Frederik Šopen (Frédéric Chopin)

Biografija

Frederik Fransoa Šopen (franc. Frédéric François Chopin, polj. Fryderyk Franciszek Szopen) je bio poljski kompozitor i pijanista. Stvarao je u epohi romantizma. Rođen je u poljskom selu Želazova Vola 1. marta 1810. godine. Preminuo je u Parizu 17. oktobra 1849. godine.

Do dvadesete godine je živeo u Poljskoj, gde je uradio dva koncerta za klavir. U Pariz se preselio kako bi napredovao u karijeri i usavršio pijanističke sposobnosti.

Smatra se jednim od najznačajnijih kompozitora i pijanista svih vremena. Zahvaljujući njemu, elementi slovenske muzike zauzeli su mesto u svetu klasične muzike. Neke od njegovih kompozicija važe za osnov u poljskoj narodnoj klasičnoj muzici.

Kompozitor je bio problematičnog zdravlja. Bolovao je od tuberkuloze, a kada je umro imao je samo 39 godina.

Detinjstvo i porodica

Frederik Šopen je rođen u Poljskoj, u okolini Varšave. Iako zbog pogrešno i neblagovremeno  upisanih podataka u njegovoj krštenici kao datum rođenja stoji 22. februar 1810. godine, rođen je 1. marta 1810. godine.

Njegov otac je bio naturalizovani Francuz Nikolas Šopen (Nicolas Chopin). U Poljsku je došao 1787. godine. Majka Tekla Justina Kšižanovska (Tekla Justyna Krzyżanowska) je bila Poljakinja.

U godini kada se rodio porodica se preselila u Varšavu. Njegov talenat za muziku je uočen još od najranijeg perioda detinjstva. U sedmoj godini je komponovao dve poloneze. Sa osam godina je već održavao koncerte.

U gradu svog detinjstva je prozvan „drugi Mocart“. U tamošnjim novinama su osvanjivali članci o malom čudu od deteta. Kao dečak je nastupao na raznim aristokratskim balovima, gde su ga tretirali kao svojevrsnu atrakciju.

Njegov otac je bio prvi koji ga je učio o osnovama muzičke pismenosti. Kako je Šopen vrlo brzo u znanju prešao oca, porodica mu je angažovala novog profesionalnijeg učitelja, koji se zvao Vojćeh Živni (Wojciech Żywny).

Inače, ovaj muzičar je svirao violinu, a sa Šopenom je radio u periodu od 1816. do 1823. godine, odnosno do momenta kada je shvatio da je učenik prevazišao učitelja.

Mladost

Od 1823. do 1826. godine Šopenov mentor je bio profesor iz Varšave Vilhelm Virfel (Wilhelm Würfel). Njegov naredni učitelj je bio istaknuti muzički pedagog Jožef Elsner (Józef Elsner). On je izvršio veliki uticaj na mladog Šopena. Kao učitelj je najviše zahteva imao iz oblasti koje obuhvataju teorijsko obrazovanje. Oformio je Šopenov stil, koji je postao prepoznatljiv u njegovom stvaralaštvu.

Nemačkog kompozitora Johana Humela (Johann Hummel) je upoznao 1829. godine. Šopenova prva ljubav je bila pevačica i tada studentkinja Konstanca Glatkovska (Konstancja Gładkowska). Ona je bila Šopenova inspiracija za klavirske koncerte.

Kao mladić je često putovao u Beč, Drezden i Berlin. Tokom posete Beču održao je dva klavirska koncerta, propraćena dobrim i lošim kritikama.

U Varšavi je 1829. godine izveo „Klavirski koncert u F-molu, opus 21“. U istom gradu je 1830. godine održao „Drugi klavirski koncert u E-molu, opus 21“.

Život u Parizu

Kada je u Varšavi 1830. godine došlo do revolucije, Šopen je boravio u Beču. Snažno ga je potreslo dešavanje u otadžbini. Iako je bio povučen jakom željom da se vrati u Varšavu, odgovoren je od strane prijatelja.

Tada se preselio u Pariz. Epilog revolucije je bio poražavajući za revolucionare, jer je revolucija kroz nekoliko meseci ugušena.

U Parizu je upoznao dosta poljskih iseljenika. Franc List (Franz Liszt), Feliks Mendelson (Felix Mendelssohn), Robert Šuman (Robert Schumann), Hektor Berlioz (Hector Berlioz), Onore de Balzak (Honore de Balzac) su bili samo neki od njegovih tadašnjih prijatelja.

Književnica Žorž Sand (George Sand) je jedno vreme bila njegova ljubavnica. Šopen je bio dosta cenjen od strane svojih saradnika, a naročito bliskih prijatelja muzičara. Šuman ga je smatrao muzičkim genijem.

Život u Parizu je obeleži veliki broj održanih koncerata, često sa nekim od poznatim kompozitora toga vremena.

Zanimljivo je da je određeni period imao bradu samo na jednoj strani lica, dok je na drugoj strani brada bila obrijana. To je pravdao činjenicom da publika vidi samo jednu njegovu stranu.

Tokom 1835. godine je posetio rodbinu u Nemačkoj. Nakon toga je otputovao u Češku, te do Varšave. Odatle je nekoliko sedmica proveo u Lajpcigu i Drezdenu. Na ovom putovanju je kratko vreme proveo sa Mendelsonom i Šumanom.

Uskoro se jako razboleo. Njegova ozbiljna upala pluća je potakla poljske medije da izveštavaju o skoroj smrti kompozitora.

Ljubavni život

Šopen i Žorž Sand su bili poznat ljubavni par u svom vremenu. Ona ga na početku njihovog poznanstva nije privlačila, čak je smatrao da je nešto u njoj odbojno. Tokom 1836. godine je zaručio sedamnaestogodišnju Poljakinju Mariju Vodzinjsku (Maria Wodzińska).

Iz jednog pisma koga je Sand poslala prijatelju očigledna je njena ljubav prema Šopenu, a bila je uporna da i on nju zavoli. U pismu je vidljiva i njena dilema oko toga da li da ga pusti ili da se bori za njega.

Kraj 1838. i početak naredne godine proveo je sa Sand u manastiru Valjdemosa koji se nalazi na Majorki. Danas se tamo čuvaju neki od njihovih ličnih predmeta, poput slike, klavira, nota, nameštaja, ali i otisak Šopenove ruke. Tokom boravka na Majorki bio je sve lošijeg zdravstvenog stanja.

U nadi za njegovim ozdravljenjem krenuli su u Barselonu, a potom u Marsej. Iako mu se zdravlje u ovim gradovima poboljšalo, nikada se nije u potpunosti oporavio. Lekari nisu bili optimistični u pogledu njegovog zdravlja, na šta se Šopen žalio u par navrata.

Sa Žorž Sand je bio od 1839. do 1847. godine. Ovaj period je bio inspirativan i plodan za Šopena. Komponovao je veliki broj svojih dela, kao što je „Poloneza u A-duru, opus 53“. Ovo je jedno od najpoznatijih dela njegovog stvaralaštva.

Veza između Šopena i Sand je okončana 1847. godine , usled problema u njihovim porodicama. Dok je umirao imao je želju da je još jednom vidi, međutim ona ga tada nije posetila. Ljubav između Šopena i Sand bila je inspiracija za snimanje dva igrana filma.

Kraj života i smrt

Pred sam kraj života Šopen je, na nagovor bliskih prijatelja, odradio englesku turneju. Ta odluka se ispostavila kobnom. Naime, duže vreme je bio ozbiljno bolestan, bolovao je od tuberkuloze, te je tamošnja vlažna klima izvršila negativan uticaj po njegovo osetljivo zdravlje.

Šopen je preminuo 17. oktobra 1849. godine. Izdahnuo je okružen prijateljima i najbližom rodbinom. Sahranjen je u Parizu. Samo je njegovo srce položeno u crkvu Svetog krsta koja se nalazi u Varšavi, kako je tražio u testamentu.

Naučnici su istražili da je tačan uzrok njegove smrti bio perikarditis, a sve zahvaljujući srcu koje je sačuvano.

Na njegovoj sahrani bilo je prisutno oko tri hiljade ljudi. Uslišena je njegova želja da se na sahrani peva Mocartov „Rekvijem“, ali samo ženskim glasovima. Međutim, zbog ove želje, ceremonija sahrane je odgođena dve sedmice.

U Varšavi se svaku petu godinu priređuje konkurs pijanista „Frederik Šopen“. Isto tako, u ovom gradu njegovo ime nosi aerodrom. Godine 2006. izašla je video-igra „Eternal Sonata“ gde je Šopen glavni akter. Krater na Merkuru i jedan asteroid dobili su ime po Šopenu.

Stvaralaštvo

Bogatstvo raznolikih izražajnih sredstava u Šopenovim delima najviše se ogleda kroz klavirsku muziku, koja zauzima prvo mesto njegovog stvaralačkog opusa.

Osim toga, komponovao je, iako manji broj, kamerna i orkestarska dela, ali i 17 poljskih pesama kako za klavir, tako i za glas.

Sam je izvodio svoja dela i pri tome je ostavio lični pečat pijaniste. U njegovoj muzici ogleda se bogatstvo inovativnosti kroz tehniku složenosti u interpretacijama. Tempo mu je promenljiv, nagoveštavajući.

Karakterističan je bio po velikom umeću iznošenja kompozicija. Onaj ko se usudi da izvede neko od njegovih dela mora posedovati velike interpretatorske veštine.

U stvaranju dela nije se oslanjao na uzore. Njegovo stvaralaštvo je odraz vlastitih ideja i inspiracije. Nije se čak ni javio njegov naslednik.

Iza njega je ostalo 74 kompozicije u štampanoj verziji neprevaziđene formalne strukture i poetskih karakteristika. Izvršio je veliki uticaj, kako na klavirsku muziku, tako i na stil u interpretaciji, a taj uticaj doseže do današnjih dana.

Napisao je sadržajne komade kao što su njegove zbirke igara – mazurke, poloneze i valceri. Umetnost u delu vidljiva je i kroz standardne salonske komade. Kroz inovativni pristup povećih formi kreirao je fantazije i balade.

Neka od njegovih dela, koja su njemu služila kao koncertna, upotrebljavana su kao nastavno sredstvo za klavir u učenju tehnike sviranja.

Dela prilikom čijih izvođenja je koristio orkestar su jedan balet i dva klavirska koncerta. Klavirski koncerti klasične forme u kojima se javlja orkestar ističu klavir u prvi plan. Danas se njegovi klavirski koncerti izvode kao obavezan segment u svetskom koncertnom repertoaru, a koriste se i za razna takmičenja mladih pijanista.

„Prvi koncert u E-molu, opus 11“ je, u potpunosti, napisao 1830. godine, dok je premijerno izveden tri godine posle. Ovo virtuozno delo je posvećeno pijanisti koji se zvao Fridrih Kalkbrener (Friedrich Kalkbrenner).

Celina traje 37 minuta, a podeljena je u tri stava. Prvi stav „Allegro maestoso“ zauzima polovinu koncerta. Iako nema većih kontrasta, kroz teme je izražena elegancija i seta.

Komponovanje drugog stava „Romansa – Larghetto u E-duru“ je nadahnuta ljubavlju prema ženi. Ovaj stav pruža mogućnost njegovog izvođenja samo na klaviru. Orkestar daje hladniji ton u pratnji osećajne melodije na klaviru.

Treći ton „Rondo – Allegro u E-duru“, čija je tema bazirana na poljskoj narodnoj igri, ponovo odlazi u osnovu tonaliteta. Oseti se još veća virtuoznost na klaviru. Leva ruka je ponekad za oktavu ispod desne. Solista ima mogućnost da prestavi svoje interpretatorske sposobnosti, ali i posebnosti klavira kao instrumenta.

„Drugi koncert u F-molu, opus 21“ je finalni završetak doživeo 1830. godine, dok je njegova premijera dočekana tek pet godina kasnije.

Iako je inspiraciju za njega kompozitor pronašao ponesen ljubavlju prema Konstanci Glatkovskoj, ipak je na premijeri posvećen drugoj ženi, Delfini Potočkoj (Delfina Potocka).

Poetski izraz ovog koncerta stavljen je u prvi plan. Celi koncert traje 35 minuta, a sastoji se od tri stava. Prvi stav „Maestoso“ je karakterističan po ritmičnom izrazu u prvoj temi i lirskom u drugoj. Osećajnost i maštovitost prevladavaju u razvojnom segmentu.

Drugi stav nokturnog karaktera nosi naslov „Romansa – Larghetto“. Kroz srednji deo se proteže jak prolom orkestra. Prilikom njegovog završnog dela solista blagim figuriranjem ide prema primarnom raspoloženju ovog stava.

Stil sonate prostire se u njegovom trećem stavu „Rondo – Allegro“. U prvoj temi je svrstana lirska poljska narodna igra. Stav je različitih epizoda, od onih orkestarskih formi mazurke, do klavirskih lirskih solaža. Nakon burnih ritmova koji slede, na red opet dolazi solista sa svim svojim opsežnim mogućnostima na solo klaviru.

Najpoznatija dela

• „Balada broj 1, opus 23“
• „Balada broj 2, opus 38“„Balada broj 3, opus 47“
• „Balada broj 4, opus 52“
• „Etide,  opus 10 i 25“
• „Mazurke“
• „Nokturni“
• „Prvi koncert u E-molu, opus 11“
• „Drugi koncert u F-molu, opus 21“
• „Poloneza u A-duru, opus 53“
• „Poloneza-Fantazija, opus 61“
• „Sonata, opus 35“
• „Pesma, opus 74“