Marko Jarić

Biografija

Marko Jarić je srpski bivši profesionalni košarkaš, En-Bi-Ej (NBA) igrač i član reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) koja je na Svetskom prvenstvu 2001. i Evropskom prvenstvu 2002. godine osvojila zlatne medalje. Rođen je 12. oktobra 1978. godine u Beogradu. Živi i radi u Majamiju. S brazilskom manekenkom i top modelom Adrijanom Limom ima dve ćerke.

Karijeru je započeo u juniorskom timu Crvene zvezde, a nastavio u grčkom klubu Peristeri. Četiri godine je proveo u Italiji gde je igrao za Fatitudo i Virtus iz Bolonje. U periodu od 2002. do 2009. godine igrao je u En-Bi-Ej klubovima LA Klipers (Los Angeles Clippers), Timbervulvs (Minnesota Timberwolves) i Grizlis (Memphis Grizzlies).

Po jednu sezonu je proveo u Realu iz Madrida i Montepaskiju iz Sijene. U oktobru 2012. godine je bio na probi u Čikago Bulsima (Chicago Bulls), ali nije uspeo da uđe u konačni tim. Sledeće godine je potpisao predsezonski ugovor s Bruklin Netsima (Brooklin Nets), ali nije nastavio sezonu.

S U-20 reprezentacijom Jugoslavije je 1998. godine osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu. Bio je deo timova koji su 2001. godine osvojili zlatnu medalju na Svetskom i 2002. zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu. Sa reprezentacijom je nastupao i na evropskim prvenstvima 2003, 2005. i 2007. godine.

Marko je od 2005. godine suvlasnik modnog brenda „Marcchia J“, a od 2007. stručni saradnik kompanije „Young Hollywood“. Iste godine je postao direktor građevinske kompanije „Gramercy Real Estate“ u Monaku i član Upravnog odbora Grupe „Orchid“. Od 2017. godine je partner Grupacije „Libra Sun Pharmacy“.

Detinjstvo i počeci karijere

Marko Jarić je rođen 1978. godine u Beogradu u sportskoj porodici. Njegov otac, Srećko Jarić je bio plejmejker Radničkog, Šibenke, IMT-a s kojima je osvojio i brojne rofeje. Osim toga bio je reprezentativac Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), a karijeru je završio krajem osamdesetih godina prošlog veka.

Markova majka se zove Leposava Jarić. Bivši košarkaš ima dve godine mlađu sestru Tamaru i devet godina mlađeg brata Nikolu.

Košarkom se bavio od detinjstva. Juniorsku karijeru je započeo u Crvenoj zvezdi, a kadetsku u timu Radničkog iz Beograda.

Klupska karijera

Seniorsku karijeru Jarić je započeo 1996. godine u Košarkaškom klubu Peristerija iz Atine. U grčkom klubu je proveo dve sezone, a 1998. godine potpisao je ugovor s italijanskim klubom Fortituro iz Bolonje. Iste godine su osvojili Superkup Italije, a naredne sezone postali prvaci Italije. Nakon toga prešao je u Virtus iz Bolonje s kojim je 2001. godine osvojio Kup i Prvenstvo Italije i Evroligu. Tako je postao prvi igrač kome je pošlo za rukom da osvoji uzastopne titule s dva različita kluba.

Zajedno s Dejanom Bodirogom, Dejanom Tomaševićem, Emanuelom Đinobilijem (Emanuel David „Manu“ Ginóbili) i Dejvidom Andersenom (David Andersen) ušao je u idealnu petorku Evrolige. Pomogao je svom timu da i naredne, 2002. godine osvoji domaći Kup. Izmakao im je trofej Evrolige jer su u finalu poraženi od Panatinaikosa.

U julu 2002. godine je potpisao ugovor sa Los Anđeles Klipersima čiji je pomoćni trener tada bio Igor Kokoškov (Igor Stefan Kokoškov). U momentu potpisivanja ugovora nalazio se sa reprezentacijom na pripremama u Nemačkoj, a sam čin je obavljen u Minhenu, u evropskom sedištu En-Bi-Ej lige. Tom prilikom je izjavio da je veoma srećan jer je klub pokazao veliki trud da se njegovo potpisivanje dobro organizuje, jer poštuju obaveze prema reprezentaciji.

Tokom prve sezone u Klipersima odigrao je 66 mečeva i zabeležio u proseku više od dvadeset minuta na terenu. Prosečno je pogađao sedam koševa po utakmici. Njegov tim je sezonu završio na 9. mestu Zapadne konferencije.

Tokom naredne sezone je odigrao 58 mečeva, od toga 50 kao član startne petorke. Poboljšao je procenat šuta i asistencija, te po utakmici pogađao 8,5 koševa. To nije bilo dovoljno za bolje mesto na tabeli, pa su Klipersi sezonu završili na poslednjem mestu Zapadne konferencije. I sedeće sezone zadržao je približan prosek, s tim da mu je procenat postignutih pogodaka porastao na 9,9 po meču. Sezonu su priveli kraju na 10. pozici Zapadne konferencije.

Polovinom 2005. godine američki mediji su bili sve „glasniji“ kada je u pitanju predviđanje budućnosti mladog srpskog košarkaša. Naime, on je tog leta postao slobodni agent, a uveliko se pisalo da su za njega zainteresovani Minesota Timbervulvsi, Denver Nagetsi (Denver Nuggets), Klivlend Kavalirsi (Cleveland Cavaliers), Majami Hit (Miami Heat) i Los Anđeles Lejkersi (Los Angeles Lakers). U avgustu 2005. godine je potpisao šestogodišnji ugovor s Minesotom.

Tokom prve sezone u Mineapolisu Jarić je odigrao 75 mečeva, a startovao je na njih 49. Te sezone su zabeležili 33 pobede i 49 poraza, te završili na 14. mestu Zapadne konferencije. Tokom naredne sezone Jarić je odigrao 70 mečeva, od toga samo 13 kao član startne petorke. Procenat šuta se smanjio sa 7,8 na 5,3, a Timbervulvsi u zabeležili 32 pobede i 50 poraza.

U sezoni 2007/2008 koja je, ispostaviće se kasnije bila jedna od najuspešnijih u njegovoj En-Bi-Ej karijeri odigrao je ukupno 75 utakmica, od kojih je na 56 bio jedan od startera. Poboljšao je procenat uspešnosti šuta i broj asistencija, ali je tim mnogo više gubio nego što je pobeđivao.

Krajem jula postao je član ekipe Memfisa u kojoj je tada igrao srpski reprezentativac Darko Miličić. Osim njega, Minesota je u Memfis poslala Entoana Vokera (Antoine Devon Walker) i Grega Baknera (Gregory Derayle Buckner), a zauzvrat dobila Majka Milera (Michael „Mike“ Lloyd Miller), Brajana Kardinala (Brian Lee „The Custodian“ Cardinal) i Džejsona Kolinsa (Jason Paul Collins). Deo trampe bili su i Kevin Lav (Kevin Wesley Love) za koga je Minesota dobila prava, te O Džej Mejo (Ovinton J’Anthony „O. J.“ Mayo) za koga je prava dobio Memfis.

Krajem 2009. godine odlučio je da se vrati u Evropu. Naime, u decembru iste godine je potpisao ugovor s Realom iz Madrida, te se pridružio srpskom reprezentativcu Novici Veličkoviću. Mnogi su ovaj potez dočekali s oduševljenjem, jer su smatrali da je upravo evropska košarka mesto gde srpski plejmejker i bek šuter može da pokaže sve svoje znanje i umeće.

Mediji su 22. decembra objavili da je Jarić prošao medicinske preglede i potpisao ugovor do kraja sezone. Odigrao je 12 mečeva u Evroligi, te prosečno beležio 7,1 poen, 4,2 skoka i 1,7 asistencija. Real je nakon jedne pobede i tri poraza od Barselone propustio da se nađe u Fajnal Foru ovog prestižnog takmičenja.

Polovinom januara 2011. godine potpisao je ugovor s Montepaskijem i posle mnogo godina se vratio u Italiju, gde je ranije beležio velike uspehe. Na zvaničnom sajtu kluba iz Sijene ova informacija je potvrđena, a njegov zadatak je bio da zameni povređenog Boa Mekejleba (Lester „Bo“ McCalebb) koga je čekala operacija stopala.

Jarić je u Evroligi odigrao ukupno 12 mečeva, tri kao starter. Prosečno je beležio 3,9 koševa po meču. Njegov tim je obezbedio plasman u polufinale gde je zabeležio jednu pobedu i tri poraza od Olimpijakosa i propustio priliku da se nađe među četiri najbolje evropske ekipe te sezone. Ipak, uspeli su da osvoje Prvenstvo i Kup Italije.

Nakon toga odlučio je ponovo da se vrati u Ameriku. U oktobru 2012. godine potpisao je negarantovani ugovor s Čikago Bulsima, ali nije uspeo da uđe u konačni tim. Godinu dana kasnije ponovo je pokušao da se vrati u En-Bi-Ej, pa je 30. septembra potpisao predsezonski ugovor s Bruklin Netsima. Nakon dva pripremna meča, Jarić nije uspeo da obezbedi svoje mesto u timu.

Reprezentativna karijera

Uporedo sa klupskom Jarić je gradio uspešnu reprezentativnu karijeru. Sa U-20 selekcijom tadašnje Savezne Republike Jugoslavije nastupio je na Evropskom prvenstvu koje je 1998. godine održano u Italiji. Jugoslavija je u grupnoj fazi uspela da savlada Grčku, Hrvatsku, Francusku i Italiju. U četvrtfinalu su pobedili Litvaniju, u polufinalu Tursku, a u finalu Sloveniju, te u domovinu doneli zlatnu medalju s Evropskog prvenstva.

Deo zlatne generacije su bili Milan Dozet, Veselin Petrović, Aleksandar Glintić, Igor Rakočević, Stevan Nađfeji, Dragan Ćeranić, Bojan Obradović, Jovo Stanojević, Dejan Milivojević i Ratko Varda. Uspeh su postigli „pod dirigentskom palicom“ selektora Gorana Bojanića.

U seniorskom dresu Jarić je debitovao pred početak Evropskog prvenstva koje je 2001. godine održano u Turskoj. Jugoslavija je u grupi C savladala Hrvatsku, „demolirala“ Estoniju i pobedila Nemačku koju je predvodila En-Bi-Ej zvezda Dirk Novicki (Dirk Werner Nowitzki).

U četvrtfinalu su se sastali s uvek „nezgodinim protivnikom“, reprezentacijom Letonije, ali su uspeli da pobede rezultatom 114:78. Jugoslavija je u polufinalu savladala moćnu Španiju, a u finalu pobedila domaćine Turke. Time su obradovali naciju nakon teških godina koje su obeležile poslednju deceniju 20. veka. Jarić se upisao među deset najboljih asistenata Evropskog prvenstva, a Peđa Stojaković je proglašen MVP-jem.

Heroji nacije, te 2001. godine su bili: Veselin Petrović , Saša Obradović, Igor Rakočević, Peđa Stojaković, Vlado Šćepanović, Marko Jarić, Predrag Drobnjak, Dragan Tarlać, Dejan Milojević, Dejan Tomašević i Milan Gurović.

Naredne godine usledilo je Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu koje je vratilo tadašnju Jugoslaviju na mesto koje joj je oduvek pripadalo. U grupnoj fazi pobedili su Angolu i Kanadu, te „za dlaku“ izgubili od Španije. To je bilo dovoljno za prolaz u naredni krug takmičenja gde su ih dočekale reprezentacije Portorika, Brazila i Turske. Nakon uvodnog šoka i poraza od Portorika, uspeli su da savladaju Brazilce i Turke.

Posle veličanstvene pobede nad Sjedinjenim Američkim Državama, reprezentativci Jugoslavije savladali su selekciju Novog Zelanda u polufinalu, te Argentinu i finalu i „okitili se“ svetskim zlatom. Predvođeni trenerom Svetislavom Pešićem Jarić, Bodiroga, Stojaković, Divac, Čabarkapa, Radmanović, Koturović, Vujanić, Rakočević, Drobnjak i Tomašević našli su se na „šampionskom balkonu“ u Beogradu.

Jarić je kao reprezentativac Srbije i Crne Gore učestovao i na Evropskom prvenstvu koje je 2003. godine odigrano u Švedskoj. Evropski i svetski šampioni su nakon poraza od Rusije i Španije ispali već u grupnoj fazi takmičenja.

Dve godine kasnije Evrobasket je održan u Srbiji. Domaćini su u grupi D savladali Izrael i Letoniju, te pretrpeli poraz od Španije. Prednost domaćeg terena nije bila dovoljna za pobedu nad Francuskom, pa su reprezentativci Srbije i Crne Gore ponovo ostali bez medalje.

Na Evropskom prvenstvu 2007. godine koje je održano u Španiji, Jarić je nastupao u dresu Srbije. Bio je to najgori učinak u modernoj istoriji srpske košarke. Reprezentacija je u grupi poražena od Rusije, Grčke i Izraela, te nije uspela da prođe u drugi krug takmičenja. San o medalji ponovo je ostao samo san.

Ipak, Jarić je bio deo timova koji su 2001. i 2002. postali evropski i svetski šampioni.

Privatni život

Marko Jarić je rođen 1978. godine u Beogradu. Odrastao je sa dve godine mlađom sestrom Tamarom i devet godina mlađim bratom Nikolom. Ljubav prema košarci nasledio je od oca koji je takođe bio profesionalni igrač. Vrlo rano je napustio terene u Jugoslaviji i zaputio se u Grčku, gde je ostvario dobre rezultate za jednog početnika.

Nakon velikih uspeha u Italiji otišao je u SAD kako bi ostvario san svakog mladog košarkaša – da zaigra u najjačoj ligi na svetu. Taj san trajao je sedam godina. Nakon toga tražio se u Realu i Montepaskiju, a posle neuspešnih pregovora s Busima i Netsima oprostio se od košarke.

Ipak, nezasluženo svetski mediji o Jariću pišu i izveštavaju iz jedne sasvim druge vizure. Doduše, oduvek im je davao povoda da u prvom planu budu lepotice s kojima se družio umesto onoga što je na terenu pokazivao. Naime, on važi za jednog od najvećih zavodnika među srpskim sportistima.

Kratko je bio u vezi s manekenkom i TV voditeljkom Adrijanom Čortan, a nakon toga je pronašao novu devojku – Sandru Nikolić, članicu grupe Models. Zabavljali su se skoro godinu dana, a tada je Marko započeo romansu sa manekenkom Nevenom Milićević.

Dovodili su ga u vezu s voditeljkom Oljom Crnogorac koja je u to vreme radila kao manekenka. Povod za to bile su fotografije iz noćnih klubova tokom Evropskog prvenstva u košarci 2005. godine. Oni nisu ni potvrdili niti demantovali te informacije.

Bio je u vezi s italijanskom glumicom Elizabetom Kanalis (Elisabetta Canalis) koju je javnost bolje upoznala nešto kasnije kada je postala verenica glumca Džordža Klunije (George Clooney). Usledila je romansa sa Đinom Li Nolin (Gena Lee Nolin), zanosnom junakinjom serije „Čuvari plaže“.

Ruska manekenka Elena Rogožina osvojila je srce srpskog zavodnika, a ta veza važi za jednu od najdužih u njegovom dotadašnjem životu. Otišli su korak dalje, pa su zajedno živeli na Beverli Hilsu. Kada je Jarić prešao u Minesotu raskinuli su, te su tabloidi počeli da ga povezuju sa hrvatskom manekenkom Ninom Morić i srpskom pevačicom Anom Nikolić.

Prelomni trenutak desio se 2006. godine na jednom humanitarnom događaju u Los Anđelesu gde je upoznao brazilsku manekenku Adrijanu Limu. Nakon romantične večere započeli su vezu, a tri godine kasnije su se venčali. Usledilo je rođenje ćerkica Valentine i Sijene. Važili su za jedan od najskladnijih parova u američkoj javnosti, ali to nije pomoglo da se spreči razvod.

Posle pet godina braka odlučili su da se raziđu. Američki i srpski taboidi su mesecima pisali o tome. Neki su za razvod krivili Markovo neverstvo, a drugi Adrijaninu navodnu aferu. Ipak, par je nakon nekog vremena stao na kraj spekulacijama pa je bivši košarkaš saopštio da nema mesta za takve neistine jer su oboje odlučili da se sporazumno raziđu, te da za to nije kriva treća osoba.

Markova porodica takođe nije želela da komentariše novinske napise, ali su se svi složili u jednom – Adrijana je bila njegova supruga koja mu je rodila dvoje dece, te će stoga zauvek zauzimati posebno mesto u njihovim životima. I danas, četiri godine nakon razvoda normalno funkcionišu, zajedno proslavljaju praznike i važne datume u životima njihovih ćerki.

Njegov mlađi brat Nikola takođe se bavio košarkom, a poslednjih nekoliko godina živi i radi u Americi kao dizajner dresova. Sestra Tamara je uspešna modna kreatorka.

Titule

Klupske titule

• 1998. Superkup Italije sa Fortitudom iz Bolonje
• 1990/2000. Prvenstvo Italije sa Fortitudom iz Bolonje
• 2001. Kup Italije sa Virtusom iz Bolonje
• 2001/2002. Prvenstvo italije sa Virtusom iz Bolonje
• 2001/2002. Evroliga s Virtusom iz Bolonje
• 2002. Kup Italije s Virtusom iz Bolonje
• 2010/2011. Prvenstvo Italije s Montepaskijem iz Sijene
• 2011. Italije s Montepaskijem iz Sijene

Reprezentativne titule

• 1998. Evropsko prvenstvo za igrače mlađe od 20 godina
• 2001. Evropsko prvenstvo
• 2002. Svetsko prvenstvo

Pojedinačne titule

• 2000. učestovao u Ol-star utakmici Prvenstva Italije
• 2001/2002. ušao u idealnu petorku Evrolige