Vitni Hjuston (Whitney Houston)

Biografija

Vitni Hjuston (Whitney Elizabeth Houston) je bila američka pop i ar en bi (R&B) pevačica i glumica. Rođena je 9. avgusta 1963. godine u Njuarku u američkoj saveznoj državi Nju Džersi, a preminula 11. februara 2012. godine u Beverli Hilsu u Kaliforniji.

Bila je jedna od najnagrađivanijih ženskih vokala svih vremena. Ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kao najtiražniji izvođač sa više od 200 miliona prodatih nosača zvuka širom sveta. Objavila je sedam studijskih albuma koji su prodavani u dijamantskim, platinastim i zlatnim tiražima.

Prvi album je snimila 1985. godine, a dve godine kasnije usledila je ploča „Whitney“. Obe su dospele na prvo mesto Bilbordove liste (Bilboard) u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) i postale dva najprodavanija album na svetu svih vremena.

Na filmskom platnu je debitovala 1992. godine u romantičnom trileru „Telohranitelj“ („The Bodyguard“). Snimila je sedam pesama za ovaj film, uključujući i singl „I Will Aways Love You“ za koji je dobila nagradu Gremi (Grammy Award) u kategoriji „singl godine“. Ista pesma je postala najprodavniji singl ženskog izvođača u istoriji.

Usledile su uloge u filmovima „Witing to Exhale“ iz 1995. i „The Preacher`s Wife“ iz 1996. godine. Muzika iz filma „The Preacher`s Wife“ postao je najprodavaniji gospel svih vremena. Posle velikog komercijalnog uspeha albuma „My Love Is Your Love“ iz 1998. godine Vitni je potpisala ugovor vredan 100 miliona dolara sa Diskografskom kućom „Arista Records“.

Ipak, sjajnu karijeru zasenili su problemi sa narkoticima, pa je CD „Just Whitney“ koji je snimila četiri godine kasnije naišao na podeljene reakcije kritike i publike. Mediji su sve više pisali o tome, kao i o burnom braku sa Bobijem Braunom (Bobby Brown). Posle šestogodišnje diskografske pauze objavila je album „I Look to You“ kojim se vratila na „Bilbordovu“ top listu.

Detinjstvo, mladost i muzički počeci

Vitni Hjuston je rođena 1963. godine u Njuvarku. Njen otac Džon Rasel Hjuston Džunior (John Russell Houston Jr.) je bio vojni službenik. Majka Emili Sisi Hjuston (Emily Cissy Drinkard Houston) je bila gospel pevačica. Kada je Vitni imala četiri godine porodica se preselila u Ist Oranž, a s osam godina je sa majkom posećivala muzička studija gde je Sisi snimala pesme.

Talenat za muziku pokazala je vrlo rano, pa je već sa 11 godina postala solistkinja u crkvenom horu, gde je takođe naučila da svira klavir. Prva pesma koju je sama otpevala bila je „Guide ME, O Thou Great Jehovah“.

Pohađala je žensku srednju školu Sveti Dominik (Mount Saint Dominic Academy) gde je upoznala Robin Kraford (Robyn Crawford) za koju je često govorila da joj je poput sestre. Maturirala je 1981. godine.

Uporedo s obrazovanjem Sisi se trudila da svoju ćerku nauči da peva. U to vreme je pratila majku na njenim nastupima, te povremeno joj se pridruživala na bini. Najviše je volela da sluša muziku Čaka Kana (Chaka Khan), Gladis Najt (Gladys Knight) i Roberte Flek (Roberta Flack), što je mnogo uticalo na nju kao pevačicu.

Sa 14 godina je pevala prateće vokale bendu Majkla Cagera (Michael Zager Band) na njegovom singlu „Life`s a Party“, a već sledeće godine joj se ostvarila velika želja da snima sa Čaka Kanom i Lu Roulsom (Lou Rawls).

Početkom 80-ih godina prošlog veka radila je kao model, a kada se pojavila u magazinu „Seventeen“ postala je prva Afroamerikanka na naslovnici tog časopisa. Pored toga, snimila je naslovnice za listove „Glamur“ („Glamour“), „Kozmopolitan“ („Cosmopolitan“) i „Jang Mis“ („Young Miss“), te snimila reklamu za jednu kanadsku firmu.

Njena lepota i harizma „devojke iz komšiluka“ doneli su joj veliku popularnost među modnim fotografima, pa je postala jedna od najtraženijih tinejdžerki u modnim krugovima. Uporedo sa karijerom modela, snimala je pesme sa raznim izvođačima. Sa grupom Material snimila je baladu „Memories“ koju su mnogi okarakterisali kao „najbolju baladu koju su ikad čuli“.

Dok je sa majkom nastupala u jednom njujorškom noćnom klubu uočio ju je Geri Grifit (Gerry Griffith), jedan od čelnih ljudi Diskografske kuće „Arista Records“. Nagovorio je Klajva Dejvisa (Clive Davis) da je posluša. Kada je čuo Vitni kako peva Dejvis joj je ponudio ugovor za snimanje koji je mlada pevačica istog momenta potpisala.

Sa Dejvisom se prvi put pojavila na nacionalnoj televiziji 1984. godine u emisiji „The Mery Griffin Show“. Ipak, nisu odmah počeli da snimaju album, jer je Dejvis želeo da pronađe prave pesme i odgovarajuće producente za njenu debitantsku ploču.

Te godine je snimila „Hold Me“, duet sa Tedijem Pendergrasom (Teddy Pendergrass) koji se pojavio na njegovom albumu „Love Language“. Iste godine pesma se našla među pet najboljih ar en bi (R&B) numera.

Karijera

Usledila je saradnja sa muzičkim producentima Majklom Maserom (Michael Masser), Kašifom (Kashif), Žermenom Džeksonom (Jermaine Jackson) i Naradom Majklom Voldeom (Narada Michael Walden). Njen debitantski album izašao je 1985. godine pod naslovom „Whitney Houston“.

Časopisi „Roling Stoun“ („Rolling Stone“) i „Njujork Tajms“ („The New York Times“) su pisali o njenom „vanserijskom talentu“. Diskografska kuća „Arista Records“ promovisala je album u SAD, Velikoj Britaniji i drugim evropskim gradovima, ali tako što je plasirala različite singlove. Pesma „Someone for Me“ nije dobro prošla u Velikoj Britaniji, dok je numera „All at Once“ zauzela prvih pet mesta u Holandiji i Belgiji.

Nežna balada „You Give Good Love“ je za vrlo kratko vreme postala hit u Americi, a album je uvršten na „Bilbordovu“ top listu „najboljih 100 singlova“, te zauzeo prvo mesto među ar en bi hitovima. Usledile su promocije širom Amerike, a Vitni je dobila priliku da se publici predstavi i u televizijskim emisijama kojima nisu baš često pozivali afroameričke izvođače.

Džez balada „Saving All My Love for You“ ubrzo je zauzela prvo mesto na top listi singlova u SAD-u i Velikoj Britaniji. Nastupala je kao pred izvođač na velikoj turneji Džefrija Ozborna (Jeffrey osborne), a pesma „Thinking About You“ ovladala je radio stanicama koje su puštale uglavnom ar en bi muziku.

Premda je muzička televizijska stanica „MTV“ u to vreme često optuživana da ne promoviše dovoljno afroameričke i latinoameričke muzičare, singl „How Will I Know“ dospeo je na njihovu top listu. Time je postala prva crnkinja čiji spot se „vrtio“ na MTV-u.

Za godinu dana album je dospeo na prvo mesto „Bilbordove“ top liste 200 najvećih hitova i na toj poziciji ostao čak 14 sedmica uzastopno. Njena obrada numere „Greatest Love of All“ koju je 1977. godine snimio Džordž Benson (George Benson) je čak tri nedelje bila na prvom mesto 100 najslušanijih pesama na svetu. Time je postala prvi ženski izvođač kome je pošlo za rukom da čak tri singla zauzmu prvo mesto.

Album „Whitney Houston“ je proglašen albumom godine, te postao najprodavaniji album ženskog izvođača u istoriji i najprodavaniji debitantski CD ikada. Usledila je velika svetska turneja tokom koje je Vitni stekla međunarodni uspeh, a ploča je samo u Americi čak 13 puta dosegla platinasti tiraž. Njen debitantski album je prodat u 22 miliona primeraka širom sveta.

Nominovana je za nagradu „Gremi“ („Grammy Awards“) u tri kategorije, uključujući i album godine. Osvojila je „Gremi“ u kategoriji najboljeg ženskog pop izvođača, a pesma „Saving All My Love for You“ koju je te večeri izvela, kasnije joj je donela nagradu „Emi“ („Emmy Award“) u kategoriji „najbolji živi solo nastup“.

U periodu od 1986. do 1987. godine njen debitantski album je uvršten na listu 500 najboljih albuma po izboru urednika i čitalaca magazina „Roling Stoun“, te postao deo „večne liste 200 najvećih hitova“ i ušao u čuvenu „Rokenrol Kuću Slavnih“ („The Rock & Roll Hall of Fame“).

Drugi album pod naslovom „Whitney“ objavila je u junu 1987. godine. Bio je to jedan od najiščekivanijih albuma, a mnogi su se razočarali jer su smatrali da je previše sličan prethodnom. Uprkos kritikama i ova ploča je postigla veliki komercijalni uspeh. Vitni Hjuston je postala prva žena u istoriji kojoj je pošlo za rukom da se dva puta zaredom nađe na vrhu „Bilbordove“ top liste 200 najboljih albuma. Ovog puta „osvojila“ je top liste Velike Britanije, te mnogih drugih zemalja sveta.

Prvi singl „I Wanna Dance With Somebody (Who Loves Me)“ je za vrlo kratko vreme zauzeo prvo mesto na „Bilbordovoj“ lestivici stotinu najboljih singlova, a odlično je prošao i u drugim zemljama poput Nemačke, Australije i Velike Britanije.

Usledili su singlovi „Didn’t We Almost Have It All“, „So Emotional“ i „Where Do Broken Hearts Go“ zahvaljujući kojima je prestigla Bitlse (The Beatles) i Bi Džise (Bee Gees) po broju nedelja provedenih na „Bilbordovoj“ listi. Album je samo u Americi prodat u devet miliona primeraka, dok je na svetskom tržištu ta brojka dosegla 20 miliona kopija.

Na 30. dodeli nagrada „Gremi“ 1988. godine bila je nominovana u tri kategorije, uključujući i „album godine“. Ponovo je osvojila nagradu u kategoriji „najbolji ženski pop vokal“. Dobila je i dve „AMA“ nagrade („American Music Awards“), te Soul Trein nagradu („Soul Train Music Award“). Usledila je svetska turneja pod naslovom „Moment of Truth“ na kojoj je tokom 1987. godine održala deset najposećenijih koncerata.

Komercijalni uspeh prva dva albuma doneo joj je osmo mesto na „Forbsovoj“ („Forbes“) listi najplaćenijih ljudi u svetu zabave. Našla se na trećem mestu najbogatijih afroameričkih glumaca i pevača, odmah iza Bila Kozbija (Bill Cosby) i Edija Marfija (Eddie Murphy).

Otvoreno je podržala pokret Nelsona Manedele (Nelson Mandela), te se 11. juna 1988. godine pridružila ostalim izvođačima koji su na Stadionu „Vembli“ („Wembley Stadion“) u Londonu velikim koncertom proslavili 70. rođendan čuvenog borca protiv aparthejda. Koncertu je prisustvalo oko 72 hiljade ljudi, a prikupljeno je milion dolara. Sav novac prosleđen je humanitarnim organizacijama koje su nastavile Mandelinu borbu, nakon što je poslat u zatvor.

U avgustu iste godine je održala veliki koncert u njujorškom „Medison Skver Gardenu“ („Madison Sqare Garden“), a sav zarađeni novac prosledila je fondu za obrazovanje Afroamerikanaca.

Snimila je pesmu „One Moment in Time“ za potrebe Letnjih olimpijskih igara koja se vrlo brzo našla među pet najslušanijih u Americi, te zauzela prva mesta na top listama u Velikoj Britaniji i Nemačkoj.

Godine 1989. osnovala je fondaciju za decu (The Whitney Houston Foundation For Children). Reč je o neprofitnoj organizaciji koja je prikupljala sredstva za pomoć deci širom sveta. Taj novac korišten je kako bi se zbinula deca beskućnici, oboleli od raka ili side, te sva druga kojima je bila potrebna pomoć.

U novembru 1990. godine objavila je treći studijski album pod naslovom „I’m Your Baby Tonight“. Na njemu je sarađivala sa Kenetom Brajanom Edmondsom (Kenneth Brian Edmonds), poznatijim po nadimku Bejbifejs (Babyface), Stivijem Vonderom (Stivie Wonder) i drugima. Razlikovao se od prethodna dva po tome što su nežne balade zamenjene ritmičnijim zvukom i dens pesmama.

Njena nova ploča podelila je kritiku i publiku, pa ju je tako „Roling Stoun“ okarakterisao kao „najbolji i najkompletniji album Vitni Hjuston“, dok je „Entertejment Vikli“ („Entertainment Weekly) u svojoj kritici opisao rečju „površan“.

Kako god, novi CD je iznedrio hitove poput „I’m Your Baby Tonight“, „All the Man That I Need“,  „Miracle“,  „My Name Is Not Susan“ i „I Belong to You“. Duet sa Stivijem Vonderom „We Didn’t Know“ našao se na prvom mestu 20 najboljih ar en bi pesama. Album „I’m Your Baby Tonight“ je zauzeto treće mesto na „Bilbordovoj“ listi 200 najboljih, te čak četiri puta postao platinasti. Prodat je u tiražu od 10 miliona primeraka širom sveta.

Na udaru kritika javnosti našla je krajem januara 1991. godine kada je na stadionu u Tampi optužena da je pevala na „plej bek“. Njen menadžer je kazao da je mikrofon bio iskučen kako se ne bi stvarala „prvelika buka“. Iste godine je održala veliki koncert za američke vojnike i njihove porodice koji je direktno prenosila televizijska kuća Ejč Bi O (HBO), a nakon toga nastavila turneju pod nazivom „I’m Your Baby Tonight“.

S velikim uspehom njenih albuma usledile su mnoge ponude za snimanje filmova sa velikim zvezdama poput Roberta De Nira (Robert De Niro), Kvinsija Džounsa (Quincy Jones) i Spajka Lija (Spike Lee). Ipak, pevačica je sve te ponude odbijala smatrajući da nije pravo vreme za to.

Na filmskom platnu prvi put se pojavila 1992. godine u filmu „Telohranitelj“ koji je snimila sa Kevinom Kostnerom (Kevin Costner). Glumila je Rejčel Maron (Rachel Marron), svetsku zvezdu koju od navalentnih obožavalaca štiti telohranitelj (Kevin Kostner). Uprkos veoma lošim kritikama i nominaciji za najgoru glumicu, film je doživeo veliki komercijalni uspeh. Samo u Americi je zaradio više od 121 milion dolara.

Čak su i numere snimljene za ovaj film postale vrlo popularne. Posebno se izdvojio singl „I Will Always Love You“, koji je na „Bilbordovoj“ top listi ostao 14 nedelja zaredom. Postao je najprodavaniji ženski singl u američkoj istoriji. U svetu je prodano oko 20  miliona kopija. Album sa pesmama koje je Vitni otpevala u filmu postao je najbrže prodavani album u istoriji. Sa njega su se izdvojile i pesme „I’m Every Woman“ i I Have Nothing“. Čak 18 puta je dosegao platinasti tiraž u Americi, a širom sveta je prodato oko 45 miliona kopija.

Usledile su brojne nagrade i priznanja, a Vitni je postala treća najbogatija žena u svetu zabave, odmah iza Opre Vinfri (Oprah Winfrey) i Barbre Strajsand (Barbra Streisand). Bila je jedna od specijalnih gošći večere koja je organizovana u Beloj kući povodom izbora Nelsona Mandele za predsednika Južnoafričke republike.

Istim povodom je održala nekoliko velikih koncerata u Južoafričkoj Republici, na kojima je bilo preko 200 000 ljudi, a koje je Ejč Bi O prenosio uživo.

Usledile su glavne uloge u filmovima „Waiting to Exhale“ i „The Preacher’s Wife“. Za razliku od loših reakcija stručnjaka na njen prvi film, ovog puta pohvale su stizale sa svih strana. Ova ostvarenja doživela su veliki komericijalni uspeh, a ništa manje nisu bile slušane ni pesme koje je Vitni snimila za potrebe filmova.

Posle osam godina studijske pauze, u novembru 1998. godine objavila je album „My Love Is Your Love“. Ponovo je publici donela neki neki novi stil, mešavinu hip hopa, r&b-a, regea, urbanog densa i drugih žanrova. Ipak, na ovom albumu bilo je i nekoliko balada po kojima je i postala prepoznatljiva.

U periodu od 1998. do 2000. godine album je iznedrio nekoliko hitova, poput „When You Believe“. Heartbreak Hotel“, „It’s Not Right but It’s Okay“ i naravno, naslovne numere „My Love Is Your Love“. Prvi tiraž rasprodat je u rekordnom roku, a mnoge pesme našle su se na svetskim top listama. Sledeće godine je krenula na veliku svetsku turneju. Premda je bilo rasprodato čak 70 koncerata, neke je morala da odloži zbog problema sa grlom. Ni ovog puta nisu izostale brojne nagrade.

U maju 2000. godine objavila je dupli CD sa nekoliko novih pesama, te numerama koje su obeležile njenu karijeru. Na njemu su se našli dueti sa Enrikeom Iglesiasom (Enrique Iglesias), Džordžom Majklom (George Michael) i Debrom Koks (Deborah Cox). Pored toga, Vitni je svoju publiku počastila sa nekoliko spotova, snimki sa koncerata i televizijskih nastupa. Album je dosegao trostruki platinasti tiraž, te prodat u 10 miliona primeraka širom sveta.

Tokom naredne dve godine propustila je nekoliko važnih nastupa. Premda su njeni menadžeri tvrdili da su razlozi za to zdravstvene prirode, postalo je jasno da je Vitni zbog problema sa drogom upadala u sve veće neprilike. U medijma se sve više pisalo o tome, o njenom odnosu sa Bobijem Braunom, te tužbi koja je podnesena protiv njenog osamdesetjednogodišnjeg oca.

U jednom intervjuu priznala je da je pušila marihuanu, pila pilule i šmrkala kokain, te demantovala navode da ima poremećaj u ishrani. Veliki gubitak na kilaži pravdala je umorom i upotrebom nedozvoljenih supstanci.

Krajem 2012. godine objavila je svoj peti album pod naslovom „Just Whitney“. Na njemu je sarađivala sa tadašnjim suprugom Bobijem Braunom, Misi Eliot (Missy Elliott) i Bejbifejsom. Iako je naišao na podeljena mišljenja, CD je doživeo platinasti tiraž u SAD-u i tokom prve nedelje prodat u više od dva miliona primeraka.

Naredne godine objavila je album sa tradicionalnim prazničnim pesmama „One Wish: The Holiday Album“. Uvršten je među dvadeset najboljih te godine, te prodat u zlatnom tiražu u Americi. Veći deo 2004. godine provela je na turneji po Evropi, Srednjem Istoku, Aziji i Rusiji. Iste godine je Televizija „Bravo“ počela da emituje rijaliti emisiju „Being Bobby Brown“, gde je u glavnoj ulozi bio njen suprug. Ipak, Vitni je bila jednako zastupljena kada je minutaža u pitanju. Publika je mogla da gleda scene nasilja i brojnih svađa među supružnicima, a iako su mnogi ovaj rijaliti okarakterisali rečju „odvratno“, imao je veliku gledanost.

Usledilo je razvod sa Bobijem Braunom, te borba za starateljstvo nad njihovom ćerkom. U intervjuu iz 2009. godine priznala je da je od 1996. godine i uspeha filma „Telohranitelj“ počela sve češće da uzima drogu, te da je išla na jednomesečnu rehabilitaciju. Iskreno je progovorila o odnosu sa Bobijem, te svemu što je preživljavala.

U avgustu iste godine je objavila album „I Look To You“, koji je nedugo nakon izlaska prodat u 305 000 primeraka. Time je nadmašio uspeh prvog albuma i CD-a sa pesmama iz filma „Telohranitelj“. Bila je gošća brojnih muzičkih emisija širom sveta, a u januaru 2010. godine izdala je CD „Whitney Houston – The Deluxe Anniversary Edition“ na kome su bile pesme s njenog prvog albuma.

Iako je pompezno najavljivana turneja „Nothing but Love“ doživela je potpuni debakl. Odlaganje koncerata i odlazak publike s istih proizveo je negativne komentare u medijima. Uprkos tome dobijala je brojne nagrade širom sveta, a u maju 2011. godine mediji su objavili da je započela dug proces odvikavanja od droge i alkohola.

Usledila je uloga Eme u rimejku slavnog filma „Sparkle“ iz 1976. godine. Vitni je glumila majku mlade glumice Džordin Sparks (Jordin Sparks). 9. februara 2012. godine je sa Keli Prajs (Kelly Price) u Holivudu otpevala pesmu „Jesus Loves Me“. Bio je to ujedno njen poslednji nastup jer je dva dana kasnije pronađena mrtva u svom apartmanu u hotelu „Beverli Hilton“ („Beverly Hilton Hotel“).

Privatni život

Vitni Hjuston je rođena 1963. godine u Nju Džersiju. Pre svoje 19. godine postala je veoma popularna pa je njen život bio pod povećalom javnosti. Tokom 80-ih godina povezivali su je sa Edijem Marfijem, i američkim sportistom Randalom Kanigamom (Randall Cunningham).

Na dodeli Soul Trejn nagrada 1989. godine upoznala je r&b pevača Bobija Brauna. Venčali su se 18. jula 1992. godine, a 4. marta sledeće godine Vitni je rodila devojlčicu Bobi Kristinu (Bobbi Kristina Brown). Ipak, kako je kasnije priznala razmirice sa suprugom kulminirale su tokom snimanja filma „Telohranitelj“.

U jednom intervjuu je ispričala da je od tada sve češće uzimala drogu, a da je u njenom braku bilo i fizičkih obračuna. Dosta toga je publika mogla da vidi tokom emitovanja rijalitija „Being Bobby Brown“. Posle dugogodišnjih kontroverzi i bure koju su u javnosti izazivali, Bobi i Vitni su se razveli 24. aprila 2007. godine, a ona je dobila starateljstvo nad ćerkom.

U maju je prodala vilu u kojoj je sniman rijaliti, a nekoliko dana kasnije Bobi ju je tužio zbog kršenja sporazuma o starateljstvu. Ponovo su završili na sudu jer on nije plaćao alimentaciju. Sud je potpuno starateljstvo nad Bobi Kristinom dodelio Vitni.

Pevačica se više od 15 godina borila sa zavisnošću, što je uveliko uticalo na njen život i karijeru. O tome je govorila i u nekim televizijskim nastupima, te je nekoliko puta išla na rehabilitaciju.

Preminula je 11. februara 2012. godine u svom apartmanu u hotelu „Beverli Hilton“. Pronađena je u kadi u 15:30 popodne u besvesnom stanju. Hitna pomoć je pokušala da je oživi, a u 15:55 su konstatovali smrt.

Lokalna policija je navela da nije bilo znakova krivičnog gela, a 22. marta objavljeno je da je smrt usledila usled utapanja, koje su izazvali srčani problemi u upotreba kokaina. Smrt je okarakterisana kao zadesna, a toksikološkim nalazom otkriveni su tragovi kanabisa i lekova za smirenje u njenom organizmu.

Sahranjena je 19. februara na groblju u Njuarku, pored oca Džona Rasela Hjustona koji je preminuo 2003. godine. Njenoj sahrani prisustvovali su brojni muzičari poput Stivija Vondera i Ališe Kiz (Alicia Keys).

Diskografija

Albumi

• 1985. Whitney Houston
• 1987. Whitney
• 1990. I’m Your Baby Tonight
• 1998. My Love Is Your Love
• 20002. Just Whitney…
• 2003. One Wish: The Holiday Album
• 2009. I Look to You

Filmografija

• 1992. The Bodyguard
• 1995. Waiting to Exhale
• 1996. The Preacher’s Wife
• 2012. Sparkle (objavljen posthumno)
• 2017. Whitney: Can I Be Me (objavljen posthumno)
• 2018.Whitney (objavljen posthumno)