvik (Adam Sedgwick) poveo na  petogodišnje putovanje oko sveta.

Avantura na brodu „Bigl“

Putovanje u Južnu Ameriku promenilo je njegov pogled na svet, a kasnije i tok istorije.Bio je impresioniran zanimljivim biljkama i životinjama, pa je sakupljao sve što bi pronašao – suve biljke, insekte, kamenje i kosture životinja.

Većinu vremena provodio je na kopnu istražujući geologiju. Vodio je detaljne beleške i zapisivao sva svoja zapažanja, koje je tokom putovanja slao u Kembridž, zajedno sa pismima svojoj porodici.

S obzirom da je imao površna znanje o geologiji, prikupljanju buba i disekciji morskih beskičmenjaka to mu je veoma pomoglo da shvati samo deo onog što je video.

Ipak, o ostalim oblastima nije imao nikakva znanja, pa su njegova saznanja trebala stručnu procenu. Iako je patio od morske bolesti, na „Biglu“ je pravio obilne beleške. Većina njih se odnosila na morske beskičmenjake.

Kada su stigli u Brazil, Darvin je bio oduševljen tropskim šumama, ali ga je ropstvo potpuno razočaralo. U Patagoniji je pronašao kosti velikih izumrlih sisara pored morskih školjki, što ga je dovelo do zaključka da izumiranje može da se desi i bez drastične promene klime ili neke prirodne katastrofe.

Njegova zapažanja izazvala su veliki interes u Engleskoj.

Putujući unutrašnjošću Južne Amerike upoznao je domorodačka plemena, a dvojicu muškaraca je kasnije poveo u Englesku gde su se obrazovali kao misionari.

Iako su ih mnogi naučnici gledali kao „jadne, degradirane divljake“, Darvin je verovao da jaz između civilizacija i kultura nije nepremostiv. Štaviše, verovao je da uprkos različitostima, ne postoji nešto nepremostivo između ljudi i životinja.

Njegovi južnoamerički prijatelji ipak nisu imali želju da ostanu u Engleskoj nego su odlučili da se vrate u domovinu i nastavili da žive kao i do tada.

Dok je boravio na Galapagosu posmatrao je velike kornjače, iguane i zebe. Sve ih je sakupio u jednu vreću, ali nije zabeležio gde ih je pronašao.

Vrativši se u Englesku svoju kolekciju pokazao je poznavaocu ptica koji je bio iznenađen jer Darvin nije znao kojoj vrsti pripadaju ni gde ih je tačno pronašao.

Iako je ovo bila početnička greška, čovečanstvo mu je moralo oprostiti jer je bio na tragu univerzalnog svetskog otkrića.

U Kejptaunu, u Južnoafričkoj Republici, upoznao je engleskog matematičara, astronoma, hemičara i pronalazača Džona Heršela (John Frederick William Herchel). Ovaj svestrani pronalazač došao je do otkrića da izumrle vrste s vremenom „naslede“ neke nove vrste što je bacilo sasvim novo svetlo na izučavanja o poreklu vrsta.

Dok se vraćao u Englesku Darvin je intenzivno razmišljao o svemu što je video na ovom zanimljivom putovanju, a najviše su ga zaintrigirale zebe koje će kasnije biti presudne za njegova dalja istraživanja.

Povratak u Englesku i nastavak istraživanja

Kada se 2. oktrobra 1836. godine vratio u Englesku već je bio velika zvezda među naučnicima.  Sveštenik, botaničar i biolog Džon Stivens Henslov (John Stevens Henslow), Darvinov bivši profesor sa Kembridža potrudio se da naučni krugovi saznaju za nova otkrića njegovog štićenika.

On mu je savetovao da pronađe prirodnjake koji bi mogli da naprave zbirku botaničkih uzoraka koje je Darvin doneo u Englesku.

Robert Darvin se potrudio da obezbedi investicije potrebne za sinov projekat, dok je Čarls obilazio londonske instutucije u potrazi za stručnjacima koji bi mogli da mu pomognu.

Nisu imali mnogo vremena da sve pripreme, jer je postojala opasnost da će dragoceni uzorci da propadnu ukoliko ih ubrzo ne obrade.

Advokat i geolog Čarls Lajel (Charles Lyell) ga je upoznao sa Ričardom Ovenom (Richard Owen), biologom i paleontologom koji je obrađivao fosilne ostatke koje je Darvin prikupio. Oven je prvi došao do zaključka da ti fosili imaju mnogo sličnosti sa živim vrstama u Južnoj Americi.

Krajem 1936. godine Darvin je napisao svoj prvi rad u kome je izneo tezu da se tlo Južne Amerike postepeno podiže, što je naišlo na oduševljenje u Geološkom društvu u Londonu.

Već u januaru 1937. godine predstavio je svoja biološka otkrića Zoološkom društvu. Ornitolog Džon Gould (John Gould) objavio je da su ptice sa Galapagosa koje je Darvin pronašao i smatrao mešavinom ptičijih vrsta, zapravo bile dvanaest potpuno različitih vrsta zeba.

17. februara 1937. godine Darvin je primljen u Savet Geološkog društva.

Kako se kasnije ispostavilo, proučavanje različitih vrsta zeba bilo je presudno za Darvinova otkrića. Naime, sve zebe koje je doneo sa Galapagosa izgledale su različito.

Neke su imale debeli kljun koji im je pomagao da sakupljaju semenke. Druge su imale dug i tanak kljun sa kojima su mogle da kupe hranu iz cveća. Zaključio je da se iste vrste ptica mogu prilagođavati uslovima okruženja u kome se nalaze.

Tokom 1937. godine započeo je niz projekata. Između ostalog, odlučio je da zajedno sa Henslovom objavi knjigu u kojoj će sažeti sva otkrića sa putovanja oko sveta. Osim toga, pisao je radove o geologiji.

Sve to izazvalo je velike zdravstvene probleme, pa je Darvin, po savetu lekara, morao da napusti grad, te da provede nekoliko nedelja na selu kako bi se odmorio.

Preselio je na imanje njegovih rođaka u Stafordširu (Staffordshire), ali umesto da se odmori, on je i tamo došao do zapanjujućih otkrića.

Naime, njegov ujak Džosaja mu je pokazao kamenčiće koji su nastali ispod ilovače te sugerisao da su to napravile gliste. To ga je podstaklo da se pozabavi novom teorijom o formiranju tla. Tu teoriju je 1. novembra predstavio Geološkom društvu.

U martu 1838. godine preuzeo je dužnost sekretara Geološkog društva. Iako je bio zauzet pisanjem i uređivanjem izvještaja sa putovanja „Biglom“, Darvin je koristio svaku priliku da sa prirodnjacima, poljoprivrednicima i „običnim“ ljudima razgovara o praktičnim iskustvima.

28. marta 1838. godine je u Zoološkom vrtu uočio „detinjasto ponašanje“ kod mladih orangutana.

Previše posla i stres uzimali su danak, pa su zdravstveni problemi postali sve češći i sve ozbiljniji, a tretmani koje je primao nisu imali učinka. Zato je 23. juna odlučio da otputuje u Škotsku kako bi se odmorio.

Na prelepim brežuljcima uzdignutim iznad plaža, došao je do novih otkrića. Zato se, potpuno oporavljen, u julu vratio u Ševsburi. Proučavao je stare beleške o uzgoju životinja.

Nastavljajući svoja istraživanja u Londonu, Darvin se posvetio proučavanju Maltusove teorije po kojoj se svaka životinjska vrsta, uključujući i čoveka množi po geometrijskoj progresiji, dok se sredstva za život, posebno hrana, povećavaju aritmetičkom progresijom.

Kako bi se postigla odgovarajuća ravnoteža, ratovi i prirodne katastrofe su neizbežni, radi opstanka ljudske vrste. Teorija je objavljena u „Eseju o principima populacije“ Tomasa Roberta Maltusa („An Essay of the Principle of Population“ Tomas Robert Malthus).

Pod utiskom Maltusove teorije, te promatrajući navike biljaka i životinja, Darvin je došao do zaključka da stvaranje novih vrsta dolazi kao rezultat sklonosti bića da pod određenim okolnostima povoljne stvari čuvaju, a one nepovoljne uništavaju.

Tada je dobio ideju za novu teoriju koja će ga kasnije proslaviti. Praveći komparaciju između Maltusove teorije i navike seljaka da najbolje proizvode biraju za zalihe, shvatio je da je sličnost evidentna. Svoju teoriju je nazvao prirodna selekcija, po uzoru na vještački odabir selektivnog uzgoja.

24. januara 1939. postao je član Kraljevskog društva (FRS – Felloow of the Royal Society), a pet dana kasnije venčao se sa svojom rođakom Emom Vedžvud (Emma Wedgewood). Nedugo nakon venčanja preselili su se na malo imanje Daun Haus (Down House) pored Londona.

Teorija prirodne selekcije bila je njegov „glavni hobi“ tokom narednih petnaest godina. Njegova istraživanja obuhvatala su opsežan selektivni uzgoj biljaka, a pokazala su da vrste nisu nepromenljive kao što se do tada verovalo.

Ova teorija bila je u pozadini njegovih radova o geologiji i stručnih izveštaja o pronalascima tokom putovanja na brodu „Bigl“.

Teorija prirodne selekcije

Početkom 1856. godine Darvin je istraživao da li jaja i semenke mogu da prežive prekookeansko putovanje. Biolog Džozef Dalton Huker (Joseph Dalton Hooker) je sve više sumnjao u ideju da su vrste nepromenljive, ali je njihov mladi kolega Tomas Henri Haksli (Thomsan Henry Huxley) ostao ubeđen da je transmutacija vrsta nemoguća.

Čarls Lejel je bio zainteresovan za Darvinovu teoriju iako nije shvatio njen opseg. Kada je pročitao rad Alfreda Rasela Volasa (Alfred Russel Wallace) „O Zakonu koji je regulisao uvođenje novih vrsta“ („On the Law which has Regulated the Introduction of New Species), Lejel je uvideo sličnost sa Darvinovim idejama i nagovorio ga da ih objavi.

Iako Darvin Volasov rad nije video kao pretnju, odlučio je da 14. maja 1856. počne pisati kratki članak o temi koju je obrađivao prethodnih 15 godina.

To je bila samo uvertira u „veliku knjigu o vrstama“ pod nazivom „Prirodna selekcija“ koja je trebalo da obuhvati i „belešku o čoveku“. Zato je nastavio da istražuje i prikuplja podatke od prirodnjaka iz celog sveta, uključujući i Volasa koji je radio u Borneu.

Polovinom 1857. godine u knjigu je dodao poglavlje „Teorija primenjena na utrke čovečanstva“, ali je nije dodao u knjizi.

5. juna 1857. godine je detaljan pregled svojih ideja poslao američkom botaničaru Asi Greju (Ase Grey) uključujući apstrakt „Prirodni odabir“, ali bez dela o ljudskom poreklu i polnoj selekciji.

Na Volasovo pitanje da li će se u knjizi naći deo o ljudskom poreklu, Darvin je odgovorio da će izbegavati tu temu zbog brojnih predrasuda.

18. juna 1958. godine, u momentu dok je Darvin još pisao knjigu, Volas mu je poslao rad u kome opisuje prirodnu selekciju. Darvin je taj rad odmah prosledio Lejlu da ga objavi u bilo kom časopisu koji Volas želi, iako Volas to nije tražio.

Rad je objavljen u časopisu „Lennean Society“ 1. jula. S obzirom da je Darvinov sin umro od crvene groznice par dana pre toga nije mogao da prisustvuje prezentaciji.

Naučni krugovi nisu videli ništa revolucionarno u Volasovom radu, štaviše, profesor Semjuel Haugton (Samuel Haughton) rekao je da je „sve novo u tom istraživanju lažno, a ono što je istinito, nije ništa novo“.

Uprkos bolesti, ali na nagovor svojih prijatelja, trinaest meseci kasnije Darvin je objavio sažetak svoje „velike knjige“. „O poreklu vrsta“ se pokazala neočekivano popularnom knjigom. Knjižare su do 22. novembra 1859. rasprodale celu zalihu od 1 250 primeraka.

U knjizi je Darvin postavio „jedan dugi argument“ detaljnih opažanja, zaključaka i razmatranja očekivanih primedbi. Da bi dokazao zajedničko poreklo, u knjigu je uključio dokaze o homologijama između ljudi i drugih sisara.

Revolucionarnu teoriju izneo je već u uvodu ukazujući na stalnu borbu za preživljavanje pod složenim i različitim životnim uslovima, aludirajući pri tom na prirodnu selekciju. On je naveo da iz snažnog principa nasleđivanja proizilazi činjenica da svaka odabrana vrsta pokušava da proširi svoj novi i izmenjeni oblik.

Darvin je 1871. godine prvi put upotrebio reč „evolucija“ u delu „Poreklo čoveka“, pre nego što ju je godinu dana kasnije dodao u 6. izdanje „O poreklu vrsta“.

Neki biolozi su Darvinu prigovarali da ne može da dokaže svoje hipoteze, drugi su kritikovali njegovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Ipak, nisu naučnici bili glavni kritičari njegovog dela.

Crkva je veoma oštro reagovala na Darvinovu teoriju jer su smatrali da poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka, te čoveka stavlja na isti nivo sa životinjama.

Uprkos tome, Darvin je ostatak života proveo dorađujući svoju teoriju, objašnjavajući njene sporne delove.

1868. godine je objavio „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ („The Variation of Animals and Plants Under Domestication“).

Tri godine kasnije je objavio „Poreklo čoveka“ („ The Descent of Man“), a 1972. godine „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ („The Expression of the Emotions in Animals and Man“).

Iste godine je objavio „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (The Descent of Man and Selection in Relation of Sex“).

Privatni život

Čarls Robert Darvin rođen je kao peto od šestoro dece Roberta i Suzane Darvin. Odrastao je u bogatoj porodici, a otac je želeo da poput njega postane lekar.

Mladom Darvinu se ta ideja nije sviđala, pa je dane na Medicinskom fakultetu u Edingburgu provodio malo drugačije.

Kada je uvideo da medicina nije za njegovog sina, otac ga je upisao na Hristov koledž u Kembridžu. Kada je dobio poziv da krene na putovanje svetom, Darvinov život se promenio iz korena.

Na ljubavnom planu najveću promenu je doživeo 1837. godine kada je upoznao svoju rođaku Emu Vedžvud koju je oženio 29. januara 1839. godine. Živeli su u predgrađu Londona.

Imali su desetoro dece, od kojih je dvoje umrlo u ranom detinjstvu. Smrt ćerke Eni Elizabet (Anne Elizabeth Darwin) imala je razarajući učinak na roditelje.

Čarls je bio posvećen otac, veoma pažljiv prema svojoj deci. Kad god bi se razboleli, bojao se da je to posledica krvne veze njega i njegove supruge. Uprkos njegovim strahovima, većina preživele dece i njihovih potomaka izgradili su veoma uspešne karijere.

Džordž Havard (George Howard Darwin), Frensis (Francis Darwin) i Horas (Horace Darwin) bili su astronom, botaničar i građevinski inženjer i postali su članovi Kraljevskog društva.

Njegov sin Lenard (Leonard Darwin) postao je vojnik, političar, ekonomista, te mentor statističara i biologa Ronalda Fišera (Ronald Fisher).

Religijska ubeđenja

Darvinova porodica podržavala je nekonformistički unitarizam. Njegov otac i deda su bili slobodnjaci, a uprkos tome Čarls je kršten u engleskoj crkvi. Dok je studirao na Kembridžu nije sumnjao u istinitost Biblije.

O zakonima prirode učio je od Džona Heršnela. Tokom putovanja na brodu „Bigl“, Darvin se okrenuo crkvenim verovanjima, pa je Bibliju video kao moralni autoritet.

Međutim, po povratku u Englesku, kritikovao je Bibliju kao izvor istorijskih činjenica, te se pitao zašto sve religije na svetu ne bi bile jednako važne.

Dok je intenzivno razmišljao o geologiji i transmutaciji vrsta, razmišljao je i o religiji. O tome je često razgovarao sa svojom suprugom Emom, koja je delila iste stavove.

Maltusovu teroriju koja opravdava gladovanje kao dobronamernu stvar, smatrao je čistim zlom. Darvin je često govorio da u boli i patnji širom sveta nije mogao da vidi Boga.

Uprkos oštrim kritikama njegovih dela od strane crkve, nije hteo da se odrekne ideje o Bogu kao krajnjem zakonodavcu.

Bolest i smrt

Tokom života bolovao je od raznih bolesti, a 1882. godine dijagnostikovana mu je angina pektoris, teška bolest srca. Umro je 19. aprila 1882. godine u Daun Hausu.

Iako je trebalo da bude sahranjen u dvorištu crkve Svete Marije u Daunu, njegove kolege želele su da počiva u Vestminsterskoj opatiji, pored Džona Heršela i Isaka Njutna (Isaac Newton).

Sahranjen je 26. aprila, a sahrani su prisustvovale hiljade ljudi.