Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič

Biografija

Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič (rus. Дми́трий Дми́триевич Шостако́вич) je bio ruski kompozitor. Rođen je u Sankt Petersburgu 25. septembra 1906. godine, a umro je u Moskvi 9. avgusta 1975. godine.

Za života je važio za najboljeg sovjetskog kompozitora o čemu svedoče i brojne nagrade koje je primio za svoj rad. Jedno vreme je služio u Vrhovnom Sovjetu. Zbog složenosti njegovog odnosa sa komunističkim sistemom proizašle su dve javne osude njegove muzike, ali i zabrana izvođenja njegovih kompozicija od 1936. do 1948. godine.

Napisao je mnoga dela pod uticajem Baha (Johann Sebastian Bach), Betovena (Ludwig van Beethoven), Stravinskog (Igor Stravinski), Malera (Gustav Mahler), Prokofjeva (Sergej Prokofjev) i ruske crkvene i narodne muzike.

Posle perioda stvaranja inspirisanog modernizmom pisao je u hibridnom stilu. Jaki kontrasti i elementi groteske su često uočljivi u njegovoj muzici. Kvalitetno je osmišljavao orkestraciju.

Njegova najpoznatija dela su „15 simfonija“, „15 gudačkih kvarteta“, a ove kompozicije spadaju u cenjenu kamernu muziku dvadesetog veka. Komponovao je opere, šest koncerata i filmske kompozicije.

Detinjstvo i mladost

Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič je rođen u Sankt Petersburgu kao drugo od ukupno troje dece svojih roditelja. Njegov otac se zvao Dmitrij Boleslavovič Šostakovič, a majka Sofija Vasiljevna Šostakovič. Porodica Šostakovič je bila liberalnih stanovišta.

Dmitrij je u detinjstvu izvrsno svirao klavir i komponovao svoja prva dela. Naime, kada je napunio osam godina upisali su ga na časove klavira, nakon čega je, vrlo brzo, njegov nesvakidašnji talenat došao do izražaja. Okolina je bila oduševljena dečakom pijanistom.

Sa dvanaest godina komponovao je posmrtni marš dvojici ubijenih lidera Kanadske stranke. Od 1919. godine je pohađao Petrogradski konzervatorij.

Jedna od njegovih naširoko zapaženih kompozicija je bila „1. simfonija“ koja je premijerno predstavljena 1926. godine. Ovu kompoziciju je napisao u dvadesetoj godini, te je na njoj stekao diplomu.

Kada je diplomirao, posvetio se karijeri pijaniste i kompozitora. Iako se više isticao kao izuzetan kompozitor, Šostakovič je 1927. godine, na takmičenju pijanista u Varšavi, dobio priznanje u vidu pohvale.

Nakon što je čuo njegovu „1. simfoniju“, dirigent Bruno Valter je oduševljeno pristao da diriguje na premijeri u Berlinu.

Uskoro, po odrađenoj berlinskoj premijeri, više se posvetio kompozitorskoj karijeri. Svoju „2. simfoniju“ ili „Oktobar“ je komponovao 1927. godine. U istom periodu je pokrenuo stvaranje satirične opere „Nos“, a inspiraciju za nju je pronašao u delu Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Zbog oštrih kritika ova opera nije postigla zapaženiji uspeh.

Tokom 1927. godine je upoznao Ivana Solertinskog sa kojim je dugi niz godina bio blizak prijatelj. Preko njega je Šostakovič upoznao Malerovo stvaralaštvo, koje je od tada uticalo na pravac njegovog komponovanja.

Njegova prva supruga se zvala Nina Varzar. Venčali su se 1932. godine. Imali su brak otvorenog tipa, a pojedine bračne trzavice zamalo su rezultovale razvodom, međutim, supružnici su pronašli put do kompromisa i pomirenja.

Jedno vreme je bio zaposlenik proleterskog omladinskog pozorišta. U tom periodu je komponovao operu „Ledi Magbet Mcenskog okruga“ koja je premijerno predstavljena 1934. godine.

Za razliku od prethodne, ova opera je doživela uspeh. Opera je rezultat kompozitorovog tradicionalnog vaspitanja u sovjetskoj kulturi.

Zrelost

Šostakovič je 1936. godine bio suočen sa brojnim problemima u svojoj karijeri. Razne negativne kritike su osvanule u člancima časopisa „Pravda“.

Opera „Ledi Magbet Mcenskog okruga“ je bila okarakterisana kao formalistička, a mnogi su verovali da iza svega stoji vlast kojoj nije pasalo ovo njegovo delo.

Sve je rezultovalo padom ličnih prihoda za nešto više od sedamdeset posto. Politički režim nije dozvolio javno izvođenje „4 simfonije“. Prvi put je publici predstavljena 1961. godine. Pet godina posle je predstavljen i njen klavirski sažetak.

Brojni njegovi poznanici, prijatelji i članovi rodbine su iz političkih razloga ubijeni tokom 1936. godine. Iako okružen tragičnim događajima ćerka Galina, koja je rođena u istoj godini, je bila njegova velika radost. Godine 1938. rodio mu se sin Maksim.

Epilog zabrane izvođenja njegovih dela nije bilo odustajanje od karijere kompozitora, već još jača borba i inspiracija za novo stvaranje.

Godine 1937. je nastala „5. simfonija“. U poređenju sa njegovim prijašnjim delima uočena je nešto veća konzervativnost. U isto vreme je radio na prvom gudačkom kvartetu.

U svojim kamernim delima provodio je razne eksperimente i ideje koje se nije usuđivao dočarati kroz simfonije i pozorišna dela.

Sredinom 1937. godine postao je profesor na Konzervatorijumu. Bio je zadovoljan prihodima koje je ostvarivao ovim poslom, ali mu je profesorski poziv oduzimao potrebno vreme za njegovu primarnu karijeru.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Šostakovič je živio u Lenjingradu gde je predano komponovao „7. simfoniju“ koja se naziva i „Lenjingrad“.

Tokom 1941. godine je, zbog ratnih okolnosti, sa porodicom otišao u Samoru. Tamo je u završio „7. simfoniju“ koja je dočekana kao simbol ruskog otpora i određeni vid borbe protiv patnje.

Godine 1943. se, zajedno sa porodicom, preselio u Moskvu. U ovoj godini je nastala njegova mračna „8. simfonija“ koja je zbog nasilne ekspresije zabranjena za javnost sve do 1960. godine.

Tokom 1945. godine je u ironičnom i parodijskom tonu, napisao „9. simfoniju“. Nije odustajao od kamerne muzike, a najpoznatija takva kompozicija iz ovog perioda je „2. klavirski trio“ koju je posvetio Solertinskom.

U 1948. godini je doživeo drugu zabranu svojih dela, a zbog formalizma upućenom Ždanovljevom proglasu. Morao je da se javno izvine, a mnogo je trpela čitava njegova porodica. Strahovao je za porodicu, ali i za vlastiti život.

Sledećih godina je komponovao filmsku muziku kojom je uzdržavao porodicu, a sve ostale vrste kompozicija smeštao je u ladicu, daleko od očiju javnosti, kao što je na primer „1. koncert za violinu“ i pesme „Iz jevrejske narodne poezije“.

Zabrane na njegovu muziku su ublažene 1949. godine zbog njegovog učešća u delegaciji koja je putovala u SAD, a koju su brojali istaknuti Sovjeti. Tada je nastala njegova kantata koja je posvećena Staljinu kao „velikom baštovanu“. Od 1951. godine je obavljao funkciju zamenika u Vrhovnom Sovjetu.

Nakon Staljinove smrti, tok njegove karijere je išao uzlaznom putanjom. Tada je nastala „10. simfonija“ koja je karakteristična po muzičkim citatima i kodovima, čija pojedina značenja ni danas nisu otkrivena.

Jedna je od njegovih najpopularnijih kompozicija. U istom periodu je objavio mnoga svoja dela koja je napisao u periodu zabrane.

Između 1940. i 1950. godine, pretpostavlja se da, je imao intimne veze sa svojim učenicama Galinom Ustvolskajom i Elmirom Nazirovom.

Prva supruga mu je umrla 1954. godine, a ponovo se venčao sa Margaritom Kainovom dve godine posle. Brak su okončali kroz nepune tri godine.

Buran ljubavni život nije uticao na njegovu karijeru jer je 1954. godine komponovao „Veselu uvertiru, opus 96“ koja je bila muzički motiv prilikom Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine.

Političko angažovanje

Šostakovič je 1960. godine postao član Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Neki su smatrali da je njegovo priključivanje partiji potaknuto vlastitim potrebama i htenjima, drugi su bili mišljenja da je ovaj čin rezultat političkog pritiska i ucena, a bilo je i onih koji su smatrali da je ova odluka proizašla zbog lošeg zdravstvenog  stanja i ličnih kriza.

U ovo vreme je napisao „8. gudački kvartet“ i „10. simfoniju“.

Treći brak je sklopio 1962. godine sa Irinom Supinskajom. Bio je 29 godina stariji od supruge. Šostakovič je razliku u godinama video kao jedinu manu njihovog odnosa. U novoj supruzi je pronašao vrline koje su mu odgovarale, između ostalog, isticao je da je ona pametna, radosna, simpatična i slično.

U novembru iste godine je po prvi, a i jedini put pristao da bude dirigent vlastitih kompozicija. Više puta su mu nudili da diriguje, ali on na to nije pristajao zbog lošeg zdravstvenog stanja.

Napisao je „13. simfoniju“ ili „Bajbi Jar“ u kojoj se bavio pitanjem antisemitizma. Jevgenij Jevtušenko je napisao neke od poema koje se nalaze u simfoniji.

Prva od njih je pisana kako bi se odala počast poginulim Jevrejima za vreme Drugog svetskog rata. Iako kontroverzne prirode, ove poeme nisu zabranjene.

Šostakovič je, prema rečima bliskih prijatelja i članova porodice, bio nervozan, opsesivan i nežan čovek, preterano opsednut čistoćom i preciznošću. Njegova nervoza datira od najranije mladosti pa do poslednji godina života kada je uveliko uzela maha, kada je njegovo lice bilo izraženo brojnim tikovima.

U trenucima dobrog raspoloženja uživao je u sportu, više statično, kao posmatrač. Osposobio se za kvalifikovanog fudbalskog sudiju. Voleo je pasijans i Gogoljeve satire. Nije bio čovek od samopouzdanja. Retko kada se kome suprotstavljao.

Kraj života i smrt

Iako su mu zbog lošeg zdravstvenog stanja lekari savetovali da apstinira od pušenja i alkohola on to nije učinio. Godine 1956. postavljena mu je dijagnoza poliomielitisa. Dve godine kasnije nije više mogao da svira klavir jer mu je desna ruka bila oštećena zbog bolesti.

Preživeo je nekoliko srčanih udara, a kada ga je 1971. godine zadesio srčani udar, od pada je slomio noge.

U jednom pismu je ironično predstavio svoje zdravstveno stanje: „Zadatak izvršen do sada: 75 % (desna noga slomljena, leva noga slomljena, desna ruka defektna). Sve što sada treba da uradim je da slupam levu ruku i 100 % mojih udova će biti van funkcije“.

U njegovim kasnijim kompozicijama je prisutna briga za vlastitu smrtnost. Tu se ističu nekoliko kvarteta i „14. simfonija“, gde je smrt osnovna tema. Koristio je teme sa dvanaest nota sa gustim polifonijama duž cele kompozicije.

„15. simfonija“ je bazirana na citatima Rosinija (Gioachino Rossini) i Vagnera (Richard Wagner), a karakteristična je po svojoj melodičnosti. U SANU je od 1965. godine bio inostrani član.

Šostakovič je umro 9. avgusta 1975. godine od posledica teške bolesti raka pluća. Sahranjen je na Novodevičem groblju u Moskvi. U čast ovog kompozitora jedno poluostrvo na Antarktiku nosi njegovo ime.

Njegov sin Maksim je, poput oca, postao kompozitor i pijanista, te je među prvim izvodio neke od očevih kompozicija. Isto tako, poznati izvođači njegovih dela bili su neki od članova Betovenovog kvarteta. Uticao je na brojne kompozitore, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

Dela

Opere

„Nos, opus 15“  (1927./1928. godine)

„Ledi Magbet Mcenskog okruga, opus 29“ (1930./1931. godine)

„Priča o popu i njegovom slugi Baldi, opus 36“ (1933./1935. godine)

„Katerina Izmajlova, opus 114“ (1956./1963. godine)

„Moskva, Čerjomuški, opus 105“ (1958. godine)

Baleti

„Zlatno doba, opus 22“ (1929./1930. godine)

„Munja, opus 27“ (1930./1931. godine)

„Mali potok, opus 39“ (1934./1935. godine)

Orkestarska dela

„1. simfonija F-Moll, opus 10“

„2. simfonija H-Dur, opus 14“

„3. simfonija Es-Dur, opus 20“

„4. simfonija C-Moll, opus 43“

„5. simfonija D-Moll, opus 47“

„6. simfonija H-Moll, opus 54“

„7. simfonija C-Dur, opus 60“

„8. simfonija C-Moll, opus 65“

„9. simfonija Es-Dur, opus 70“

„10. simfonija E-Moll, opus 93“

„11. simfonija G-Moll, opus 103“

„12. simfonija D-Moll, opus 112“

„13. simfonija B-Moll, opus 113“

„14. simfonija G-Moll, opus 135“

„15. simfonija A-Dur, opus 141“

Koncerti

„Klavirski koncert broj 1 C-Moll, opus 35“ (1933. godine)

„Violinski koncert broj 1 A-Moll, opus 77“ (1947./1948. godine)

„Klavirski koncert broj 2 F-Dur, opus 102“ (1957. godine)

„Koncert za violončelo broj 1 Es-Dur, opus 107“ (1959. godine)

„Koncert za violončelo broj 2 G-Moll, opus 126“ (1966. godine)

„Violinski koncert broj 2 Cis-Moll, opus 129“ (1967. godine)

Kamerna muzika

„Klavirski trio broj 1 C-Moll, opus 8“ (1923. godine)

„Tri komada za čelo i klavir, opus 9“ (1923./1924. godine)

„Prelid i skerco za gudački oktet/gudački orkestar, opus 11“ (1924./1925. godine)

„Sonata D-Moll za čelo i klavir, opus 40“ (1934. godine)

„Gudački kvartet broj 1 C-Dur, opus 49“ (1935. godine)

„Klavirski kvintet G-Moll, opis 57“ (1940. godine)

„Klavirski trio broj 2 E-Moll, opus 67“ (1944. godine)

„Gudački kvartet broj 2 A-Dur, opus 68“ (1944. godine)

„Gudački kvartet broj 3 F-Dur, opus 73“ (1946. godine)

„Gudački kvartet broj 4 D-Dur, opus 83“ (1949. godine)

„Gudački kvartet broj 5 B-Dur, opus 92“ (1952. godine)

„Gudački kvartet broj 6 G-Dur, opus 101“ (1956. godine)

„Gudački kvartet broj 7 Fis-Moll, opus 108“ (1960. godine)

„Gudački kvartet broj 8 C-Moll, opus 110“ (1960. godine)

„Gudački kvartet broj 9 Es-Dur, opus 117“ (1964. godine)

„Gudački kvartet broj 10 As-Dur, opus 118“ (1964. godine)

„Gudački kvartet broj 11 F-Moll, opus 122“ (1966. godine)

„Gudački kvartet broj 12 Des-Dur, opus 133“ (1968. godine)

„Sonata za violinu i klavir, opus 134“ (1968. godine)

„Gudački kvartet broj 13 B-Moll, opus 138“ (1970. godine)

„Gudački kvartet broj 14 Fis-Dur, opus 142“ (1973. godine)

„Gudački kvartet broj 15 Es-Moll, opus 144“ (1974. godine)

„Sonata za violinu i klavir, opus 147“ (1975. godine)

Klavirska muzika

„Osam prelida za solo klavir, opus 3“ (1919./1920. godine)

„Pet prelida za solo klavir“ (1920./1921. godine)

„Tri fantastična plesa za solo klavir, opus 5“ (1922. godine)

„Svita Fis-Moll za dva klavira, opus 6“ (1922. godine)

„Sonata broj 1 za solo klavir, opus 12“ (1926. godine)

„Deset komada za solo klavir, opus 13“ (1927. godine)

„24 prelida za solo klavir, opus 34“ (1932./1933. godine)

„Polka za solo klavir“ (1930./1935. godine)

„Sonata broj 2 H-Moll za solo klavir, opus 61“ (1942. godine)

„Šest dječijih komada za solo klavir, opus 69“ (1944./1945. godine)

„24 prelida i fuga za solo klavir, opus 87“ (1950./1951. godine)

„Končertino A-Moll za dva klavira, opus 94“ (1953. godine)

„Zvona Novorosijska“ (1960. godine)

„Sedam igara za lutke za solo klavir“ (1952./1962. godine)

„Polka za klavir u četiri ruke“ (1962. godine)

„Tarantela za dva klavira“ (1963. godine)