Franc Šubert (Franz Schubert)

Biografija

Franc Peter Šubert (Franz Peter Schubert) je bio austrijski kompozitor. Rođen je u Beču 31. januara 1797. godine. Preminuo je 19. novembra 1828. godine u rodnom gradu. Bio je pristalica romantizma u muzici. Svrstava se u red najtalentovanijih kompozitora 19. veka.

Šubert je život proveo u Beču, najvećim delom u materijalnoj oskudici. Materijalna sredstva za život ostvarivao je kao učitelj muzike.

Pripadao je krugu bečkih umetnika, a sa njima je ostvarivao bliske prijateljske odnose. Zajedno sa prijateljima je priređivao privatne koncerte koje su nazvali „Šubertijade“. Ovi koncerti organizovali su se u čast Šubertove muzike. Od 1828. godine održavali su se ovakvi javni koncerti.

Tokom života ovaj kompozitor nije bio priznat. Umro je mlad, u 31. godini. Tako kratak život bio je dovoljan da napiše 630 kompozicija, devet simfonija, određen broj opera, kvarteta i soneta.

Detinjstvo i mladost

Šubert je rođen u januaru 1797. godine u bečkom predgrađu. Otac mu se zvao Franc Teodor Šubert (Franz Theodor Schubert), a po zanimanju je bio učitelj. Njegova majka se zvala Marija Elizabet Katarina Vic (Maria Elisabeth Katharina Vietz).

Njegov deda po majci je bio šleski majstor bravar. Majka mu je, kao devojka, bila kućna pomoćnica, a u braku domaćica.

Trinaestoro dece je rođeno u braku Šubertovih roditelja, a samo je petoro, uključujući i Franca, preživelo detinjstvo.

Otac Franz Teodor je imao jedno vanbračno dijete. Kao učitelj je bio vrlo poštovan. Njegovu školu su pohađali mnogobrojni učenici. Iako mu otac nije stekao formalno muzičko obrazovanje, Šubert je od njega naučio muzičke osnove.

U šestoj godini otac ga je pripremao za školu, a u sedmoj je postao redovan učenik očeve škole. Takođe, u sedmoj godini je od oca učio osnove violine, a od brata je učio tehnike sviranja na klaviru.

Angažovali su i učitelja muzike za Šuberta, a tu čast je imao Mihael Holcer (Michael Holzer), koji je redovno svirao orgulje i vodio crkveni hor.

Širio je krug poznanstava sa muzičarima sa kojima je redovno odlazio u skladišta za klavire, gde je vežbao sviranje na ovom instrumentu.

Zajedno sa braćom je svirao violu kao član pozorišnog gudačkog kvarteta, a u istom kvartetu je njegov otac svirao violončelo. Za potrebe gudačkog kvarteta je komponovao nekoliko svojih prvih dela.

Naširoko je primećen njegov talenat i upornost. Kako su ga primetile i neke od vodeće ličnosti u svetu muzike, naročito njegove vokalne veštine, a od 1808. godine je pohađao Carsku bogosloviju „Stadtkonvikt“, zahvaljujući školarini koju je dobijao jer je pevao u horu.

Čuvši Mocartove (Mozart) kompozicije ostao je zadivljen, očaran, a one su mu poslužile kao inspiracija za stvaranje i na osnovu njih je mnogo naučio o muzici. Učio je i na kompozicijama drugih , manje značajnijih kompozitora. Znanje o muzici je crpeo i iz redovnih poseta operi.

Na Šuberta su uticale kompozicije Johana Rudolfa Cumstiga (Johann Rudolf Zumsteeg). Dok je pohađao Carsku bogosloviju upoznao je Josefa fon Spauna (Joseph von Spaun), sa kojim je ostvario celoživotno prijateljstvo. Kako je Jozef bio materijalno stabilniji od Šuberta, dosta mu je pomagao u tom pogledu. On mu je nabavljao papir za pisanje muzike i slično.

Kako je Šubert stvarao sve veći broj dela, tako se sve više otkrivao kao muzički genije. Ponekad je dirigovao orkestrom u Bogosloviji.

Salijeri (Antonio Salieri) mu je davao privatne časove muzičke teorije i kompozicije. Neka od njegovih najpoznatijih dela iz ovog perioda su „Simfonija, D. 82“, „Kyrie, D. 31“, „Salve Regina, D. 27“ i druga.

Šubert kao učitelj

Godine 1813. je prekinuo školovanje na Carskoj bogosloviji. Po povratku u mesto rođenja je krenuo na studije u Normalhauptšulu kako bi postao učitelj. Naredne godine se zaposlio kao učitelj u očevoj školi, gde je učio najmlađu grupu učenika.

Kao učitelj je radio dve godine. Uporedo je pohađao časove kod Salijerija, od koga je naučio najveći deo onog što je znao o muzici. Sarađivali su do 1817. godine.

Tokom 1814. godine mu je zapela  ćerka proizvođača svile Tereza Grob (Therese Grob). Ona je bila sopranistkinja za čiji je glas Šubert napisao par liturgijskih kompozicija, od kojih se ističu „Salve Regina“ i „Tantum Ergo“.

U septembru 1814. godine je premijerno izvođena „Prva misa, D. 105“, a Tereza je na ovoj premijeri imala solo nastup. Šubert je nameravao da oženi ovu mladu devojku, ali strogi zakoni o braku, koji nalažu muškarcu da dokaže spremnost za brak u vidu materijalne sigurnosti, su stali na put njihovom zajedničkom životu.

Uzalud se trudio da dobije posao koji bu mu pružio bolji materijalni status. Tako je tokom novembra 1815. godine bio odbijen za posao u Ljubljani. Kako nije imao šta drugo, na Teresinu adresu je poslao zbirku pesama.

Ipak, 1815. godina je u nekim sferama Šubertovog života bila uspešna. Tokom ove godine je komponovao više od dvadeset hiljada muzičkih taktova, najviše za orkestar. Isto tako, komponovao je devet crkvenih dela, jednu simfoniju i približno 140 pesama.

U ovom periodu je ostvario doživotna prijateljstva s Anselmom Hjutenbrenerom (Anselm Hüttenbrenner) i Francom fon Šoberom (Franz von Schober). Poznavao se sa Johanom Majroferom (Johann Mayrhofer).

Šubertova prijateljstva i njihov značaj

Godine 1816. je Šubert pozvan od strane prijatelja, takođe studenta, Šobera, da se doseli u kuću njegove majke. Inače, Šober je rastao u finansijski stabilnoj porodici.

U to vrijeme je Šubert dobio odbijenicu za posao u Ljubljani i doneo je odluku da prestane da radi u školi. Šober ga je pozvao iz najbolje namere, a sve kako bi mu pomogao u periodu života kada mu je bila potrebna pomoć.

Par meseci je bio gost kod Šobera, sve do kraja 1816. godine, a za to vreme je nastojao da zaradi tako što je davao privatne časove, međutim kako časovi nisu bili isplativi, a oduzimali su mu dosta vremena, odustao je od muzičkog podučavanja.

Od tada je sve svoje vreme uložio u komponovanje. Iako je ovo bio dosta plodan period njegovog života većina dela koje je tada stvorio je ostala u rukopisima do kojih su dolazili prijatelji i najveći poštovaoci Šubertovog lika i dela.

Preko Šobera je 1817. godine upoznao i sprijateljio se sa baritonom Johanom Mihaelom Voglom (Johann Michael Vogl). Od tada je Vogl snažno promovisao Šuberta u muzičkim krugovima Beča. Šubert je za Vogla napisao veliki broj pesama.

Još jedan bitan promoter njegove muzike je bio Jozef Hjutenbrener (Josef Hüttenbrenner) sa kojim je takođe negovao prijateljske odnose.

Šubert je stalno širio krug prijatelja koji su odigrali bitnu ulogu u promociji njegovog stvaralaštva. Jednako su njegovi prijatelji zaslužni za sakupljanje i promociju njegovih kompozicija i posle njegove smrti. Značajna je njihova borba i za očuvanje Šubertove muzike.

Na kraju 1817. godine je, zajedno s ocem dobio radno mesto u školi u Rosau. Prihvatio je ovo radno mesto ne zato što je hteo, nego zato što je morao. Iduće godine je izbačen iz „Gesellschaft der Musikfreunde“, za koje se nadao da će doprineti napretku njegove karijere kompozitora.

Zbog mnogobrojnih kompozicija štampu je sve više interesovao njegov rad, a njegova dela su izvođena s uspehom, praćena brojnim pohvalama kritičara i novinara, kako u zemlji, tako i šire.

Tokom leta 1818. godine je radio kao muzički učitelj na dvorcu Johana Karla Esterhazjata (Johann Karl Esterházy) u Željezovcama, mestu koje je pripadalo teritoriji tadašnje Austrije, a danas je sastavni deo Slovačke.

Njegove učenice na dvorcu su bile Johanove ćerke, Mari (Marie) i Karolin (Karoline), koje je učio tehnike sviranja na klaviru i pevanje.

Za svoj rad na dvorcu je dobijao zadovoljavajuću platu, ali kao još jedna prednost ovog posla bila je višak slobodnog vremena koje je posvetio komponovanju. Tada je nastalo svetski poznato delo „Vojni marš broj 1 u D-duru“. Kompozicije za duet klavira su nastale nakon zaposlenja na dvorcu.

Od 1820. godine družio se sa grupom umetnika i studenata. Njihovo okupljanje i druženje je pokušala da spreči austrijska policija, a sve zbog opreza nakon dešavanja u periodu Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Iz tih razloga su Šubert i određeni broj njegovih prijatelja bili uhapšeni.

Tada je Šubert dobro prošao sa samo strogom opomenom, ako se uzme u obzir da je jedan njegov prijatelj, Johan Sen (Johann Senn), dobio kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i trajnu zabranu ulaska u Beč. Strogo su opomenuta još tri njegova prijatelja.

Za Sena je komponovao muziku za neke od njegovih poema, kao što su „Selige Welt“ i „Schwanengesang“, ali se više nisu videli. U to vreme je stanovao sa Majrhoferom.

Najznačajniji muzički period

Od 1820. godine je uočen Šubertov veliki napredak kada je upitanju stil i zrelost komponovanja. Tokom februara je počeo da komponuje nedovršeni oratorijum „Lazarus, D. 689“.

Nakon toga je komponovao „23. Psalam, D. 706“, „Gesang der Geister, D. 705/714“, „Quartettsatz u C-molu, D. 703“ i „Fantazija u C-duru, D. 760“. Ističu se dve opere koje je komponovao u ovoj godini „Die Zwillingsbrüder, D. 647“ i „Die Zauberharfe, D. 644“.

Sva značajnija muzička dela izvođena su u amaterskom orkestru u Gundelhofu. Orkestar je sačinjavao grupu koja je nastala na zabavama kvarteta u njegovoj kući.

Svoje kompozicije je predstavljao sve većem krugu publike. Izdavači mu nisu pridavali značaj. Od svih izdavača, jedino je Anton Diabeli (Anton Diabelli), iako teška srca, pristao na neke od njegovih kompozicija pusti u štampu. Uskoro je i njihova saradnja doživela krah.

Do poboljšanja okolnosti je došlo tokom marta 1821. godine, kada je Vogl tokom koncerta pevao Šubertovu kompoziciju „Der Erlkönig“, koja je dobro prihvaćena od strane publike.

Istog meseca je uradio varijaciju na valceru Antona Dijabelija. U tom periodu je pripadao krugu od 50 kompozitora koji su radili na delu „Vaterländischer Künstlerverein“, antologiji od 81. varijaciju za klavir.

Šubert se, potaknut radom na dve opere, usmerio na binu, usled čega je napisao 70 dela, ali su sva doživela neuspeh i brzi zaborav. Tako je delo „Alfonso und Estrella“ odbijeno, a kao glavni razlog je libreto. Tokom 1823. godine je odbijeno Šubertovo delo „Fierrabras, D. 796“.

Delo „Die Verschworenen, D. 787“ je zabranjeno zbog naslova. Postoji još izvestan broj njegovih dela koja su povučena ili zabranjena. Imao je priliku oko 1822. godine da upozna Betovena (Beethoven) i Vebera (Weber), ali ova poznanstva nisu uticala na napredak njegove karijere.

Iako je imao brojne obaveze u vezi pozorišta i službenih dužnosti, stigao je da komponuje veliki broj značajnih kompozicija Stvaranje „VIII simfonije u H-molu“ je počeo 1822. godine. Nije poznat razlog zašto je ovo delo nije dovršio.

Naredne godine je radio na prvom ciklusu pesama „Die schöne Müllerin, D. 795“, a na poeme Vilhelma Milera (Wilhelm Müller). Takođe je napisao poemu „Du bist die Ruh, D. 776“.

Varijacije za flautu i klavir na pesmu „Trockne Blumen“ je napisao 1824. godine, kao i par gudačkih kvarteta.

U periodu kada je bio popularan instrument blizak gitari, naziva arpedžiom, nastalo je njegovo delo „Arpeggione Sonata, D. 821“. Tokom proleća iste godine je pisao „Oktet u F-duru, D. 803“, dok je u leto komponovao „Divertissement à la hongroise, D. 818“ i „Gudački kvartet u A-molu, D. 804“.

Postoji mogućnost da se u ovom periodu zaljubio u groficu Karolin Escterhazi (Karoline Eszterházy), koja je inače bila njegova učenica. Ljubav mu nije bila uzvraćena, ali joj je posvetio delo za duet klavira „Fantazija u F-molu, D. 940“.

Šubert je 1825. godine postigao popriličan uspeh i stabilnu materijalnu situaciju. Tokom letnjih praznika boravio je u Gornjoj Austriji gde su ga ljubazno dočekali. Od 1836. do 1828. godine je aktivno komponovao u Beču. U ovom periodu je kratko posetio Grac tokom 1827. godine.

Kraj života i smrt

U periodu uspona u karijeri i najplodnijeg perioda života Šubert se razboleo. Umro je od posljedica tifoidne groznice. Naime, tokom leta 1828. godine obratio se dvorskom lekaru Ernestu Rinu (Ernst Rinna) koji mu je saopštio da je teško bolestan i da mu se, najverovatnije, uskoro bliži kraj.

Tokom novembra bolest je napredovala, pratila ga je glavobolja i groznica, zglobovi su mu bili otečeni i često je povraćao. Šubert je umro 19. novembra 1828. godine, u 31. godini. Smrt ga je zadesila u stanu njegovog brata u Beču.

Dok je umirao tražio je da čuje delo kompozitora kome se divio celi svoj život, Betovenov „Gudački kvartet broj 14 u Cis-molu, Op. 131“. Po vlastitoj želji sahranjen je na groblju u Veringu pored Betovena.

Spomenik u njegovu čast je podignut 1872. godine u jednom od bečkih parkova.

Šubertovi i Betovenovi posmrtni ostaci su 1888. godine premešteni u glavno bečko groblje „Zentralfridhof“, pored grobova Johanesa Bramsa (Johannes Brahms) i Johana Štrausa II (Johann Strauss II).

Godine 1925. napravljen je Šubertov park na mestu groblja u Veringu, a na mestu gde mu je prvobitno bio grob postavljena je bista.

Za stogodišnjicu njegovog rođenja u Beču je održan veliki broj koncerata, a sve je trajalo deset dana. U govoru koga je održao pred mnogobrojnom publikom, car Franjo Josip I je priznao Šuberta kao značajnog kompozitora i jednog od najdražih Austrijanaca.

Šubertova dela su izvođena i još uvek se izvode u crkvama, na koncertima i putem radio-stanica.

Poznatija dela

„Misa broj 5“

„Misa broj 6“

„VII simfonija-Nedovršena“

„VIII simfonija-Velika“

„Rosamunde“