Rade Jorović

Biografija

Radoje Rade Jorović je srpski pevač narodnih pesama, prepoznatljiv po numerama „Selo moje lepše od Pariza“, „Lepotica i sirotan“, „Žene vole oficire“, „Putuju kočije bele“ i drugima. Rođen je 25. novembra 1953. godine u selu Goračići kod Guče. Živi i radi u Beogradu. Više od 40 godina je u braku sa suprugom Ivankom, s kojom ima dva sina Duška i Đorđa.

Iako je odrastao u muzičkoj porodici i oduvek voleo da peva Rade je po završetku srednje škole radio kao fizički radnik u Tivtu. Prvi put je javno nastupio na takmičenju pevača amatera pod nazivom „Boka pjeva“. Tu je osvojio drugo mesto. Nakon odsluženja vojnog roka u Sarajevu počeo je da nastupa u jednom restoranu u Gornjoj Trepči.

Jedno vreme je živeo i radio u Nemačkoj, a po povratku u Jugoslaviju snimio je prvi singl. Na njemu su se našle pesme „Lepotica i sirotan“ i „Život nije pozornica“. Dve godine kasnije je na „Hit paradi“ otpevao pesmu „Selo moje lepše od Pariza“ koja je za vrlo kratko vreme postala hit.

U dosadašnjoj karijeri snimio je deset albuma i četiri singla. Nastupao je širom Evrope, nekoliko puta u Australiji, a premda je tražen u Americi, zbog straha od letenja tamo je pevao samo jednom.

Detinjstvo, mladost i obrazovanje

Radoje Rade Jorović je rođen 1953. godine u selu Goračići u Dragačevskom okrugu. Ime je dobio po pokojnom dedi Radoju koji je preminuo pre njegovog rođenja. Iako su i otac Ljubomir i majka Ljubinka, kao i stričevi i ujaci voleli da pevaju i sviraju, nisu želeli da im sin postane muzičar. Ipak, Rade je, uprkos tome voleo muziku. Sam je sebi pravio instrumente od papira i lišća, crtao je mikrofone i zapisivao tekstove narodnih pesama.

Po završetku osnovne škole upisao je srednju Metalostrugarsku. Od đačke plate je kupio četiri decenije staru harmoniku, koju je sakrio od oca, jer je znao da će se ljutiti. Ipak, nije mogao da odoli pa ga je Ljubomir čuo kako svira, u naletu besa mu je razbio harmoniku jer se bojao da, ako postane muzičar neće biti dobar domaćin.

Zbog neslaganja s ocem i želje da obiđe svet po završetku srednje škole je otišao od kuće. Živeo je u Tivtu i radio teške fizičke poslove. Čuvši kako peva, kolege su ga nagovorile da se prijavi na takmičenje pevača amatera „Boka pjeva“. Rade ih je poslušao i prijavio se. Osvojio je drugo mesto, dok je prvo pripalo lokalnom muzičaru.

Posle toga je dobio poziv u vojsku, pa se vratio u Goračiće. Na odsluženje vojnog roka bio je u Lukavici kod Sarajeva. Kako je jednom prilikom ispričao, tu su mu izmerili natprosečan koeficijent inteligencije. Bio je uzoran i nagrađivan vojnik i najbolji vodeći glas u laganim strojevim koracima.

Karijera

Po povratku iz vojske počeo je da peva sa bendom Plavi anđeli u jednom restoranu u Gornjoj Trepči. Uspeo je da zaradi dovoljno novca za bas gitaru i malo pojačalo pa je doselio u Beograd i krenuo na časove pevanja. Nakon nastupa u brojnim mestima u Srbiji i Vojvodini 1976. godine je odselio u Nemačku gde je nastupao kao solista. Nakon četiri godine vratio se u Jugoslaviju.

S Ansamblom Miše Mijatovića je 1980. godine snimio pesme „Lepotica i sirotan“ i „Život nije pozornica“ koje je napisao Predrag Vuković Vukas. Veliki uspeh doživeo je dve godine kasnije kada je na „Hit paradi“ prvi put izveo numeru „Selo moje lepše od Pariza“ koju je napisala Slavica Vuković na muziku Predraga Vukovića. Publika je s oduševljenjem prihvatila, do tada pomalo zaboravljenu temu i stil pevanja.

Iste godine snimio je i prvi studijski album pod naslovom „Selo moje lepše od Pariza“. Na njemu su se našle i pesme „Teraju me da se ženim“, „Sanja“, „Sećanje na tebe“ i druge. Za potrebe snimanja omota slikao se sa tradicionalnom srpskom šajkačom na glavi. Osim odličnog glasa na sceni ga je oduvek krasilo odelo, jer je želeo da gradi imidž „uglađenog seljaka“.

Njegove pesme nisu rado slušali samo seljaci, nego su bile dobro prihvaćene i u većim gradovima poput Beograda i Novog Sada.

Diskografska kuća PGP RTB je 1983. godine objavila njegov drugi singl na kome su bile pesme „Al` je lepo biti seljak“ i „Jedna žena spava mi u naručju“. U julu iste godine Rade je objavio istoimenu ploču na kojoj su se, osim ove dve pesme, našle i numere „Hajde, draga, da živimo bolje“, „Ona i ja voleli se jesmo“, „Lepa Stana“ i druge.

Posle godinu dana studijske pauze koju  je ispunio nastupima širom Jugoslavije i inostranstva, snimio je ploču „Nisam ćata“, na kojoj su, osim naslovne, bile i numere „Pomozi mi da pronađem sebe“, „Dođi, dušo, da štedimo struju“, „Pesma za nju“ i druge.

Sa pesmom „Nisam ćata“ koju je napisao Predrag Vuković je 1986. godine nastupio na „Hit paradi“. Iste godine je PGP RTB objavio njegov četvrti album pod naslovom „Tiha voda ruši stene“. Rade je deset novih pesama otpevao u pratnji Orkestra Dragana Aleksandrića, a na ploči su bile pesme „Načisto sam lud za tobom“, „Šurak mi se ženi“, „Ako dođeš“ i druge.

Dve godine kasnije u prodaji se našla njegova ploča „Sedamdeset sedam sela“ koju je snimio sa Orkestrom Ratka Ravića. Sa tog albuma izdvojile su se ploče „Mnogo zlata i rubina“, „Zbog odlaska tvog“, „Bombonica“, „Alal ti vera“ i druge.

U saradnji s istim orkestrom snimio je i album „Tebi pesma, meni suze“ koji su producirali Predrag Negovanović i Predrag Vuković. Na tom albumu su bile pesme „Budi mi ljubav“, „Tebi pesma meni suze“, „Ti si žena mog života“, „Život nije med i mleko“ i druge. Muziku je uglavnom komponovao Predrag Vuković, dok većinu tekstova potpisuju Slavica Vuković, Stojanka Papkov, Miladin Bogosavljević i Mila Janković.

Rade je iste godine nastupio na „Hit paradi“ sa pesmom „Pogledom te tražim“.

PGP RTB je 1991. godine objavio njegov sedmi studijski album pod naslovom „Krenulo je krenulo“. Na njemu je sarađivao s Orkestrom Novice Nikolića, koji je zajedno s Aleksandrom Sanjom Ilićem napisao većinu aranžmana. Stalni saradnik je bio i Predrag Vuković, a na albumu su se našle pesme „Ozdraviće srce moje“, „Čuva Bog druga svog“, „Poslednji dinar“, „Obaraš me s nogu“ i druge.

Godine 1993. Rade Jorović je objavio CD koji je snimio u pratnji Orkestra Bobana Prodanovića. Na njemu se našlo osam pesma, a najpopularnije su svakako bile „Žene vole oficire“ i „Putuju, putuju kočije bele“ za koje je snimio i spotove. U prvom se pojavio u uniformi oficira iz Prvog svetskog rata. Ove dve pesme su uz numere „Lepotica i sirotan“ i „Selo moje lepše od Pariza“ obeležile njegovu karijeru. Doživele su veliki uspeh, a i danas ih slušaju mlađe generacije.

Na Festivalu „MESAM“ otpevao je pesmu „Kavaljer“ koja se našla na kompilaciji „Mesam 96 – Veče narodne muzike“, zajedno sa numerama „Umri muški“ Ane Bekute, „Bol bolujem“ Merime Njegomir i drugima.

Rade Jorović je sledeće godine objavio album pod nazivom „Svi moji drugovi“ na kome su bile pesme „Želim ti ispunjenje želja“, „Hajde da spojimo srca“, „Đedo“, „Povratak“, te bonus pesme „Žene vole oficire“, „Putuju, putuju kočije bele“, „Voleo sam voleo“ i druge. Većinu tekstova sa ovog CD-a napisala je Mina Janković, dok je muziku komponovao Predrag Negovanović. Rade je pesme otpevao u pratnji Orkestra Slavka Mitrovića, koji je potpisan kao aranžer i producent ovog albuma.

PGP RTS je 2000. godine objavio Radetov deseti studijski album sa numerama „Beogradski mali pijac“, „Ljubav na seoski način“, „Imam pesmu koja tugu ruši“, „Kraj Morave i druge“. I na ovom CD-u ostao je veran stilu po kome je prepoznatljiv od osamdesetih godina dvadesetog veka.

Nastavio je da nastupa širom Srbije i regiona, a neretko je pevao u brojnim evropskim gradovima. Njegovi saradnici se slažu da ga odlikuje izuzetan smisao za estetiku, te da vrlo retko pristaje na kompromise. Publika ga ceni jer nije pao u iskušenje da se povinuje novim stilovima u muzici i imidžu koji je svojstven većini njegovih kolega.

Privatni život

Rade Jorović je rođen 1953. godine u selu Goračići kod Guče. Odrastao je radeći u polju sa roditeljima i čuvajući ovce, ali mu je ipak pevanje bilo najdraža aktivnost. Roditelji su se protivili njegovoj želji da se time bavi u budućnosti, jer su želeli da bude vredan i dobar domaćin. On je uprkos njihovoj želji krenuo u pevačke vode, a sam kaže da mu otac nikad nije oprostio što je kao sin jedinac napustio porodično imanje i otišao daleko od kuće.

Dok je nastupao u jednom restoranu u Gornjoj Trepči Rade je upoznao studentkinju tehnologije Ivanku Krivokuću. Brzo su se zaljubili, te uprkos protivljenju njenih roditelja odlučili da se venčaju. Iz te ljubavi radili su se sinovi Duško i Đorđe. Porodica je jedno vreme živela u Čačku, a nakon toga se preselila u Beograd gde Rade i Ivanka trenutno žive. Duško sa suprugom i dvoje dece živi i radi u Čačku, a Đorđe radi kao trener u Kataru.

Porodica Jorović, uprkos Radetovoj popularnost, važi za domaćinsku i skromnu porodicu. Njegova karijera je bila uspešna, a pevač je i danas vrlo tražen na svadbama i drugim slavljima, iako priznaje da ređe putuje. Kako sam kaže, decu je vaspitao u pravoslavnom duhu, a danas je najponosniji na njih dvojicu i Duškove potomke.

Zbog pesama koje je pevao često su ga proglašavali nacionalistom. Ipak, on tvrdi da nikada nije pevao nacionalističke pesme, nego da je pre svega patriota koji voli svoje i poštuje tuđe.

Diskografija

Albumi

• 1982. Selo moje lepše od Pariza
• 1983. Al’ je lepo biti seljak album art
• 1985. Pesme za nju
• 1986. Tiha voda ruši stene (uz pratnju Orkestra Dragana Aleksandrića)
• 1988. Sedamdeset sedam sela
• 1989. Tebi pesma, meni suze (uz pratnju Orkestra Ratka Ravića)
• 1991. Krenulo je, krenulo
• 1993. Rade Jorović
• 1997. Svi moji drugovi
• 2000. Rade Jorović

Singlovi i EP-ovi

• 1980. Lepotica i sirotan / Život nije pozornica
• 1983. Al` je lepo biti seljak / Jedna žena spava mi u naručju