Svetlana Velmar Janković

Biografija

Svetlana Velmar Janković je bila srpska književnica. Rođena je 1. februara 1933. godine u Beogradu. U rodnom gradu je živela i radila, sve do 9. aprila 2014. godine kada je preminula.

Najpoznatija je po istorijskim romanima, kao i romanima za decu u koje je književnica unosila istorijske ličnosti kako bi mlade upoznala sa bogatom prošlošću Srbije. Za svoja dela dobila je brojne nagrade, poput nagrade NIN-a, Politikinog zabavnika, te nagrade „Neven“.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Svetlana Velmar Janković je rođena 1933. godine u Beogradu. Njena majka Milica Mimi Vulović je  bila ćerka inženjera, ministra i nekadašnjeg predsednika opštine Beograd Velislava Vulovića. Milica se školovala u Parizu, a pre udaje objavila je nekoliko književnih dela. Svetlanin otac, Vladimir Janković je bio pomoćnik ministra prosvete u vladi Milana Nedića. Osim toga, pisao je drame, eseje i književne kritike. Svom imenu i prezimenu dodao je nadimak Velmar, nastao kao kovanica imena njegovih roditelja Velimira i Marije Janković. Po završetku Drugog svetskog rata i dolaskom komunista na vlast u Beogradu, Vladimir je proteran iz zemlje.

Deo detinjstva Svetlana je provela u Vučju kod svog tetka, slavnog Laze M. Teokarovića, koji je svojim ulaganjima ovu varošicu vratio u život. Posle rata pohađala je Četvrtu žensku gimnaziju u Beogradu, a nakon toga upisala francuski jezik i književnost na beogradskom Filološkom fakultetu. Profesori su joj bili dr Miodrag Ibrovac i dr Nikola Banašević. Latinski jezik je učila od doktora Miloša Miše Đurića.

Novinarstvo i književnost

1.oktobra 1953. godine, ubrzo nakon što je diplomirala zaposlila se kao pripravnik – novinar u „Dečjoj štampi“, a 10. oktobra se udala za novinara Miodraga Protića. U jednom intervjuu priznala je da je to bilo malo slavlje za uži krug njima dragih ljudi. Iz te ljubavi rodio se njihov sin Đorđe.

Nakon „Dečje štampe“, počela je da radi u dečjem listu „Pioniri“.  Oduvek se družila s knjigama, pa je bilo logično da ponešto i napiše. Ipak, ono čemu se niko nije nadao je da će prvi roman pod nazivom „Ožiljak“ objaviti sa samo 24 godine. Još veće iznenađenje je bilo to što je te godine bila jedan od najozbiljnijih kandidata za osvajanje prestižne NIN-ove nagrade.

Ubrzo je postala urednik u časopisu „Književnost, gde je objavljivala dečje priče i bajke. Nakon toga postala je jedan od urednika u Izdavačkoj kući „Prosveta“. Osnovala je i biblioteku „Baština“. U tom periodu pisala je eseje, a jedan od najpoznatiji objavljen je 1967. godine pod nazivom „Savremenici“. Vodila je „rasprave“ sa uglednim književnicima poput Umberta Eka (Umberto Eco), Antonija Tabukija (Antonio Tabucchi) i Margerit Jursenar (Marguerite Yourcenar).

Godine 1969. je nakon dvadeset godina ponovo videla svog oca. Sreli su se u Firenci, a Vladimir se nakon dugogodišnjeg skrivanja po Evropi, konačno skrasio u Barseloni. Sedamdesete su bile izuzetno teške za književnicu. Prvo je 1974. godine preminuo njen suprug Miodrag, a godinu dana kasnije i njena majka Milica. Godine 1976. preminuo je i Vladimir Velmar Janković. Ovi nesrećni događaji ostavili su dubok trag na književnicu, pa Svetlana osam godina nije smogla snage da napiše ni jedno delo.

Godine 1981. objavila je zbirku pripovedaka pod nazivom „Dorćol“ koju su kritika i publika vrlo dobro prihvatile. Osam godina kasnije izašao je njen roman „Lagum“ koji je 1992. godine osvojio nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu te godine. Za ovo delo nagrađena je i nagradom „Meša Selimović“. Knjiga je nešto kasnije prevedena na francuski jezik. Nekoliko godina kasnije svrstana je među 20 najboljih knjiga objavljenih 1997. godine.

Kako je posle priznala ovaj roman pisala je skoro 20 godina. Napisala je tri potpune verzije dela, svaka je bila različita, a ni jednom od njih nije bila zadovoljna. Uništila je sve tri verzije, a na kraju je četvrta verzija ugledala svetlost dana. „Lagum“ je doživeo čak 17 izdanja.

1993. godine je objavila esej „Ukletnici“, a sledeće godine dramu „Knez Mihailo“. Iste, 1994. godine u štampi se pojavila njena druga zbirka pripovedaka i zapisa pod naslovom „Vračar“.

Treći roman bio je još uspešniji. Objavljen 1995. godine pod nazivom „Bezdno“, osvojio je NIN-ovu nagradu za roman godine. To joj je dalo još više motiva i inspiracije da nastavi da piše, pa su u tom periodu nastala tri značajna dela – zbirke pripovedaka i zapisa „Glasovi“ iz 1997. godine, i „Knjiga za Marka“ iz 1998. godine, te knjiga „Svetilnik“, takođe iz 1998. godine. Zbirka „Knjiga za Marka“ osvojila je dve prestižne nagrade – nagradu „Politikinog zabavnika“ i nagradu „Neven“.

Sledeće godine štampano je drugo, prošireno izdanje njenog prvog romana „Ožiljci“, a naredne godine roman „Nigdina“. 2001. godine objavljena je knjiga drama pod naslovom „Žezlo“. Romansirana autobiografija „Prozraci“ svetlost dana ugledala je 2003. godine, a godinu dana kasnije objavila je i svoj peti roman „Vostanije“. Godine 2005. objavila je esej „Izabranici“, a naredne godine petu zbirku pripovedaka pod nazivom „Očarane naočare; priče o Beogradu“.

2. novembra 2006. godine izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 5. novembra 2009. i za redovnog člana SANU. U međuvremenu je 2007. godine objavila još jednu zbirku pripovedaka pod naslovom „Sedam mojih drugara“.

Godine 2007. izabrana je za predsednika Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, a na ovoj poziciji ostala je sve do 2013. godine.

Godine 2011. objavila je monografiju o Beogradu pod nazivom „Kapija Balkana“ za koju je dobila nagradu „6. april“ za životno delo. Dve godine kasnije objavila je esej „Srodnici“ što je ujedno bila poslednja knjiga objavljena za života slavne književnice. Naime, nakon četiri moždana udara Svetlana Velmar Janković oporavljala se u Rehabilitacionom centru „Dr Miroslav Zotović“. Preminula je 9. aprila 2014. godine u rodnom Beogradu. Sahranjena je u porodičnoj grobnici svog deda Velislava Vulovića na Novom Beogradu, gde počiva i njena majka Milica.

U jednom od svojih poslednjih intevjua koje je dala listu „Večernje novosti“, književnica je istakla da su kulturne vrednosti danas u Srbiji „odgurnute“, te da u vremenu u kome vlada „pljačka u različitim vidovima“, te kada se siromaštvo ogleda u zapuštenim ulicama i napuštenim selima, a u društvu vlada bes, stvaraoci u kulturi nemaju mnogo snage da „izvuku iz sebe dodatnu duhovnu snagu da se bore i za svoje stvaranje i za svoju porodicu i za svoj očajni i zabataljeni narod“.

Posthumno su objavljena tri njena dela – autobiografija „Prozraci 2“ (2015.), drugo prošireno izdanje zbirke „Vračar“ (2016.) i „Zapisi sa dunavskog peska“ (2016. godine).

Knjiga za Marka

Zbirka pripovedaka pod naslovom „Knjiga za Marka“ jedno je od najčitanijih dela Svetlane Velmar Janković. Inspiraciju za ovo delo dobila je nakon rođenja njenog prvog unuka Marka. Sastoji se iz pripovedaka za decu koje na vrlo zanimljiv i maštovit način opisuju slavne ličnosti i važne događaje iz srpske istorije. U njima su slikovito opisani životi Stefana Nemanje i njegovih potomaka, od nastanka srpske države do boja na Kosovu. Ovo je jedna od omiljenih dečjih knjiga jer su upravo likovi predstavljeni tako da budu bliski mlađim naraštajima. Interesantno je i to da, pored istorijskih činjenica, književnica likovima pripisuje neke „natprirodne“ osobine, a jedna od nijh je da mogu da razumeju životinje i da s njima razgovaraju baš kao i sa ljudima.

Bibliografija

Romani

• 1956. Ožiljak
• 1990. Lagum
• 1995. Bezdno
• 2000. Nigdina
• 2004. Vostanije

Eseji

• 1967. Savremenici
• 1993. Ukletnici
• 2005. Izabranici
• 2013. Srodnici

Sećanja

• 2003. Prozraci
• 2015. Prozraci 2 (objavljeno posthumno)

Zbirke pripovedaka i zapisa

• 1981. Dorćol
• 1994. Vračar
• 1997. Glasovi
• 1998. Knjiga za Marka
• 2006. Očarane naočare: priče o Beogradu
• 2007. Sedam mojih drugara
• 2016. Vračar (2016, prošireno izdanje, dopunjeno novelama „Ulica Molerova“ i „Ulica Kolarčeva“, objavljeno posthumno)
• 2016. Zapisi sa dunavskog peska (objavljeno posthumno)

Molitve

• 1998. Svetilnik

Drame

• 1994. Knez Mihailo
• 2001. Žezlo

Monografije

• 2011. Kapija Balkana: brzi vodič kroz prošlost Beograda

Nagrade i priznanja

Svetlana Velmar Janković je jedna od najnagrađivanijih savremenih srpskih književnica. Dobitnica je „Andrićeve nagrade“, nagrade „Isidora Sekulić“, „Meša Selimović“, „Bora Stanković“ i „Đorđe Jovanović“. Nagrađena je prestižnim nagradama „Neven“, „Politikin zabavnik“, te „NIN-ovom“ nagradom. Dobila je i nagradu „6. april“ za životno delo o Beogradu, nagradu „Mišićev dukat“, „Stefan Mitrovi Ljubiša“ i „Žak Konfino“.

Njene knjige prevođene su na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, mađarski i bugarski jezik. Pariski časopis „Lire“ je njenom romanu „Lagum“ dodelio 10. mesto na listi 20 najboljih knjiga domaćih i stranih pisaca objavljenih 1997. godine u Francuskoj. Isti roman je bio u najužoj konkurenciji za nagradu „Femina“ i dobio je status „malog remek-dela“.  Bivši francuski predsednik Žak Širak (Jacques Chirac) lično joj je dodelio Orden viteza Legije časti.