Sveti Sava (Rastko Nemanjić)

Biografija

Sveti Sava, rođen kao Rastko Nemanjić, je raški plemić, svetogorski monah, iguman manastira Studenica, prosvetitelj, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Smatra se jednom od najznačajnijih ličnosti srpske istorije i osnivačem srpske crkve koja ga slavi kao sveca. Rođen je između 1169. i 1175. godine u mestu Ras koje se nalazi u blizini Novog Pazara, a preminuo je 12. ili 14. januara 1236. godine (po julijanskom kalendaru) u Trnovu, u Bugarskom carstvu, pri povratku sa hodočašća u Jerusalimu.

Rastko je bio najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje i plemkinje Ane Nemanjić o čijem poreklu se ne zna mnogo. Imao je dva brata: Stefana i Vukana i tri sestre: Jefimiju koja je bila udata za vladara Soluna, Elenu koja je bila udata za bugarskog kralja Ivana Asena i nepoznatu sestru koja je rodila bugarskog cara Konstantina I.

Ana i Nemanja su željno iščekivali treće dete zbog čega im je Rastko bio veoma drag. Kada je imao 15 godina, otac mu je poverio oblast Zahumlje da njime upravlja. Stekao je solidno obrazovanje čitajući crkvene knjige. Dve godine kasnije, roditelji su hteli da ga ožene, ali Rastko je imao drugačije planove. Mnogo je razmišljao o Bogu i upoznao je kaluđere koji su mu pričali o životu u Svetoj Gori.

Pitao je oca da ode u lov na jelene, ali umesto toga, sa duhovnikom i nekoliko vernih sluga je pobegao na Aton. Kada su shvatili da ga nema, svi na dvoru su bili veoma zabrinuti. Stefan Nemanja je posumnjao da je pobegao sa Svetogorcem zbog čega je poslao vojvodu i vojnike da mu vrate sina. Međutim, neki smatraju da se iza ovog Rastkovog čina kriju racionalni politički razlozi čiji je cilj bio stvaranje samostalne srpske crkve kao stuba srpske države i dinastije Nemanjića.

Pronašli su ga u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona i on se, samo naizgled, pokorio vojvodinoj naredbi da krene sa njima. Rekao je da im se spremi bogata večera nakon koje su zaspali. Rastko je to iskoristio i sa jednim duhovnikom je otišao na visoku manastirsku kulu gde mu je kosa odsečena u obliku krsta i obučeno mu je kaluđersko odelo.

Vojvoda i njegova pratnja su plakali kada su videli da se Rastko zakaluđerio. On im je dao svoje svetovno odelo, kosu i pismo koje je namenio roditeljima. Stupivši u monaški red, dobio je ime Sava i premešten je u manastir Vatoped gde je postao jeromonah. Tu je ostao sedam godina, a 1196. godine mu se pridružio Stefan Nemanja koji je u manastiru Studenica bio monah više od godinu dana. U monaštvu je dobio ime Simeon.

U početku, Rastkovi roditelji nisu mogli da prihvate njegovu odluku zbog čega su patili i nosili crninu. Na kraju su se pomirili da je to Božja volja i Stefan Nemanja mu je slao velike svote novca koje je on delio manastirima i pustinjacima. Sava je dobio dozvolu da ih sve obiđe, ali mu nije odobreno da ispašta u samoći kao isposnik.

Hranio se samo hlebom i vodom, a u molitvi je ostajao do kasno u noć. I zimi i leti je nosio laganu odeću, a pošto je svuda išao bos, koža na tabanima mu je postala otporna i na najoštrije kamenje.

Pošto u Svetoj Gori nije bilo srpskih manastira, 1197. godine Sava je krenuo u Carigrad da od cara Aleksija III Anđela traži dozvolu da izgradi novi manastir na mestu porušenog Helandariona. Car je to odobrio i njihovu zadužbinu, Hilandar, je proglasio manastirom prvog reda.

Simeon je u manastiru proveo osam meseci i 13. februara 1199. godine se upokojio. Godinu dana kasnije je kanonizovan za sveca. Hilandaru je pridodato 14 manastira i zemlja na kojoj je moglo da živi još dvesta kaluđera. Manastir je postao duhovna akademija za one koji su želeli da steknu više bogoslovsko obrazovanje.

Sava je u Hilandaru napisao „Žitije svetog Simeona“ u kome u jedanaest glava opisuje život svog oca kao vladara i kaluđera. Druga njegova dela su: „Karejski tipik“, „Hilandarski tipik“, „Studenički tipik“ i „Zakonopravilo“ iz 1219. godine koje predstavlja prvi srpski ustav.

1200. godine episkop Jarisa je rukopoložio Savu za đakona, a zatim i za sveštenika. Sledeći uspon se dogodio između 1200. i 1204. godine u Solunu gde je rukopoložen za arhimandrita.

Tada su se Vukan i Stefan Prvovenčani sukobili oko prestola, a u zemlji je zavladala glad. Sava je brzo krenuo u Srbiju noseći očevo telo kako bi pomirio braću i zaustavio građanski rat. To mu je pošlo za rukom, a Stefan je, u znak pokajanja, izgradio manastir Žiču. Savi se nije dopadao uticaj koji je Rim imao na Vukana i nazivao ga je „velikim knezom“, dok je Stefana smatrao „Bogom izabranim“.

Pošto je Srbiji pretila opasnost od Bugarske, Sava je otišao da zamoli bugarskog plemića Streza da odustane od rata. On to nije prihvatio i umro je iste noći pa su mnogi verovali da ga je Sava ukleo.

1207. godine Simeon je sahranjen u Studenici, a Sava je postao iguman tog manastira. Nastavio je da gradi crkve i manastire u Srbiji, da uvodi lepe običaje, a one štetne da iskorenjuje. Bavio se i prosvetiteljskim radom kako bi svojim sunarodnicima približio verske pouke. 1209. godine je osnovao prvu bolnicu na području srpske države. 1217. godine se vratio u Svetu Goru.

Dve godine kasnije je otišao u Nikeju da bi se video sa vizantijskim carem Todorom Laskarisom i patrijarhom Manojlom I Sarantenom jer su krstaši zauzeli Vizantiju. Zamolio ih je da Srbiji omoguće nezavisnost u smislu da njeni episkopi biraju arhiepiskopa. Car i patrijarh su to prihvatili uz uslov da Sava bude prvi srpski arhiepiskop.

6. decembar 1219. godine se smatra veoma važnim za srpsku istoriju jer je Sava izborio samostalnost raške arhiepiskopije od Vizantije i postavio je temelje današnje Srpske pravoslavne crkve. Bio je arhiepiskop do 1233. godine.

Zatim se vratio u Svetu Goru gde je obišao sve manastire i neke od najboljih učenika proglasio episkopima. Osnovao je osam novih episkopija (zetsku, hvostansku, humsku, topličku, budimljansku, dabarsku, moravičku) i arhiepiskopiju u Žiči. Zabranio je prinošenje krvnih žrtava i postavio je osnovu za proslavljanje Krsnog imena ili slave.

1220. godine papa Honorije III je poslao legata sa krunom, a 1221. godine Sava je sazvao državno-crkveni sabor kod Žiče na kom je brata Stefana miropomazao i krunisao tom krunom (vencem). Stefan Prvovenčani je postao prvi srpski kralj, Raška kraljevina, a Sava je nastavio da jeretike preobraća u pravoslavlje, da pokrštava neznabošce i da iskorenjuje raške bogumile.

Veruje se da je Sava ubedio ugarskog kralja Andriju da ne ratuje protiv Srbije. Andrija mu je tražio da učini čudo nakon čega je pao grad od kog je ugarska vojska nastradala.

Često je išao na hodočašće u Svetu zemlju i podigao je konake za srpske monahe u blizini Jerusalima, a na brdu Sion im je sagradio manastir. Kupio je kuću, Sionsku Gornicu, u kojoj je održana Tajna večera plativši je zlatom i srebrom koje je dobio od kralja Radoslava. Putovao je Palestinom i obišao je Jerusalim, Vitlejem i Jordan.

1230. godine Sava je Vladislava Nemanjića, koji je svrgao sa vlasti kralja Radoslava, oženio ćerkom bugarskog cara Asena. 1234. godine ga je krunisao za kralja i posetio je i darivao manastir Svete Katarine na Sinaju. Povukao se sa položaja arhiepiskopa, a nasledio ga je učenik Arsenije. Naredne godine je sve svoje zadužbine poklonio pravoslavnoj Lavri Svetog Save Osvećenog kojom su Srbi upravljali 130 godina.

Iako u knjigama piše 14. januar, smatra se da je Sava preminuo 12. januara 1236. godine od upale pluća. Po gregorijanskom kalendaru, 27. januara se obeležava Savindan, praznik Srpske pravoslavne crkve. Svetkuju ga mnoge zanatlije, a proglašen je i za školsku slavu. Zbog jakog Savinog kulta, srpsko pravoslavlje se često zove svetosavlje.

Sahranjen je u tadašnjoj bugarskoj prestonici, Trnovu, a kralj Vladislav je 1237. godine preneo njegove mošti u manastir Mileševu. Međutim, Sinan-paša ih je oteo i odneo u Beograd gde ih je spalio 27. aprila 1594. godine. Narodno verovanje kaže da je spašena ruka Svetog Save koja se nalazi u manastiru Svete Trojice kod Pljevalja. Nakon oslobođenja od Turaka, na mestu gde su mošti spaljene, podignut je hram posvećen Svetom Savi u znak zahvalnosti za sve što je uradio za svoj narod i crkvu.

Po njemu su nazvane brojne osnovne i srednje škole u Srbiji i Republici Srpskoj. Posvećena mu je i himna pod nazivom „Uskliknimo s’ ljubavlju svetitelju Savi“. Justin Popović je za Svetog Savu rekao da je „svojim jevanđeljskim delima postao, i zauvek ostao, najmudriji i najveći srpski filozof“.

Neke od mudrosti Svetog Save su:

• „Volimo da vi svagda imate mir i ljubav jedan prema drugome, i umesto gneva naučite se: „Blagoslovi i oprosti, brate!“
• „U krotosti primite ovu reč koja može spasti duše vaše. Budite tvorci reči, a ne samo čitaoci, pomišljajući u sebi da koji sluša reči i ne čini što je zapoveđeno njima, takav je sličan čoveku koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se, i otide, i odmah zaboravi kakav je bio.“
• „Niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje vere bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje.“
• „Presecimo i izbor volje, kao što kod mnogih iskorenjujemo nesitost, i učimo vas da malim i potrebnim budete zadovoljni.“
• „Neka se povinuje novodošavši onome koji je pre došao, nepismeni pismenome, neuki obrazovanome i mlađi starijem.“
• „Nemojte, o čeda i braćo, nikada da poštujemo ono što škodi, a da obilazimo ono što spasava.“
• „Neka se ne unese ova zla i prokleta reč: moje i tvoje, veće i manje.“

Reference:

• http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx
• https://www.scribd.com/document/117874946/Ljubomir-Stojanovic-Stari-srpski-rodoslovi-i-letopisi
• http://www.istorijasrba.info/download/I.pdf
• http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sveti-sava