Aristotel

Biografija

Aristotel je bio starogrčki filozof i naučnik. Aristotel je rođen 384. godine pre nove ere (p.n.e.), a za godinu njegove smrti uzima se 322. godina p.n.e.

Njegova učenja su zajedno s učenjima Sokrata i Platona postavila temelje filozofije zapadne civilizacije. Pisao je dela u formama rasprava u kojima je citirao prethodne filozofe, kritikovao ih, postavljao filozofska pitanja i odgovore, te nudio rešenja.

Smatra se jednim od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli, a ujedno i antike, jer je bio najsvestraniji i najučeniji grčki filozof.

Mladost i obrazovanje

Rodio se u gradu Stagira, Halkidiki, smeštenom na severnoj periferiji antičke Grčke, 55 kilometara udaljenom od modernog Soluna. Njegov otac Nikomah, bio je dvorski lekar makedonskog kralja Aminte II, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su i njegovi preci bili na istoj dužnosti kod prethodnih makedonskih kraljeva.

Živeo je na udobnom, ali ne toliko raskošnom dvoru, gde se najviše značaja pridavalo spoju teorijske mudrosti i praktičnog delovanja. Aristotelov otac je preminuo dok je on bio dete. Prokonus, za koga se veruje da je bio očev rođak, postao je njegov staratelj.

Kada je napunio sedamnaest godina otišao je na dalje školovanje u Atinu koja je smatrana najvažnijim akademskim centrom.

Priključivanje Akademiji i prijateljstvo sa Platonom

Napunivši osamnaest godina, priključio se Platonovoj Akademiji, gde je ostao do svoje trideset sedme godine. Na Akademiji se detaljno upoznaje sa Sokratovom i Platonovom filozofskom misli, kao i sa presokratovskom filozofijom.

Stekao je veliki ugled boraveći na Akademiji čemu je doprineo njegov intenzivni stvaralački rad, pa je kasnije i sam postao učitelj. Nakon Platonove smrti nije nasledio mesto direktora Akademije, jer nije podržavao neka od njegovih filozofskih učenja i napustio je i Akademiju i Atinu.

Aristotel je sa prijateljem Ksenokratom otišao u malu Aziju, a tada ih je kralj Hermije, vladar gradova Asa i Atarneja pozvao na svoj dvor. Prijateljstvo sa Hermijem datira još sa Akademije. Aristotel i Ksenokrat su uspostavili malu akademsku zajednicu zahvaljujući upravo Hermiju koji im je obezbedio sve što im je bilo potrebno.

Dugogodišnje prijateljstvo sa vladarem grada Atarnije Aristotel je učvrstio tako što je oženio njegovu sestričinu i poćerku Pitiju. Pitija i Aristotel su dobili kćerku kojoj su, po majci, dali ime Pitija. U pobuni 344. godine p.n.e. Hermije je poginuo, a Aristotel je sa porodicom otišao u Mitilenu, na Lezbos.

Učenja i prijateljstvo sa Aleksandrom Velikim

Makedonski kralj Filip II je 342. godine p.n.e pozvao Aristotela da bude vaspitač i učitelj njegovom trinaestogodišnjem sinu Aleksandru. Aristotel je uživao veliki ugled i poštovanje i Filipa II i Aleksandra, pa je dobijao i značajnu sumu novca za svoj rad na makedonskom dvoru.

Aleksandra nije učio samo etici i politici, već ga je uputio i u tajne filozofije, a brojni dokazi potvrđuju da je mladi vladar od Aristotela naučio mnogo toga. Smatralo se da je za obnovljenu moć Aleksandrove porodice delimično zaslužan i sam Aristotel.

Njegov učiteljski rad prestaje kada je Aleksandar imenovan za kralja i 335. godine p.n.e. krenuo u pohod na Aziju.

Aristotelova supruga Pitija preminula je 335. godine p.n.e. Ubrzo nakon toga je stupio u vezu sa Horpilijom koja poticala iz njegovog rodnog kraja.

Neka predanja svedoče da je Horpilija bila robinja koju mu je poklonio Aleksandar Veliki. Veruje se da ju je Aristotel oslobodio i oženio. Dobili su sina kojem je dao ime Nikomah po sećanju na oca. Sinu je posvetio delo „Nikomahova etika“.

Otvaranje škole „Licej“

Aristotel donosi odluku da se vrati u Atinu i da otvori sopstvenu školu. Postoje  dokazi da je i tokom prethodnog boravka u Atini vodio školu retorike, a ponovnim dolaskom počinje da sledi Platonov primer i da daje časove filozofije u gimnazijumu.

Gimnazijum je sagrađen u čast Apolona Likijskog, po kojem je školu nazvao „Licej“. S učenicima je u školi voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima šetajući gore – dole oko škole, pa je škola još bila poznata i kao peripatetička škola (pripateo – lagana šetnja; peripatoi – oko gimnazijuma).

Aristotelova škola je brzo stekla veliki ugled i premašila Akademiju. Njegovi učenici su sticali znanja iz fizike, matematike, filozofije, politike, pa i drugih predmeta. Međutim, najviše ih je zanimala istorija umetnosti. Škola takođe sadrži jednu od prvih velikih biblioteka u kojoj su učenici čuvali svoje zapise.

Upravo se dvanaestogodišnji učiteljski rad u „Liceju“ smatra vrhuncem njegovog filozofskog razvoja. U to vreme Aristotelova zrelost i samostalnost su bile na najvišem nivou i upravo tada je napisao svoja najpoznatija dela.

Zajedničko za sva njegova dela jeste da su mu od velike koristi bili materijalni izvori koje mu je obezbedio Aleksandar Veliki dok je boravio na njegovom dvoru. Ne samo da je imao uvid u spise svojih prethodnika, nego se bavio i  izučavanjem prirodnih pojava, pa su posebno cenjeni i njegovi radovi iz zoologije.

U tome mu je pomoglo to što mu je za Aleksandar Veliki bio poverio nadzor ribara, lovaca, te šuma, pašnjaka i jezera u samom kraljevstvu.

Smrt i zaostavština

Aleksandar je 323. godine p.n.e. iznenada preminuo, a u Atini počinje borba protiv makedonske prevlasti. Samim tim, za Aristotela kao Aleksandrovog prijatelja, više nije bio bezbedan boravak u Atini. Navodno su ga optužili za bezbožnost, ali je uspeo da pobegne u Halkidu, na Eubeji, gde je ostao do kraja života.

Preminuo je 322. godine p.n.e. nakon dugogodišnje bolesti, a prema nekim tvrdnjama, umro je od trovanja kukutom.

Poput Sokrata i Anaksagore, i on je doživeo nepoštovanje i omraženost. Još za života je naglašavao da neće dozvoliti Atinjanima da se treći put ogreše o filozofiju, ali su ipak, nakon njegove smrti, ljudi prestali da čitaju njegova dela. Međutim, nekoliko vekova kasnije njegova dela, ne samo da opet postaju popularna, već postaju i osnov filozofskih teorija.

Mnogo toga što danas znamo o grčkim filozofima saznali smo upravo zahvaljujući Aristotelu. Uticaj njegovih dela širi se od antičkog doba, pa sve do renesanse, a njegov doprinos zapadnoj kulturi može se porediti sa doprinosom Platona, njegovog učitelja i Sokrata, koji je bio Platonov učitelj.

Izgled

Postoji veoma malo podataka o Aristotelovom fizičkom izgledu. Očuvane statute i biste, za koje se pretpostavlja da su iz perioda peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda.

Iz tekstova koje je pisao, pisama koje je slao, te verodostojnog testamenta, zaključuje se da se radi o čoveku koji je blage naravi, posvećen porodici i prijateljima.

Sa robovima je postupao blago, bio je milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima, te zahvalan svojim prijateljima i dobročiniteljima.

Dela

Aristotel je napisao oko dve stotine dela, a većina su beleške i manuskripti. Opus dela sastoji se od dijaloga, naučnih opservacija i sistematičnih radova. Učenici su uspeli da sačuvaju dela sve dok ih Rimljani nisu preuzeli. Do danas je sačuvano samo trideset jedno delo od ukupno dve stotine.

Aristotelova dela su dobila naziv po temama kojima se bavio, te su naslovi tih knjiga „Fizika“, „Metafizika“, „Organon“, „Nikomahova etika“, „O duši“, „Politika“ i druge. Njegovi naslednici su učili iz njegovih knjiga, kao i onih koje je on koristio.

Prvi je objektivno opisao sva dotadašnja znanja, dok su drugi filozofi pisali pesme i dijaloge. Pisao je udžbenike u kojima je navodio dotadašnja znanja i otkrića do kojih je i sam došao.

Logika

Kada je Platon okrenuo filozofiju od vidljivog ka idealnom svetu, dolazi do procvata logike. Odnosno do razmatranja odnosa, te uspostavljanja ideje među njima, tj. reda. Aristotel je primetio da ova nova disciplina zaslužuje više pažnje, pa je on prvi odredio zakon logike.

Smatrao je da je neke pojmove teško definisati i objasnio je da se radi o najopštijim pojmovima kojima je teško naći pojam za definiciju.

Definicija treba da se sastoji od radnog (opšteg) pojma i razlike koja utvrđuje po čemu se određena stvar razlikuje od drugih u svom rodu, po čemu je ova posebna vrsta. Ove najopštije pojmove nazvao je kategorije.

Aristotel je navodi deset kategorija: supstanca, kvantitet, kvalitet, vreme, mesto, položaj, posedovanje, odnos, delanje i trpljenje.

Da bi se ljudsko mišljenje moglo održati, mora da ima osnovne principe, koji će biti opšte važeći i neće ih trebati dokazivati.

Aristotel ih svodi na ova tri:

• princip identiteta (sve što je istina mora se potpuno samo sa sobom podudarati);
• princip kontradikcije (nemoguće je da se jednom i istome na isti način jedno i isto određenje dodaje i ne dodaje);
• princip isključenja trećeg (između kontradiktornih stavova ne može biti trećeg).

Aristotelova logika nije samo sebi svrha, niti se bavi praznim apstrakcijama, nego polazi od realnog i pojedinačnog predmeta i proučava kako se on spoznaje u sadržajnom mišljenju. Na osnovu toga on kaže da je objekat opažanja postojao pre samog opažanja, te da će on i dalje postojati ako se opažanje ukine.

Samim tim, sudovi mogu biti pozitivni (istiniti) i negativni (lažni). Prvi se bavio oblicima zaključivanja od kojih je najpoznatiji silogizam. Silogizam je zaključivanje iz ove primese koje ima tu osobinu da zaključak mora biti istinit ako su primese istinite.

Metafizika, etika

U knjigama o fizici, metafizici i etici Aristotel primenjuje svoja logička znanja, nastojeći da izvede pravilne definicije.

Metafizika je prvobitno predstavljala čistu teologiju i to je bila nauka o čistom, savršenom postojanju i o najvišem dobru, a kasnije postaje nauka o biću kao biću i čulnim stvarima. Aristotel ju je razvrstao u četiri dela:

• ontologiju (nauku o biću kao biću),
• psihologiju (nauku o biću u odnosu na ljudsku dušu),
• kosmologiju (nauku o biću u odnosu na svet) i
• teologiju (nauku o biću u odnosu na božansko).

Cenio je umetnost, a naročito grčke tragedije koje etički deluju na gledaoca. Smatrao je da je najveće dobro sreća i da ona zavisi od umnih sposobnosti. U delu „Nikomahova etika“ izložio je svoje učenje o vrlini, gde polazi od toga da je cilj ljudskog života ili blaženstvo ili slava ili samovrednost.

Vrline je podelio u dve kategorije: etičke (praktične) i dijanoetičke vrline. Etičke se temelje na sredini između dve krajnosti, npr. hrabrost koja ja na sredini između plašljivosti i potpune nesvesnosti opasnosti, dok se dijanoetičke dele na: epistemu (znanje), sofiu (mudrost), tehnu (veštine), nus (razum) i fronesis (životna mudrost).

Politika

Aristotel je tvrdio da je čovek po prirodi političko biće (zoon politikon) i da svoju suštinu izražava tek u zajednici. Već na prvim stranicama „Politike“ Aristotel je postavio najvažnije teze, koje će na filozofiju politike imati višestruki uticaj.

U „Politici“ iznosi jednu od prvih teorija o nastanku države i govori kako svaki grad, tj. država predstavlja zajedništvo koje teži nekom dobru.

Najmanja zajednica je porodica. Nekoliko porodica formira selo, odnosno naselje, a veći broj tih sela ili naselja formira grad, odnosno državu.

Aristotel je smatrao da država nastaje po prirodi i važnija je od pojedinca i da pojedinac koji ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno, tj. onaj koji je dovoljan sam sebi, nije deo države, već je ili zver ili bog.

Smatrao je da čovek treba da traži vlastitu sreću, ali veći zadatak mu je da zajednicu učini srećnom. Svrha države jeste u sreći njenih građana.

Međutim, on nije nastojao da napravi idealnu državu, a državne oblike je podelio na dve grupe: dobre i loše. U dobre spadaju: monarhija, aristokratija i republika, a u loše: tiranija, oligarhija i demokratija.

Aristotel je tvrdio da je umno biće vladajuće i da je po svojoj prirodi gospodar ili vladar. Priroda je stvorila sve radi ljudi: biljke radi životinja, životinje radi ljudi i čovek ima pravo da ih lovi. Po Aristotelu čovek ima pravo da lovi one ljude koji su od prirode stvoreni da mu se pokoravaju. Takav rat je, po njemu, opravdan.

Svaki grad je sastavljen od domaćinstva, a svako savršeno domaćinstvo treba da se sastoji od robova i slobodnih ljudi. Savršeno domaćinstvo čine: gospodar i rob, suprug i supruga i roditelji i deca.

Gospodar je vlasnik imovine, a rob je njegovo živo oruđe. Imovina je deo privrede bez koje se ne može preživeti, niti dobro živeti. Vlast nad domaćinstvom je jedna, jer svakim domom vlada jedan čovek, dok je vlast nad slobodnima i jednakima državna vlast.

Odrediti koga treba nazvati građanima, a ko je građanin je najbitnije. Onaj ko je građanin u vladavini naroda (demokratija), često nije građanin u vladavini malobrojnih (oligarhija). Građanin je onaj koji sudeluje u sudstvu i vlasti, te onaj koji ima moć da sudeluje u savetodavnoj vlasti.

Dobra zajednica je posao svih građana, a njihova vrlina se sastoji u tome da mogu i da vladaju i da se pokoravaju. Državno uređenje treba da bude takvo da od njega imaju korist svi, a ne samo vladari. Država za cilj ima srećan život, život koji je potpun i ekonomski nezavisan.

Država postoji da se postupa po moralnim zakonima. Ako se dogodi da masa upravlja, ona može činiti mnoge greške i nepravde, a ukoliko masa ne učestvuje u odlučivanju onda postaje neprijateljski raspoložena i ruši državni poredak.

Demokratija i oligarhija su bile podjednako važne za Aristotela, a za razliku od Platona, demokratiju ne smatra najlošijom, već umereno lošom.

Navodio je da je aristokratija vladavina dobrih ljudi, koji su mnogo bogati, a uživaju poštovanje naroda. Priroda države zahteva da država bude sastavljena od jednakih i što je moguće sličnijih ljudi, a to su ljudi srednjeg sloja.

Da bi država bila dobra srednja klasa mora da bude mnogobrojna. Država je dobra ako su njeni građani dobri i sa mnogo vrlina, a za vrline su potrebne tri stvari: priroda, nauka i razum.

Citati

• „Platon mi je drag, ali mi je draža istina.“
• „Svačiji prijatelj je ničiji prijatelj.“
• „Ljubav je sastavljena od jedne duše koja naseljava dva tela.“
• „Mi smo ono što uzastopno činimo. Perfekcija, dakle, nije delo, ona je navika.“
• „Moj najbolji prijatelj je čovek koji želeći mi dobro to želi samo zbog mene.“
• „Za heroja smatram onog koji porazi svoje strasti, umesto onog koji porazi svoje neprijatelje.“
• „Najteža pobeda je nad samim sobom.“
• „Na ovom svetu ništa nećeš moći učiniti bez hrabrosti. To je naveći moralni kvalitet, odmah do časti.“
• „Koreni obrazovanja su gorki, ali su zato plodovi slatki.“
• „U svom najboljem obliku čovek je najplemenitiji od svih životinja. Ukoliko se odvoji od zakona i pravde onda je najgora životinja.“
• „Najgora forma nejednakosti je kada pokušate nejednake stvari učiniti jednakim.“
• „Svi plaćeni poslovi i apsorbuju i degradiraju um.“
• „Hrabrost je prva ljudska vrednost zato što garantuje postojanje ostalih.“